header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow РЕЧ СВЕТООТАЧКА arrow В. Димитријевић: Св. Николај Жички и наши реформатори
В. Димитријевић: Св. Николај Жички и наши реформатори Штампај Е-пошта
уторак, 06 октобар 2009

Владимир Димитријевић

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ И НАШИ РЕФОРМАТОРИ

Увод

Недавно је вредни скупљач сведочанстава о нашим подвижницима XX века, архимандрит Јован Радосављевић, објавио две књиге: “Епископ Николај: Писма из сужањства / Својим духовним кћерима Игуманијама: Варвари, Јелени и Сари” (Манастир Жича, 2009.) и “Игуман Рафаило Поповић” (Духовник Никољски) и његове забелешке о Светом Владици Николају” (Чачак, 2009.) Књиге су пуне мудрости и поука, светиње и светињом окађене историје. Нећемо се освртати на све што је у њима записано, него ћемо пажњу посветити неким Николајевим ставовима који се непосредно тичу питања савремене литургијске реформе у нас.

 

 

О Светом Причешћу

Човек се уплаши кад на Литургијама види како нека свештена лица позивају присутне да се причесте без икакве припреме. Не да не питају да ли су се присутни припремили постом, молитвом и исповешћу (рецимо, да ли живе у блуду, да ли врше абортусе, да ли су с неким у смртној завади, иду ли код врачара и гатара), него их не питају ни да ли су тог јутра доручковали, пушили цигарету, па ни да ли су крштени. Свети Николај Жички би се најежио видевши те небрижљивце како причешћују народ, и не би у њима препознао своју духовну децу. По чему то знамо? По начину на који је он сам поступао. Рецимо, у Чисту среду Великог поста никог није причешћивао Телом и Крвљу Христовом, него Богојављенском водицом и то само оне који од недеље до среде нису ништа јели, и нису пили воду. А ево како Свети Николај говори о Светом Причешћу у беседама упућеним љубостињским монахињама игуманије Варваре:

>> Ви сте се данас причестиле, кћери моје свете: нека вам је на живот и спасеније. Амин. Ја вас називам светим због Светиње коју сте унели у себе. И молим се Христу благом, да би та Светиња у вама постала квасом за трајно освећење и душа и тела ваших. Да би свете биле свагда и у свему, као што је Он Свети. Као што се телесно зачео и растао у Пресветој Деви Марији, тако духовно да расте у вама, док се потпуно не охристосите, по мери Његове моћне благодати. „Који једе Моје тело и пије Моју крв, тај у Мени стоји и Ја у њему" (Јн.6,56), вели Господ. Ово је истинита реч Божија и она вас храни знањем истине о Причешћу. Сада сте ви у Христу и Христос је у вама. И нисте своји, него Христови, кћери Христове, чада Његова. Христос вас је јутрос нахранио Својим Телом и Својом Крвљу, као што мајка, кад доји дете на грудима, у ствари храни га  својим телом и својом крвљу.  Јер у млеку мајчином је и тело и крв мајчина. Ко би на очи рекао да се у беломе млеку мајчином налази месо и крв мајчина? Зар није месо различито од течнога млека? И зар црвена крв није различна од белога млека? На очи јесте, али у ствари није. Све што је у месу и у крви јесте и у млеку. Христос вас је јутрос, као мајка, подојио Својим Телом и Својом Крвљу. На очи различито је тело и крв од хлеба и вина, али у ствари није. Нарочито кад се благослови и освети Духом Светим и свемоћним Именом Христовим, хлеб и вино је прави, истински Христос. Не сумњајте ни мало, не распитујте много, него са двери олтара примајте Причест као што дете, без сумњања и распитивања, прима млеко из груди материних. Љубав је јемство с обе стране, љубав мајчина према детету и љубав детета према мајци. Љубав уноси мајку у дете и љубав уноси дете у мајку. Нигде у свету нема толико искрености и истинитости као што је у свези љубави мајке која доји дете и детета које сиса мајку. Јесте ли чули да је икада ту било преваре и обмане? Ја нисам чуо. Ја нисам чуо нешто супротно томе ни код животиња, па ни код најљућих зверова. У томе не вара ни орлица орлиће, ни вучица вучиће. Камо ли ће нас варати Творац свих живих бића! Камо ли ће нас варати Христос, Који је Своју љубав према нама као деци Својој посведочио мукама на Крсту! Оно што Он нама каже као Својој деци, ми треба да примамо са поуздањем, без сумњања и распитивања. А Он нам говори: „тијело је Моје право јело и крв је Моја право пиће” (Јн.6,55). Ако ли вам дође задња помисао, па речете у себи: а зар хлеб и масло и зеље и риба и сир није право јело? И зар вода и вино није право пиће? Зиста вам кажем, кћери моје, није.Та сва јела и пића што су за тело од земље су и од траве, и немају вечну важност. Сва наша телесна јела и пића само су символи или слике или сенке духовних јела и пића, која су сва у Христу, у Хрнстовом Телу и Христовој Крви, у Светом Причешћу. Свако телесно јело наше одговара неком духовном јелу, то јест некој речи Божијој! А сва духовна су јела у Христу, као што су све речи Божије у једној великој и свеобухватној речи - Христос.

