По завршетку Другог светског рата настао је велики успон српске популације у САД. Они су са собом донели и своје вековима старе обичаје и навике. Одмах су приступили изградњи цркава и прикладних имања за стварање српских центара окупљања у далеком свету.

Црква је постала мост између старе домовине и нове средине. Народ је давао од  своје беде и капом и шаком.  Изградио је на стотине цркава и других добара. Сада су те некретнине вредне на стотине милиона долара. Велико богатство.

Други велики талас који је донео Србе у Америку био је по завршетку ратова у Босни и Хрватској 90-тих година прошлога века. Дошло их је на десетине хиљада. Примљени су братски од браће Срба који су нашли уточиште у Америци после Другог светског рата. И они су донели са собом своје навике, попримљене за време живота у „Брозовом рају“. Црква за њих и за нас који смо избегли Брозову индоктринацију углавном су два различита појма. За већину њих „црква“ је сељачка радна задруга или држава која треба да се черупа – да се од ње краде. Оперативна парола је: „Отми шта можеш“.

Овај принцип преовладао је нарочито по доласку у Америку владике Максима. Распиши шта Црквене општине морају да пошаљу Епархији и уживај. Нареди проценат од бруто а не нето прихода. Посвађај и подели чланство Црквено школских општина. Онда је лак посао. Појединцима испреди реп и док он скине реп ти си свршио посао. Подели и уживај. Постави своје Управне одборе и они ће завршити посао и за себе и за тебе и мирна Бачка. То је философија владике Максима.

Стање у нашој црквеношколској општини у Лас Вегасу је катастрофално. Одмах по доласку, владика Максим је унео раздор међу чланством тако да свако гледа свакога попреко. Кумови не комуницирају једни са другима.

Већ је трећа година како Управни одбор не сазива годишњу скупштину нити у међувремену извештава о финансиском стању у парохији.

Међу чланством круже приче да се припрема банкротство парохије, како би се, по испробаном рецепту ликвидације предузећа преузетом из  Србије, припремио терен за неминовну продају – ради исплаћивања нагомиланих дугова – половине црквеног имања заједно са салом, а да остане само црква. Овај перфидни план, ако буде спроведен, могао би да донесе огромну финансијску корист члановима садашњег управног одбора и владики Максиму. Са спровођењем оваквог плана опстанак парохије је практично неодржив, што значи да би Срби у Лас Вегасу лако могли остати не само без имања него и без цркве.

Управни одбор који парохију полако али сигурно води у стечај никоме не полаже рачуне осим вероватно владики Максиму, са којим вуче координиране потезе. Свештеник, кога је Максим поставио и који је лојалан владики а не члановима парохије коју опслужује, не реагује на апеле забринутих парохијана. Противно правилнику парохије и законима државе Невада, управа већ трећу годину не сазива скупштину чланства, испрва позивајући се на пандемију, али са нормализацијом живота тај изговор је постао потпуно неубедљив.

Усред Сједињених Држава, епархија Западноамеричка поприма карактеристике неких епархија у Србији које услед самовољног и бахатог понашања надлежног архијереја и његових парохијских миљеника и сарадника постепено тону у дисфункционалност и хаос.

Чланови црквеношколске општине „Св. Симеон Мироточиви“ у Лас Вегасу, Невада, недавно су Српској патријаршији упутили опсежну представку (овде: и овде:) где се износи тешко стање у тој парохији а и шире, у епархији Западноамеричкој. Архијерејски сабор Српске православне цркве направиће велику и кобну грешку ако наведено болесно стање не уврсти у свој дневни ред и не искористи своје тренутно заседање да хитно донесе неопходне мере да се оно поправи.

Верници парохије у Лас Вегасу