Москва, 12. јун – РИА „Новости“. У јуну се римокатолици сећају светих чланова „Друштва Исусовог“, познатијег као - језуити. Њихов ред се сматра једном од најмоћнијих организација у историји. И не без разлога: методе ових монаха усвојиле су чак и специјалне службе. Језуитске тајне и митови - у материјалу РИА "Новости".

Од племића до светаца

Улица Корсо у Риму - једна од најпрометнијих. Тамо се обично шетају хиљаде туриста: импресионирани лепотом фонтане Треви, журе до трга „Венеција“. Већина и не примети цркву Свети Игњатије стиснуту између кућа. Али узалуд: прави „тродимензионални плафон“ крије се иза прилично скромне фасаде за доба барока. Чим подигнете главу, видите живописну фреску направљену у посебној техници - чини се да су све слике људи тродимензионалне.

Фреска „Апотеза светог Игњатија“ у цркви Свети Игњатије у Риму

Назив слике није ништа мање зачуђујући: „Апотеоза светог Игњатија“. Посвећен је, као и сам храм, особи на коју се тајне службе и тајна друштва целог света прећутно угледају.

Међутим, млади племић Игнацио (Игњатије) де Лојола једва је мислио да ће остати вековима. Све је променила битка код Памплоне 1521. године, када је тешко рањен топовским зрном. Скоро годину дана лекари су се борили за живот ратника, али повреде су биле превише озбиљне. Саветовано му је да се исповеди и причести.

А онда се догодило чудо: Лојола се изненада опоравио. Неколико дана касније, како је касније написао, од рана није остао ни траг. После тога, младић се посветио Господу и на основу сопственог духовног искуства написао целу књигу. На први поглед у томе нема ништа посебно: размишљање о Богу, о томе како се молити. Али то дело се и даље сматра извором моћи над људима.

Заразна идеја

Игњатије Лојола понудио је следбеницима посебне „духовне вежбе“ - у року од четири недеље човек треба постепено да се усавршава. Коришћене су разне технике, које би се у 20. веку звале психотехника. Све су радили под строгим надзором ментора: његова реч је закон, нема места за размишљање. Није ни чудо што се глава реда званично назива „генерал“.

Све више римокатолика се постепено заразило том идејом, а 1537. на њу је скренуо пажњу и сам папа Павле III. И, у ствари, спасао је Лојолу - моћна инквизиција већ је била заинтересована за подучавање. Да су „ловци на јеретике“ знали да ће за само неколико деценија отићи у други план, вероватно не би допустили баш ту аудијенцију у Ватикану. Резултат је био оснивање „Друштва Исусовог“, чији су се чланови називали језуитима.

Игњатије Лојола поклања папи Павлу III устав језуитског реда

Ред је био директно подређен понтифику. Не за ништа: Света Столица му је поверила посебну мисију. Чињеница је да се средином 16. века у Европи распламсала реформација - све више католика одлазило је у заједнице које су створили Мартин Лутер и Џон Калвин. Популарност Римске цркве пала је на готово нулу. Језуити су морали да врате оне који су отпали „на пут праве вере“.

Језуитски метод

И смислили су нови начин. Уместо жестоких апела за покајање, „обрађивали“ су вернике другачије: меким, ненаметљивим разговором, играјући на слабост својих саговорника. И ти су постепено подлегали очаравању. Касније ће овај револуционарни метод усвојити најбоље обавештајне службе на свету.

"Игњатије Лојола је говорио: треба да уђете кроз врата саговорника, а да изађете кроз своја. На пример, мисионари у Кини су знали: локално становништво Бог не занима, за разлику од математике и астрономије. И зато су почињали такав разговор. Или на пример, у Немачкој и Пољској протестанти су децу давали у језуитске школе, јер је постојало боље образовање. И језуити су се тиме надали да ће превести ученике у римокатоличанство“, - рекао је за РИА Новости представник језуитског реда у Русији, свештеник Штефан Липке.

Језуити нису претили пакленим мукама. Супротно томе, тврдили су, за сваки грех се може искупити.

Француски језуит-мисионар у Кини

„Језуитски исповедници заузели су мекши став, за разлику од осталих монашких редова“, примећује Липке. - Али да изјавите богатом човеку: „Згрешили сте, али нема везе, ми ћемо вам помоћи, потчините се нама“ - не, до тога никада није дошло“.

