header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
В.Димитријевић: Еп. Игњатије о односу Сабора и епископa Штампај Е-пошта
уторак, 15 септембар 2009
 Теологија или технологија?

О САБОРНОСТИ

          Саборност или самовоља (Епископ Игњатије о односу Сабора и архијереја)

 У свом интервјуу богословском годишњаку „Саборност” (2/2008), епископ браничевски Игњатије је устврдио да је „свака месна Црква возглављена једним епископом (данашња епархија), представља пуну Цркву, Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, а не део Цркве.

Једна епархија није део једне помесне, тзв. аутокефалне Цркве, већ Црква у правом смислу те речи. Не постоји Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, тј. не постоји васељенска Црква мимо месне, тј. локалне Цркве. Локална Црква је истовремено кроз Литургију и њеног епископа и васељенска Црква/../ Сабор, као друга институција у односу на институцију епископа и месне Цркве, настао је у историји Цркве управо ради остварења јединства Цркве на васељенском нивоу./.../ Литургијска заједница, а самим тим и њен епископ, је истовремено локална и васељенска Црква.”

Видевши да је ово учење у најмању руку неуобичајено, епископ Игњатије се ипак присећа: „Епископа бира Сабор епископа и хиротонише га Сабор. Уколико, пак, то није могуће, тј. да сви епископи присуствују хиротонији, онда дакле најмање двојица или тројица, што такође изражава Сабор. Сви остали треба да дају писмену сагласност на то.”

О улози патријарха епископ Игњатије вели да он „чува нераздељиво и несливено јединство између месног епископа и Сабора епископа, између пуноће и аутокефалности месне Цркве и њеног епископа и пуноће васељенске Цркве, коју изражава Сабор/.../”

О томе како Сабор доноси одлуке, епископ Игњатије каже: „Сабор, дакле, доноси своје одлуке које се тичу свих епископа, и које су изграђене на свеукупном предању Цркве једногласно, а не по већинском систему/.../ Сабор епископа као институција нема никакве везе са такозваним демократским институцијама, у којима одлучује већина. Параметар на основу кога Црква мери шта је истинито, а шта не, јесте будуће Царство Божије, као заједница љубави, слободе, у којој јединка постоји захвљујући заједници, а заједница захваљујући јединкама, односно параметар је литургијска структура, која је икона Царства Божјег”.

Овим је епископ Игњатије коначно потврдио тезе које је изнео на састанку комисије за промену Устава Србске Православне Цркве, када је, између осталог, рекао:

>> Ваша Преосвештенства, драги оци и браћо, ја бих се само на почетку осврнуо на садашњи Устав и његове еклисиолошке поставке. Овај садашњи Устав из 1931. односно 1947. год. формиран је на основу еклисиологије и канонског права која се развило после појаве парохија у животу Цркве у III и IV веку. Карактеристика ове еклисиологије и овог канонског права на основу којих је формиран овај Устав јесте у томе што се службе и извори власти не темеље више на литургији као што је то било до IV века већ, пре свега, на администрацији. Будући да са појавом парохије свештеник возглављује једну заједницу, односно почиње он да служи Евхаристију, епископ се појављује као онај који више није служитељ, или није бар пре свега служитељ литургије и своју власт црпи, не више из литургијске заједнице већ из административне, задржавајући право рукоположења које извире из литургије. Свакако, ово није једина основа нашег Устава, она садржи и једну другу компоненту, а то је еклисиологија која се темељи на Евхаристији, на оној еклисиологији Игњатија Богоносца или бар на оној која је владала на Истоку у Хришћанској Цркви до III односно IV века.

Које су предности ове еклисиологије коју смо управо навели? Ова еклисиологија посматра Цркву као заједницу са једном одређеном и непроменљивом структуром. Није Црква ни харизматично друштво нити заједница вере и срца, како су је назвали протестанти, нити опет скуп идеја, или промоција идеја како се она данас углавном схвата. Та одређена и непроменљива структура Цркве извире из Царства Божјега, оне визије Царства како је то Св. Писмо Старог и Новог Завета пројавило. Месија, односно Христос - на челу, око њега апостоли и сабрани народ Божији са свом творевином. То је структура Царства Божијег која се пројављује кроз Откривење, пре свега, у литургијској заједници, у догађају литургијског сабрања. Отуда су службе, односно структура литургије, је била утемељена на Царству Божијем, а с друге стране, литургија је била конкретно постојање Цркве њен израз, односно њена видљива пројава, оно што је говорио Св. Игњатије Богоносац када говори о директној надлежности епископа. И на овоме плану епископ се јавља као служба која конституише Сабор и Сабор се не може наћи изнад епископа како се то данас тумачи и у смислу како то данас мало стоји у нашем Уставу да Синод у првој инстанци суди епископу, а после тога Сабор. << (Из записника са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, од  25. децембра 2002.)

