header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (7)
Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (7) Штампај Е-пошта
четвртак, 11 новембар 2021

 Антихрист и његове слуге ће бити сложни у свим својим прљавим делима. Нема таквог греха на земљи, сем Богоубиства, који они не би поновили - све ће чинити, па самим тим и јести себи сличне. Све ће то бити, све. Тешко је рећи чега неће бити, јер ће чинити све могуће гнусобе. Шта да се ради - дисање ада... Сви греховни поступци које су чинили заблудели људи у току седам хиљада година, сви ће они бити учињени за три и по године антихристове владавине! Сви! И то се неће чинити само због тога што је син греха оваплоћени грех, већ и зато да увуче све оне који у својој души имају неку црвоточину. Ако постоји нешто за шта да се закачи, закачиће се само да га увуче у адски бездан. Само онај који је већ сада у пустињи ће моћи да се спасе!

+ + +

Старчеве речи су ме отрежњивале својом једноставношћу и јасношћу: „Оче, а зашто су теби потребни одговори?! Да ли ће те спасти одговор на то питање, или твој одговор на Божије питање о почињеним гресима?! Мили моје оче одбаци све то и престани да се мучиш! То ти није на корист. Сети се светих подвижника из првих времена Хришћанства - они нису желели ни да слушају о свету а камоли да се баве разматрањем његових недостатака и зато су се и спасавали.

И твоја питања оче је боље променити на следећи начин: после речи „зашто...“ не треба ставити „то и то лоше ће се десити“, већ „зашто ми грешимо? зашто чинимо оно што Богу није угодно?“

Старац се окренуо на јастуку, очи су му биле полузатворене а дугим, танким прстима је равномерно окретао излизане бројанице. Оне су због непрекидне употребе изгледале више као да нису плетене, већ избрушене од неке црне кости.

Залог спасења.

  Хтео сам полако да се удаљим, али је стари сто шкрипнуо, и отац Антоније је отворио очи:

„Бежиш?! Чекај, оче јел' те нисам увредио? Остани још пошто ионако ниси задовољан одговором, а ја не желим да те оставим у недоумици.

Чини се да је све просто и мислим да си и ти о свему томе више пута говорио у својим проповедима. Тешко је нешто друго - тешко је прихавтити то срцем и душом, тешко је веру исказивати делима. Ми смо тако седели и „диринчили“ у логору и то не годину дана, ни две, чак не ни десет. И знаш велики број духовништва је преживео и ја мислим да је то умногоме захваљујући смиривању и одвајању од зла које је царовало свуда наоколо. Рекли су - урадио сам, и то добро, казнили - спаси Господе. Криминалци су ми одузели хлеб - Господ их храни, а онима који су ме увредили опрости Господе јер не знају шта чине! И све је било са молитвом, све од душе. Али у логор су дошли „градитељи комунизма“. Они су са збуњеношћу у души писали свим органима писма о потпуној грешки у односу на њих, говорили су нешто о праведности и сл. Падали су веома брзо.

Ево и сада је свет усмерио све своје снаге да човека одвуче од оног најважнијег - од спасења. Најстрашније је то што се ради тога користе мрачним силама имајући тобоже добре циљеве и намере. Чини се да би било добро да се све православне Цркве уједине - руске у суштини. И ту непријатељ не спава. И увлачи људе у „борбу за истину“! Све и све, само нема места за спасење! Све се нешто доказује, све изречено се потврђује цитатима, неким сличним случајевима из историје Византије и Русије... А ГДЕ ЈЕ СПАСЕЊЕ?! ГДЕ ЈЕ БОРБА СА СВОЈИМ СТРАСТИМА, СА СВОЈИМ ГРЕХОМ?!

Једном су тако дошли код мене неки људи, и то не први пут, које себе називају мојом духовном децом. Моје савете слушају, али не чују, значи ни не испуњавају их. Они су као духовна чеда инсистирали на својим правима не обазирући се на људе који су се окупили у мојој келији, као и на то да је код мене била једна удовица са којом сам се молио и плакао због њеног заблуделог сина, и ушли су у келију. Онај који послуша је - исповедник вере, штит и мач војујуће Цркве. Али све ово је било у страсти, ван себе, у неком заносу.

Саслушао сам их, распоредио по столицама, и почео да примам своју смирену братију, од света одбачену. Молио сам се и плакао са њима. Ја грешни нисам давао савете већ сам се трудио да сам човек чује глас свога Господа. Приклонио сам врат ради испуњења Његове Свете воље.

