header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Константин Гордејев: Легенде и митови глобализације Штампај Е-пошта
недеља, 27 септембар 2009

Константин Гордејев

ЛЕГЕНДЕ И МИТОВИ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

Уместо предговора

Свака нова друштвена појава се, сразмерно свом настајању, пажљивим посматрачима показује у два облика. Као прво, то је лепо паковање, које је нашем веку незамисливих убрзања, тренутних комуникација, изоштрених политичких технологија и безочних манипулација друштвеном свешћу предодређено за то да малограђане убеди у законитост и основаност изругивања над његовом слободом. Као друго, показује се у свој наказности користољубивих интереса "господара живота" који настоје да убеде читав свет да је управо њима поверено да посредују између Бога и људи или да бар, као минимум, одреде коме, где, како и колико припада. Ово друго је стварност, а оно прво мит, предодређен за њено оправдање.

 

Појам глобализације, који је данас убачен у СМИ и који је постао основа тзв. public relations (Пи-ар, односи са јавношћу) многих политичких посленика и партија, представља изврсну илустрацију и потврду онога што је речено.

1. мит: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ЈЕ ОБЈЕКТИВНИ ИСТОРИЈСКИ ПРОЦЕС.

Ако мало проникнемо у смисао ове уобичајене фразе, показаће се да она постоји без указивања на то шта се "шири по читавој земаљској кугли".

У вези с тим обично приговарају да је реч о економији, култури (укључујући и религију) и политици. Међутим, све што је набројано показује се као остварење конкретних циљева (воље) ограниченог круга људи и, према томе, оно је по својој суштини субјективно.

2. мит: МАТЕРИЈАЛНУ ОСНОВУ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ ЧИНИ ИНФОРМАТИВНО ЈЕДИНСТВО СВЕТА, ЧИМЕ СЕ И ОСИГУРАВА ЊЕГОВА ОБЈЕКТИВНОСТ.

Та тврдња је, међутим, благо речено нетачна. Ма како да је свет "материјално јединствен", глобализација је ипак продукт субјективне човекове воље.

3.  мит: ЧОВЕЧИЈА ВОЉА РЕАЛИЗУЈЕ ЖЕЉУ ЧОВЕКОВЕ ОБЈЕКТИВНЕ ПРИРОДЕ ЗА КОМУНИКАЦИЈОМ И ДРУШТВЕНОМ ДЕЛАТНОШЋУ, ПОСРЕДСТВОМ ЧЕГА ОД НАЈСТАРИЈИХ ВРЕМЕНА ДОЛАЗИ ДО ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ".

У суштини, објективно је непрестано повећање човекових могућности комуникације, као што је објективна и његова стваралачка способност и потреба да упозна оно што му је раније било непознато. Исто тако, објективан је и научно-технички прогрес, који све то заокружује. Уколико би се глобализација сводила на горе наведено и била само његов заједнички назив, онда би било немогуће да се сумња у њену објективност.

Међутим, поред онога што је речено, с њом су нераскидиво повезана и својства која су измислили познати и конкретни философи и која су, према томе, сасвим субјективна. Та својства су аморализација, унификација и деперсонификација, тј. обавезно и безусловно уједињење човечанства, које се изражава у проглашавању морално-етичких вредности за релативне, а такође и у одрицању народа од њиховог етничког, националног, државног, културног и религиозног идентитета. У том смислу. ово последње (тј. одрицање од религиозног идентитета) представља основну тезу антиљудске псевдо-религије мондијализма, који представља прототип и идејни извор глобализма (le monde, фр. и the globe, енгл. - свет, земаљска кугла), на чијем је плодном тлу и израсло оно што данас називамо глобализацијом.

4. мит: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА СЕ ПОЈАВЉУЈЕ КАО ОДГОВОР ЧОВЕЧАНСТВА НА ГЛОБАЛНЕ ИЗАЗОВЕ, ПОВЕЗАНЕ С НЕОПХОДНОШЋУ ЈЕДИНСТВЕНЕ ВЛАДАВИНЕ, А У ЦИЉУ РАЗРЕШЕЊА ПРОБЛЕМА 2020. ГОДИНЕ: БУДУЋЕГ ДЕМОГРАФСКОГ, ПРЕХРАМБЕНОГ, РЕСУРСНОГ, ЕНЕРГЕТСКОГ И ЕКОЛОШКОГ КОЛАПСА КОЈИ ЈЕ НЕИЗБЕЖАН.

