„БОРБА ЗА ВЕРУ“:

НЕ НАЂЕ СЕ У СОДОМУ НИ ДЕСЕТ ПРАВЕДНИКА!

У тренуцима судбоносним за народ српски, када на коленима пред Престолом Цара Славе клече сви житељи Небеске Србије, и сузе ронећи моле Цара не би ли се гнев Његов праведни према народу српском ублажио, и извршење праведне казне одложило, својим (не)чињењима Патријаршија у Београду призива на земљу Србинову дажд с неба од сумпора и од огња.

„И рече Господ! Вика је у Содому и Гомору велика, и грех је њихов грдан. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако да знам“ (1. Мој. 18,20-21). Света Тројица силази међу створења своја, не би ли се  Содомљани и Гоморљани покајали и вратили са погибељних путева својих, као што учинише мудри становници града Ниневије па се Господ раскаја и поврати од намере своје да их погуби због грехова њихових. Ниневљанима дође Св. пророк Јона и доносе им реч Господњу да ће град бити затрт; међу грађане Содома и Гоморе у лику Три анђела силази сама Света Тројица; зар се не нађе нико у Цркви Српској да громко објави реч о казни Цркве која ће уследити према онима који широм врата престонога града отворише да у њему грађани Содома и Гоморе грдило греха својега проносе?! У Содому се не нађе ни десет праведних због којих би Господ поштедео град. Хоће ли се наћи толико праведника у народу српском због којих ће Господ поштедети земљу Србинову у дан праведнога гнева Својега?!

Поред љубљеног оца нашега Саве клечи Свети Николај Српски и плаче. Плаче, јер је он говорио како се највећи Јеврејин међу Јеврејима, Мојсије, жалио Богу на народ свој и да није тешко замислити да се највећи Србин међу Србима жали Богу на народ српски. Зашта би Свети Сава могао тужити народ српски? Оговара мудри Владика: „Заиста, за пет или за десет ствари могао нас је тужити”, и редом набраја. Но, није могао набројати и овај страшни грех, јер га никада до сада у народу српском не беше: Јавно проношење гнусног греха грађана Содома и Гомора и кукавичко пактирање са злом оних који су у Цркви Српској позвани да неустрашиво, попут Господа свога, Истину пред светом сведоче! Само њуњава саопштења двојице српских епископа! Па чак и таква, када су уследила! Прво саопштење Митрополита Амфилохија уследило је два дана после молбе  Организације „Геј лезбејски инфо центар“  Српској Православној Цркви да „позове своје вернике да се у недељу 20. септембра суздрже од насиља према учесницима Параде поноса“(http://www.borbazaveru.info/content/view/1440/1/), а саопштење Еп. Иринеја Буловића четири дана после упућивања наведене молбе (обратимо пажњу: све у размаку од два дана!). Ни у једном ни у другом саопштењу нема ништа од претње канонским мерама према онима који дозвољавају да се у земљи Србиновој, крвљу натопљеној, тамо куда је ветар разнео пепео спаљеног тела највећега Србина, „парадирају“ и грдило својега греха јавно проносе  Содомљани и Гоморљани. Не чусмо глас бившег епископа Атанасија који позива надлежне грађанске власти да забране „параду поноса“?! О,  а како је некада "неустрашиво" грмео и позивао бишег председника државе да изврши самоубиство! Како он тек уме да грми против „псевдозилота“, „незнавених“, „конвулзивних духовника“, „црног мага Миодрага Петровића“, „болесног младића Жељка Которанина“, „Законоправила“... Не чусмо ни "неустрашивог" пожешког борца против „неких баба из Цркве и неких баба изван Цркве“; не чусмо ни великог борца за права транссексуалаца, а против „шатре у Војловици“. Но, да не дужимо са овим набрајањем "неустрашивих бораца" против разноразних "унутрашњих непријатеља Цркве". Сами ће се они препознати у убројати. 

Епископ Иринеј је своје обраћање јавности насловио: „Насиљем се зло умножава, а не лечи или побеђује“, чиме је јасно ставио до знања  који су разлози његовог оглашавања. Он, дакле, из љубави излази у сусрет  молби „Геј лезбејског инфо центра“!

Није згорег подсетити како је Епископ Иринеј поступио када је у његовој епархији, у Турији,  у прву недељу Великог поста 2004. године одржавана чувена „Кобасицијада“. Тада је Еп. бачки  упутио писмо одбору за организацију ове манифестације тражећи да се она одржи пре почетка Васкршњег поста, опомињући их да ће у супротном, ово је дословце, "сви чланови Управног одбора Кобасицијаде бити привремено одлучени од црквене заједице, тј. од светог Причешћа, и биће им ускраћена свака молитва Цркве, односно у наредних годину дана свештеник неће улазити у њихов дом и неће им се вршити ни једна свештенорадња осим свете Тајне Крштења, јер деца нису крива за грех и лудост својих родитеља". Ово упозорење садржавало је и  претњу: ако ли организатори не буду поступили како је наложено те се "Кобасицијада ипак одржи у току прве седмице Часног тј. Великог поста, капије порте храма у Турији биће затворене, а са звоника ће се на сваких петнаест минута оглашавати мртвачка звона. Једино богослужење за наведена три дана биће Света литургија, у недељу 29. фебруара, и то ради причешћа оних који пост држе и Богу се моле."

Да ли је допуштање јавног проношења греха због кога су нестала са лица земље два старозаветна града мањи грех од греха једења кобасица у време поста?! За Еп. Иринеја очигледно јесте. Члановима Управног одбора „Кобасицијаде“ припрећено је казном једногодишњег одлучења од црквене заједнице, а одговорни због одржавања најсветогрднијег могућег скупа  у саопштењу Еп. Иринеја чак нису ни поменути! Еп. Иринеј каже да се на тему „Парада поноса“ није оглашавао нити је имао намеру да се оглашава?! Али „због грешке једног од београдских медија“ који је навео његово име као саговорника на тему „Парада поноса“, уследиле су реакције верујућих које га „обавезују“ да да „кратку изјаву“?!

Неће, дакле, нико бити ни привремено ни трајно изопштен из Цркве; неће бити ни звоњења мртвачких звона са Храма Светог Саве и Саборне цркве у Београду на сваких петнаест минута док буде трајала светогрдна „парада“.

Саопштење Митрополита Амфилохија написано је у истом њуњавом духу и стилу као и саопштење Еп. Иринеја, те нећемо трошити узалудно време анализирајући га.

          Ово наше саопштење написано у тренуцима великог душевног бола завршићемо речима Српског Златоуста, Светог Владике Николаја:

„Плашљива вера, никаква вера. Плашљива реч, празан звук. Христос је говорио као онај који власт има, а није плашљиво шаптао као фарисеји и грешници /.../

И потрудите се, да ничим не изазивате гњев Господњи. Он је истина спор на гњев, и не плаћа сваке суботе као гневни човек, али кад се разгњеви, сагорева људе као пламен стрњику.“ (Цитирано из дела Св. Владике Николаја „Кроз тамнички прозор“).

+++

Насиљем се зло умножава, а не лечи или побеђује

18. септембар 2009 - 16:27

Промовишући манифестацију названу Парада поноса (поноса чиме? - питам се), један од београдских медија је грешком, учињеном не први пут (а можда и намерно), навео и моје име као саговорника на тему о којој се нисам оглашавао нити сам имао намеру да се оглашавам. И премда је протагониста Комедије забуне (the Comedy of Errors) грешку потом исправио, мојој канцеларији стигао је низ реакција верујућих које ме обавезују да дам ову кратку изјаву.

1. Званичан став Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, као и истоветан став свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, а у вези са правима такозваних сексуалних мањина, објављен је током јавне расправе о предлогу Закона о забрани дискриминације, када сам имао част и дужност да тај став јавно заступам и браним.

2. Подсетићу: Српска Православна Црква и традиционалне Цркве и верске заједнице противе се праву на јавно изражавање сексуалне оријентације или било које друге личне склоности, поготову уколико оно вређа право грађана на приватност и породични живот, њихова верска уверења и неприкосновеност достојанства личности.

3. Све друге изјаве, пласиране ових дана у црквеним и јавним медијима, одражавају лична мишљења њихових аутора и не представљају став Светог Архијерејског Синода, који од доношења Закона о забрани дискриминације о овој теми, па ни о манифестацији о којој је реч, уопште није расправљао.

4. У жељи да изнесем свој лични став, послужићу се најпре речима Светога Писма Новог Завета, речима које за хришћане јесу дух и живот и које никада неће бити застареле: „Ни блудници..., ни прељубници..., ни мужеложници... неће наследити Царство Божје" (Ι Кор. 6, 9 -10). На другим местима се, такође директно, говори о противприродном сексуалном понашању, чињењу срама, поквареном уму... (Римљ. 1, 24 - 32), о томе да је срамно и говорити о тајним поступцима неких људи и тако даље.

Затим ћу се позвати на  речи аве Јустина Поповића: „Основна еванђелска благовест и јединствена у земаљском свету новина, којом је Нови Завет и на земљи и на небу бесмртно нов, јесте: осуђивати грex, a волети грешника, спасавајући га од греха. Као боголико биће човек је увек несравњено већи од сваког свог греха, па и оног највећег... Хришћанима није допуштено обарати заблуду приморавањем и насиљем, него убеђивањем, речју и кротошћу обављати спасење људи."

Свети Јован Златоуст пак каже: „Ја сам научен да трпим гоњење, а не да гоним; да будем прогањан, а не да прогањам. Тако је и Господ Христос побеђивао, не распињући него распет, не задајући ударце него примајући ударце."

5. Уверен да ове речи светог Јована Златоуста, великог учитеља Цркве, и нашег српског Златоуста, аве Јустина, недвосмислено изражавају учење Православне Цркве, сматрам да је снисходљивост према насиљу или, још горе отворено или прикривено позивање на насиље, а поготову вршење насиља, тобоже у име Цркве Божје и хришћанске вере, према било коме, па и према несрећним, управо трагичним учесницима предстојеће светогрдне параде, апсолутно недопустиво и супротно свему хришћанском. Насиљем се зло умножава, а не лечи или побеђује.

6. У данашњем духовном, социјалном и политичком стању народа и државе, сматрам да су поједини медији (предвођени протагонистом the Comedy of Errors) и поједине, тобож антагонистички настројене невладине организације - сви основани са истим циљем и од истих финансијера - ову тему ради својих приземних, ако не и подземних интереса наметнули читавом друштву, мада је она за нас суштински ирелавантна.

Епикоп бачки

Иринеј

http://www.spc.rs/sr/nasiljem_se_zlo_umnozava_ne_leci_pobedjuje