Тако је протекло неколико сати. Размишљање је заменило недоумице моје „деце“. А затим - молитва, у току које су потекле и сузе. На крају свега су почели да ме моле за опроштај и да захваљују за наук! А какав је наук - мир вам, - како је рекао Спаситељ! Мир у души, као залог њеног спасења. Ако нема мира - нема ни спасења. А мир је - стремљење ка спасењу, и одбацивање свега онога што не доприноси томе.

Ево твојих „зашто“. Да, то постоји, да то веома, веома смућује. Али зар ти данима не мислиш због чега су се над небом надвили облаци, и зашто не сија Сунце? Да, лети је хладно - то оче није уобичајено, зар не? Али наступа јесен - и то је већ природно. Ко ће „грдити“ новембар због хладноће и мраза?! Мили мој оче Александре да ли ми сада можемо да знамо да ли је на духовном пољу новембар или децембар?! Треба знати само то да ће бити још хладније, биће још већи морални мраз, биће... А то што се сада дешава прихвати као топао дан, и сијање сунашца. Добићеш одговор на своја питања, само ти они већ неће бити потребни...“

Не знам да ли због свог карактера или своје осетљивости, ја се нисам смиривао и поново сам упитао старца: „А оче Антоније, како да поступам ја као свештеник?“ Одговор је на први поглед био једноставан, али и дан данас размишљам о њему: „А како да поступаш оче! Ти си говорио још у Верхнедонском, причали су ми, да је Бог Један те Исти и у граду и у пустињи. Ако зажели - даће, или неће! Не чини, ето то нек ти буде одговор. Нема у природи коју је створио Господ примера када је било могуће доћи у додир са нечистотом и не понети на себи печат те прљавштине. Један научник ми је причао да када људи излазе из џунгле носе на себи мирис трулежи. Без обзира какве чизме обујеш, ако прођеш по дворишту у коме су животиње, упрљаћеш се и добити непријатан мирис. Оче, клони се греховног ђубрета!

Ево сада говоре - Господ је све створио. Да, само трулежни производи у суштини нису створени, већ представљају резултат греховног пада - смрт једемо, смрћу и завршавамо. А производи тог додира са смрћу - живот, нису за нас, већ за биљке. Господ чак и то окреће на наше добро. Нас на смрт подсећа само смрад угинулих зивотиња.

Остави ти оче своје „зашто“, јер ти знаш чувеног оца Алексеја! Праведник! Молитвеност, исповедништво, пост, љубав... Какав је то био човек! Ја сам се с њим упознао у логору - а какво је тамо могло да буде упознавање - сјединили смо се као два дела једне разбијене ствари. Свештеник по пореклу! Он је знао све своје претке од XIII века и сви су носили Христов Крст. Наградни напрсни крст је примио из руку самог цара-мученика. Цар-мученик је целивао очеву руку - цар Николај је волео да узима благослов од обичног духовништва које није било у престоници. А отац је још био млад па се збунио и пао на колена пред царем! А можда је његова душа осетила да се налази поред мученика!

Изашао је отац Алексеј из логора. Све је изгледало много боље - и ранија казна му је поништена, и времена су била лакша, и људи су некако почели да живе, али не - њега нису примили на епархију. Он је одмах рекао: „Нећу ни да узмем јер имам довољно својих проблема“, - истина дао је новац у прво време. Други су ходали наоколо: ни да, ни не. И један архијереј је почео да разговара са њим. Дуго су седели, сат, два ако не и више. Ја сам чекао Алексеја у пријемници, а пријемница је - ходник, нема ни табурета, ни клупице, моје ноге су некако слабе, па ми је било тешко стајати. Не знам о чему су разговарали, али је Алексеј изашао како кажу - сав никакав. Да је имао крв на лицу био би црвен. Ја га никада таквог нисам видео чак ни у логору. „Шта се десило, - упитао сам га, - зашто си тако растројен?“ А он одговара, а боље да је ћутао, и дан данас ми његове речи брује у мозгу: „Ја му кажем, опростите великодушно владико, а ви се не бојите Страшног Суда?“ А он ће мени на то: „Да ли ће тога бити или не, ја желим и овде да проживим!“

Отац Алексеј је отишао кроз пола сата, сат и као и обично окретао своју бројаницу у рукама. Мислим да се молио и за тог сумњичавог архијереја. Алексеј се више није враћао на ту тему, а ни ја га нисам ништа питао. Ми, бивши логораши, смо му заједно помагали колико је ко могао. Он је негде средином шездесетих добио епархију. И ту је у парохији претрпео невоље, па и ти сам то знаш. И отац је све време служио без иједног „зашто“. Није наша ствар да испитујемо „зашто“. Раније је био коњ, а сада - аутомобил, а да су питали „зашто“ тешко да би се нешто с места покренуло. Човек је створен по Божијем лику, а не аутомобили или животиња.