Јединствена власт уистину и јесте средство за мобилизацију интелектуалног научно-технолошког потенцијала ради превазилажења могућих криза. Међутим, то се дешава само у случају да она сама располаже довољним организационим способностима и да је довољно морална да га искористи за добро свих људи, а не појединачно изабраних народа или пак само њихових елита и, најзад, ако је способна да ефикасно руководи, не нарушавајући ничије право на идентитет и обезбеђујући свакоме већу стабилност и безбедност. Међутим, о томе не сведоче ни "хумани" ратови ни кажњавања различитости у целом свету - од Југославије до Ирака, ни глобални тоталитарни полицијски режим ради "безбедности од тероризма", ни рушење моралних темеља друштва, ни тежња тзв. елита да ради преживљавања смање број становника земаљске кугле до "златне милијарде" (тачније, до пола милијарде), ни мноштво других чињеница.

Осим тога, тешко да се могу изједначити тоталитарност уређене друштвене структуре, која сваком свом елементу признаје већу или мању али у сваком случају самосталну вредност, и тоталитарност друштва јединки препуштених самима себи, "ослобођених". које у оквирима закона држе путем најстроже контроле тоталног електронског система надзора.

5. мит: ГЛОБАЛНА ЕКОНОМИЈА ЈЕ ЕФИКАСНА.

Она је уистину ефикасна за транснационалне и глобалне монополе, који користе отимање туђег и на комунистички начин врше поделу подруштвљене светске привреде. Очигледно је да ситни и средњи бизнис није у стању да се успешно надмеће са економским гигантима у условима слободне тржишне конкуренције и затвореног простора. чак и ако је тако огроман као читава Земља. Процес даљег укрупњивања и монополизације привреде врши се брзо и ефикасно: слаби патуљци бивају уништени и ликвидирани или их пак прождиру гиганти, богати постају још богатији, док сиромашни бивају уништени и изумиру.

По читавом данашњем свету који се глобализује укидају се на хиљаде радних места, што представља непосредну последицу курса "тржишта без граница", које су изабрали господари света. Уосталом, ево мишљења човека којем економска глобализација није позната само по чувењу:

"Доктрина, позната под називом 'вашингтонски консензус' по свом карактеру је, на неки начин, била глобализациони 'символ вере'. У њој се одражава уверење да тржиште дејствује ефикасно, да више нема потребе да њиме управља држава, да између богатих и сиромашних не постоје сукобљени интереси, да се ствари развијају на најбољи могући начин уколико се у њих не уплићу... У ствари, истина је да сиромашни, који чине огроман део становништва у већини земаља, свакодневно морају да се прехране. Добра ће бити она политика, која ће гарантовати да они могу то да учине. При том се непрестано мора обезбеђивати побољшање исхране, животних услова, система здравствене заштите и других материјалних околности живота. Рђава је она политика, која непосредно или посредно изазива нестабилност, ствара проблеме са потрошњом прехрамбених производа из разлога ефикасности, либерализма па чак и слободе. Тежња ка конкуренцији, дерегулисању, приватизацији и отвореним тржиштима капитала у ствари је поткопала економске перспективе многих милиона најсиромашнијих људи у свету. Таква политика је, заправо, наивна и неблаговремена кампања. Она, у ствари, угрожава безбедност и стабилност у свету, будући да поткопава могућност да човек за самога себе заради хлеб насушни... Сажетије речено, постоји криза 'Вашингтонског консензуса' и она је свима очигледна" (Џејмс Галбрајт, професор Школе државне управе Линдон Џонсон при Тексашком универзитету, један од сарадника Вашингтонског консензуса, чланак Криза глобализаиије у часопису Проблеми теорије и праксе управљања, бр. 6, 1999 (!) г).

6. мит: ГЛОБАЛНО УПРАВЉАЊЕ ОТКЛАЊА ЕКОЛОШКУ ПРЕТЊУ.

Готово читавих 80% загађења на Земљи узрокују компаније земаља "Групе осам", које ланас и претендују на стварање светских руководећих структура. Ако то оне не би чиниле и ако би једноставно заводиле ред у својој привреди, онда би се мере које предузму показале као сасвим довољне да би се начелно очувала животна средина у читавом свету. Светска власт је у односу на то питање сувишна.

7. мит: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА СЛУЖИ ЈАЧАЊУ ДЕМОКРАТИЈЕ.

