Сеоце Садовск у Алтај-планини, на граници према Казахстану, настањено је строго верујућим православцима који су увек само једну власт над собом признавали - Бога! - Становници села су живели као пустињаци и отказивали су сваки контакт са совјетским друштвом, пише недавно совјетски орган "Правда".

Они нису уписивали своју децу у школу, нису имали личне исправе, нису радили у фабрикама, а младићи из села нису прихватали војну обавезу.

- Та православна сеоска парохија која је основана двадесетих година овог столећа, била је трн у оку совјетским властима. Покушано је свим средствима, да се непокорни мештани Садовска сломе, да се њихова заједница разбије, чак да се село уништи. Полиција је организовала рације против неукротивих сељана, њихове куће претресала, њихове псе-чуваре таманила, њихову децу хватала и затварала у интернате.

- Село се бранило. Сеоске страже су са ивице јављале о појави сваког странца или полицајца, који би се селу приближавали. Сељаци су бежали у тајгу или су се крили у подземљу док би опасност прошла. Сем овог пасивног отпора према совјетској власти, житељи села Садовска су водили тих живот посвећен сточарству, пчеларству и разном рукодељу. Савремена техника није до њих стизала, а једини украс у њиховиом домовима биле су старе православне иконе.

- Задњих година су престале одмазде против ових православних "фундаменталиста": вод струје био је постављен, једна школа и једна полицијска станица отворени, телефон уведен.

- Ипак, ускоро потом све је то престало да егзистира. Милиција је повучена, такође лекар и учитељ. Струје у Садовску нема више...

Извор: Часопис "ХИЛАНДАР", број 31 - преображењски, година 1990. СВЕТА ГОРА АТОНСКА

Приредио за "Борбу за веру": Н.В.