И то „зашто“ га може одвести у ад!“

Старац се молио а ја сам ћутао. А шта сам и могао да кажем јер ми је чак било потребно неко време да „сварим“ све ово што сам чуо.

Истина и људска мудровања.

Ћутање је потрајало. Старац је затворивши очи, шапутао молитве, окрећући бројаницу. Ја сам опет био спреман да одем, али сам из искуства знао да отац Антоније не спава, већ ми просто даје време за размишљање и моли се, моли се чак и за моје уразумљење.

„Видиш ли драги оче Александре,- наставио је отац Антоније не отварајући очи, - човеку је најтеже - прихватање истине. Човеку је једноставније да прихвати неки поглед, или просто да га испита, али само уколико у њему има и елемент људске заблуде. Код мене често долазе и уметници и научници. Они у почетку када покушавају да говоре о Јеванђељу пребацују разговор на поређења са људским проналасцима - кораном, будистичким списима, и тек тада тобоже почиње разговор о Јеванђељу. У почетку постоји жеља за спуштањем Истине до људских мудровања, а потом следи разговор. И оно што је јасно је како се може испитивати Истина?! Истина захтева, или призива на поступке који су у сагласности са Њом. А ту за нас и настају све основне тешкоће. Ми још и можемо о томе да разговарамо, а кад дође до извршења - ту је већ ствар сложенија. Тако се на пример измишљају теорије о томе како су све религије и филозофска учења тобоже луг са разнобојним цветовима. Све треба да постоје, све украшавају живот, и свет би осиромашио без те разноликости.

То је лукав пример, и тешко је одмах нешто му замерити. Али можда ти цветови нису пример оваплоћења људских мудровања, можда је то пример праведника који су просијали подвизавајући се у светој Истини, шта мислиш? Тада постаје јасно и следеће - зашто при нестанку цветова и траве луг одмах зараста у коров и то не неким дивљим лободовима, већ отровним трњем!

Ревност о којој си говорио је потребна само у делу спасења; свога сопственог, ако се ради о мирјанину, и пастве, ако говоримо о пастиру. Ја тебе разумем, али авај, није све тако како бисмо ми желели. Али погледај са друге стране - ево Старозаветна Црква. Рекло би се да Духа Истине тамо нема, већ постоје само садукејска учења?! Али не! Христу је све могуће и Он оживотворава мртво. Али ако Га не прихвати, оживели мртвац поново умире...

Уосталом... - као да се старац одједном тргао, - Не, јудаизам је замро само духовно, а у ствари само што се није претворио у сатанизам! Он ће православнима задавати највише невоља. И он и ислам. То су као две ноге антихриста који долази, сада се као нешто споре, али ће се временом тргнути. Али када дете учи да хода онда једну ногу заплиће за другу, иако тај страшни демон већ није дете.

Ево његове ноге - јудаизам и ислам, се међусобно препиру наочиглед целог света, али они то нас само уводе у заблуду. И погледај оче како лукаво делује непријатељ - јудаизам проповеда слободу, потпуну слободу од Божијих заповести, истина не за саме јудо-јевреје, већ за све нас, који смо постали од многобожаца. А ислам па супротно проповеда неку привидну строгост, законе и морале... Али они чекају једно те исто и са доласком антихриста ће се брзо међусобно договорити. Да, вама ће бити тешко, а ја то нећу доживети...

А жао ми је деце... Она ће бити рађана у похоти, без благослова и оцрковљења, као - каинити. Колико њих ће пристати на задовољење ниских потреба антихристових присталица! Они ће у почетку за своју утеху користити њихова тела, а доћиће дотле да ће правити и јело од њих. Уосталом и данас се православне крштене бебе убијају у суровим обредима.

Како се спашавати

Антихрист и његове слуге ће бити сложни у свим својим прљавим делима. Нема таквог греха на земљи, сем Богоубиства, који они не би поновили - све ће чинити, па самим тим и јести себи сличне. Све ће то бити, све. Тешко је рећи чега неће бити, јер ће чинити све могуће гнусобе. Шта да се ради - дисање ада... Сви греховни поступци које су чинили заблудели људи у току седам хиљада година, сви ће они бити учињени за три и по године антихристове владавине! Сви! И то се неће чинити само због тога што је син греха оваплоћени грех, већ и зато да увуче све оне који у својој души имају неку црвоточину. Ако постоји нешто за шта да се закачи, закачиће се само да га увуче у адски бездан. Само онај који је већ сада у пустињи ће моћи да се спасе!

