"Синод је парацрквени орган у служби разарања Цркве"

Уредништво "Борбе за веру"

Драги наш у Христу брате Остоја,

Видимо да те душа боли и да ти срце крвари због отпадије која се намножила у нашој Светој Српској Цркви (овде:). Исто је и са срцима свих њених верних чеда. Као прави верник, који поштује црквени поредак, ти се обраћаш Сабору и Синоду.

У СПЦ уместо Сабора управља Синод

Међутим, треба знати да је Свети Архијерејски Сабор - као највише законодавно тело СПЦ - већ око петнаест година окупиран екуменистичко-новотарском већином, тако да се од њега не може очекивати било какав позитиван покрет у правцу решавања - по намноженом злу - небивале ситуације у СПЦ.

Неканонска, парацрквена иституција звана „Свети Синод“

Што се тиче Синода, реч је о једном фамозном „црквеном органу" односно противканонској „институцији“ насталој кршењем 34. Апостолског правила. Ово правило каже:

Као што видимо, Свети Апостоли приликом установљавања црквене јерархије, не помињу Синод, већ само првог међу епископима, то јест патријарха и Сабор, што је садржано у речима да „ни онај први Епископ нека не чини ништа без знања свију осталих Епископа“. Јер ће само тако „бити једнодушност“ – односно слога и „прослављање Бога“.

А пошто није установљен Благодаћу Духа Светога и саборски, логично је што од Синода само штете по Цркву долазе, чега смо сведоци.

А како и када је настао фамозни „Свети Синод“?

Руски император Петар Први, велики прозападни и проримокатолички „реформатор“, преко озлоглашеног Теофана Прокоповича, укинуо је институцију Руског Патријарха и уместо ње формирао духовни колегијум  преко кога ће убудуће царска власт управљати Црквом уместо Патријарха и Помесног Сабора. Та институција је добила назив „Синод“. А пошто је она била замена за Свјатјејшег Патријарха, придодат јој је назив „Свјатјејши Синод“.

Тадашња два патријарха, константинопољски и антиохијски,  имали су велику љубав према руском цару (тј. били су толико сиромашни да без његове финансијске помоћи не би могли ни преживети), па су благословили ову нову институцију и написали цару Петру да ће од сада Свети Синод за њих бити „брат у Христу“, као што је раније био Свјатјејши Патријарх, и да тај њихов брат може „творити и совершати јелико четире апостолскије свјајтјејшије патријаршије престола“.

Синод код нас

Синод је код нас формиран стотинак година касније, после ослобођења од Турака, и мада је у време кнеза Милоша био „под височеством кнеза“, ипак као институција доживљава свој пуни процват тек у двадесетом веку, после Другог ватиканског концила, када су га и римокатолици увели (1965. године), оценивши да је то најбоље средство за даљинско управљање свим могућим верским заједницама, па и својом сопственом.

Синод – инструмент за разарање Цркве

Из горе реченог, драги брате, али и из нама ближе историје Српске Цркве, осведочили смо се безброј пута да је Синод инструмент преко кога световне власти и други световни и светски моћници – попут обавештајних служби,  тајних организација  и разних лобија – управљају нашом Црквом (као институцијом), односно  Цркву руше.  И управо зато што иза себе има световну власт, фамозни Синод је – иако, по дефиницији, извршно тело – развластио тело које је изнад њега, односно Свети Архијерејски Сабор. И Синод, буквално, ради шта хоће. И ведри и облачи.

Синод и криптокатолик Андреј Ћилерџић

Знао је Синод добро ко је Андреј Ћилерџић и пре него што је исти хиротонисан. Знали су они да је он скидао мантију и да се потом оженио, да се вратио у отаџбину своје мајке, Немачку, да ради за Немце. Знали су они о њему све.  Али, на предлог свог пријатеља бечког кардинала Шенборна, епископ бачки Иринеј Буловић - као сива еминенција Београдске патријаршије и свих Синода од 90-тих година прошлог века на овамо, - враћа Ћилерџића у Цркву и он бива хиротонисан. Зато, Синод неће учинити ништа поводом активности Ћилерџића у римокатоличком тајном друштву, јер -  опет ћемо рећи - „врана врани не вади очи“.