Учење које је изнео епископ Игњатије умногоме је туђе самосвести православних Хришћана из Цркве од Истока. Али, да не бисмо били оптужени за дилетантски субјективизам, морамо се позвати на двојицу најугледнијих православних  канониста Цркве у XIX и XX веку, епископа Никодима (Милаша), и професора др Сергија Тројицког.

Ево како изгледа Милашево тумачење 37. апостолског правила:

>>Два пута у години нека бива сабор епископа, и нека међу собом испитују догмате благочастија и ријешавају црквене спорове, који се истакну: први пут четврте неђеље педесетнице, а други пут дванаестог дана мјесеца хиперверетеја.

(Ап. 34; I. вас. 5; II. вас. 2; IV. вас. 19; трул. 8; VII. вас. 6; антиох. 20; лаод. 40; карт. 18, 73).

- Сваки је епископ у својој епархији самосталан у свему што се тиче унутрашње епархијске управе и одређених у правилима епархијских послова; али та његова самосталност престаје, чим се има да одлучи о каквом послу, који се тиче вјере или црквене дисциплине, и у опће, чим се тиче некога посла, који изилази из обичних граница епархијског устројства. У оваквим приликама епархијски је епископ зависан од гласа и суда осталих епархијских епископа дотичне обласне цркве и првог епископа те цркве (ап. 34 и паралелна правила), зависан је дакле од сабора епископа. Само у сабору епископа сваке поједине обласне цркве усредсређена је пуноћа црквене власти за ту област, исто као што је у сабору епископа све цркве усредсређена сва пуноћа црквене власти за васељенску цркву. Ово је основно учење православне цркве, које се оснива на божанскоме праву. Основатељ цркве у свима Својим установама освртао се увијек на слабост људске природе и издавао је такве заповиједи у погледу цркве, које би с погледом на ту слабост могуће било испунити. У природи је човјековој да заједничко деловање многих лакше води к жељеној цијели. Заједничким деловањем боље се види сушност дотичне ствари, поузданија се одлука доноси, учвршћује се воља појединаца, откривају се лакше погрјешке и лакше се постизава установљена цијељ цркве; у исто вријеме оваквим се деловањем уздржава хришћанска смереност и свијест о личноме несавршенству. К овоме је Христос додао још једну нову заповијед, заповијед о узајамној љубави, која све сједињује у једноме духу и мисли, која све оживљује и снажи. Достигнути ово може се само у братској заједници и договору на сабору; јер ако сваки поједини, ма колико он био добро расположен, буде хтио слиједити само своме мишљењу, тиме се никада до јединства не ће доћи, а међу тијем баш по јединству мишљења свију познаје се права Христова црква. Примјер Христа Спаситеља и Његових апостола до очигледности нам потврђује ово. Христос обећава вијернима Својим да где су два или три сабрани у име Његово, ту ће Он Међу њима бити (Мат. 18, 18-20). Апостоли су вијерно слиједили ријечима Учитеља свога. Премда су они сви богато испуњени били Духа светога, и дакле могли су и сами изравнавати разне спорове, који су се у цркви појаељивали, ипак они то нијесу радили, него при сваком важнијем питању састајали су се и саборно су ријешавали истакнуто питање; а тијем су хтјели показати примјер својим пријемницима, како они имају у томе да поступају (Дел. ап. 6,2; 15, 1-32; 20, 17-38; 21, 18-25). Примјер апостола послужио је за правац апостолским пријемницима у њиховоме раду, и никакав важни посао није се обављао друкчије, него само саборно. Многобројни сабори у прва времена цркве поводом питања: о дану светковања ускрса, о монтанистима, о ваљаности крштења, које један јеретик обави, и других сличних питања, свједоче нам најасније о овоме.  Да се законом утврди наредба божанскога права о ријешавању сваког важнијег посла црквеног на сабору и да то сталном нормом у цркви постане, издано је било ово ап. правило, које наређује, да у свакој обласној цркви (ап. 34) имају се сваке године састајати сабори дотичних епископа исте области. и то, први пут четврте недјеље послије ускрса, а други пут дванаестог дана мјесеца октобра,  на којим се саборима имају претресати послови вјере на првоме мјесту, а за тијем послови судбени, и у опће сви црквени послови, који се тичу или имају важности и значаја за сву црквену област. Ова наредба ап. правила о епископским саборима у свакој појединој црквеној  области опетована је била на многим саборима слиједећих вијекова, као што ћемо ово видјети у излагању паралелних правила овоме правилу.<<

