"Синод је парацрквени орган у служби разарања Цркве" Уредништво "Борбе за веру" Друштвене мреже у Србији поново су се усијале. Али, овога пута не због њиховог синоћног пада. Разлог је црквене природе. Фамозни Синод доделио је орден Светог Саве другог степена чувеном СПС кадру Милораду Вучелићу. И верници и неверници се у чуду крсте, и то са обе руке.
Људи се питају, чиме је Милорад Вучелић то заслужио? Један коментатор, у листу „Данас“, написа: Saša 07. oktobra 2021. u 18.51 „Зар комунисти, социјалисти, човеку који је срамота људског рода. Слобином потрчку, човеку који је знао за Невољу и сличне ретарде на стадиону ЈНА (као директор фудбалског клуба „Партизан“ – нап. „Борба за веру“). ЈА МИСЛИМ ДА СЕ БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ОКРЕЋЕ У ГРОБУ... А Порфирију неко треба да појасни да он није СНС & СПС Патријарх, ако је већ Булоовић то што јесте... Задње је време...“ Нама се на мејл јавио велики број читалаца. Не могу да дођу к себи од саблазни. Један нам каже: „Има дана кад помислим да сте у неким писањима преоштри. А онда дођу дани да увидим да нисте. Напротив. Пре неки дан рекосте "Синод је парацрквени орган у служби разарања Цркве". Па има ли очигледнији пример да је то истина?! Дати високо црквено одликовање једном од најближих сарадника тандема злочиначког режима Слободан Милошевић – Мирјана Марковић јесте разарање Цркве. Јер, тако нам бива саблажњено и оно мало верника. Људи одлазе у раскол. Неки у секте. Старословенска неопаганштина буја. Већ је много оних који верују у коловрате, у „бога“ Перуна. Други новосилац Ордена Светог Саве првог степена, Новак Ђоковић, доводи у Србију далекоисточне секташе, гуруе и јогине да врбују српску децу у секте. А „Свети“ Синод ћути. Ма, могао бих да пишем много и много... Нека нам је Бог свима у помоћи“. Ето типичног размишљања читалаца. Мада има и оних далеко оштријих. И сви питају зашто је Несвети Синод доделио орден Милораду Вучелићу, а одговора нема. Ево, ми ћемо одговорити. Пошто нисмо видели да је ико одговорио на питање, одговор ћемо дати ми. Пре свега, одговорићемо горецитираном читаоцу „Данаса“ и свима који попут њега мисле да иза доделе ордена Вучелићу стоји нека партија или државни врх. Не. У овој ствари политика нема везе. Свакако, има много људи – из тих структура – који ће овај светогрдни догађај поздравити, али они нису њенови инспиратори ни налогодавци. Ово је чисто приватна ствар на релацији Иринеј Буловић – Милорад Вучелић у којој је злоупотребљена Црква. Буловић и Вучелић су школски другови. А сви знамо да ово другарство траје. Они су то другарство крунисали животним пријатељством, које се огледа у међусобном помагању у успону и одржавању на лествама светске моћи и славе. Њих двојицу повезује и комунистичка идеологија, коју Буловић носи из своје породице. Но, свакако, ово све ово не би било довољно да Буловић уручи високо црквено признање Милораду Вучелићу. Постоји још нешто. А шта је то нешто, сазнаћете у наставку. Но, прочитајмо, најпре, шта је, између осталог, Порфирије рекао на додели одликовања: „Част ми је да вас, господине Вучелићу, поздравим овде, у дому српских патријараха, поводом уручења ордена Светог Саве одлуком Светог Архијерејског Синода, а због свега што сте током више деценија чинили за своју и за нашу Цркву пре свега јер сте отварили врата и дали простора нашој Цркви да изађе из својеврсног гетоа у односу на јавност у нашој земљи, али и у односу на јавност изван граница наше земље. Наиме, током дугих деценија - нажалост, не изостају такви случајеви и данас - многи људи који понекад нису лоше воље и нису злонамерни, али немају много информација и знања из живота Цркве, знања о њеној природи, дају себи за право да на сваки начин јавности тумаче оно што је природа и сама суштина Цркве, као и оно што је њено послање у свету. Међутим, знамо ми то добро да постоје и они који најблаже речено немају добру вољу, а опет уз одсуство елементарног познавања Цркве и њеног живота у симбиози, синергији, а уједно са одсуством добре воље на сваки начин, покушавају да представе Цркву јавности, подразумева се, сликом која је далеко од онога што Црква по себи јесте.“
Хајде да мало размрсимо ову Порфиријеву тираду. Шта је он горе, заправо, рекао? Порфирије каже да постоје неки незлонамерни људи, али црквено неписмени, који иступају у јавности и тумаче шта је Црква, па тиме наносе штету Цркви. Такође, има и оних који су и злонамерни и црквено неписмени, који – исто – наносе штету Цркви. Али, онда је „провиђење“ послало Српској Цркви и народу „месију“ Милорада Вучелића и поставило га на место медијског свештеника да „Цркву изведе из својеврсног гетоа.“ А то да је Вучелић „свештеник“, није наша иронија, то је рекао српски(?) патријарх: „Свако је позван да буде свештеник на месту на коме се налази у смислу да то место на које га је Бог поставио буде место богослужења, да буде, као што смо у тим емисијама говорили, део царског свештенства, то јесте, део изабраног народа који је позван да сведочи тајну вечнога живота овде, али и како то кажемо - есхатолошки.