И сама подела друштва на богате елите и сиротињу показује да власт у њему не припада и не може ни да припада већини. Ако се на то погледа са системске тачке гледишта. онда се друштвено уређење - у којем је од три основна права које гарантује тј. права на живот. права на дом и права на слободу кретања, само ово треће делимично повезано с могућношћу да личност реализује своју вољу - а priori појављује као тоталитарно. Испоставља се да је једина сила коју покрећу људи и која покреће људе "слободна конкуренција" међу њима, и она природно одбацује најмање "агресивне", што у условима затвореног система (независно од његових размера), води ка монополу на право доношења одлука, а што значи и ка монополу на власт.

8. мит: ТОТАЛИТАРНОСТ ГЛОБАЛНОГ ДРУШТВА НУЖНА ЈЕ ДА БИ СЕ ОСИГУРАЛА СТАБИЛНОСТ И БЕЗБЕДНОСТ ЊЕГОВИХ ЧЛАНОВА.

То је тачно само у једном случају: када су руководилац и руковоћени одговорни један пред другим, тј. кад се тоталитарност појави као особина уређене структуре а не као својство хаоса који задржава неко поље силе. Индивидуе које слободно конкуришу једна другој свим силама се лактају не би ли заузеле жељену друштвену позицију. Оне нису оптерећене ни заштитничким духом ни сажаљењем. Њима утолико пре није својствена ни одговорност за било кога, осим одговорности за себе. Најбољи непријатељ је мртав непријатељ. А шта ако су сви непријатељи?

Како се уопште неко може осећати стабилно и безбедно ако се налази у стању неодређености и несигурности у погледу сутрашњег дана? Међутим, управо су то својства живљења у глобалном друштву; осим тога, оно је оптерећено темпом живота који већ данас готово превазилази човекове снаге и стално се убрзава, постављајући статус сваког члана у зависност од његове активности и способности да се прилагоди променама које га окружују.

9.  мит: ТРАНСПАРЕНТНОСТ (ПРОЗИРНОСТ) ЖИВОТА У ГЛОБАЛНОМ "ДРУШТВУ СРЕЋНИХ РОБОВА" ЧИНИ ЧОВЕКА УИСТИНУ СЛОБОДНИМ И МОРАЛНИМ.

Ако у човековом животу ниједан његов поступак не остане тајна и ако се свака његова "друштвено шкодљива активност" одмах испољи и казни, онда, с једне стране, грешити и није пријатно а са друге, извршавање или неизвршавање греха се свагда показује као резултат слободног, тј. свесног избора. Међутим, као два камена - темељца те изопачене логичке конструкције која се данас активно усађује појављују се две погрешне претпоставке.

Прва се састоји у томе да се моралност, тј. унутрашња начела савести, показују као сасвим неважна, будући да појам греха потпуно ишчезава. Наиме, као критеријум процене поступка поданика "глобалног села" не појављују се моралне вредности него опасност или безопасност дела која човек извршава за систем у целини, а систем опасност дефинише у складу са задацима које решава.

Друга је повезана са слободом која, будући неотуђиво својство личности, ни на који начин није повезана са системски утврђеном присмотром, допуштењима и забранама.

Фактички, у глобалном друштву човек се ослобађа само од представе о греху, а ни најмање од ограничења која му намеће друштво.

Истину говорећи, већ и сам термин, "друштво срећних робова", који се често користи, много казује сам по себи. Роб није слободан, што значи да није ни личност и, према томе, транспарентност (прозирност) човековог бића једнака је његовој деперсонификацији.

10.   мит: БРОЈЧАНА ИДЕНТИФИКАЦИЈА НИЈЕ НИШТА ДРУГО ДО СРЕДСТВО КОНТРОЛЕ И ЕВИДЕНЦИЈЕ, КОЈИ СЕ КОРИСТЕ ПРИЛИКОМ САСТАВЉАЊА УНУТРАШЊЕ - АДМИНИСТРАТИВНИХ БАЗА ПОДАТАКА О "СЛОБОДНОМ ПРЕМЕШТАЊУ" ЛИЧНОСТИ.

С тим бисмо се могли сагласити кад бисмо се претварали да не примећујемо друга, свуда распоређена средства која прате препреке и баријере и њима управљају, и уз помоћ којих се сама та невина контрола и евиденција претвара у машину за ограничавање "слободе кретања". Наиме, суштина бројчане идентификације јесте осигуравање могућности електронског надзирања било кога у режиму реалног времена које се управо и појављује као главни стожер и као она кратка узда којом ће друштвени систем, какав се данас ствара, задржавати како безличну (и безимену) гомилу, тако и оне представнике елита, који себе сматрају господарима ситуације (наиме, ако транспарентност живота и контрола свих дејстава постану системски, онда неће моћи да их избегне ниједан члан друштва).