Епископ Игњатије настојава на томе да је појединачна епархија - пуна католичанска Црква. Овај став већ се сретао у извесним православним круговима. Тако је, 1949. године у Паризу, протојереј Александар Шмеман у брошури „Црква и црквено уређење”, устврдио да Западноевропска епархија Руске Цркве има право да пређе под јурисдикцију Цариградске патријаршије без одобрења Москвске патријаршије. Своју тезу је засновао на томе да епархија, сама по себи, има „пуноту духовних дарова”, па, у савезу са другим епархијама, чини аутокефалну Цркву, с правом иступања из тог савеза и уласка у други. Протојереју Шмеману одговорио  је  Сергије Тројицки, у свом тексту „Еклисиологија париског раскола” (са сајта svetosavlje.org):

>> Према теорији о. Шмемана помесна или аутокефална Црква јесте само савез локалних Цркава, под којима он подразумева епархије. По његовом мишљењу, свака епархија је некаква самодовољна јединица, „јер где је јединство епископа, клира и народа, тамо је - сва пунота црквених дарова. У свакој локалној Цркви, у јединству епископа и народа дата је сва пунота дарова, објављена је васцела Истина”. Ове Цркве-епархије могу међу собом да ступају у савез и да тако стварају аутокефалне Цркве, али могу остати и потпуно самосталне, аутокефалне. „Тулска епархија је у II веку могла бити аутокефална Црква, у IV епископ је могао бити „суфраган” невелике „аутокефалне” области или митро-полије, у XIX веку она је била „епархија” Руске аутокефалне Цркве и, најзад, у XXI в. она исто тако може поново постати „аутокефална” Црква или, пак, епархија једне свесветске патријаршије са центром у Риму, Константинопољу, Москви или негде другде”.

Постојање помесних Цркава нема (по о. Шмеману) никакву догматску заснованост, него је чисто историјска појава. Помесна Црква „није просто „федерација”, где влада закон већине, али није ни „организам”, где су „делови” потчињени „целини”, него (је) само јединство Цркве, оваплоћено у својој спољној и историјској „форми”.

