„Ово није ствар само мог личног стања; то има везе с друштвеном и политичком ситуацијом у нашој земљи.“

[Напомена уредника: Леван Васадзе је дугогодишњи пријатељ и сарадник Међународне организације за породицу (IOF) и председавао је 10. Светским конгресом породица у Тбилисију 2016. године. Боравио је и у Београду на регионалном конгресу исте године, када је имао запажен наступ у Народној скупштини Републике Србије, где се конгрес одржавао (прим. ур. срб). Он је један од најпознатијих породичних лидера на Кавказима.

Брајан Браун, председник IOF-а, недавно је био са Леваном у Грузији када је званично покренут Леванов нови друштвени покрет ЕРИ. Отприлике у то време, Васадзе се почео осећати лоше и добио је необичне симптоме. Као један од најпознатијих критичара либерализма, Леван има много непријатеља, што доводи до многих питања о његовој болести. Да ли је реч о нечем природном? Или је био отрован? Објављујемо први део Леванове ексклузивне дводелне изјаве.]

Пре него што се упустим у главни део онога што вам имам рећи данас, желео бих да нагласим чињеницу да не намеравам да нагађам о исходу моје изненадне и крајње чудне болести. Није ми циљ ни да изазовем саосећање. У нашој земљи има толико много људи који пате од тешких болести, толико деце која су подвргнута хемотерапији, толико туге и невоље око нас, да под обичним околностима не бих ни поменуо своју болест.

Али чињеница је да ово није ствар само мог личног стања; то има везе с друштвеном и политичком ситуацијом у нашој земљи. Зато осећам да ми је дужност да известим јавност о томе, покушавајући тако да предупредим празне спекулације с једне стране, а с друге стране да грађанима омогућим да сами донесу закључке на основу информација директно из извора.

Дакле, за почетак: не могу са сигурношћу рећи да ли је ова најређа болест, која се тако чудно поклопила с мојим уласком у политику, заиста случајност, или је дефинитивно вештачки изазвана. Не могу искључити ниједну од ових могућности. И већ сам прихватио да нема праве наде да ће се читава истина сазнати. Али то не значи да немам обавезе према својој породици и својој земљи да се детаљно присетим шта се дешавало у овим тешким месецима и да откријем околности о којима јавност готово ништа не зна.

Моја потврђена дијагноза је амилоидоза типа АЛ (стечена амилоидоза са инфарктом миокарда), с могућом секундарном дијагнозом (мултипли мијелом). За коначну потврду ове друге дијагнозе требало би да се уради ПЕТ скенирање с контрастом скелета, што је тренутно немогуће због моје анализе бубрега.

Међутим, без обзира на то да ли је мијелом потврђен или не, озбиљност моје дијагнозе неће се нимало променити. Амилоидоза типа АЛ је много агресивнија од мијелома, а према стручњацима, број плазма ћелија карактеристичних за мијелом који су већ откривени у мојим анализама (не дајем тачан проценат намерно) толико је велики да је постојање мијелома сасвим извесно, а то, као што сви знамо, може бити узроковано (између осталог) и зрачењем и тровањем.

Говорим о свим овим детаљима, јер данас желим да каталогујем симптоматске и клиничке околности моје болести. Ово би, заједно с горе наведеним чињеницама, требало да остави траг за оне истражитеље или медицинске стручњаке који би у будућности могли бити задужени за проучавање мог случаја. Ја нисам лекар, али ћу покушати да будем што прецизнији у описивању догађаја, трудећи се да то урадим на једноставан начин како би ме сви разумели.

Управо у периоду март–април 2021. када сам почео да разговарам о уласку у политику (укључујући и телефоном), развио сам чудан упоран кашаљ. То се од тада наставило и постало све озбиљније.

У почетку нисам обраћао много пажње на то, али убрзо је кашаљ постао веома снажан, толико да ме је гушио, ометао ми говор и сан, а нису ми помогли ни лекови које сам пробао.

