Окружна посланица Марка,

Митрополита Ефеске Митрополије

 Православним хришћанима

на копну и острвима,

радујте се Господу!

       Они који су нас хтели поробити ропством и увући у Вавилон латинских обреда и догмата, нису могли то да доведу до испуњења, и уверили су се, како у невероватност тако и у немогућност тога; они и њихови следбеници застали су на средини пута, нису дакле остали оно што су (били) нити су постали нешто друго; одступили су од Јерусалима као истинског гледања мира и од горе Сиона као истините и непоколебиве вере (Иса 28:16; Пет 2:6).

Од многих су названи латиномислећи, а они су постали Вавилонци, а нису ни слободни нити моћни, а стога су с правом названи Грко-Латини. Ови су људи подобни митским ипокентаврима¹, и они заједно са Латинима исповедају да Свети Дух исходи и од Сина, и да је Син узрочник његовог (- Духа Светог) бића. Овако је њихово учење, али они опет заједно са нама говоре да Он (- Дух Свети) исходи и од Оца. И још, они са њима (Латинима) оправдавају учињени додатак као да је оправдан и разуман, и не држе са нама онај (- Символ вере Никео-цариградски).

Међутим, да ли се може рећи да је дозвољено и разумно учињен тај додатак? Са њима (Латинима) они још говоре да је у бесквасном хлебу тело Христово, и да се не би усудили да се са нама причешћују. Није ли то довољно, да се увиди да они не траже истину коју су имали у рукама, а коју су занемарили приступајући Латинима - него они хоће да потамне злато, и не труде се да заснују истинско јединство; ето на какав начин су се они сјединили.

У сједињењу сваке ствари са другом, сједињује се једно посредством другог. Они (-латиномислећи) оправдавају своје сједињење учењем о исхођењу Духа Светог таквим објашњењем да Он (- Дух Свети) има свој почетак од Сина. И све друго се код њих разликује, ништа заједничког нема, ни посредништва, ничега заједничког, већ они још и сада читају два различита символа, као и раније.

Тако и то они свршавају двојаке литургије, како на квасној жртви, тако и на бесквасној. Такође и крштења, једни свршавају трократним погружењем, а други обливањем водом по врху темена; у једном случају помазују миром, у другом га не употребљавају. Двојаки су у свим обредима и у свему су разнообразни, у постовима и црквеном поретку и у многом другом. Какво је то сједињење које данас нема ничега јасног и разумног, и како су се они сјединили желећи да сачувају посебност, али нису сачували отачка предања? Али, ево њихове наводно мудре речи: "Никада Црква Грка није говорила да Свети Дух происходи само од Оца, већ просто, од Оца происходи, а то не искључује происхођење и од Сина; стога, као што смо раније били, и сада смо сједињени". Каква заблуда! Какво слепило!

Ако је Црква Грка одувек исповедала исхођење од Оца, то је примила од Исуса Христа, од Апостола и од сабора Отаца, а никада није исповедала (-исхођење) од Сина, нити је то од икога примила. Шта је друго сем исхођење само од Оца она исповедала? Јер, аксЈ Свети Дух не исходи од Сина, то је јасно да Он само од Оца (-исходи). Тако је и са рођењем, оно је од Оца; каже се да је рођен пре свих векова. И нико није овоме "само (-од Оца)" учинио додатак, али тиме ми, не мање, то разумемо и говоримо, када је потребно, јер ми учимо да Син ниотког другог није рођен (-сем од Оца). Због тога и Јован Дамаскин у име све Цркве и свих хришћана објављује: "Ми не говоримо да је Дух од Сина - и када не говоримо да је Дух од Сина, јер је јасно да ми исповедамо да је само од Оца. Зато он мало раније говори: "Ми не називамо Сина узрочником". А у следећој глави он каже: "Отац је једини узочник (свега).²

