header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Вања Вученовић: Србија у паради "Великог брата"
Вања Вученовић: Србија у паради "Великог брата" Штампај Е-пошта
недеља, 27 септембар 2009
Вања Ј. Вученовић

СРБИЈА У ПАРАДИ ВЕЛИКОГ БРАТА

Image         "Ускоро ће бити могуће остварити скоро потпуну контролу над сваким грађанином и отварати досијеа, која ће садржати и најличније детаље о здрављу и понашању сваког грађанина. Ови досијеи ће стајати на располагању властима. Власт ће прелазити у руке оних који буду контролисали информације. Постојеће институције биће допуњене институцијама за управљање преткризним ситуацијама, чији ће задатак бити да унапред индентификују могуће друштвене кризе и развију програме који ће се са њима суочити."

                                                                                       Збигњев Бжежински

                                                         +++

Србија и дан данас, и  поред  негативне оцене због недовољно добре сарадње са  „правдољубивим“ Хашким трибуналом, као и због незаустављивог јачања „ретроградних и мрачних“ политичких снага, показује високу свест о „неминовностима“ укључења у „врле“ глобалне постдемократске интеграције „цивилизованог“ света. „Парада поноса“ која је, ако ништа друго, имала за циљ да као пробни балон пробије све оне психолошко-традиционалне стеге и окове којима је већ вековима утамничен „заостали“ српски човек ( а у чему је добрано и успела), један је од  недвосмислених показатеља раста, кажу неки, доста заостале свести у Срба(ља). Да „експеримент парада“ није онај довољан елемент за растакање ионако проблематичног националног, верског, културног и сваког другог идентитета овог народа, показује и наставак убризгавања још једне дозе ријалити шоуа „Велики брат“ кроз екране тв пријемника диљем Србије. Наравно, овај постмодерни шоу који већ неколико година заокупља пажњу великог дела (од разноврсног „трасх“-а) зависног српског гледалишта има и оне своје „скривене“ глобалне циљеве и пројекције. Али о њима нешто више у наставку овог текста, наравно, за све оне који „умеју да читају“...

 

Image        Дакле,  грађани Србије и - ако још увек смем да кажем - српски народ, ће и ове године бити „богатији“ за један напредни “културно-образовни“ програм који, у сваком погледу, нуди „Велики брат“. Брат ће и у овим јесењим данима нашем гледаоцу пророчки представити визију надолазећег „врлог света“ будућности (Хаксли), и то наравно у његовој потпуној физичкој и духовној „голотињи“. Целокупна судбина и визија будућег света у „Биг брадр“ серијалу је, мора се признати, вешто транспонована са глобалног нивоа у ентеријер једне складно уређене и надасве симпатичне „шарене“ куће. И да одмах ударим у суштину ствари. Кроз ову „тест-кућу“, механизми планетарне политичко - економске, па и културолошке контроле маса, биће симболички представљени  на микронивоу. И напослетку, тестирани и  испробани на појединцу, како неки аутори истичу, „будућем грађанину света“. Наравно, представљени за све оне који имају очи да виде. Додуше, многима очи не служе да би „видели“, али и за то треба имати разумевања...

Да коначно кренем са причом и покушам да укажем на неке, према мом скромном мишљењу, битне аспекте овог, у много чему, загонетног феномена званог "Велики брат".

Велики брат представља, како бројни аутори истичу, својеврсну конкретизацију и минијатуризацију доста ширих социолошких процеса, који се извесно већ одавно развијају на глобалној сцени. Настанак и појава поменутог ријалитија није просто и само изолована креација или пак још једно „бизарно чедо“ великих и све утицајнијих медијских конгломерата. Ова врста, на први поглед, „наивне и бенигне забаве“ за једне,  и “скандалозне разголићене аморалности” за друге, може се посматрати као логични одраз и след „плодова“ глобализације , вртоглавог научно-технолошког напретка као и све очигледније (зло)употребе истог. Али напослетку и као представа о самом човеку који је неодвојив део и централна фигура тог и таквог прогреса и „процеса“. А све то зарад пројекције и тестирања неке нове верзије пожељног планетарног „амбијента“!

 

О ЧЕМУ ЈЕ ЗАПРАВО РЕЧ?

Концепција свевидећег и свудаприсутног "Великог брата"   заснована је на суживоту неколицине „изабраних“ такмичара у једној (строго контролисаној) кући у дужем временском периоду. Сваки такмичар, путем камера које су постављене практично у сваком углу куће, излаже и најситнији део своје интиме и приватности на увид и „експертизу“ вишемилионском тв аудиторијуму. Исти тај аудиторијум поставља се у улогу пресудитеља и сваке недеље гласањем номинира, па потом немилосрдно „избацује“ по једног „незадовољавајућег“ такмичара из игре, односно куће. Дакле, процедура је сурова и демократска. И овде, бар наизглед важи она : Воx попули, воx деи!  Само последњи такмичар који преживи све психолошке тортуре и замке “ Великог брата ”, односно све елиминације , деградације и понижења осталих укућана, поред неке „виртуелне“ славе добија и новчану награду од стотину хиљада евра. „Најбољи“ побеђује , или  „може бити само један“ - стари је мото „хајлендера”, али и великог дела тржишно оријентисане митологије постмодерног доба.