Оче, не гледај ме тако зачуђено! - отворио је старац очи, - није реч о песку, већ о пустињи! А за сваког човека пустиња може бити на различитом месту, али је за све њих најпре у стању душе. Сећаш се оног монаха који је вређао братију, гневио се и напустио манастир?! Али чак да је остварио и потпуно отшелништво, он није престајао да се гневи сада чак и на ствари. Зато и кажем да је пустињу могуће наћи и у шуми, и у великом граду, а могуће је не поседовати је и у правој пустињи. Али спасење неће бити могуће без пустиње!

Разумљиво је да се наш монах није вратио у град већ у манастир. Град није најбоље место за спасавње чак ни мирјанина, а тим пре не за монаха. А велики град није добар чак ни за живот - развратан је, испуњен саблазнима, и телесним и духовним нечистотама. Где је гордост однеговала дрску мисао да изгради кулу до неба?! У највећем граду тога времена, у Вавилону. Где је разврат узео толико маха да је то прелило чашу Господње дуготрпељивости? У два велика града - Содому и Гомору.

Зато се треба одвојити од спољашњег света. И то не у том смислу, да не видимо своје ближње, и да затварамо очи за туге и невоље наших ближњих. Не, не треба гледати туђи грех. То спречава осуђивање, високо мишљење о својим поступцима, гордост и поред тога боље чува од пада. И друго, треба одбацивати све оно што нам непријатељи убацују, и тежити да на то не обраћамо пажњу. То је још теже, али само испуњавање свега тога нас удаљава у пустињу, као место где нема ничега што привлачи наш поглед, нити видљиве саблазни за људска чула. Сем мисли. Њих, њих треба обуздавати као разигране и разуздане коње.

Авај, оче и сам знаш да сада нема Фиве, нема Синаја из времена Лествичника, нема ни Нитрије. У Нитрији је по различитим проценама било и до 300 хиљада подвижника.

Нема ни пустиње као места посебне осаме, и молитвеног сједињења са Богом. И зато пустињу можеш пронаћи само у души, и то свако уколико се уклониш од светских саблазни, од светске расејаности која ти привлачи пажњу за туђи грех. Јер када човек обраћа пажњу на туђи грех, он онда на овај или онај начин, понавља тај грех, иако само у мислима, али га понавља. И тако се неки грех који је неко починио поново рађа можда чак у облику још веће страсне разузданости. „Не судите, да вам не буде суђено“, - то не треба схватати само као ограничење у погледу злих речи. Узвишеност Јеванђељских речи нестаје негде на Небесима као нешто недоступно и непотпуно разумљиво за људски разум који је испрљан грехом. Позив да се одбија гледање туђих грехова је и очински савет да се не иде стопама онога који је сагрешио.

Осуђујући туђи пад, ми и сами падамо, јер се наслађујемо грехом нашег познаника, замишљајући га у својим мислима. У томе је и снага демонске кинематографије. На основу чега се оцењује величина режисерског таланта тог адског порода - на основу произведених утисака на оне које желе да оскверне гестовима лица: приморавају их да се смеју или да плачу - добро. Ако почну да ридају или да се грохотом смеју - још боље. А то није ништа друго него начин да се гледалац примами у други живот где на првом месту царује грех!

Ево ти и пустиња. Сто година проведи у песку, а пустињу можда ни не нађеш. И у престоници је „ако хоћеш“ можеш тражити, иако је такав пут трновитији. Позив на бежање у пустињу ради спасења у последња времена тако треба и схватити не чак као бекство већ као удаљавање од свега тога што нам као саблазан предлаже свет, па самим тим и пре свега, од разоткривања свемогућих туђих грехова.

Ја оче Александре свесно не употребљавам реч познање. Не! Да би се неко заразио од прехладе није обавезно да пије чај из исте чаше из које пије и болесник - некад је довољно да са њим поразговара на довољно блиском растојању. Тако је и са грехом - човек може а да не учествује у оргијама оних који греше, али само слушање о греховним падовима, о детаљима у чињењу греха, већ човека води нечасним путем. И чак и ако нема жељу да тај грех понови, само то размишљање о греху ће осквернити и разделити људску душу. Сети се само прамајке коју је змија управо речју навела на грех.

А у последња времена већ неће бити времена за исправљање. Тад је: да - да, не - не! Авај, то није као пре хиљаду година, када је било могуће грешити пола живота, а другу половину провести у покајању. Зато ће се у последња времена, где то само буде могуће, водити разговор о туђим гресима, наслађивајући се детаљима греховног пада.

