Судбина света; пропаст банака и уштеђевина; пасоши као средство тоталитарне контроле; онај ко прими адски број и жигосани пасош биће ђавољи сапутник; а где би ти да путујеш у време Антихриста?

„Оче Антоније, - почео сам опет, - а шта је са пророчанствима о обнављању руске монархије, и периоду успона Русије?“

„Душо моја, ја сам ти већ рекао, - одговарао је старац, - да судбину света може да зна само Сведржитељ. Мени је било дато да видим опасности последњег времена и то како се спасавати, и ја о томе причам. Међутим, зашто расправљати да ли ће бити или неће бити монархије - какве везе то има са спасењем?

Ја то овако схватам: обновиће се монархија, и шта - хоће ли сви људи поћи у Цркву, почети да држе духовне постове, чувају целомудреност, и почети да се уче да воле ближњег?! Наравно, обнављање монархије може да буде дугоочекивана киша после страшне суше. Али после таквих пројава Божије милости из земље веома брзо ниче коров, који брижни земљорадник спаљује. Тако да треба водити рачуна да и са монархијом не буде исто - да коров у нашим градовима толико не нарасте да не остане места за добро биље отаџбинске благочестивости.

Иако не треба много туговати - погледај, колико је светих просијало у разна времена, после Апостолских проповеди. И то највише у периоду гоњења - гомиле мученика, исповедника, апологета. Ми исповедамо да је земаљска Црква - Црква војујућа, само желимо да је видимо као победничку. Тако је боље: и од власти какав-такав углед, и од богатих копејка. Ради исправно, и људи те неће понижавати. Иако је наш народ толико срдачан, да чак ни нерадника не оставља гладног“.

„Оче Антоније, - био сам упоран, - а шта ће бити са нашим крајем, са Православном Русијом?“

„Ех, мили мој, то је некад било важно а не сад на крају времена! Сада је много важније где је боље спашавати се - рекао је старац с неком тугом. - Запамти душо моја, и оно најлошије Господ окреће на нашу већу радост и корист. Оче јесу ли твоји родом из Русије?“

„Да, - одговорио сам, - из Тверске губерније“.

„Ти тамо давно ниси био?“ - опет је упитао старац.

„Двадесет година, оче Антоније, - одговорио сам му, - а шта тамо да радим, - село је обрасло шумом, тако да се од станице до њега не може доћи. Сва насеља и села су замрла, земља је прекривена непроходном шикаром, и блатањаво је. Тамо нема живота!“

„А шта ти мислиш, - наставио је отац Антоније, - зашто је Господ дозволио тако нешто? Тверска област је извор воде не само за целу Русију, већ и за многе делове Европе. А Полесје, које је људима недоступно због Чернобилског отрова? Зар то исто није извор вода?“

„Не знам оче Антоније, вероватно то Господ дозвољава због греха“, - рекао сам неуверљиво.

„Због греха, наравно да је због греха али не и без Промисла о нашем спасењу, - једва се осмехнувши, одговорио је старац. - То је место спасења! Кажњавајући нас за уздање у нас горди ум, Отац наш Небески међутим чува за нас пустињу са изворима вода, јер суше последњих времена и људска зеђ неће бити само духовна. Биће и обичне, телесне, људске жеђи. Ево рецимо ти сад желиш да утолиш жеђ и како ћеш да је утолиш ако нема водовода или воде у флашицама? Никако! И зато ћеш ако нема воде пити из реке или вештачког језера - снаћићеш се. У градовима скоро уопште нема бунара, а и вода у већини њих није боља од речне.

То је једно, друго. Седео је са мном један бивши партизан из тих места, и причао ми је приче о њиховим бојевним дејствима и то да се партизанска база налазила у шуми. Управо је шума била гаранција безбедности одважних браниоца Отаџбине, њихово уточиште и могућност да сачувају залихе хране и оружје без бојазни од немачких претреса у граду: они су живели међу људима, и радили углавном на железничкој прузи. А ево зашто је бивши партизан седео са мном: погинула је већина његових другова, неко је издао, а он је био у шуми и преживео је тешка времена. Дошли су наши и мислили да је издајник и само што га нису стрељали, добро је да је успео да сачува неке документе, и на крају је двадесет година био у логору, није преживео све муке и увреде, а био је изузетан човек!

Тако и ја када сам се вратио из логора, и људи су ме довели у колико-толико нормално стање, имао сам могућност да путујем по крају - набављајући дрва и угаљ по наруџбини. Путујем и гледам, - а шума скоро да и нема! Питао сам: „Где је шума? Кажу да је ту била шума“. Одговарају ми: „Исекли су је ради обнављања народног добра!“ И то тако гордо изјављују као да су учинили неки подвиг.