Ова теорија нема ничег заједничког са православним учењем о Цркви, а блиска је учењу индипендената и баптиста. Унутарње устројство аутокефалних Цркава о. Шмеман представља као уређење СССР-а, по чијем Уставу, чл. 17. „свака савезна република задржава право слободног иступања из СССР-а.” Но, православно учење о Цркви није такво. У Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви једини носилац свих видова црквене власти јесте - васељенски (васколики) епископат, док све помесне Цркве јесу - његови органи, спољни израз чега је - сагласно 15. правилу  Прво-другог Сабора - помињање предстојатеља других помесних Цркава од стране првих епископа сваке од  помесних Цркава.  Пунота власти,- дата од стране оснивача Цркве не једноме апостолу, него апостолском збору, предаје се епископату посредством постављања нових епископа, што Синтагма Матије Властара (Е, II) назива најважнијим црквеним актом. Право постављања епископа припада носиоцу апостолске власти - васколиком епископату - али пошто је практично немогуће сабрати све епископе ради овог акта, то се постављење (новог) епископа од стране помесног епископата савршава у име васколиког епископата. У том постављењу треба да учествују непосредно (или, ако је то немогуће - посредно) сви епископи те помесне Цркве, а  символ тога да постављење савршава васколики епископат јесте то да постављење потврђује први епископ, који повезује помесни епископат са васколиким, васељенским епископатом. „Најбоље би било да епископ буде постављен од свих епископа те области”, гласи 4. правило I Васељенског Сабора, „али, ако је то тегобно, било због какве преке потребе, било због дужине пута, нека се барем тројица на једно место саберу, а одсутни нека дају сагласност путем грамате; и тада нека се саврши рукоположење. А потврђивање ових аката припада у свакој области митро-политу”. (Уп. VII Вас. Саб., 3; Антиох. Саб. 19 и 23). На овај начин, акт постављења епископа чини сваку помесну Цркву управо органским јединством, и сваки епископ који се самовољно одељује од своје помесне Цркве, нарушава то јединство, а заједно са тим и вољу васколиког епископата, одељујући се и од њега, и постаје расколник. „Ако се који презвитер, или епископ, или митрополит усуди да прекине општење са својим патријархом и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на божанственој служби, него пре саборне одлуке и коначног осуђења његовог произведе раскол”, гласи 15. правило Прво-другог Сабора (Деветог Помесног Сабора) „за сваког таквог свети сабор наређује да буде сасвим искључен из свештенства, уколико се докаже да је безаконо поступио”. Овакав канонски преступ починили су и презвитер Александар и митрополит Владимир. И никаква разматрања о аутокефалности епархија не могу уклонити ту очигледну чињеницу.

Нигде и никада у Православној Цркви епархије нису биле аутокефалне и нису могле бити такве, јер је увек и свугде постављење епархијског епископа савршавао епископат помесне Цркве, који је постојао још у апостолско време, што се може видети из сведочанстава садржаних у делима апостола и апостолских ученика. Од помесне Цркве је зависило не само рађање епархије него је зависио и даљи живот те епархије. Епархија није могла бити аутокефална већ и због тога што њен епископ није био бесмртан, а канони строго забрањују епархијским епископима да постављају себи прејемнике. И за живота свог епископа епархија се налази у зависности од централне власти помесне Цркве и уопште није аутокефална, у смислу поседовања пуноте духовних дарова, како тврди о. Шмеман. Ограничено је пре свега њено право учења и њено законодавство, што су потврдили и најистакнутији црквени учитељи. „Треба да се сабере мноштво епископа и тако да изложе правило”, гласи 47. правило Василија Великог: „Наше мишљење није достојно толике вере да би имало власт својствену правилима”, гласи 6. правило Св. Григорија Ниског.

И судска власт епархијског епископа је ограничена. Епископи иначе подлежу само саборном суду, а остали свештенослужитељи - у другој инстанци. „Зар има икога”, поучава Картагенски Сабор првенствујућег епископа Васељенске Цркве, папу Целестина, који је хтео да приграби судску власт сабора, „ко би поверовао да Бог наш може надахнути праведним судом једнога, ма ко он био, а то исто одрећи безбројним јерејима, окупљеним на сабору?”

Најзад, ограничена је епархијална власт и у погледу свештенодејствовања. Пошто епархијски епископ нема право да сам савршава Св. Тајну епископског рукоположења, а по општој црквеној пракси - ни освећење мира. Чак је и у погледу обреда његова власт ограничена: „Да сви имају употребљавати молитве које су на сабору утврђене”, говори 116. правило Картагенског Сабора, „било то молитве којима започиње служба, или оне којима се служба завршава, или молитве предложења, или рукоположења”...

Зато се израз „аутокефалија” може применити само на помесну Цркву, која има највиши орган црквеног управљања - епископски сабор и истинску пуноту духовних дарова. Ако се понекад, веома ретко, својство аутокефалности приме-њивало и на епархије, то није била примена термина у стриктно канонском смислу, него ради означавања епархија потчињених непосредно поглавару и сабору аутокефалне Цркве и независних од власти  локалног митрополита.

Као што се израз „аутокефалија” не може применити на епархије, тако се ни израз „савез” не може применити на њихов међусобни однос у помесној Цркви. У сваком савезу чланови тог савеза задржавају своју самосталност; међутим, у помесној Цркви епархије су потчињене власти сабора те Цркве. Израз „савез” применив је само на међусобни однос помесних Цркава, и то условно, пошто оне нису потпуно самосталне - и над њима стоји воља васколиког епископата, у чије име оне делују.