Ви знате, како се мати Христосија припремала за Причест. Она је имала све ново одело за Причест. И пред Причест хранила се само сувим хлебом и сирћетом. Кад су сви други мрсили пред Спасовдан, она се хранила хлебом и сирћетом. И причестила се на Спасовдан. И опет је запостила,  да би се поново причестила на Свету Тројицу. Али је баш на овај велики Празник осванула мртва. Уочи Тројичиндана она није ни легала у постељу. Спремила је своје ново одело и метнула на постељу, да би се обукла кад удари клепало. И на коленима молила се Богу? Изјутра, нашли су је мртву како клечи, са уздигнутом десном руком и састављена три прста. Била је у лицу жута и светла. Света моја ћерка, старица Христосија! Нека је Господ Христос постави посред Раја са осталим кћерима мојим из тога манастира и из других мојих манастира. Свима вама позната је ова света старица, која је годинама служила у олтару и додавала кадионицу духовнику. Ја вам њу спомињем само зато да бих вас побудио да се и ви савесно спремате за примање Светог Причешћа. Немојте недостојно прилазити Путиру. Исповедите се, опростите се искрено са својим сестрама, па онада са страхом приђите и примите Живот од Живота, Светост од Светости, Бога од Бога. А кад примите Причест, целивајте Путир, са помислом да целивате ребро Господа, из кога је изашла крв и вода.

Свете кћери Христове, примите ове речи од вашег духовног оца, и немојте се колебати. Нека вас Бог чува од сваког супротног и нездравог ветра. Њему слава од Анђела и од вас свију на век века. Амин.<<

Шта би данас рекли новотарци кад би неко постио пред причешће као мати Христосија? Рекли би: “То је фанатизам! То је псевдозилотизам! Нема потребе тако себе мучити!” А мати Христосија није себе мучила, јер је тако постила из чисте љубави према Христу, гладна и жедна Њега  и Његових благодати, а не богатих и обилних “трпеза љубави” којима се данас често правда стомакоугађање. А зашто је мати Христосија тако постила, док неки  новотарски “подвижници” не посте тако? Зато што је новотарство у Србској Цркви настало због напуштања заветног начина живота србског лаоса.  Ево шта о томе каже својим љубостињским сестрицама - златицама србски Деда Владика:

