"Наредбом да носимо „брњице“ у цркви,

приморавају нас да хулимо свете иконе"

Архимандрит Сава Светогорац

Возљубљена браћо и сестре! Данас, када славимо спомен на Свете Оце VII Васељенског Сабора, сећамо се шта су свете иконе. У суштини, иконе су прозор у небо. Кроз свете иконе хришћанин може видети Царство Божије.

 Ето зашто иконе имају велико значење у нашим животима, и добро поступају они хришћани (најобичнији људи, без високог светског образовања, али васпитани у побожности) који се са поштовањем односе према иконама, укључујући једноставне мале иконе, те ликове на папиру, који су распрострањени у наше време. И у овом виду морамо поштовати свештене ликове, јер и најмања икона од јефтиног материјала такође је извор Божанске Благодати, ако се према њој односимо са побожношћу.

Јеретици-паписти не прихватају VII Васељенски Сабор, одбацили су га и стога не целивају свете иконе. Они само из далека учине пред њима мали поклон и, по свему судећи, желе да нам наметну нешто слично. Наредбом да носимо „брњице“ у цркви, приморавају нас да хулимо свете иконе: да их не поштујемо и да их не целивамо.  Али, сагласно постановљењу Седмог Васељенског Сабора и триста шездесет и седам Светих Отаца, чији спомен данас славимо, чинећи то – односно не целивајући свете иконе, не дотичујући их – потпадају под АНАТЕМУ. То значи да су одвојени од Христа и, ако се не покају, чека их геена огњена. На тај начин ми схватамо каква је велика хула данас када неки иду у храм и клањају се иконама у брњици. У ствари, они уснама целивају тканину на своме лицу и не додирују свету икону, која је извор благодати и не треба јој дезинфекција (што, нажалост, они раде).

Не кажемо да нема потребе да бришемо свете иконе, јер их, нажалост, неки додирују намазаним уснама и на икони остају трагови. Али ни у ком случају не треба да се плашимо да ће нам се нека врста микроба пренети од друге особе која је пре нас целивала свету икону. У нашој Светој Цркви, наравно, постоје сви они микроби и микроорганизми који се иначе налазе у животној средини, али немају штетно дејство. Они никоме не наносе штету, јер Благодат Божија која је присутна у цркви нас покрива и освећује и, како се каже у молитвама за Свето Причешће, обожује нас. Она нас чини Божанским огњем. А Божански огањ никога неће заразити и неће заразити себе.

Хришћани, налазећи се у цркви на богослужењу, постају огањ и пламен, Божански пламен, и стога немају зашто да се боје заразе. Дезинфекција храма или светих икона је хула, после чега треба одслужити чин од скрнављења храма, храм поново осветити. Недавно сам у вестима прочитао да је један од дезинфикованих храмова на Криту уништен у земљотресу.

Бог не жели да ми богохулимо и лажно говоримо другима да смо у опасности када дођемо у храм. Наиме, такву „поруку“ доноси онај ко у храму носи брњицу: свим својим изгледом сведочи да се налази на „опасном месту“ где можете некога да заразите или да се заразите од других. Ово је чисто богохуљење и то никада не бисмо смели чинити.

Сетимо се борбе коју су наши Свети Оци водили 150 година против нечастиваца који су подржавали јерес иконоборства. А управо то су били најкултурнији, високо образовани и „духовни“ људи тог доба! И у исто време називали су православне, који су се клањали светим иконама, „идолопоклоницима“ и „идолослужитељима“. Међутим, како смо данас чули у Апостолу, почаст коју ми дајемо иконама се не односи на дрво, пластику или стакло, већ на прволик. Она се узноси ка лицу  изображеном на икони: Господу нашем Исусу Христу, Богородици и нашим Светитељима. А ко се не клања светим иконама и не поштује их, у ствари, не признаје оваплоћење Сина и Речи Божије. Односно, одриче тајну Оваплоћења, јер нам света икона управо сведочи да је Друго Лице Свете Тројице, Бог Син и Реч Божија постала човек. Он је узео људску природу и тело, што значи да Он има тело, које има облик; Он  има лице које има одређене црте. И зато ми можемо да Га насликамо, да изобразимо Његов лик.

Дакле, онај ко не признаје, не клања се и не поштује свете иконе, у ствари, хули на ову тајну Боговаплоћења и, ако не принесе покајање због јереси, наравно, неће моћи да се спасе.

Ово кажемо да би се све ове ствари дубоко утиснуле у ваш ум и да бисте с љубављу причали о њима другима, како никада не бисмо упали у ово страшно богохуљење: иконоборство. Недавно сам прочитао да су неки људи отишли у болницу у северној Грчкој (овде у Македонији) и, потпуно самовољно, скинули све свете иконе са зидова да, како су придошлице рекле, „не би сметали нерелигиозним људи." Не знам да ли је то заиста тако, али ако је тако, онда је трагично да су се православни Грци толико покварили и да су поново упали у иконоборство, које је сто педесет година прогонило нашу Цркву и било осуђено као мрзост, ужасна мрзост.

А они који долазе са стране, треба да поштују наше Предање, нашу Веру и не покушавају да нам намећу своја веровања.

Ето, то је оно сам хтео да кажем вашој љубави на овај празник. Помолимо се и оним Светим Оцима чији спомен данас славимо, као и свим Светим Оцима наше Цркве, да би нас заступали, укрепљивали нас у вери, да не поклекнемо пред савременим иконоборством, које није само у овој намери антихристових власти да изнесу свете иконе из свих јавних зграда и болница, већ, пре свега, да избришу лик Христов у човеку. Управо у томе лежи највеће иконоборство. То је оно што желе да ураде читавим низом трикова и смицалица, укључујући њушке и све остало. Желе да се лице не види и да се у човеку не пројави образ Божији, што се углавном састоји у способности човека да мисли, у својој слободној вољи, у могућности да бира, али је истовремено изражено у целини личности. Оно што се назива „јеже по образу Божију“ и „јеже по подобију Божију“ садржано је и у души и у телу човека. И ми треба да се клањамо Богу непокривеног лица, славећи Га и примајући од Њега Нестворену Светлост која нас просветљује. Бог жели да види наша лица, а не безличну масу са крпама навученим преко њихових лица. Ово је потпуно супротно вољи Божијој.

Одупримо се савременом иконоборству увек и свуда, окријмо своја лица и радујмо се, општећи са ближњим лицем у лице, посматрајући његове изразе лица. И такође да се помолимо једни другима за спасење.

Богу нашему слава свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин.

Превод са руског и приређивање: «Борба за веру»

Извор: https://www.youtube.com/watch?v=rg0MaU_-jdQ

Преузето са: «Трость Скорописца»