Шуме се секу и за дрвени грађевински материјал - то је новац, и сва та жеђ за богатством је због неумерености. Али земља затим постане блатњава, Господ је благослови шикаром - и православна душа има где да се спашава. А у шикари (младој шуми) има и јагода и печурака више него у старој шуми, а и човека је теже пронаћи. Зато ти крајеви и постају дивљи, прерастајући у новопројављене пустиње, будуће уточиште за све који не желе да иду на ђавољем поводцу. А биће ђавољи сапутник онај ко прими адски број и жигосани пасош“.

„Чекајте оче, - прекинуо сам старца, - како човек може да буде без пасоша ако сада обавезно проверавају његов лик на железничкој станици, и карту не можеш да добијеш без пасоша?!“

„А шта ће ти карта душо моја? - једва се осмехнувши одговорио је отац Антоније, - Где се ти спремаш да путујеш за време антихриста?!“

„А ви не говорите за данашње време, - проговорио сам мало се збунивши, - онда је јасно“.

„То је то, - наставио је старац, - што су сви навикли да путују с места на место, али мало ко клечи на коленима у молитви! Али све то је некорисно, ој, како је некорисно! Та сујета промене места уништава душевни мир, и изводи из стања мира, размишљања. Ко се креће напред-назад, врти се, окреће се, и све време се налази у покрету? Зли духови! Ево и ми се због своје сујете уподобљавамо њима. Блажени пастир митрополит Јован је видео људе који играју са ликом злих духова. Нема мира и то не само међу демонизованим играчима, већ и у обичним људима.

А зар за све то не постоји опомена, да ће људи бежати али не тражећи духовно спасење, већ уточиште за тело - и неће га наћи.

Нови пасоши ће имати на себи антихристов печат и на основу њега ће радити. Не знам да ли данашњи пасоши сигнализирају путницима или не, али су ми искусни људи причали да ће то тако бити. Они су будући прави православни хришћани били болни у души што су се присајединили тој кампањи следовања за људима, уместо да су тражили савет како да поступе“.

„Оче, - прекинуо сам старца, - а да ли ви имате нови пасош?“

„А шта ће ми оче? Мене су возом возили у логоре, да путовао сам у Москву - тада је још био стари пасош, совјетски. Никада у животу нисам летео авионом, већ више пешке или возом. Видиш, често је било тако да ме неко одвезе аутомобилом, нарочито у последње време - пошто су ми ноге ослабиле. Цела адска клопка је у томе да човек жели све више и више, и нема краја тим жељама. Чини се да је тако добро за неколико сати авионом прелетети раздаљину и од неколико стотина врста, а није лоше путовати ни са данашњим аутобусом - они су тако лепи. А упореди старо ходочашће, пешке, са летом или путовањем возом. Тада су људи у току пута размишљали, слушали Божији свет, тешили душу благочестивим разговорима. Како су били занимљиви ти ходочасници! Ми смо у кухињи док смо пили чај слушали њихове приче буквално отворених уста. Чак је и отац почео да нам се придружује желећи да саслуша приче са путовања по светим местима.

А сада?! Долазе код мене људи после путовања и као тобоже да ми све испричају - прочитали су толико и толико акатиста, одслужени су ти и ти молебани итд. А где је стражење, где је размишљање, где су понесени трудови?! Празнина... То је пустиња, само не пустиња молитвености и борбе са страстима, већ духовна пустиња у којој нема чак ни малих изданака самопознања и невидљиве борбе“.

„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - значи та ходочашћа нису корисна?“

„Зар сам ти ја то рекао? - старац се чак придигао. - Свако човеково напајање благодаћу светих места је корисно, просто неопходно. Али ја причам о нечем другом. Један човек црпи воду из бунара добрим ведром, а други - пробушеним. Има ли разлике? Па како да не!

Почели смо о пасошу. Не, ја тренутно немам ни нови ни стари пасош. Због чега су власти смислиле те папире? Да би лакше контролисале православне људе. За време цара се узимао пасош само када се напуштала Русија. Црвени демони су уредили да их свако и у сваком тренутку има при себи. Не дај Боже да се не представиш надређеном у фабрици - одмах следи логор. Али то је још ситно. Људи који су дошли са Запада су ми причали да се на основу тамошњих новчаних картица већ може одредити где се налази власник. С пасошима ће бити још и горе - није једноставно одредити где си нешто куповао, али ће моћи да се сазнају сви подаци о теби као и то где се налазиш - на земљи, под земљом, и над земљом.