Шта више? Никада, говоре нам они (-унијати), "ми нисмо Латине сматрали за јеретике, већ само за шизматике (-расколнике -)". Али, нису ли они сами (-Латини) нас назвали расколницима, али они не могу да приговарају нашем исповедању, јер се ми нисмо предали њиховој потчињености, којој смо ми, по њиховом мишљењу, требали да се подвргнемо. Ми смо требали тај прекор да упутимо њима по питању њиховог исповедања. Дакле, узрок раскола проистекао је од њих, пошто су они отворено унели додатак који су од раније тајно исповедали. Зато смо ми њих први одвојили, и шта више оделили их и одсекли од тела црквене заједнице. Због чега? рећи ће неко; ради тога ли што су они имали правилну веру? Или што су учинили правилан додатак? Ко је тај који то може рећи, ако правилно мисли?

Напротив, ми смо их одлучили од себе јер су они замислили недопустиво, и безаконо су унели ни на чему заснован додатак. Ми смо их сматрали за јеретике, и зато смо их одсекли (-од Цркве). Зашто је то тако? Зато што благочестиви закони гласе: "Јеретик је, и законима против јеретика подвргавају се чак и они који у малом одступају од праве вере".

Ако дакле Латини не би ни у чему одступали од праве вере, ми не бисмо имали разлога да их оделимо. А ако су пак они потпуно одступили у богословљу  о  Духу Светом, кроз најопасније и богохулно новачење, они су јеретици и ми смо их као јеретике одсекли од себе. Због чега ми помазујемо миром оне између њих који се присаједињују нама? Због тога што су јеретици!

Другог васељенског сабора седми канон говори: "Они који се обраћају у православље и приопштавају се делу оних који се спасавају, примамо их по правилима и обредима које употребљавамо приликом пријема јеретика: аријанаца, македонијеваца, савелијана и новацијана, затим оне који себе називају чистим, аристеријане, квартодецимане или тетрадите и аполинаријевце, при чему они предају "левелус" (-писмено исповедање вере), и проклињу сваку јерес која не учи као што учи Света Божија католичанска и апостолска Црква; и ми их печатимо (-знаменујемо) и најпре помазујемо светим миром чело, уста, и уши, и знаменујући их говоримо: "Печат дара Духа Светог".³ Видите ли каквом обреду подвргавамо оне који се од Латина присаједињују нама? Они су дакле као и сви остали јеретици.

Шта о томе пише премудри Теодор Валсамон, патријарх Антиохијски у свом одговору свјатјејшем Марку, Александријском патријарху?

-  Питање: "Заробљени Латини, и други, долазе у наше православне храмове и траже да буду препуштени Божанским светињама. Желимо да знамо, да ли то може бити допуштено?"

- Теодоров одговор: "Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа"  (Мт 12:30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило одзаједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и пречистим тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе православљу".⁴

Чујете ли, они су се не само удаљили обредима већ и догматима, који су страни православљу. А све што је страно православнима, то је јеретичко и сходно канонима, они су дужни да буду оглашени (-катихумени), и миропомазани као такви. Откуда они одједном пред нама као православни, они који су толико времена и од толиких Отаца и Учитеља осуђени као јеретици? И шта их је учинило тако равнодушним к православљу? Истину говорећи, злато и таштина, томе су узрок. Упркос свему, то их није учинило православним. Ако неко од вас постане подобан њима, тај ће се подвргнути уделу јеретика.

Други пак говоре, "ако постоји средина у догматима, ми се онда можемо сјединити с њима, и добро би нам било с њима, и не бисмо били принуђени да противречимо нашим обредима и предањима". На овај начин су они многе привукли да последују њима у амбис безбожништва. Јер, они су поверовали да постоји нешто што је између два исповедања, као између два апсурда - и тако су себе добровољно бацили у погибао. Али, да ли је могуће у усаглашавању двају различитих исповедања пронаћи такву реч (-израз) која би их на исти начин исказивала?