Ову компромисну ​​методу више пута су исмевали противници овог реда - кажу, „Друштво Исусово“ је спремно да се одрекне било којих принципа како би постигло циљ. Отуда, према једној верзији, потиче израз „језуитски цинизам“.

Тајни владар

Мада, можда, позната фраза има и друго порекло. Чињеница је да је за само неколико деценија „Друштво Исусово“ концентрирало моћ без преседана у својим рукама. Они су врбовали не само обичне људе, већ и владаре.

Један од њих је шпански краљ Филип IV. Бискупе је сматрао лицемерима, није им веровао. Ослањао се само на исповедника - монаха језуита Јохана Ниетхарда. Он је знао све помисли монарха, јер га је редовно исповедао. А дворјани су се плашили свештеника.

Након владареве смрти 1655. године, монах је очарао његову супругу, краљицу Маријану. За духовног саветника поставила је језуиту скромног изгледа. Али Ниетхард је, наравно, искористио утицај. Неколико година је заправо владао шпанским краљевством, у то време најмоћнијим у Европи. Помогли су му не само интелигенција и способност придобијања, већ и широка мрежа агената. Од самог почетка свог постојања, Ред је основао школе широм континента, тако да је био у току са свим.

Мадридски двор у почетку није волео духовника и правио му је свакакве интриге. Против свештеника су усмерили „псе Господње“ - доминиканце. Овај ред је имао своје рачуне према језуитима: његовим члановима се није свидело што је Ватикан дао све предности следбеницима Лојоле.

Употребљени су мито, провокације, па чак и атентати - Ниетхард је за длаку избегао смрт, за разлику од свог слуге. Међутим, није дуго издржао. Пет година касније, као резултат дворског пуча, „слуга Господњи” побегао је у Рим.

Међутим, тајни владар Шпаније је ипак лагано сишао: језуити који су пропали у мисији обично су слани у Азију. Тамо су такође разгранали широку мрежу. Они су чак проповедали у Јапану, где им је, међутим, пружен отпор. Али упркос застојима, мисија је настављена.

"На било којој територији, они су, као, као поседи страних сила која их суверено контролише, повремено били скривени из разлога обазривости. На тај начин, Ред формира аутономни политички организам, државу са својим правом, својим уставом, имовином - једном речју, државу попут древне Немачке: војска увек спремна за битку“, - написао је немачки истраживач Хенрих Бемер о Реду.

 „Бес Грозног“

Језуити су такође држали своју „армију“ у Русији. Штавише, још од времена Ивана Грозног, којег су желели придобити на своју страну. Али изасланик реда, Антонио Посевино, толико је разљутио цара да је наредио да му се закуца шешир на врата. Монах је разумео поруку и одмах је напустио Москву.

У будућности су језуити више пута покушавали да се инфилтрирају у Кремљ. Били су међу блиским Лажном Дмитрију. Сарадник Петра I, Теофан Прокопович, учио је у њиховој школи. Иначе, то је био први руски цар који је 1719. године протерао чланове реда из Русије, оптужујући их за „субверзивне активности“.

Игњатије де Лојола

А 1783. и папа Клемент XIV затворио је Ред. Притом, чисто из политичких разлога: монаси су постали практично неконтролисани, супротно њиховој добро познатој заклетви „покоравај се беспоговорно, као да си леш“.

А онда је против Реда покренут информативни рат. „Друштво Исусово“ било је оптужено за готово све грехе - на пример, приписано им је убиство француског краља Хенрија IV 1610. године (убица је студирао у језуитској школи) и експлозију у енглеском парламенту пет година раније. Сам Ред је, наравно, све демантовао.

Временом од бивше моћи није остао ни траг. Да, језуити су наставили да граде школе и активно проповедају (због чега су поново протерани из Русије). Али учешће у политици било је сведено на минимум.

Сада се, према Липкеу, ред углавном бави образовним активностима широм света. И то још увек има тежину међу рикатолицима - не само због папе Фрање: ово је први језуитски понтифик у историји Ватикана (што – насупрот горњој тврдњи – показује да они и даље имају моћ, и то реалну – нап. „Борба за веру“).

Превод са руског и приређивање: "Борба за веру"