Јединство аутокефалне Цркве није јединство добровољно, јединство савеза, -као што тврди о. Шмеман, него јединства органско, и зато ниједна  епархија нема право да се самовољно одели од тог јединства, како је то учинила Западно-европска епархија, одвојивши се од Руске Цркве. Канонски исправно може се нека епархија одвојити од своје помесне Цркве само са допуштењем њене највише власти - сабора те помесне Цркве. Тако је било у стара времена, такав се поредак очувао и у наше време. „Установљава се”, гласи 24. (17. у Ат. Синт.) правило Картагенског Сабора, „да Мауританија сититенска има од сада свог првенствујућег епископа, како је она то тражила од епископа првенствујућег у нумидијској области, од које је сабором одељена (подвукао С.Т.). Сагласношћу свих у афричким областима  првенствујућих  епископа и свих осталих епископа, допушта јој се, због њене удаљености, да има свог првог епископа”. У новије време можемо поменути начин издвајања епархија из Цркава Цариградске и Буковинско-далматинске и њихово присаједињење Српској Цркви. << Тако Тројицки.

О улози Светог Архијерејског Сабора Србске Цркве пише блаженопочивши отац Димшо Перић, у свом уџбенику „Црквено право” (Правни факултет, Досије, Београд 1999, стр. 257-258):

>> Свети архијерејски сабор је највише јерархијско представништво. Он је црквенозаконодавна власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности. Председник је патријарх, а чланови сви епархијски и викарни епископи. Свети архијерејски синод сазива редовно заседање Светог архијерејског сабора једанпут годишње између Васкрса и Духова. Ванредно заседање може сазвати Свети архијерејски синод и кад половина архијереја то затражи у писменој форми и кад одреди о чему ће се расправљати. У том случају, Свети архијерејски синод обавезно сазива Свети архијерејски сабор. Ако је присутна натполовична већина, ово тело може доносити пуноважне одлуке. Кад се бирају патријарх и епископи, потребно је двотрећинско присуство укупног броја архијереја, чланова Светог архијерејског сабора. Ако је патријарх спречен, председничко место заузима најстарији митрополит, а ако нема митрополита, најстарији епископ. Одлуке донете у патријарховом одсуству достављају му се на увид и сагласност. У случају несагласности, предмет се враћа назад Сабору под председништвом патријарха ради поновног расправљања и доношења коначне одлуке. Одлуке се доносе већином гласова присутних. При једнакој подели гласова, одлучује председавајући. Пословником о раду овог тела одрећени су следећи одбори: Одбор за дневни ред, Одбор за преглед извештаја Светог архијерејског синода, Законодавни одбор, Административно-финансијски одбор и Мисијски одбор. Сваки одбор има председника и референта. Записник Светог архијерејског сабора води најмлађи епископ. Сви присутни потписују записник после читања на следећој седници, на последњој сединци заседања потписује се последњи записник. Записнике, архиву и друге акте и документа чува СА Синод.

Свети архијерејски сабор може, ради стручног мишљења, на своје седнице позвати свештена и световна лица која нису чланови овог тела, под условом да су православне вере. Сваки епархијски архијереј је дужан да за редовно заседање припреми извештај о свом раду од прошлогодишњег саборског заседања. Извештаји се чувају у архиву Светог архијерејског синода.

Код црквених тела не постоји класична подела на законодавну, извршну и судску власт. Свети архијерејски сабор је у Српској православној цркви највиша законодавна и судска власт. Он доноси и мења Устав Српске православне цркве; тумачи православно црквено учење; уређује унутрашњу и спољашњу мисију Цркве; прописује наставни план и програм веронауке и стара се о верско-моралном васпитању младих и верника; оснива богословске и монашке школе; уређује сва обредна питања према општим црквеним прописима; оснива заводе за израду црквеног живописа и свих црквених утвари, богослужбених књига; канонизује светитеље и прописује службу за њихово празновање; прописује канонскоцрквене прописе, који се односе на све чланове Српске православне цркве, и по потреби их тумачи; прописује црквеносудски поступак за рад црквених судова; доноси Брачна правила; правила за живот монаха и монахиња; оснива у споразуму са Патријаршијским саветом установе за сирочад, незбринуту децу, васпитне и добротворне установе; настоји да однос Цркве и државе и међуверски односи буду правилни и без штете по Српску православну цркву; бира епархијске и викарне епископе, ректоре богословија и управнике монашких школа; поставља главног секретара Светог архијерејског синода; води надзор над радом Свстог архијерејског синода; бира чланове Светог архијерејског синода; прописује правила Синодалног фонда и одобрава његове буџете и завршне рачуне; прописује свој пословник и друго.