Уосталом, не већ ни греховног пада, јер се то неће сматрати падом већ једним од облика пројаве слободе. Неко ће бранити блуд, неко содомију, прождрљивост, а неко ће све то ружити и видљиво разобличавати. Али суштина није у томе, циљ целог тог адског театра је да примора људе да расправљају о греху, и то о његовим најнижим формама - то је важно за оне који саблажњују. Они ће тежити да проведу људе кроз прљавштину, и гнусобу греха, па чак и туђег. То већ и данас постоји, али ће касније бити израженије. А имајући у кући та два саблазнитеља - радио и телевизор просто нећеш моћи да се сакријеш од предлаганих духовних нечистота.

Тако је наша прамајка Ева у почетку просто разматрала забрану да једе плодове и саблазнила се: видом. Затим је почела да тражи оправдање за остваривање греха и овако је расуђивала: „Дај, пробаћу плодове: змија каже да ће бити само боље!“ Адам се увидевши да је жена жива, такође саблазнио и није се покорио Божијој вољи. Сви знамо шта се после тога десило, али се и ми у својим поступцима мало по чему разликујемо од прародитеља. Ево како човек размишља: „Сви кажу да је то добро, а мени још нису познати такви поступци. Треба да пробам или да посматрам друге!“ И ако укључи телевизор тамо му се руком даје како да почини грех.

Треба се обратити Јеванђељу и његовом истинском тумачу, преносиоцу јеванђељског духа у свет - Светој Православној Цркви. Православље је - идеално, јер је то Истина, то је знање, које је Бог дао људима о Себи. Православље на себи не може носити младеже многобоштва, нити људских мудровања, јер то већ не би било Православље, већ противљење њему - протестантство. Људи који себе називају православнима могу да имају и имају много младежа многобоштва, који су преношени од далеких предака. Али управо ти људи представљају сву црквену пуноћу, и зато непријатељ и тежи да у њиховим душама усади што је могуће већи број греховних мрља, како би оклеветао светост Православља, Боговиђења, Богопознања. Циљ је да се јавним приказивањем грехова православних људи саблазне маловерни и просто људи који не стоје у истини.
Само пустиња. Само она може да постане поуздано уточиште за људску душу у последњим временима. Ево оче ти си причао о бездомнима у својој парохији. А они су водили православни начин живота - исповедали су се, причешћивали се - ево ти спасење у најстрашнијим временима! Да ли је могуће преживети? - могуће је. Чак ни не схватајући то, људи су одбацили добра ове демонске „цивилизације“ (већ не волим ни ту реч). За њих нема сумње изражене у „зашто“, они прихватају све онако како јесте: киша - је киша, а не лоше време. Мраз - значи мраз: обуци се топлије и не хули на Бога незадовољством због посланог мраза. Због тога их и Отац наш Небески храни и одева, загрева и мази - због њихове простоте, непосредности.

Ми непрекидно смишљамо гомилу питања, на које или уопште нема одговора, или одговор на њих за нас није користан, није спасоносан. Ум не треба да одвлачи, нити да смета сједињењу душе са Богом, ништа не треба да нас извуче из пустиње.

Нисам ти случајно рекао - извуче. Одвући је - једно, а извући - нешто сасвим друго. Одвући је могуће од неког па чак и корисног дела, али од нечега што се привремено ради, рецимо од молитве. „Ја ево видим по твојим бројаницама, само немој да се увредиш, драги оче Александре, да те често домаћински послови или нешто друго одвлачи од молитве, а?“

Ја чак нисам почео ни да упоређујем своје бројанице и бројанице оца Антонија. Његове су буквално коштане од непрекидног окретања и молитве, а моје су скоро нове, не тако давно купљене у Тројици. Имао сам домаће, такорећи свакодневне, али када бих негде одлазио увек сам се трудио да узмем нове.

Старац је схватио те аргументе којима сам се ја руководио, узимајући у руку несвакодневне бројанице.

„Знаш ли да у првом рату фронтални официри па чак и они из породица са високим позицијама нису волели да посилни посебно гланцају чизме, како би се оне разликовале од позадинских кицошки. Али чак и очишћене фронтовске нису мењали за друге, на којима није било толико материјала, мазива од стремена, и уопште свега тога што би издвајало истинског војника од прерушеног.

Бројанице нису - чизме, и подвижник не треба њима да се горди - ни новим, ни искрзаним. Али последње су оне које су пуне молитве, оне обавезују и позивају на молитву. То је неки мостић између обичног узношења молитве, од кога је могуће бити одвучен, до непрекидног молитвеног стања и непрекидног разговора са Богом. Али ту већ говоримо о извлачењу - то је већ дејство супротно самој основи живота. Из стања молитвености је немогуће некога одвући, могуће је само „извући“, извући из живота, и сместити у смрт“.

„Оче Антоније, али ако говоримо о извлачењу из живота ка смрти зашто ће то како сте ви говорили бити и буквално извлачење то јест извлачење из земаљског живота у ствари уништењем тог земаљског живота“, - упитао сам.

