ИСПОВЕСТИ ШТИЋЕНИКА ЦЕНТРА “ЦРНА РЕКА“ (1)

Као што смо обећали у претходном броју часопису од овога броја објављиваћемо сведочења садашњих и бивших штићеника Духовно-рехабилитационог центра „Црна Река“ у којима ће бити описани њихови проблеми са највећом пошасти нашега друштва наркоманијом, борбом са њом и животу у овом центру.

+++

  М. О. (34 године), Ваљево

Моји проблеми са дрогом су почели са шеснаест година. Након две године  активног бављења спортом, после једне мало теже повреде престајем са тренинзима и убрзо после тога, како сам имао доста слободног времена све чешће остајем на улици. Ту наравно нисам могао научити ништа паметно. Никакву контролу нисам имао јер сам живео са бабом и дедом. Тада креће алкохол и марихуана. Често са старијим момцима одлазим на утакмице и убрзо је почело дрогирање херионом и то први пут са мојих осамнаест година. То су биле године рата, таблета и хероина је било на сваком кораку а није требало нешто пуно новца да се наркотици купе. Нешто касније почињем да узимам ексере (екстази) и спид (таблетице). Те дроге ми нису одговарале па сам се вратио хероину. Наравно увек је у глави била помисао да је доста и да ускоро треба престати са тим. Са двадесет и шест година се женим и добијам ћерку и то постаје озбиљан разлог због ког треба све то престати. Али, нема шансе. Нисам успео да се одупрем. Свакакве сам глупости правио, крао, варао и отимао само да га узмем дрогу. Уништио сам све око себе. Све људе који су ми хтели помоћи терао сам од себе и видео у њима непријатеље. Један једини покушај скидања са дроге је трајао два дана. Није било шансе да то урадим сам кући. Тада се предајем. Разводим се после четири године брака, моја осећања према детету  су бледела. Мајку и брата који је исто тако полако за мном пропадао нисам ни виђао. Нисам ни покушавао да се лечим. За болнице сам слушао од других да је тамо мало боље него на улици. Добијеш милион лекова и психолог ти испира мозак правећи од тебе зомбија.  Ту сам причу често слушао од људи који су тамо одлазили. Наредне две године су биле прави пакао. Више у кризи него „нормалан“, без игде икога било је питање дана када ће се мој живот неславно завршити у неком подруму, каналу или затвору.

Једне вечери сам био у кући, није ми било добро и случајно на неком телевизијском програму видео прилог о Црној Реци. Видео сам неке људе из града мени познате. Убрзо после тога налазим контакт телефон и већ после два, три дана одлазим у једно од њихових одељења. Почетак је био веома тежак, криза и болови у глави. Све те вуче ка још једном поразу, тј. да одустанеш. Али овде није као код куће, људи са којима сада живиш добро знају како да ти помогну, шта ти се врзма по глави, већина је исто то прошла. Постепеним увођењем у суштину нашег проблема, разговорима за свештеницима и сарадницима схватио сам да је моје схватање живота било тотално погрешно.                       Овде сам две године. Узајамно поверење је стечено и помажем сарадницима у раду са новим штићеницима. И не само то, моји односи са породицом и ћерком која има осам година су никада бољи. Верујем искрено у то да ће тако и наставити. А када ћу кући, питање је које ми често постављају. Одговор је  једноставан, ово је моја кућа.

„Глас са Цера“, број 11., септембар лета Господњег 2009.