Иако неки надмено претпостављају да је рукотворена "звер", предодређена за тотални надзор и блокирање "елемената неусаглашених са системом", у потпуности потчињена "господарима живота" који су је и родили, ипак се поставља велико питање: ко, у ствари, ким управља? Наиме, светски систем контроле који се сада ствара појављује се као принципијелно самозаснован и самодовољан; због тога ће се он пре или касније ослободити потчињености и почеће сам да поставља "правила игре", на несрећу паметњаковића који су га створили.

11. мит: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ЈЕ НОВА, НЕИЗБЕЖНА ПА ЧАК И ПОСЛЕДЊА ЕТАПА У РАЗВОЈУ ДРУШТВА.

Бесмислено је водити расправу о новини и неизбежности глобализације, ако се има у виду да су, према својим испољавањима, многи негативни процеси који се одигравају пред нашим очима последица квалитативне трансформације организације и управљања друштвом... У садашњој ситуацији, као одлучујућа се показује управо она делатност која као да сама од себе проналази своје извршитеље. Природно је што таквом стању ствари као модели сасвим добро одговарају концепције "информативног", "глобалног" "отвореног" и осталих аналогних друштава.

Међутим, закључак о "последњој етапи у развоју друштва" очигледно је преурањен. Друштво, које је изопачено у својој основи, у којем делатност не зависи од свог извршиоца, у којем је друштвена (колективна) свест апстрахована и независна од индивидуалне и где се људска личност претвара у фикцију. још увек је веома, веома далеко од савршенства. Његов пут се дуго неће прекинути, уколико се у његову судбину не умешају натприродне силе и природне катаклизме.

12.  мит: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА У ЦЕЛИНИ ВОДИ КА СТАБИЛНОМ ДРУШТВУ.

Претпоставља се да ће немилосрдна електронска контрола бити довољно стабилизујућа сила и да ће људске масе, које ће се хаотично премештати, она задржавати од потпуне самовоље и деструкције. С тим циљем је разрађена чак и читава теорија "динамично руковођеног хаоса". Међутим, никаква спољашња ограничења нису у стању да компензују ону принципијелну системску противуречност, на којој се заправо и гради глобално друштво: нивелисање и разводњавање воље и самопоштовање људске личности у оној делатности коју јој је припремила, диверсификовала и наметнула такозвана друштвена свест. Из сваког неразрешивог антагонизма, временом (али неминовно) израста системска криза. О каквој стабилности ту може бити речи?

13. мит: ОТВОРЕНО ДРУШТВО (ТЈ. ДРУШТВО КОЈЕ ЈЕ, ПРЕМА К. ПОПЕРУ, ОТВОРЕНО ЗА СВЕ МОГУЋЕ ПРОМЕНЕ) ПРЕДСТАВЉА ЗАШТИТУ ОД РАЗОРНИХ ПОСЛЕДИЦА КРИЗА.

И заиста, непрекидни процес развоја и адаптације на промењене услове способан је да нивелише последице "велике" кризе, трансформишући га у низ "малих" криза. Испоставља се да је тим путем могуће умирити слободну личност, убедивши је у удобност неслободног, али стабилног, начина живота индивидуе.

Све то, међутим, не решава оно најважније: антагонизам се не превазилази само кроз убеђеност у његово непостојање. Концепција непрекидног развоја примењена на "индивидуе које се слободно крећу" нужно има две последице. То је, као прво, заоштравање конфликта између друштва и личности, условљено покушајима да се личност коначно обезличи и лиши способности самоидентификације. Као друго, то је непрекидно сужавање "круга изабраних" као резултат најсуровије конкуренције и беспоштедне "трке за преживљавањем". Све то је неминовно осуђено на губитак контроле над ситуацијом, на слом управљачких механизама, на хаос и дезорганизацију (или, што је још горе, на прелазак на панхегемонију нељудских облика свести - на власт робота, о коjoj одушевљено размишљају неки писци фантастике и политичари).

Узгред, први месеци који су протекли након самита G - 8 у Ђенови (одржан у јулу 2001), представљају изврсну и прилично благу илустрацију будућности која је припремљена човечанству - терор и хаос ради обуздавања терора и хаоса.

14.  мит: МОГУЋА ЈЕ РАЗУМНА КОНТРОЛА ГЛОБАЛНИХ ПРОЦЕСА, КОЈА ВОДИ КА ГЛОБАЛИЗАЦИЈИ СА "ЧОВЕЧИЈИМ ЛИКОМ".