„А ти се врати на почетак, не иди с краја. Шта је Господ рекао Адаму као одговор на потпуно противљење установљеном поретку:

„Земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека. Трње и коров ће ти рађати...“ (Пост. 3, 17:18). Земља се кажњава за грех заједно са Адамом, с тим, ко је учинио грех - лишава се неке првобитне благодати обилне плодности.

На први поглед то изгледа као јавна неправда. Али погледај оче са друге стране. Добар цар управља државом и његова држава је успешна, благословена. Долази нечастан човек и сав народ страда. Човек је круна целе творевине. Од његове похоте се рађа грех, а грех рађа смрт. И та смрт не улази само у све људе, већ и у сав живот. У свима је грех и његова сапутница - смрт. При чему, примети нешто, да Апостоли не говоре о томе као о нечем протеклом, не! Праведни Јаков нам је то рекао не остављајући места за сумњу: „Учињени грех рађа смрт“ (Јак.1, 15). Не - родио, већ - рађа! Апостол Павле, велики просветитељ многобожаца, говори мало на други начин: „Плата за грех је смрт...“. Али погледај - смисао је исти. Даље Апостол наставља: „А дар Божији је - живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем“. (Рим.6, 23). Али тај дар - живот, чини се као да нама није потребан.

Већ је и змија била проклета само за један грех, лишивши се дара да роди само живот. Господ је после пада прародитеља назива прахом, земљом, која је била прекрасна после стварања, и за коју је и сам Творац рекао: „И све беше добро“.

Греси становника два града су били узрок да се земља по којој су ходали претвори у мртво море, мртво! Басен у коме нема живота! Било је само греха, што је довело до апсолутне смрти. Неки наши „поклоници“ у Израелу (они увек путују у Израел, а не на Свету Земљу, и зато јевреји организују те туре са великим задовољством) свим благословом сматрају купање у Мртвом мору и лечење блатом. Лечити последице сопствених грехова - болести, грехом старозаветних нечасних људи, који се претворио у блато и мртву воду!

А ти мили човече мислиш да данас има мање греха?! Да десет пута више него раније, а сто пута више те ђаволштине. Управо ђаволштине, јер према речима Апостола „ко чини грех тај је од ђавола“. А то значи да је на земљи и више смрти. И ја бих рекао - више смрти и то непоправљиве. Смрти безизлазне, јер нема времена за чишћење душа које су доспеле у ад. Зато ће се и са земљом дешавати појаве непоправљивих трагедија.

Сав живот последњих времена је једна непрестана невоља и бол. И овде није толико важно ко је крив за ово или оно. Сам греховни живот је већ катастрофа. Што је „цивилизованије“ место становања људи, тим ће више тамо бити ужаса од техничких и природних апокалиптичних катастрофа. Видео сам савремени Содом - Њујорк у пламену, адска пећ, развалине и небројене жртве. Али да ли су то жртве?! Жртва је увек чиста, а овде су погибије оне оскверњене пороцима, оне које нису сачувале своје чистоте, одбациле Истину и сурвале се у бездан људских, сматрај, демонских мудровања. Његове прве жртве ће и бити они, који покушавају да изграде нову Вавилонску кулу, државе која цвета али без Бога, ван Његовог закона. Они ће бити жртве својих владара. Они ће у својству једне од степеница ка светском поретку власти принети на Ваалов олтар животе својих сународника. Те власти, које чине људи који исповедају јудаизам који се претворио у сатанизам, ће у очекивању лажног месије - антихриста, ићи на све како би изазвали ратове и трагедије светских размера.

Али то није крај пламена и рушења, већ само почетак. Јер је првобитни пламен и рушење вавилонских кула експлозијом у ново време - дело људских руку, иако по Божијем допуштењу. То зло дело, као посебно тежак грех, ће изазвати и природне катастрофе. Експлозија у мору ће створити велики талас који ће „прогутати“ новозаветни Содом. Гомора ће већ ускоро бити подвргнута рушењима од страшних морских бура, од вода“.

„Чекајте оче Антоније ви говорите о погибији од вода, а шта је са Божијим обећањем да неће бити новог потопа?! - прекинуо сам старца.

„А зашто мислиш потоп? - зачудио се старац, - душо моја, зар старозаветни грешници нису имали могућност да се спасу? Имали су! Чак је Ној предлагао градитељима ковчега да уместо плате пођу са њим ради спасења. Они нису хтели, одбили су. Али сада потоп није оно најбитније. Шта вуче људе у адско исчадије - савремене градове? Неумереност. А поред неумерености још и то на шта је упозоравао и Спаситељ и Апостоли - страст расејаности. Зар сам ишта рекао о могућем потопу? Неће бити опште поплаве. Рећићу и више од тога да вода није оно најважније. А главно је то да ће грех уништити земљу и све њене стихије ће људима дати да осете ужас због одбацивања Божијег благослова.