Синод и критпокатолик Иринеј Добријевић

Ето, рецимо, као још један пример и ситуација са такозваним „епископом“ (односно криптокатоликом) источноамеричким Иринејем Добријевићем. Синод се, на челу са патријархом, спремао да иде у Америку да Иринеја „приупита за здравље“, јер је овај много покрао. Кажу  8 милиона долара. Они су, кобајаги, намеравали да иду код њега и комисијски га испитају. Синод, опет кобајаги, није знао ко је Добријевић, када се – на волшебан начин – исти појавио пре петнаестак година у Патријаршији. Тамо је обављао разне функције, а посебну као делегат Београдске патријаршије у свејеретичкој организацији званој Светски савет цркава. Међутим, они и не крију – већ то пише и у његовој званичној биографији на сајту „СПЦ.рс“ да је Добријевић предавао на јеузитском универзитету Лојола у Чикагу, који је и завршио. Дакле, тај исти Синод, који ће сада, тобоже да му испитује пословање, запослио га је иако је човек језуита и припадних римокатоличког реда Витезова темплара.

Синод – „капо ди тути капи“

Није Синоду проблем што је Добријевић украо 8 милиона, већ што није дао рекет тамо где треба и колико треба. А шта би се догодило да је Синод отишао код њега? Е, то су већ сцене из филмова о мафијашима. Кад се нека мафијашка породица превише осили, па не дели са осталима, онда се све породице окупе, па председава „капо ди тути капи“ (односно њихов „патријарх“), па непослушног позову да се опамети. Уколико прихвати, наставља да послује. Ако ли не, бива уклоњен. Једина разлика је у томе што Добријевићу буквално могу да пљуну под прозор, односно не могу да га детронизују. Једино што могу да постигну, то је да га умилостиве да даје већи проценат. Реч је о погубитељима душа многих и многих Срба, драги брате. Јер, њих не занима што је Добријевић духовни тровач, што новотари на Литургији, што трује Србе у Источној Америци (пре тога у Аустралији) јересима. Патријарху и Синоду је до тога колико и до лањског снега. Јер су исти као и он (јер да нису, одавно би га рашчинили и анатемисали). Њих занимају једино паре!

„Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!“ – Отац Јустин Ћелијски

Али смо срећни због твог протеста, брате Остоја. Јер, показујеш да имаш живу веру.  Када видимо да се неко зло устремило на Цркву, па ћутимо, ми Бога издајемо, по речима Светог Григорија Богослова који каже да се „ћутањем издаје Бог“. У епархији аустријско-швајцарској живи стотине хиљада православних Срба. И где су? Шта је са тим људима? У Бечу, рецимо, више не постоји ни једна једина српска црква у којој се богослужење врши исправно. Све су изгубљене. И скоро сви ћуте! Па где сви ти Срби иду на службе? Зар су сви постали новотарци? Или су отишли из својих храмова у храмове неке друге Помесне Цркве и без борбе их препустили бандиту Ћилерџићу и његовим сатрапима?!

Не, само нека нико не каже да не може ништа учинити! То је најгори облик неверја и црквеног дефетизма. То је трујумф непомјаника! Твоје писмо је један од примера немирења – непактирања са злом. А начина за Црквом благословену борбу за веру и отпор има много. Оно чега се грех и зло највише боје – то је светлост дана. Јавност. Зато их треба нештедимице разобличавати. Сваки њихов корак и покрет којим чине зло нашој Мајци Цркви.

Поучне речи генарала Леонида Ивашова

Подсетићемо овде на више него драгоцене речи руског генерала Леонида Ивашова:

И на златне речи, Златоустог Владике нашега, Светог Николаја: