Qui bono?

Стиропорски теолози? - У средини Јован Зизјулас

Још је протојереј Александар Шмеман у својим делима, какво је „Црква, свет, мисија” уочио кризу савременог богословља као западање у замку стерилног академизма и фуснотизма, које нема везе са живим животом Цркве. Шмеман је стерилизацију богословља видео као саставни део „свеправославне кризе”, која се  пројављује у разним областима: почев од јурисдикцијског проблема Дијаспоре, преко питања „права васељенског Првенства” и аутокефалија, кризе саборности (од клерикализације до неопротестантског антиклерикализма) до јаловог учешћа у екуменистичком покрету (по Шмеману, Запад је, у оквиру екуменизма, Истоку наметнуо своја правила, и православни су, у свему, дужни да се само саглашавају или да „издвајају своја мишљења”, што не доприноси било каквом дијалогу, а камоли наводном „сведочењу” истине).

Основни западни проблем данас је борбени секуларизам („прозирно нихилистичка западна Унија”, каже мислилац чије ставове препричавамо); у наше време, технолошки нихилизам испира душе, а технолошко разли-чностење онемогућава мучеништво. Секуларизам је постао хилијастичка утопија вечног живота човека без Бога, човека - вампира који сише сокове творевине поричући њеног Творца и борећи се против свега Творчевог у себи и око себе.

Трагедија Запада је, по Томасу Молнару („Искушење паганизма”), у томе што је западно хришћанство свој рационализам  окренуло против самог себе, уништивши појам Светог и Тајне као темеља хришћанске символогије и виђења света. Природа, уметност, политика тако су „одсечени” од Христа, и постали плен паганизма (јер, секуларизам је неопаганизам маскиран у причу о религији као „опијуму за народ”). Путујући од ренесансе, преко просветитељства, ка постмодерни, Запад је отпадао од Христа Ваплоћеног у понор ништавила. То путовање се збивало кроз метастазирану чулност, демонизовану сексуалност као битијни блуд (јер, блудети значи „лутати”, као што је и „грех” од „огрех”  - промашај циља): од Борџија, преко маркиза де Сада, до Лујзе Чиконе, антимадоне. Таква, безблагодатна цивилизација - мравињак, иако свагда у грозници кретања, суштински је непокретна (кола, лифт, авион, покретне степенице, ТВ с даљинским управљачем, компјутер, мобилни телефон само прикривају чињеницу греховне имобилисаности савременог човека. Страсти (а страст је, по др Жарку Видовићу, убилачко и самоубилачко „осећање лишености битија”) су прождерале западног човека, који живи у глобалном ГУЛАГ-у под маском Дизниленда, ни не слутећи шта се с њим збива.

То је „постхришћанство” као суштинско антихришћанство. После Христа, Алфе и Омеге, може доћи само антихрист, а после Цркве, која је почетак Царства Божјег hic et nunc може доћи само антицрква. Зато „добри односи” Цркве са секуларизованом (од Христа одсеченом) државом у крајњој линији имају као последицу промену природе Цркве и њене еклисиологије.

Ту је прави узрок појаве стиропорске теологије: она је глас Цркве која се секуларизује да би могла да буде у „добрим односима” са „постхришћанским” (антихришћанским)  светом и његовом Државом - прождирачицом свега битијног у човеку и свету. Зато стиропорци не смеју да одговарају на суштинска питања данашњице, каква су: насиље над мистичком „грађом” историје („убрзање” времена, „скраћење” растојања, стварање утопијског САДА, невезаност за прошлост и будућност);  интегрални секуларизам (ново паганство, нови окултизам); тоталитаризам уз медијску идиотизацију (ДИЗНИЛЕНД ЈЕ ГУЛАГ); разарање свих верских, традицијских и националних разлика;  американизација света као „стандардизација, унификација, глобализација и централизација” свих система и процеса цивилизације ради потчињавања исте хиперинкарнацији западног духа - Америци;  укидање самоистоветности личности и народа и независности држава; превласт идола „научне објективности” у односу на хришћанско учење о познању стварности љубављу и заједницом; обоготворење лихварске економије у односу на Божју Икономију; немогућност борбе против Pax Americana);  биоетичка питања (од клонирања до еутаназије); хомосексуализација цивилизације...

Сва та питања захтевају свеже умове и храбра срца (попут оног, кога игра Мел Гибсон у истоименом филму, спремног да, на точку за мучење, крикне: „Слобода”!) Али, тога код стиропораца нема. А чега има?

Има тзв. „унутрашњег екуменизма”, који, преко екумениста у помесним Црквама Божјим, разграђује самосвест православних.

Нова теологија изнутра врши вестернизацију православног богословља под видом нове еклисиологије. Предањска еклисиологија UNA SANCTA разара се догматичким минимализмом: сви крштени, по „новим теолозима”, без обзира да ли су православни или инославни „припадају Цркви”; искуство светости, као плодоношења Цркве у Духу Светом, које подразумева увид у лаж и прелест инославних „светих” (Свети Серафим Саровски је светац, а Игнације Лајола прелешћеник), „нови теолози” замењују апстрактном тријадологијом и „релационом онтологијом” која никога не подстиче на подвиг ка Христу; напушта се идеја повратка јеретика Цркви да би се нагласило да су се Цариград и Рим удаљили само због „историјских неспоразума” и „различитог менталитета”. „Новој теологији” смета апологетика („уски конфесионализам”), иако је догматика Цркве формулисана непрестаним апологетским сведочењем Отаца - од Јустина Филозофа пред паганима, преко Иринеја Лионског пред гностицима и Атанасија Великог пред аријанцима, Максима Исповедника пред монотелитима и Теодора Студита пред иконоломцима, до Григорија Паламе пред варламитима.

Обновљенска теологија селективно претумачује рану еклисиологију, узимајући од Светог Игњатија Богоносца само учење о епископоцентризму, али ћутећи заобилазећи његово огњено мученичко сведочење пред паганском Империјом. „Монархијски епископат” и „територијално начело” организовања наводно се заснивају на „прва три века Цркве”, само да би се укинула чињеница да је Црква данас (већ вековима) автокефална  - народна Црква. Реч је о својеврсној „денацификацији” Православља (које је „национална Црква, а не национална вера”, по Светом Николају Жичком.), које треба да се уједини са западним псевдо - црквама. Заборавља се да је, у доба учења Св. Кипријана Картагинског о јединственом епископату, овај свештеномученик јасно говорио да „ван Цркве нема спасења” (јер, Црква је спасење као Тело Христово.) Идеја „новог епископата”, међутим, преузета је из екуменистичке теологије. У код нас непознатом документу Екуменског савета цркава „Епископ и епископат у екуменистичкој перспективи” (Episcope And Episcopate in Ecumenical Perspective, Faith and Order Paper 102, World Council of Churches, Geneva, 1980.) каже се, између осталог, и следеће: „Епископат који треба да се развије у екуменистичком покрету треба да буде богатији него иједан постојећи епископат у било којој од цркава”. Први корак је да Православна Црква призна епископате инославних (што је, међу неким,  источним епископима већ учињено с римокатоличким бискупатом.)

Како примећује један аналитичар: „Унутар Православља, концепт „новог” епископата са својим хипертрофираним наднационалним  територијализмом треба да допринесе што бржем „превладавању етнофилетизма”, тј. атомизацији органских црквено-канонских ентитета (Аутокефалних Цркава) ради успостављања вештачке, „универзалне” административно - бирократске мреже националних митрополија, епархија и парохија”. Улогу „возглавитеља” те административно - бирократске мреже треба да преузме Цариградска патријаршија, која у Турској не би могла опстати без суштинске подршке вашингтонско - ватиканске осовине, којој заузврат пружа екуменистичке „добре услуге”; наравно, то не значи да су у Цариградској патријаршији сви екуменисти, нити да су пружаоци „добрих услуга”  сасвим свесни шта раде - али, основни принципи се виде, и то од патријарха Атинагоре.

Један од главних циљева екуменистичке „стиропорске теологије” је разградња отаџбинских автокефалија и хришћанског патриотизма, под видом борбе против „етнофилетизма”. Циљ је: стварање евроунијатског, НАТО Православља, јурисдикција хипотетичког наднационалног центра црквене моћи над денацификованим Црквама православних народа и њиховим дијаспорама у Западној Европи и свету, што би представљало тобожње решење свих црквено - канонских проблема.