Али расејаност, опрости, и није оно најважније. У садашњем свету све је усмерено против Спаситељевог упозорења: „Стражите!“ Ми не слушамо ни речи Светог Писма, ни Светоотачке савете. Знаш оче, људи ми доносе много, много књига савремених богослова, пре свега аутора, који пишу на православне теме. Замолим своју духовну децу да прочитају ову или ону, а у њима нема спасења!“

„Оче Антоније?!“ - узвикнуо сам зачуђен и не уздржавши се.

„Не, оче, не! То је драги мој оно што се на универзитетима називало критиком. Шта све само не критикују - и протестантизам, и окултизам, и шаманизам, и шта још све неприхватљиво. Неко нешто иступањем доказује, нешто проповеда, убеђује, али колико је то повезано са спасењем?! Није уопште повезано и далеко је од њега. Толико далеко, да је тешко и схватити. А тешко је схватити зато што данас сви људи на овај или онај начин живе у савременом свету са његовим ђаволским законима. Тачније, по тим законима.

Закон Божији и закон људски.

 Испричаћу ти један случај чији сам био сведок. У логору је губио живот један свештеник, сасвим се претворивши у „сенку“. Он је био тако висок, нескладан, стидљив, слабог здравља. Јеромонах је брзо дошао до тог стања када му је постало тешко и да се креће. А норму му нису смањивали, већ су се баш насупрот трудили да несрећника прекомерно оптерете. Пошто се нико није заузимао за њега, није добијао лакше послове, нити су невољника водили у мању војну болницу. Све су објашњавали тешкоћама изградње социјализма, индустрализације, колективизације... А поред тога, и неопходношћу слугама култа да искупе своју кривицу пред пролетаријатом.

Криминлаци су нам подстакнути од логорске управе у почетку такође страшно досађивали, посебно одузимањем и тако и тако оскудне хране. Уосталом, то је било тешко и назвати храном. Али отац је преживљавао - чинило се насупрот свим природним законима! Иако је он на неки начин и живео по природним законима, али само не у оквиру закона земаљског постојања смрти. Он је с пуном вером примао савете стараца који су се тамо налазили, па је чак и благосиљао преступнике, који су нам отимали храну, и на основу ње стицали углед! Скоро свима у логору је било познато, да је боље појести суварак из руку младог „попа“ с благословом, него украдену храну или ону која је „зарађена“ на картама од стране неког затвореника.

Затим се десило следеће. Отац који је једва успео да дође до дрвног погона је постао сведок највећих мука једног криминалца због заплитања црева. Он се сирома' опаметио, и да ли је некоме отео, или украо храну, али је за логораша било просто незамисливо да поједе толику количину хране. Његова страдања су била ужасна, и несрећник је молио стражу да га стрељају и прекину мучење.

Криминалци су пришли код оца и почели да га моле за помоћ. Отац је узео снег у руку, благословио га, кратко се помолио, и дао га болеснику. Један од њих је то схватио као подсмевање, али су наговори осталих криминалаца који су стајали поред имали свог утицаја. Криминалац који је умирао је отворио уста и прогутао комад благословеног снега. И, о чуда! Буквално кроз неколико минута преступнику је постало лакше, а кроз пола сата је већ стајао на ногама.

Ја већ нећу причати о томе да нас криминалци после тога нису дирали, већ су се чак понекад и старали о нама. Али ствар није у томе. Човек је живео по Божијим законима, који су наравно изнад закона овога света“.

„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - ја сам већ чуо ту причу, и рекли су ми да сте то били ви!“

„А зар је то важно?! Људи ионако свашта причају и увек има неко ко их слуша. Поента није у томе ко је то био, важно је нешто друго - онај човек који живи по Божијем закону увек побеђује и демонске подвале, и људска мудровања. Ево погледај, данас свако ко се сети тражи кривце за неуспехе у свом животу: код магова, гатара. Они су - „узрок свих невоља“, они су - „извор свих људских проблема“. Пишу се и књиге на ту тему, и предавања се одржавају... При чему на страницама тих књига, и у речима тих предавања (мени су касете некако у памети) царују две крајности - прва је следећа: магова, као људи који опште са духовима злобе нема и не може бити; а друга је: вера у постојање магова и њихову свемоћ. Али чак и Апостолска правила говоре о њиховом постојању: гатара, магова, људи који „терају“ облаке и предвиђају страшне казне за таква нечасна дела. А ти отвори Дела, па ћеш видети колико су у њима описане борбе Апостола са слугама духова злобе и победе над њима?! А Житија Светих?! Али питање је у нечем другом - зар је постојање многобожацких нечасних дела сметало установљењу Цркве? Не. И степен ревности за испуњавање Спаситељевих заповести је утицао на живот сваке Христове присталице, а не тобоже неко „бајање“.

