Један од најзамршенијих и још увек недовољно разјашњен социолошко-историјски феномен на просторима Балканског полуострва јесте феномен конвертита тј. прелазника из једног друштвено-политичког система, конфесије или идеологије у други.

Познато је у балканској историографији да је феномен конвертита био јако изражен у временима отоманске окупације или тоталитарно-комунистичких система, али на жалост још увек не постоје нити у југословенској нити у балканској социолошкој и хуманистичкој науци систематско-истраживачки приступ овој проблематици на основу академских принципа методолошког истраживања који би довели до научних резултата истраживања ове научне проблематике која се бар у основним психолошким одредницама своди на принципе истраживања немачког случаја између два светска рата које је обавио Ерих Фром и објавио у својој монографији под насловом „Бекство од слободе“.

Дакле, основно социолошко-историјско али и психолошко питање поводом ове тематике је зашто поједине људске групације мање-више добровољно или под индиректним притиском мењају свој конфесионални, национални или социјални идентитет? Један од релевантних истраживачких примера-феномена бар на балканским просторима је нпр. процес конвертовања из хришћанске у муслиманску вероисповест, тј. бежање из старе у нову конфесију (тзв. “продаја в(ј)ере за вечеру”).

Прелазак у муслиманску веру имао је разне мотиве, па и различите форме што је углавном зависило од временске епохе и конкретних случајева који сви нису имали исту друштвено-политичку позадину. Неки хришћани су прелазили у ислам из економских, неки из политичких мотива, али су се најдрастичнији случајеви ипак сводили на мотив пуког преживљавања (егзистенцијални мотив).

Како наводе неки аутори, сам процес конвертовања из хришћанства у ислам у техничком смислу је изгледао овако: „покајнички“ кандидат је стављан на пањ и  ако не би  променио веру, бивао је погубљен. Из „педагошких разлога“, конверзија се вршила јавно, на тргу, пред окупљеном муслиманском масом, која би, ако би кандидат подлегао притиску и пристао, клицала мусул ман (спасао се). Ово је могло да значи било  искрено осећање за још један спашени живот (бившег неверника), али и верско убеђење да је прозелит „спасао душу“.

Оваква прозелитска процедура конвертовања понављаће се безброј пута, мутатис мутандис код „пријема у Партију“. Мотиви су били слични, укључујући и страх од страдања од тоталитарне власти. У оба случаја радило се о преласку из класе грађана другог (експлоатисаног) реда у класу повлашћених (експлоататора). Потпуно је и данас исти случај у мотивационом смислу са тзв. „партијским прелетачима“ који прелећу у тренутно владајуће (коалиционе) странке продајући веру за вечеру као што се то радило и за време отоманске окупације.

Као што је то одлично приметио Ерих Фром у својој монографији „Бекство од слободе“, слобода као животна есенција за многе у конкретним друштвено-политичким условима и окружењу постаје тежак животни бремен кога се треба курталисати. Један начин курталисања је био и остао конвертовање било из религије у религију, партије у партију или идеологије у идеологију. Крајњи циљ свих конверташа је одувек била вечера а не вера, тј. слобода.

Проф. др Владислав Б. Сотировић

Вилњус, Литванија