>> Благо вама, свете кћери моје, и по сто пута благо вама што сте рођене у србском крштеном народу! Благодарите Богу за то, благодарите му у дан и ноћ. Јер сте рођене у једном народу монашком, и у народу свеопште уздржљивости, заиста: у народу испосничком. О, да знате, колико сте ви због тога срећне! И колико сте срећније од оних девојака и жена, које су рођене у јереси или у незнабоштву, где се не зна за пост и уздржљивост. Ви читате Житија Светих, читате их посведневно, и чудите се због чега су неки свети људи и свете жене морали онако тешку борбу водити са демонима, који су их кушали разним јелима и другим телесним сладуњавостима. И како то да код вас, србских монахиња, нема баш онако тешких искушења и тешке борбе? Ево ја ћу вам то данас објаснити. Оно су били људи и жене, што су пошли у манастир из кућа где се није знало за пост и уздржање. Нити за покорност старијима, нити за чедност, нити за молитву. Они су нагло прешли од једне крајности у другу, од неуздрживости у уздрживост, од незајажљивог апетита на пост, од одвратно развратног друштва у друштво Светитеља. Сетите се само Светог Антонија и Свете Марије Египћанке. Како је њима тешко било постити, и од свега уздржавати се! Кад ни за пост ни уздржљивост нису пре тога знали у месту рођења свога. Ваистину, њима је претешко било, као и сад што је некима претешко прећи од мрсних поклада на чисти понедеоник. С тешком борбом они су ипак истрајали и победили и славом се увенчали. А вама то није тешко. И код вас нема онако љуте борбе. И демони су немоћни према вама, србским монахињама. Јер ви сте се од детињства научиле постити многе посте у години и живети у уздржљивости, која је безмало равна уздржљивости по правилима манастирским. Свети Сава, благословени син Светога Немање (Симеона) и Ане (Анастасије), написао је Типик за монахе у Хилендару и у Студеници. Али већи део тога Типика манастирског он је наложио на сав Србски народ од царскога двора до колибе пастирске. И сељачки србски народ одржао је тај Типик до данашњега дана. Нека је слава Богу. Нема праве вере без поста, нема уређенога народа ни друштва без дисциплине духа која се утврђује на  основу вере. Ово су добродетељи монашке, које је Свети Сава наложио на сав Србски народ: пост од јела (воздержаније), уздржљивост језика (молчаније), поштење, чедност (цјеломудрије), покорност старијима (послушаннје), молитва (бденије и трезвеније), покајање (покајаније), причешће (причашченије), милосрђе (милосердије),  љубав (богољубије и сестрољубије).

Ви сте скоро све рођене у сељачким кућама, где се овај услов живота и владања Светог оца Саве одржао до данас. По том уставу ви сте живеле од детињства код својих кућа. Када сте ступиле у манастир, виделе сте да манастирски устав за вас није тако тежак, као што се то чинило. Изузев брака и једења масних јела, све друго вама је у манастиру било знано. Само што је она дисциплина духа и тела - коју сте ви код ваше куће већ држале - у манастиру појачана. То вас није изненадило.

Ви које сте живеле у задружној кући на селу лако сте се привикле монашком животу. Задружне куће-задруге код Срба управо су монашка општежића, која се од манастирског општежића разликују благословом на брак и благословом на месо у месне дане. То двоје се забрањује у манастирима, и  све добродетељи које су вам биле познате у задрузи појачавају се. То чини разлику.

Отуда ниједној сељанци србској није монашки живот непознат. Она живи монашким животом и не знајући то. Рађајући децу и мучећи се око деце, она тиме узима на себе један тешки крст, тежи од девичанства. А што једе месо, кажите ми када србска сељанка једе месо? Да ли сваки дан као нека богата варошанка? Не, него једва онолико пута у години колико има прста на рукама. Бити уздржљив у јелу, бити опрезан на речи, бити поштен и разуман, бити чедан у девојаштву и веран у супружаству, бити молитвен и покајан, бити чист и милостив, бити послушан према старијем и љубазан према млађем, бити причешћен и увек за смрт приготовљен, свештенике поштовати и Светитеље Божије славити, а највише од њих Пресвету Мајку Богородицу, мртвих се сећати, подушја им давати, гробове им обилазити и у реду одржавати - то је од свих времена типик живота, којега се држи народ у коме сте ви рођене и одрасле. Томе сте се ви од малена училе, и по томе сте се и владале пре него што вас је Дух Божији покренуо да дођете у манастир, те да ту у појачаној мери продужите до краја онај подвижнички живот којим се живело у вашим селима и на који сте се ви већ привикле у својим кућама.