“ Зинуо си од чуда, драги читаоче, читајући Порфиријеву новотарску фразеологију? Па кажемо ми, многи Срби су гледајући на (не)дела Несветог Синода постали препобожни – крсте се људи и левом и десном руком. Но, идемо даље, да видимо како је то „медијски свештеник“ Вучелић отворио врата Цркви. „Ви сте пре - сада већ могу да кажем - много деценија док сте били најпре директор Радио-телевизије Војводине у Новом Саду, а онда и директор националне телевизије у Београду, отворили врата - а сада ћу самог себе исправити - не само да сте отворили врата него сте дали и трудили се да ми из Цркве имамо апсолутно све могућности да са малих екрана говоримо о својој вери као да говоримо из самога храма или са олтара цркве. Буквално је тако често и бивало, јер сте у сарадњи, пре свега, са овде присутним Епископом бачким господином Иринејем организовали... Омогућили сте, дакле, Цркви да она сама о себи сведочи. А ко је имао уши могао је да чује, а ко није хтео да чује имао је слободу да се определи у односу на то што је Црква о себи тада по први пут јавно почела да сведочи. Имао је могућност да се одреди како је хтео на основу својих предиспозиција. Све што сте Ви тада учинили, понављам, заједно са владиком Иринејем и уз сарадњу и помоћ Ваших сарадника, а такође и сарадника владике Иринеја, јесте једно црквено дело…“ Ето зашто је Синод одликовао Вучелића. Зато што је омогућио „Цркви да сама о себи сведочи“, односно омогућио је Буловићу да самог себе сведочи, јер – по Порфирију – Буловић је „црква“, јер тако „благовести“ и верује сам Буловић. То јест Вучелић је „заједно са владиком Иринејем и уз сарадњу и помоћ својих сарадника, а такође и сарадника владике Иринеја, радио „једно црквено дело…“ Иринеј, па Иринеј, иако су у тим емисијама говорили и покојни митрополит Амфилохије и покојни епископ Атанасије, као и други (сви од (не)реда екуменисти и новотаци). Сви су заборављени, осим Буловића. Резиме: Несвети Синод доделио је Орден Светог Саве другог степена Милораду Вучелићу, зато што је свом школског другу и идеолошком саборцу Иринеју Буловићу, омогућио да изађе из медијског гета и своје лично мишљење промовише као став Српске Цркве, односно да медијски запечати своју фикс идеју да је Српска Црква лично он! То је нарочито реализовано преко листа „Печат“ чији је главни и одговорни уредник годинама био Милорад Вучелић, у коме је Буловићу даван бесконачни простор са самоинтервјуисање и промовисање сопственог лажног патриотизма и лажног зилотизма. У „Печату“ је „божићни разговор“ са Буловићем постао традиција. „Печат“ је у уводу тих интервјуа китио Буловића: „Наш високоуважени саговорник, чинећи изузетну част нашем листу – као што је то чинио и минулих година – у сусрет Божићу разматра актуелне прилике, као и низ најважнијих и за српски народ дугорочно отворених и неразрешених судбинских проблема.“ Вучелић више није уредник „Печата“. Сада је уредник „Вечерњих новости“. Мада и у „Печату“ још увек ведри и облачи. То се види и из чињенице да су „традиционални божићни интерјву“ Иринеја Буловића „Печату“ пренеле и „Вечерње новости“ (овде:). На време је стекао поверење Слободана Милошевића и Мире Марковић, на време се од њих дистанцирао, на време се укључио у трку за поверење опозиционих лидера, на време се нашао на услузи досовским властима, а све време је Ватикану и Вашингтону давао мишљења и податке о стању у Српској Цркви и о њеним архијерејима, његовим потенцијалним супарницима. На време је предузимао све да његове опоненте поједе магла, и још увек има оних по које магла, по његовом налогу, тек треба да дође. На време је улазио и излазио из Синода, на време је устоличио за патријарха своје чадо Порфирија... Буловић све увек ради на време. Као и његов пријатељ Вучелић. Но, када Буловићу његови учинице буду радили биографију, као прилог моћи ће бар да му ставе интерјвуе из „Печата“, пошто адекаватних богословских књига и радова иза себе и нема. То што у „Печату“ повремено има и понешто да се прочита, не мења ништа на ствари. Драги наши читаоци, православни српски роде, ви који се чудите како то и зашто је Синод доделио високи орден једном Милошевићевом следбенику и СПС-СНС портпаролу, ви који се чудите коме је све орден дат – од Новака Ђоковића, који шири секташка учења, до разних криминалаца – не чудите се ничему. Кад утрне вера, гаси се и морал. Епилог: А сви наши читаоци, који нас редовно прате, знају да наша аналитичка предвиђања никада нису оманула, иако су изречена годинама унапред. У то време многима су се чинила као претеривања, али време их је потврдило. И овом приликом ћемо изрећи једно, далекосежно: С обзиром да је Ватикан на чело Београдске патријаршије довео онога који папи љуби руку, у не тако далекој будућности Синод ће доделити – постхумно – орден Светог Саве и надбискупу геноцида Алојзију Степинцу и признати га за блаженика Београдске патријаршије. А пре тога ће „посветити“ Диану Будисављевић, која је покатоличавала српску децу. Живи били па видели! Несвети Сионод испод слике надбискупа геноцида Алојзија Степинца (овај први на слици, што се не види, је Буловић; али на следећој слици се види одлично) Наша порука православним Србима Него, децо Светог Саве, не саблажњавајте се (не)делима новотараца и екумениста који држе Синод и уцењују све епископе. Не чудите се делима Перића, Буловића и осталих безаконика. Не напуштајте нашу Мајку Цркву због њихових саблазни. Они су Је одавно напустили – ту неуништиву Лађу спасења и своје трошне чуњеве привезали за ватиканску руину. А ми се боримо за веру и не клонимо, да бисмо на крају својих живота, и у Небеској Србији, могли узвикнути углас са свим светим и честитим прецима нашим: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“ (ср. 2. Тим. 4,7). Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|