У априлу, док сам присуствовао састанку управног одбора нашег пословног предузећа у Москви, супруга ме је замолила да тамо урадим комплетан лекарски преглед док сам тамо. Посетио сам Центар за лечење и рехабилитацију који води професор Лијадов. Испитивање је трајало два дана и обухватило је комплетан сет анализа, укључујући и анализе свих главних органа помоћу најсавременије опреме и поступака тестирања. Резултати су документовани.

Сви моји тестови дали су нормалне резултате, осим успореног дисања приликом кретања. Због тога ми је препоручено да посетим пулмолога (стручњака за респираторни систем).

Одлетео сам назад у Тбилиси и отишао код веома истакнутог пулмолога, који ми је преписао терапију за кашаљ. Али то није помогло. Приликом друге посете, до које је дошло нешто касније него што је планирано, доктор је променио неке лекове, али ми је кашаљ само постајао све јачи.

Тада је већ био мај, и већ сам био најавио улазак у политику.

У међувремену, опште стање ми се погоршало. Ноћу сам губио дах, као и док сам ходао и пењао се степеницама. Тешко сам се кретао, а потом су и доњи удови почели да ми отичу, од листова до стопала. Ово стање се константно погоршавало током маја и јуна. Иако сам своје уобичајене вежбе радио на свежем ваздуху у Кикетију, здраво се хранио и водио здрав начин живота, стање се није побољшало. Због губитка ваздуха током сна, често бих се усправљао у кревету и тешко дисао. Убрзо је то постала редовна појава.

Након друге посете пулмологу, супруга ме је замолила да урадим и рендген абдомена. Тамо, у болници, једном од лекара, који је такође наш рођак, није се свидело нешто у вези с мојом јетром; међутим, касније су проценили да то није разлог за узбуну.

У међувремену смо путовали по Грузији на редовне састанке с нашим присталицама. За то време ми заиста није било добро и одлучио сам да отпутујем у Истанбул на још један лекарски преглед у клинику Аџибадем, коју добро знам. Међутим, пре него што сам успео да дођем тамо, догодио се један инцидент.

Били смо у регији Гурија-Аџарија, на Црном мору. Једног јутра сам одлучио да се окупам… И умало се нисам удавио. Једва сам успео да се вратим на обалу. С муком сам се кретао и осећао сам се као да ми је срце стало, поред тога што сам и даље имао све горе наведене симптоме. Мој најстарији син, Шио-Иракли, био је са мном у хотелској соби те ноћи и позвао је моју супругу рекавши јој да ноћу тако брзо дишем да се питао како уопште успевам да заспим.

Важно је напоменути да су тројица мојих пријатеља и политичких колега с којима сам био претходна три дана у Гурија-Аџарији такође почели да кашљу. Гушили су се од кашља, загрцнули би се се док су причали, и уопште нису знали како је све то почело. Хвала Богу, чим сам полетео за Истанбул, они су се одвезли назад у Тбилиси, и јавили ми је да им је кашаљ одједном престао.

Само су моја супруга и ужи круг пријатеља знали за моје путовање у Истанбул. Резервисао сам авионску карту непосредно пред сам пут. Планирао сам да прођем лекарски преглед и пожурим назад у Тбилиси на догађаје 5. јула. [Аутор мисли на догађај „прајд“ који је требало да се одржи у граду, као и контрапротест против параде. – нап. ур.]

Међутим, зачудо, једног јутра сви либерални медији објавили су да сам отрован и да сам отишао у Истанбул! Како су грађани либералне ехо коморе дошли до ових информација, шта су тачно знали и зашто су направили такву галаму – да бисмо то сазнали, потребна је права истрага. Схватам да у нашој земљи Служба државне безбедности Грузије и виши органи у иностранству могу да прикупе све врсте података с мобилних телефона појединаца, без обзира на права и приватност. Али начин на који су информације о мојој болести дошле до медија свакако се мора истражити.

Слетео сам у Истанбул 23. јуна и следећег дана отишао у болницу. Имао сам пун распоред прегледа, а догодило се да је кардиолог био први на листи. Према медицинском прегледу који је обављен у априлу, подсетићу вас, срце је требало да ми буде потпуно здраво…

Легао сам на сто и доктор је започео преглед. Одједном сам схватио да се запрепастио, па је одмах изашао из канцеларије, а затим се вратио с двојицом колега. Дуго су гледали у мој снимак на уређају, слажући се једни с другима и чинило се да ме саосећајно гледају као безнадежног, очајног пацијента.

Доктор ме је замолио да се обучем покушавајући да делује весело. Рекао ми је да постоји сумња да имам једну од најтежих, неизлечивих и ретких болести, амилоидозу. „Нисам специјалиста за ову болест“, рекао је, „али сигуран сам да вам је потребан даљи лекарски преглед. Чак и сада вам могу рећи да имате тешку срчану инсуфицијенцију, узроковану деформацијом/задебљањем зидова срца. Постоји сјај карактеристичан за кристале токсичних протеина на зидовима срца, а ејекциона фракција срца (количина крви коју срце испумпа при свакој контракцији) спала је на критичну границу [Опет намерно не спомињем тачан проценат ]. У сваком тренутку можете доживети срчани застој. Прецизнија слика може се добити помоћу магнетне резонанце с контрастом, коју ћу одмах заказати.”

Такође ми је саопштио да ће ми можда бити потребна хитна трансплантација срца и јетре, и да пацијенти с таквом дијагнозом генерално имају врло кратак животни век. Променио је распоред свих мојих прегледа код других лекара и упутио ме прво код нефролога и гастроентеролога, како би могли да провере да ли су се наслаге токсичних протеина које је видео у мом срцу већ прошириле на друге органе, као што су нпр. бубрези, јетра и друга места. Није ми преписао никакве лекове, осим уобичајеног диуретика, на који ћу се касније вратити.

И ту је почео мој нови пут: протеклих месец и по дана пуних патње, тешких анализа и поступака, сумњи и испразних нада. Још једна болница у Истанбулу, и још три у Москви.

Због почетног страха од срчаног застоја, одмах сам се обратио веома цењеном доктору Леу Бокерији. Национални медицински истраживачки центар за кардиоваскуларну хирургију АН Бакулев, на чијем је челу, изводи највећи број операција у свету због срчаног застоја – 6.000 годишње. Мислио сам да ћу барем у овом случају имати поверења у оне који брину о мени док пролазим кроз све потребне лекарске прегледе.

Доктор Бокерија ми је одмах узвратио позив. Замолио ме је да дођем на додатни преглед и, како му је својствено, посветио ми је велику пажњу, позвавши и укључивши све потребне стручњаке у консултације. Не могу а да не споменем нашег великог кардиолога, др Исмета Микеладзеа, крупног и мудрог „гурџија“, који је заједно са својим пријатељима указао мени и Нину велико гостопримство и пријатељство у Истанбулу. О мојим другим лекарима, на челу са добрим пријатељем – Кахетијанцем који живи у Америци – можда ћу касније имати више да испричам.

Доктор Бокерија ми је објаснио да је, пошто је дијагноза АЛ амилоидозе тако ретка, сумњао да ће се она потврдити. С пола века искуства иза леђа, рекао је, у свом животу није видео више од два пацијента с тим стањем. Примарно стечени тип АЛ амилоидозе (тј. неурођен) јавља се углавном код старијих људи након дијализе или дугогодишњег боловања од мултиплог мијелома. Обично се у почетку манифестује у бубрезима, а мени су бубрези били чисти. Амилоидоза се често открива тек након смрти, током обдукције; и стога је развој такве болести код здравог пацијента у само два месеца учинио дијагнозу врло сумњивом, нарочито на основу само једног прегледа срца.

На крају, међутим, након екстракције срчаног ткива ради тестирања и опсежних анализа крви и урина, дијагноза је потврђена. Али док су се сви ти тестови радили, у међувремену су ми се почеле догађати чудне ствари…

[У другом делу аутор даље пише о напретку своје болести и лечењу, и детаљније ће се позабавити мистеријом њеног узрока. – уредник.]

Извор: https://ifamnews.com/sr/