Као судско тело у првој инстанци, Свети архијерејски сабор суди: несугласице између архијереја и Светог архијерејског синода; између архијереја и патријарха и канонске кривице патријарха, а у другој и последњој инстанци све предмете о којима је Свети архијерејски синод у првој инстанци судио. Уз то, ублажава казне изречене од Великог црквеног суда по молби осуђеног и на образложен предлог надлежног епископа, пре њиховог извршења, и то: на доживотну забрану свештенодејства, на лишење свештеничког чина и на лишење свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице. <<

Из свега наведеног јасно се види да Сабор јесте ИЗНАД појединачног епископа и његове (само)воље. Уосталом, да није тако, свако би могао да дође у неки град, с мантијом, камилавком и панагијом на грудима и да каже: „Ја сам ваш нови епископ! Љубите ми руку!” Овако, патријарх и Сабор бирају неког за епископа (и ту се одлучује  већином, а не свеопштим сагласјем, како би се помислило на основу тврдње епископа Игњатија), затим га хитротонишу и онда га уводе у трон, представљајући га народу поверене му епархије: „Ево, ово је ваш пастир!”

Тврдња да је појединачна епархија самостална помесна Црква, и да се њена самосталност заснива на „антиетнофилетистичком” територијалном принципу такође није апсолутно тачна. Зато је професор Тројицки нагласио НАРОДНОСТ Помесне Цркве као још једну разликовну православну особину. Он каже, у већ поменутом тексту:

>> У устројству Цркве народност је дуго времена имала већи значај него територијални принцип.

Христос је заповедио апостолима да уче управо народе, а апостолска проповед могла је бити успешна само у случају да је вршена на језику одређеног народа. На то указује и чудо Педесетнице. По древном предању, апостоли су поделили поље своје мисионарске делатности не по територијама него по народима. Зато се нпр. апостол Петар сматра апостолом Јудејаца, апостол Павле - Грка, ап. Тома - Индијаца, ап. Андреј - Скита итд. Тридесет четврто Апостолско правило говори о „епископима сваког народа”. Речи ап. Павла да у Христу Исусу нема ни Јудејца, ни варвара, ни Скита  говоре о равноправности у Цркви свих народности, због чега и језик сваког народа треба на исти начин да буде узиман у обзир при устројавању црквених послова. Тек много касније, када се, са једне стране, хришћанство проширило по целој римској империји, а са друге, било признато за државну религију - територијално начело је добило скоро искључив значај у црквеном устројству. Показатељ тога је и замена речи „народ” у 34. апостолском правилу речју „епархија” (са значењем: митрополија) у 9. правилу Антиохијског Сабора. Али и тада је начело територијалности постало обавезно само у границама грчко-римске империје, док је ван ње на снази остао пређашњи регулатор црквеног устројства - народност. Санкционишући (прихватајући) начело територијалне поделе Цркве по дијецезама империје, 2. правило II Васељенског Сабора на крају каже: „А Цркве Божје које су међу варварским народима, треба да се управљају по до сада очуваним отачким обичајима”. И 28. правило IV Васељенског Сабора сачувало је у трима дијецезама код варварских народа пређашње особено устројство Цркве, потчињавајући њихове епископе непосредно Цариградском патријарху.<<

Из свега наведеног је јасно да, пошто је епископ Игњатије члан СА Сабора СПЦ, он је ДУЖАН да поштује саборске одлуке, без обзира на своје ЛИЧНО мишљење и теолошки став. Све остало је бременито ризиком пристајања на дух подељености и кривотворења саборног начела у Цркви.

