У храму су чак и кључеви чудотворни

Овај јеретички концепт тврди да објекти у храму, кроз које се Благодаћу Светог Духа врши наше освећење и спасење, захтевају дезинфекцију и посебан третман од стране човека. Нама усађују богохулну мисао да Господ није у стању да се брине о њима и зато морају деловати људи (хуманизам) да исправе Његову имагинарну несавршеност и очисте нечистоту...

Често се сетим једне забавне фразе коју је изговорило дете у летњем православном логору Никејске митрополије: „Након што држите сапун, не заборавите да након њега добро оперете руке“.

Ово је исто као да кажете: колуту за спасавање треба још један колут за спасавање, а сунцу треба осветљење...

Због оваквог размишљања све натприродно и ван граница чулног искуства бива избачено из Цркве, а сада примећујемо да на богохулној дезинфекцији инсистирају не само ватрени атеисти и непријатељи Цркве, већ чак и теолози и (авај!) чак и клирици који су годинама служили пред Светим Престолом.

Одслужили су небројено много Литургија, толико пута приступали Светом Причешћу... Зар после свега овога нису могли да осете и окусе бар мало благоуханија Христовог и да се бар мало приближе Небу?

Када ишчезавају благочестивост и простодушност (што је једна од компоненти светости), човек почиње да на све гледа рационално, европски, није у стању да схвати чудо и Свету Тајну. А ако размислите о томе колико је православна свест претрпела промене и трансформације од стране такозваних „неоправославних“ (односно новотараца – нап. „Борба за веру“) и верских идеологија „идућих у корак са временом“, онда постаје јасна појава таквог начина размишљања.

Пре неколико година разговарао сам са једном верујућом женом која је била парохијанка цркве Светог Георгија у Никеји. Разговарали смо о чудима Светог Арсенија Кападокијског, а она ми је причала о чуду о коме је сведочила њена бака, која је живела у раном детињству у Фарасу (Кападокија), где је у то време служио Преподобни Арсеније.

Једног дана за време вечерње, у храм је дошла мајка са малим дететом које није могло да говори. Чим је Преподобни Арсеније завршио службу и изрекао отпуст, узео је кључ од овог храма – древни тешки кључ од кованог гвожђа, који је за свог живота видео много богослужења – и овим кључем прекрстио уста детета. Дете је одмах оздравило и почело да говори, на велико изненађење и радост свих присутних, који су одмах прославили Бога за чудо које је Он учинио.

Ако чак и кључ од улазних врата храма постане благословени извор исцељења, онда још више – свети сасуди црквеног прибора који се користе за вршње Словесног Служења. И, наравно, Свештена лжица (кашичица), потопљена у Путир са Божанственим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа, може силом Васкрслог Христа Бога да преноси и заиста преноси и шири чудесна и освећујућа дела!

            Извор: «Борба за веру» / «Трость Скорописца»