Међутим, немогуће је исповедање које би се заснивало на међусобно супротним основама. Ако би пак то било могуће, онда је такође могуће усагласити правду и лаж, и потврђивање и одбацивање, али то је немогуће. Јер, све је или потврђивање или одрицање. Ако је веровање Латина истинито учење да и од Сина происходи (-Дух Свети), то је онда лажно наше да је само од Оца. А управо смо их због тога ми одлучили. Кад је наше учење истинито, то је њихово учење без сумње лажно. Каква дакле може бити сагласност између ова два учења, која се могу, наводно, тако лако спарити као обућа? И шта може произаћи од тога ако свако од нас чини по својим мислима и уверењима? Да ли је могуће да се обе стране, које су међусобно супротног мишљења, називају православним?

Ја дакле, сматрам да је то немогуће. Хоћете ли да знате шта о таквом   усаглашавању   пише   Григорије   Богослов?   Он   то упоређује са предметом који се окреће на све стране, са обућом која је за сваку ногу; или као ветар који развејава, или заводљива уметност која задобија на снази насупрот истини, јер по  Светом писму,  слична  искушења увек сналазе  чврсту побожност.⁵

То   (-Св.   Григорије   Богослов)   пише  у  вези оновремених  усаглашавања,   а   о   сабору   на   коме   се  то предлагало, он овако говори: "То је Вавилонска кула која је помела језике".

О, кад би их и сада разделила, јер је то усаглашавање у злу; то је Кајафин синедрион на коме је Христос осуђен. Каквим другим именом назвати ово саборовање које је све порушило и помешало. Разорило је древно свештено учење о равночасној Тројици; порушио је тврђаву и својим умовањем потресао јединосушност;  отворио је  врата  безбожништву посредством њихових списа. Јер су постали мудри за чињење зла, а чинити добро нису разумели.⁶

Што се тиче усаглашавања, они довољно показују да су нечасни и страни Цркви.

Али шта рећи о онима који стоје на средини, Грко-Латинима, који саображавајући се, с превртљивошћу примају неке латинске обреде и учења, и хотећи да их приме не могу с њима да се сагласе, а друге опет прихватају? Од њих треба бежати као што се бежи од змије, чак и горе, као од оних који продају Христа, и трговаца Христом. Јер они, по речима божанског Апостола, побожност преобраћају у добитак (1 Тим 6:5).

За такве Апостол говори: "Бежите од таквих", јер они не уче, већ хоће само да узму и улове. Која је заједница светлости и таме? или каква је сагласност Христа са Велијаром? или верног са неверним?

Ми са Дамаскином⁷ и Светим Оцима не говоримо да је Дух од Сина, а ови са Латинима говоре да је Дух од Сина.

Ми са божанским Дионисијем⁸ исповедамо да је Отац једини извор надсушстатвеног Божанства.

Они са Латинима говоре да је Син извор Светог Духа, и тако га издвајају од Божанства.

Ми пак, са Григоријем Богословом⁹ на основу узрочности разликујемо  Оца и Сина, док ови са Латинима   мешају   их   по   узрочности.  

Ми   са   блаженим Максимом¹⁰ и осталим пређашњим Римљанима и њиховим западним Оцима не признајемо Сина узрочником Духа, а они (-сматрају) да је, по Грцима, Син узрочник Духа, а по Латинима Син је почетак (начело).

Ми са Јустином Философом и Мучеником¹¹ говоримо да је Син из Оца, тако је Дух из Оца, а ови са Латинима говоре да је Син непосредно, а Дух посредно из Оца.

Ми са Дамаскином¹² и свим Светим Оцима исповедамо несазнатљивост разлике између рођења и исхођења, а ови са Томом (-Аквинским) и Латинима говоре о посредном и непосредном исхођењу. Ми, по Светим Оцима, говоримо о нествореној Божанској природи, нествореној и вољи (хтењу) и дејству (енергији - ) док они говоре са Томом и Латинима да је воља сливена са Божанском суштином, да Божанско дејство (енергија) има почетак, и да ли га просто назвати Божанством, божанском или нествореном светлошћу, Духом Светим или некако другачије. То опет доводи до злог признања да је Дух Свети божанско створење и створена божанска светлост и твар.