Зато вам опет велим: благодарите Богу што сте рођене у светосавском подвижничком народу. То вам олакшава монашки живот у манстиру. Но не шалите се упустити, да олабавите, да се погордите. Враг људског спасења би једва дочекао, да вас чим станете на клизав пут повуче на ниже у пропаст. Не дајте се; држите се. Будите још боље у манастиру него што сте биле у селу. Слушкиња у царском двору мора бити чистија, уреднија, питомија, светлија и ревноснија, него ли слушкиња код неког малог домаћина. Ви сте овде у кући царској. Ваш манастир зидала је једна царица земаљска и посветила га Царици Небесној. Дакле: двојно царска кућа. По молитви Свете Евгеније царице нека вас заштити од свакога зла Царица Небесна. Амин. <<

И сам Свети Николај био је такав, светосавски подвижник. Када је 8. јула 1938. године, после одслужене Свете Литургије у селу Тијању (била је слава цркве), провео дан са богомољцима, вратио се у манастир Свете Тројице под Овчаром и сутрадан, после јутрења, кренуо с тројичким игуманом Атанасијем да траже место за нови манастир Преображење. За ручак су, пошто је био петак, по сведочењу оца Рафаила, хлеба, парадајза, лука, паприке и соли и мало љуте ракије. Тог дана су и одредили место за нови манастир Преображење, који и до данас сија светониколајевском чистотом и духом подвижништва. Отац Рафаило о Николају каже и ово: “Почетком рата Владика је наложио на себе епитимију и подвиг да 71 дан не једе хлеба, само је чај употребљавао. То је наменио за српски народ, да би Господ за време рата ублажио страдање српског народа од Немаца и међусобне  револуције и братоубилачког покоља.”

Где су данас такви србски светилници? Хоће ли их уопште бити, или ћемо се, после подвижника, патријарха Павла, наћи у гротлу земаљских страсти под покровом “борбе за Цркву”? Господ зна. Али, народ зна да нас, како рече Свети Николај Жички, неће спасти вештина, него врлина.

 

О преводима

Данас се многи “убише” од доказивања да морамо превести све богослужбене текстове да би народ  “све разумео”. Преводи се не само Света Литургија, него и друго - рецимо, песме опела. И народ слуша:

“Јагње Божје проповедаше, и заклани бише као јагањци, и преставише се животу што не стари и не пролази. Њега приљежно, мученици, молите да нам опроштај грехова дарује”. И шта нецрквени човек ту разуме? Какво јагње? Какви јагањци? Кога ко ту коље? И зашто га коље? Уместо да се народ катихизује, нуде му се преводи који су неразумљивији (јер се не поима њихово значење) од црквенословенског “оригинала”. Зато је Свети Николај Жички, по оцу Рафаилу, говорио:

>> Један богомољац упита владику Николаја после вечерње у Саборној цркви у Београду: “Преосвећени, нас ово интересује: Зашто наша црква не преведе богослужбене књиге са црквенословенског језика на српски па да све лепо разумемо шта се чита?” На то ће Владика рећи: “Многи су ме питали за то. Црквенословенски језик везује све словенске народе тим језиком. И Руси и Бугари и ми Срби свима су исте богослужбене књиге и то нас везује. Затим, ако би се богослужбене књиге преводиле, а наш језик говорни мењао се и реформисао, то значи: требало би сваких сто година па да се поново преводе богослужбене књиге. Тако би се удаљили од оригиналног црквенословенског текста који је тако богат и савршен, да се не може превести свака реч на српски језик који је много сиромашнији од њега. Затим, ми на нашем језику слушамо обичне разговоре, псовки и клетву, па се свађамо и грдимо на том нашем језику. Зато је словенски језик свет и он мора остати за разговор са Богом. И ко воли цркву и Богу се моли долазећи често у цркву, он ће све на богослужењу брзо свићи и све разумети. Црквенословенски језик је мост који повезује све словенске народе”. <<

Јасно, што би рекао Свети Јустин Ћелијски, и за свест комарца. Али, шта нас брига шта је говорио Свети Николај Жички? Наше је да све учинимо како би победиле нове “модерне” идеје, и да се при том позовемо на Еванђеље као  “новину”, иако је ново у Цркви ново само Духом Светим, кроз обожене духоносце, а не преучене многозналце, којима свети преци “нису ни до колена”.

Нама је, међутим, и у време и у невреме остало да идемо путем Светог Николаја Жичког и његових богомолника, па шта нам Бог да.