Уистину, било би веома добро ако би се, како претпостављају неки умни и довољно часни политиколози, активни политичари заклињали Уставом да ће бити часни а не подли и ако би их нарушавање те заклетве водило ка дискредитацији и оставци. Још се као најбоља заријанта појављује хипотетичка трансформација црног ПиАр-а у "бели", прекидање зомбирања становништва уз помоћ специјалних психо-технологија (руковођење свешћу маса, специјални звучна и колористичка дејства, неуро-лингвистичко програмирање људи, сугестија и наговор кроз слике вешто уграђене у мас-медијску продукцију, специјални смисаони низови, потпуно одређени психолошки ставови, механизми распоређени у апарате за свакодневну употребу, који делују на људску подсвест - наведено набрајање могло би бескрајно да се настави). Уз такав приступ, можда се не би више требало плашити бројчане идентификације личности, јер би честитост и поштење оних који имају власт сама по себи искључила могуће злоупотребе, гушења основних слобода и ослобађања порока.

Све то, међутим, није ништа друго до бесплодна фантазија. Није случајно што се информативно оружје убраја у једну врсту стратешког наоружања у војној доктрини САД која је данас на снази. Рушење морала у друштву, свођење свих вредности и правног система друштва на условно гарантовање човекових права на живот, дом и кретање - све се то подједнако појављује као низ елемената глобализације у настанку, колико и деперсонификација личности.

Владавина над људским менталним функцијама је први од стратешких задатака које решавају градитељи новог света, значајнији чак и од патолошки безумне устремљености ка смањењу броја становника на Земљи. Наиме, овај циљ је начелно неостварив у друштву које је сачувало ма какве моралне норме. Хајде да будемо толерантни и да признамо да морал људождера из племена Мумбо-Јумбо ни по чему није нижи од хришћанског морала Европљана, и то не на неким забаченим острвима него у Риму, Паризу или Москви. Хајде да се сагласимо са равноправношћу сексуалних перверзњака са нормалним људима, а не у неким изолованим срединама. Хајде да признамо да се наша вера разликује од вере других народа само по предмету поклоњења и по ритуалима. И нема више ни Бога, ни савести, ни обзира. ни морала. Нема више ничега што човека чини личношћу. То је главни задатак који решавају глобалисти (узгред, велику помоћ у решавању њиховог задатка пружа им екуменизам, религиозно - култни огранак мондијализма).

Услед тога је, заправо, бесмислено говорити о могућности "човечијег лика" античовечне глобализације.

15. мит: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ЋЕ СВИМА ДАТИ "ШАРГАРЕПУ".

Не понављајући да је у плановима глобалиста да униште већи део оних који сада живе, а да преостале претворе у тупоглаву стоку, указаћу само на то да од тог процеса користи неће имати неке тзв. "политичке елите" него група савршено конкретних људи, који држе руку на финансијско-привредном пулсу планете. Захваљујући (не исувише) чудном стицају околности, највећи део њих припада једном потпуно одређеном народу који самога себе сматра богоизабраним па чак и једнаким Богу. Према томе, може се сматрати да је глобализација пут успостављања општесветске тираније, какву они прижељкују. А да ли ће при том бити поделе "шаргарепа", Сам Бог зна...

Речи изговорене за сваки случај

Наведени митови и легенде глобализације нипошто не исцрпљују њихов број. Њих има много више. Они су се довољно чврсто укоренили у свест већине, оштећену од стране светских манипулатора, тако да јој сада нимало није тешко да 1) своје животне потребе ограничи на потпуно телесне и сталне жеље за хлебом и играма, 2) да осећа задовољство због свог ропског положаја, неоптерећеног одговорношћу. Постоје, наравно, и други, који се надају да ће ући у владајућу елиту, због чега учествују у обмањивању својих ближњих. Међутим, њихова цена је тридесет сребрњака а судбина - дрво, конопац и рака поред пута.

Услед тога, оно што је написано у овом чланку није "просветљење": они, који су сачували осећање личне слободе, који нису упрљали своју савест и чији ум није оштећен мас-медијском обрадом, ионако све то већ знају. Остали су пак убеђени да је све, што се с њима догађа, "тип-топ". Разговор о митовима глобализације започет је само с једним циљем - да се господи глобалистима покаже да и Бог и људи виде истину и да неће допустити да тама завлада над светлошћу.

Са руског: Антонина Пантелић

Из књиге: "Печат Христов и жиг звери", Београд, 2004.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( уторак, 29 септембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 46 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.