Врхунац богословски опасног и несаборног начина размишљања свакако је ова тврдња епископа Игњатија: „Већина хришћана, а међу њима и већина епископа, схвата Сабор као врховну власт у Цркви у смислу „колективног папе”, који стоји изнад месне Цркве и њеног епископа, зато што изражава већину. Сабор је проглашен за апсолутни ауторитет у Цркви, зато што изражава већину у односу на јединку, тј. мањину. Тако је и Сабор наше Цркве прерастао у већинску групу, која се бори против епископа као јединке, покушавајући да га стави под контролу и да доминира над њим због тога што је већина. На тај начин, Сабор је почео да доноси одлуке искључиво на основу већине гласова.”

Овакав став епископа Игњатија јасно нам ставља на увид због чега он и његови једномишљеници не поштују саборску одлуку о богослужењу - они мисле да су ИЗНАД САБОРА,  и да такве одлуке за њих не важе. Они, изгледа, верују да се треба вратити у имагинарно „ранохришћанско доба”, када су, по епископу Игњатију, архијереји „сами састављали литургијске молитве за поверене им Цркве, тј, епископије.” Нису ни свесни да је ово пут протестантског редукционизма, бар кад је Свето Предање у питању, и да теолошко оправдање сопствене самовоље није ништа друго до увод у потпуни беспоредак, на који су указали многи наши угледни литургичари, попут проте Душана Колунџића: 

>>Наши савремени теолози, поготово они који пропагирају „литургијску обнову”, настоје да што бомбастијим и више понављаним изразима, шокирају оне који не мисле као они, а о народу, како га називају „сироитња раја”, и не воде бригу. Да није тако, они би се трудили да те широке народне масе ослове, да им, на њима разумљивом језику објасне узвишене истине своје теологије. Зар Христос није најузвишеније тајне Царства небеског објашњавао народу у причама и то свима према њиховом позиву? Земљорадницима је говорио о пшеници и кукољу, о сејачу и семену; воћарима о злим виноградарима, о зрну горушичином, о посленицима у винограду, ученим Јеврејима о милостивом Самарјанину, о неправедном приставу итд.

А верници кад виде да се у другим местима различито служи, збуњују се и негодују. Нови Сад и Сремски Карловци, седишта двеју епархија, удаљени су свега 12 км, а служење Свете литургије, изглед и облачење свештеника су различити. Није то само случај са ове две спархије. Тако је између загребачко-љубљанске и горњо-карловачке, дабробосанске и захумско-херцеговачке, шабачке и шумадијске, ваљевске и жичке, банатске и браничевске и да не набрајамо даље. Све то збуњује верни народ, па и благочестиво монаштво и пречасно свештенство.

Света литургија је живи организам, али је прошло време импровизације. То су већ схватили и учинили Свети Василије Велики и Свети Јован Златоусти, записујући чинове Свете литургије. Они су тиме учинили две важне ствари: спречили су импровизацију у Литургији, да не може сваки епископ или свеште-ник служити по сопственом надахнућу, а народу је омогућено да, долазеће у цркву и пратећи Чин Свете литургије, може у њој и активно учествовати. <<

У Србској Цркви, међутим, има и епископа који, поштују САБОРНОСТ и примењују одлуке не само Сабора, него и Синода, упркос својим пастирским разлозима и праву на управљање својом епархијом. Један од њих је, свакако, епископ рашко-призренски г. Артемије. Он је, зато што је Синод тако хтео, повукао одлуку о тужби против НАТО држава, чије су трупе биле криве за шиптарски погром против Срба и разарање србских светиња марта 2004. Године 2009, упркос озбиљних примедаба и стручних анализа које су показале да је шиптарска „обнова” порушених србских светиња била све осим обнове, епископ рашко - призренски је послушао одлуку Синода да прими „обновљене” објекте. Повиновао се синодским одлукама и кад су у питању персонална решења у његовој епархији. Да није таквих какав је епископ Артемије, ко зна шта би са Србском Црквом било?

У Бога се надамо да ће исправно схватање саборности Цркве победити у нас. Све остало би било опасно по духовну децу Св. Саве, народ намучен тешким мукама због своје верности Крсту Часном и Слободи Златној.

          Извор: Владимир Димитријевић, Теологија или технологија? (питања православног лаика епископу Игњатију Мидићу), ЛИО Горњи Милановац, стр. 235-246

      Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( уторак, 16 децембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.