 

Народна вера

У обе књиге које је приредио отац Јован, Свети Николај Жички јавља се као наш вечни Учитељ, ваистину нови Свети сава. Учитељ је у свему - у љубави према Богу и у поштовању према народу. Владика је заиста неизмерно поштовао свој народ. Говорио је: “Народу се мора одазивати, народ је наш добар и још би бољи био да су вође боље. Прошао сам много света и учио многе школе али побожност сам нашао у нашем народу” (“Игуман Рафаило Поповић” стр. 51) И додавао је (“Писма из сужањства, стр. 270):

>> “Које  је најважније питање? Најважније је питање: да ли мислиш са Црквом, да ли осећаш са Црквом, да  ли се молиш Богу са Црквом, да ли живиш са Црквом? На земљи Цркву Божију у главном чини Божји народ, који с муком живи. Ко не мисли и не осећа и не моли се и не живи са Црквом, тај не мисли и не осећа и не моли се и не живи са народом. Одсечен је од народа, одсечен је од Цркве, као грана од стабла. А то је данас без мало сав школовани сталеж у свету. Јер је школа одсечена од Цркве и од народа”. <<

Дакле, Свети Николај Жички је дубоко поштовао НАРОДНУ ПОБОЖНОСТ и учио се од оних којима је паствовао (“Вама сам епископ, са вама сам хришћанин”, говорио је блажени Августин.) Није  се са висине свог двоструког доктората надносио над своје стадо, него је пажљиво ослушкивао глас тог стада. Тиме је постајао пример другима - рецимо, др Радоју Арсовићу, који је постао славни србски подвижник, монах Јаков. О обраћењу Радоја Арсовића, отац Рафаило бележи следеће:

>> Био је врло образован човек и имао два доктората. Зато су га сви, почев од Владике, звали доктор. Имао је и сестру Иванку у Чачку. Она је била жена једног богатог гостионичара Рајка Кривокуће. Тај је једини гостионичар био у Чачку који је примао путнике с колима и воловима, зване рабаџије. Кад је Рајко умро др Радоје му је дошао на сахрану, а био је и на осталим његовим подушјима. Брат Бошко је запамтио Радоја Арсовића са те четрдесетнице као модерног, одважног и лепо обученог господина. Била је недеља, а он је онако горд и поносан, доктор наука, посматраше богомољце који су се у народном оделу са дугом косом и брадом окупљали ту ради парастоса. За њега се говорило да је био неверник и социјалиста, па је ваљда зато тако упитно и посматрао богомољце. И најзад, запитао је сестру: “Ко су ови људи са дугом косом и брадама, у сељачком оделу, а нису ни попови ни калуђери?” Она одговори да су то богомољци из народа, које води владика Николај и који проповедају веру у народу. Тако је сестра Радојева упознала и Бошка с  њим, па како се др Радоје дуже задржао у Чачку, јер је Владика тад боравио у Чачку, то је он имао прилике да више разговара и с Владиком и са братом Бошком и другим богомољцима. Тако је др Радоје почео и сам носити браду и косу и виђати се често у чачанској цркви на богослужењу. Вероватно да су владика Николај и богомољачки покрет на њега извршили велики утицај, и он је почео ићи по црквеним саборима и богомољачким скуповима, носио књиге побожне, распродавао и поклањао народу. Учествовао је на молитви и проповеди, и чинио сиротињи велику милостињу. Више се и сам није носио онако модерно и отмено, већ скромно и у тако похабаном оделу, да је Владика дао брат Бошку новаца да му купи ново одело: капут, панталоне, веш и обућу. Он носи то одело неколико дана па га даде другоме, кога су виђали с тим оделом, а он и даље носи оно његово похабано одело. Сестра му Иванка, веле, такође купи ново одело, а он га даде првом сиромаху на кога наиђе. Тако га оставе да довршава свој подвиг у сиротињи.<<

Дакле, Радоје Арсовић је пред богомољце пао на колена, и у покајању примио њихову веру. Није постао учени теолог који спроводи реформе, него смерни стопатник побожних људи, који се у томе угледао на Николаја Велимировића.

Данас, на жалост, није проблем у томе што су неки бивши  марксистички философи постали професори теологије, него што су дух револуције унели у Цркву, и маскирајући се у Њу Ејџ теологију “од маске до личности”, почели да мењају Свето Предање.

Али, то није пут Светог Николаја Жичког Богочовековог човека. И зато њиме не смемо ићи.

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 06 октобар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 76 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.