Ми прихватамо да свети после смрти не одлазе у њима припремљено царство, нити да грешници одлазе у ад, већ говоримо да и једне и друге чека исти Суд који ће бити у будућем веку при васкрсењу и Суду. Они, са Латинима кажу да ће после смрти примити заслужену плату. Оне који су скончали у покајничком стању, снаћи ће огањ очишћења, а то није ништа друго до ад (пакао). Тај огањ очишћава душе после смрти да би достигле царство са праведнима. Тако учење они имају о томе.

Ми одбацујемо јудејски бесквасни хлеб и следујемо наредбама Апостола, а они примају с њима (-Латинима) исповедање да освећују тело Христово (-на бесквасном хлебу). Ми пак говоримо да је додатак учињен у Символу неправилан и противан Оцима; а они да је то правилно и савршено учињено. Тако се, ето, они старају да усагласе своја мишљења са истином.

Ми признајемо папу као једног од патријарха кад он чува православље, а они шта више сматрају га намесником Христовим, и оцем, и учитељем свих хришћана. Ако би они могли бити најдостојнији таквог оца, али с друге стране, други њему слични - пошто он није достојан, јер има анти-папу¹³ који га узнемирава; у том случају они неће да подражавају своме оцу и учитељу.Бежите, дакле, браћо, од њих и од општења са њима. Такви су лажни апостоли, препредени делатељи, прерушени у Апостоле Христове. То није ни чудо, јер се сам Сатана првображава у анђела светлости.

Није дакле за чудо, кад и слуге његове (сн бкхкоусн гоштои) прерушавају се у слуге праведности, али свршетак (крај) ће им бити по делима њиховим. Опет и на другом месту говори о њима Апостол, да такви не служе Господу нашем Исусу Христу, него својој утроби, и слаткоречивошћу саблажњавају срца безазлених. Имајући дакле овај знак, тврда основа вере остаје непоколебива. Он још говори да се пазите паса, да се чувате злих делатеља и обрезања.

И опет: "Ако вам и ми, или анђео са неба благовести другачије, анатема да буде" (Гал.1:8). Мудро се пазите да не би ко, "чак и анђео са неба", обмануо вас папским првенством. Ако би чак љубљени ученик дошао вама и говорио ово учење, у кућу га не примајте, и не поздрављајте га, јер онај ко буде таквога поздрављао, он општи са његовим злим делима. Држите чувајући чврсто то што вам је заповеђено од Светих Апостола, било кроз предање примљено писмено или неписано, да вас не покрене са вашег темеља нечасна обмана.

Свемогући Бог да их приведе к познању њихових заблуда, и да нас избави од њих као од злог кукоља, и да нас сабере у своју житницу као чисто и добро жито, у Христу Исусу Господу нашем, а Њему свака част, слава и поклоњење, са Његовим беспочетним Оцем, и свесветим, и благим, и животворним Његовим Духом, сада, и увек, и у векове векова, амин.

 __________

2   ПГ 94, 832

3   ПГ 31, 133

4   Пг 138, 968

5   ПГ 35, 1108

6   ПГ 35, 1105

7   ПГ 93, 832

8   ПГ 3, 641

9     ПГ 36, 252

10   ПГ 91, 136

11   ПГ 6, 1224

12   ПГ 94, 824

13   У време одржавања саборовања у Ферари и Флорентији, постојала су двојица папа: Еуген IV (1431-1447), који није признао реформни сабор у Базелу, док је с друге стране Базелски сабор 1439 г. папу Еугена прогласио за расколника и јеретика. Исти сабор га је збацио и изабрао папу Феликса V (-папа до 1449. г.) када се покорио папи Николи V (1447-1455). Овде Св. Марко Ефески има у виду овај папски раскол и зато с правом, заједно са свим православнима пита, који је њих двојице „намесник Христов, отац и учитељ свих хришћана?“

 са грчког др Радомир Поповић

Извор: "Истина је једна: Свети Оци о римокатолицизму", стр. 123-128