Не, оче, у овом случају који сам ти испричао није важно ко је победио, него - како. А победа је могућа само испуњавањем Божијег закона, закона љубави, уз потпуно одбацивање закона палог човечанства, и закона смрти. Један Свети из давнина је причао како је примио Крштење после тога када су њих војнике-регруте у страном граду нахранили Хришћани, не питајући их које су вероисповести.

Тело и душа се постом и молитвом припремају за испуњавање закона, - и ко ће се онда спорити са Спаситељем?! Слава Богу па још није отворено дошло до тога - то ће почети касније. Пост и молитва су најбољи пријатељи на путу спасења, јер пост умирује распаљивање тела, његову жеђ за неумереношћу и похотом, а молитва умирује расејаност и сједињује са Богом. Све што је ван тога су - степенице на лествици за ад. Уосталом, лествице ни нема - постоји само страшан пад у паклене муке.

Старац, под чијим сам духовним руководством био скоро десет година, се није умарао понављајући речи једног светог подвижника: „Боље је дело без речи, него речи без дела“. Сећаш ли се речи псалма: „А безбожнику рече Бог: зашто казујеш уредбе Моје и носиш завјет Мој у устима својима? А сам мрзиш на науку, и ријечи Моје бацаш за леђа“ (Пс.49, 16-18). Ако је судити по речима, наше време је - време самих праведника. Ко ће завршивши чак неку „енту“ духовну школу причати то што би га разобличило као грешника? Мирјани већ дискутују са духовништвом, нижући светоотачке речи као веверица печурке на грану.

А катастрофе се настављају, и то не само настављају, већ се њихов број повећава огромном брзином. Па где су онда праведници?! Зар ми не исповедамо непроменљивост Бога и верујемо Светом Писму, у којем је описано како је Господ помиловао градове и народе ради изабраних Својих. Значи нема оних, ради којих би Божијом вољом требало да се заустави уништење, које је настало ради греха ђаволских слугу. Сви се боре са чиме желе, само не са својим грехом и не са својим страстима.

Колико је било Апостола - сто, двеста, па нека их је било и триста. Шака оних који су исповедали веру и вером Господа Исуса Христа. А обратили су у веру цео свет. Размисли оче, како су ђаволски жречеви имали огромно искуство општења са нечистом силом, и „чуда“ су чинили, којима су људи веровали. Причали су о прошлости и прорицали будућност. А против сви тих нечастивих је иступила шачица малописмених углавном „галилејаца“. Али је иступила са таквом вером којом се и горе - померају! Христос Васкрсе! То су они проносили људима, али су и сами пре свега живели у сагласности са том Истином. „Вера без дела је мртва“.

Погледај, Саровски чудотворац, као да се смеје над светском неумереношћу и делима је разобличава - свет тежи да храном напуни стомак, а он је јео траву.

У свету се срећом сматра могућност да се не ради - а он се труди у зноју лица свог, а плодове свога рада дарује ближњима. Свет се бави стицањем материјалног, надајући се тобоже свом вечном боравку на земљи, а он у своју келију уноси ковчег! Хиљаде и хиљаде научника ће ускоро мудровати о томе како да се без Бога створи хлеб. А он свима нама показује неизмерну глупост такве вавилонске мисли - молите се, и све ћете имати, сачувавши верност, чистоту!“

Мени је било страшно. Старац је тако говорио као да је пред очима видео и прошлост и будућност. То је био као неки прозор у људску душу и у све оно адом створено ради њеног погубљења. Било је просто немогуће дискутовати о било чему - сваки приговор би имао свој одговор у Јеванђељу и код Светих Отаца. Поражавало је и још нешто - све што је говорио отац Антоније није било сакривено негде у богословским дубинама. Не, све је то било на површини, - сви цитати које је наводио су читани-ишчитавани, али авај - несхваћени! Тачније, њихово тумачење је било коришћено у корист својих слабости, како се не би исказале страсти. И у томе је и био сав ужас - знао сам, веровао сам, али нисам испуњавао. И каква је то онда вера, кад и зли духови верују и дрхте, а шта је с нама?!...

 

Наставиће се...

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (6)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (5)

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (4)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (3)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (2) 

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света(1)

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 12 новембар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.