У том смислу, новац је главни и покретачки мотив за сваког такмичара да учествује, „преживи“ и на крају остане сам у кући. На ову чињеницу као кључну указују бројни културолози, попут Зорице Томић која истиче да и поменути ријалити шоу постоји искључиво због новца, те да за новац учесници (такмичари) своју приватност и слободу нуде на увид свима. Једном речју, укућани, без икаквих предрасуда и табуа, пристају – а да вероватно довољно нису ни свесни – на феномен постмодерне „медијске проституције“ приватности и интиме путем непрестаног надгледања и контроле неке више воље. Проституције у којој није (зло)употребљен, како је већ то уобичајено, само физички елемент бића такмичара – жртава „Великог брата“, већ оно што је много важније, али и опасније – њихов психолошко-морални део егзистенције.

Подстицање и подражавање најнижих инстиката, а потом њихова контрола и усмеравање неодвојиви су елементи овог медијског спектакла. Стога, на различите начине „провоцирају“ жељу за задовољењем најнижих потреба у морално-егзистенцијалном смислу, затим обележити и анализирати исту, да би се касније могло лакше манипулисати њоме, а све зарад постизања пожељног и зацртаног циља. Подстицање глади за новцем и виртуелном славом , као најважнијим циљевима поменутог шоуа, отупљује сваки рацио у поступцима такмичара и онемогућава сагледавање њихове понижавајуће улоге у читавом медијском пројекту. Укућани, заслепљени искључиво лукративном димензијом свог „живота“ (новац, пролазна слава), уступају своју слободу и судбину у „руке других“ и несвесно постају обични статисти у сложеној медијско-манипулативној представи, чији је сценарио свима, осим тамо неком „надређеном Брату“, непознат и недокучив. Слобода се жртвује зарад пет минута сумњиве славе или због примамљивих сто хиљада евра, које у „транзиционој Србији“ представљају данас право богатство. Богатство за које се вреди борити свим расположивим средствима, што је и циљ овог ултралибералног или социјалдарвинистичког ријалитија.

 

ВЕЛИКИ БРАТ ЛИВЕ

Да сви ми, можда, већ живимо “ Великог брата“ а да те чињенице нисмо ни свесни, или је пак не желимо схватити, говоре неке тенденције и појаве који су већ подуже присутне на планетарном нивоу. Тако је, сада већ давног, 14. маја 1994. године „Лос Анђелес тајмс“ објавио помало забрињавајућу вест, према којој се грађани у САД прате од јутра до вечери. У поменутој вести наводи се да су на аутопутевима постављени системи камера који свуда прате кретање возила; да камере бележе долазак радника на посао; на радном месту се путем одговарајућег видео - надзора прати и анализира рад и понашање запослених; за време ручка кредитна картица преноси податке компјутеру о рачуну и ресторану који је посећен; при повратку кући камере поново прате радника. Ако је то било пре једне деценије, можемо се само питати колики је сада степен контроле и надзора кретања и комуникација грађана.  Мобилним телефони су постали прави локатори, тако да „онај коме је потребно“ увек може да зна где се налазите. А сви ми имамо бар по један мобилни телефон, зар не? 

Image        Значајно је поменути и извештај Међународне организације рада (МОР) из деведесетих у којем се напомиње да се чак 80% запослених у САД непрестано прати. Већ је „Политика“ у јулу 1996. писала о могућем споразуму између једне београдске фирме и познате корпорације “Хекснет” о увођењу новог система компјутерског надзирања у Србији. Но, споразум са “Моторолом” о увођењу електронских личних картица са смарт технологијом покренут је усвајањем новог закона о личним картама. Мали број људи зна да се овим и сличним технологијама могу пратити њихова кретања, снимати комуникације (телефон, интернет), а у перспективи ће бити могуће контролисати појединце као и у “Великом брату”.

Из тог разлога, ријалити „Велики брат“ не може а да остане незапажен као феномен великог симболичког значаја. Да ли је његов поновни „силазак међу Србе“ израз наше напредне свести у незадрживом настојању и стремљењу ка благодетима модерног света, или пак модел по коме ће се дешавати и стварање реалне техно-тоталитарне утопије? Да ли су садржај и правила овог ријалитија  строго резервисани за његове учеснике, или и сви ми „изван тога“, хтели–не хтели, имамо неку своју ролу коју морамо или ћемо морати правилно одиграти? Једно је сигурно: Кафкин јунак, Јозеф К. биће запамћен као неко ко до краја Процеса није покушао (или успео) да пружи отпор правилима неког наметнутог Брата. Да ли ћемо и ми, Срби - у ствари можда је политички коректније рећи -“грађани света”, следити Јозефа К. и фаталистички чекати неминован завршетак ријалити шоуа који долази на крају “краја историје”?

Дакле, читава „парада“ се, ипак, наставља у Србији, у овом или оном облику. А Велики брат је ту да нам осмишљава, припрема и организује „параде“, ове или оне врсте. Размислимо о томе.   

Нови Сад, 23.09.2009.

http://srpskaanalitika.mojblog.rs/

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 28 септембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 51 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.