Новофанариотски империјализам се скрива иза покушаја да се византијско начело цариградског примата (у оквиру Пентархије, и касније, у доба позноромејско) примени у антихришћанском свету pax americana, у коме је једина заштита од глобалног нихилизма melting pot-a  очување аутокефалних Цркава и националних отаџбина, при чему се јединство Цркава од Истока пројављује као „нејурисдикцијска саборност аутокефалија”.

Рани еклисиолошко - епископпски модел одговарао је раној Цркви, крилатој благодаћу, која се, као светодуховски пожар, ширила Римском империјом, сажижући трње и чкаљ паганизма. Насилно враћати Цркву с почетка XXI века у I или II столеће значи вршити насиље над живим ткивом и порицати Божји Промисао, Који је благословио да Његова Црква уђе у национално - саборну фазу своје историје, у доба отачаствених аутокефалија. Стиропорски теолози, којима су екуменски „дијалози” (плаћени од инославних  „господара дијалога”) и стипендирано теолошко  школовање (опет плаћено из инославних центара моћи) испрали мозак уградили су у себе аутоцензуру по којој је одбрана своје Цркве и вере нешто безнадежно демодирано, чега се треба стидети. Треба се бавити „екуменски коректним” темама и борити се против „зилота” у својим редовима, ућуткавајући их као незналице, простаке, затучењаке и расколнике.

Зато се „стиропорци” боре против „исцелитељске” (литургијско - аскетске) духовности Цркве, а за магијски и неподвижнички сакра-ментализам. Њима сметају њихови, у своју крв огрезли и бомбардовани земљаци, јер прича о Крсту Часном и Слободи Златној „не пије воду” на теолошким „симпосионима”, на којима се они, често деца из сиротињских кућа, уздижу до славе олимпских богова, па са својом „западном браћом” постају експерти за разне врста вина, рибље икре, пиреа од ананаса и слично. То је често основа „дијалога Љубави” („Љубави” без Истине): „трпеза љубави” у некој Равени, неком Риму, неком Шевтоњу, итд, итд. Екуменистичка „пацификација” „ратоборног” Православља, која је у току, непосредно је повезана са успостављањем царства антихриста, А пошто се том пацификацијом често баве „власт имајући” (јер они то најуспешније могу да раде), њима је потребна својеврсна епискополатријска идеологија, микропапистичко стављање појединачног епископа изнад Сабора епископа и изнад Цркве у целини. Православни нису ни за епискополатрију „незаблудивих” микропапа, ни за епископомахију (зилота не по разуму!) него за епископофилију у Христу. Начело те православне епископофилије истакао је ученик Св. Марка Ефеског, Генадије Схоларије (и сам свети): „Проверавајте епископе само у једној ствари: да ли су православни, да случајно не уче догматима супротним истини Вере и да случајно не саслужују са јеретицима или расколницима.”

Стиропорство у теологији данас заснива се на отуђењу богослова од сопственог пута као благодатног дара крсног послушања Цркви. Многи (не сви!) теолози данас су свој пут схватили као пут моћи и каријере, а не пут мученичко - подвижничког, голготско - васкрсног опита. Зато пут „професионализације” православних теолога води секуларизацији православних богословских школа, на којима треба извршити „деконфесионализацију”, омогућивши безбожницима (атеистима, агностицима) и јеретицима („одељена браћа”) да уче православне студенте.

Каква је, по нашем мислиоцу, чије смо ставове до сада препричавали, улога предањске православне теологије данас?

Она мора да:

1. Брани православну веру од екуменистичког Њу Ејџ синкретизма;

2. Брани православну личност од западног греховног индивидуализма;

3. Брани православну саборност од западног тоталитаризма (маскираног у „људска права” и „демократију”);

4. Брани православну нацију од melting pot-a глобализма;

5. Брани православно домаћинство и домострој од технолошког нихилизма, почев од загађивачке индустрије до генетских „инжењеринга”.