Постоји неколико циљева за све ово. Прво, да се људи приморају да се користе банкама, да сав новац односе тамо, у мамонов пагански храм. Ох, и они ће све увући у ту игру! Само та игра је слична игри мачке и миша - никакве уштеђевине неће човеку обезбедити изобиље последњих година живота човечанства. Као што ће мачка, изигравши се са мишем, појести га у сваком случају, тако ће и банке власнике тих уштеђевина довести до просјачког штапа. Иако, ма какви власници, само је један рогати господар свих тих паганских храмова!“

„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - шта значи не треба имати ни уштеђевину, нити неке залихе? Зар неке резерве, па чак и мале, нису потребне?“

„Оче, зашто тражиш у мојим речима оно што нисам рекао? - одговорио је отац Антоније. - Ја причам о банкама, о сувишном новцу који људи теже да сачувају за будућност. Само то је већ грех и заблуда која је неспојива са Православљем. Како је поучна Христова прича о човеку који је сакупио богату летину и желео да изгради нове житнице! А час његовог живота је истекао, и у току ноћи је узета душа тог несрећника који је желео да живи дуго и безбрижно. Али то ни на који начин не оправдава расипништво, ако је Господ благословио да се има и више од оног што је потребно. Пре неколико година сам био на селу код једног свештеника, и тамо су ми показали локалну „знаменитост“ - жену, којој је „на књижици“ пропало неколико милиона совјетских рубаља! „Милионерка“ је била одевена у панталоне и кошуљу од непромочивог платна, и кажу да је увек била у сличној гардероби. Има више од осамдесет година, живи у веома трошној кућици, а у нову кућу коју је изградио њен отац почетком седамдесетих - није ни ушла. Крајем осамдесетих нова кућа је иструлила и срушила се. Ето шта се дешава!

Душо моја, није важан предмет већ однос према њему, да ли је супружниство грех? Не, али не за све. Праведни Јован Кронштатски је и сам просијао и своју супругу је уздигао до светости. А неко од Богом благословеног брака ствара шталу, гинући и сам и увлачећи у погибију и целу породицу. И више од тога, - он је саветовао супружнике да иако се међусобно одвајају, да то буде на кратко време ради молитве и поста, али уз обострану сагласност. Видиш чак и у односу на Тајну треба трезвено расуђивати, а најважније је да се не саблазни онај чије је тело наставак твога тела.

Уштеђевине су потребне у последње време, па чак и обавезне, али треба скупљати и чувати духовне ствари. Иако и светске ствари нису наодмет - само не новац или намештај са опремом. И једно и друго има вредност само у условима овако уређеног света, а илузорно је у неко друго време. У ствари, праву вредност ће имати оне ствари које данас многи не желе ни да примете - старе пећи, „буржујке“, како су их назвали комунисти. Секире, тестере, мотике - то су ствари које су веома потребне у домаћинству - ето шта ће бити вредно. Онај ко купује нове електронске апарате, закопава свој новац у земљу, тачније - део свог живота му одлази у ветар. А то претеривање је равно самоубиству.

Како се човек односи према поклонима ближњих, посебно родитеља? Чува их, и уважава у поклону не само његову вредност колико успомену. Све што имамо је - дар Оца нашег Небеског, почевши од самог нашег живота до последње копејке. Значи, све што имамо треба обазриво да користимо.

Онај ко се већ данас припрема да живи ван постојећег друштва, ван његових закона, тај ће бити заштићенији од ђаволских ланаца. Не прикупљај све оно што има неку вредност само уз „ако“: ако има струје, ако има батерија, ако ти просто дозволе да се свим тим користиш. Данас наравно ствар која се продаје лоше ради, а купује се под утицајем духа данашњег века. Само је њена вредност релативна чак и у данашњим условима. А затим се све то претвара у гомилу непотребног ђубрета, за чију је куповину потрошен део живота.

Иако је то само једна страна медаље. Друга ствар је у томе, што ће сво то „електробогатство“ ускоро почети да прати своје власнике и да прислушкује њихове разговоре. Причао сам на ту тему: сазнали смо да ће се ускоро прислушкивач стављати и у пеглу. Слава Богу што су код нас у кући све пегле на угаљ, а нису електричне!“ - осмехнуо се старац.

„Оче Антоније, а шта је са телефоном, аутомобилом и сличним стварима?“ - упитао сам.

„А што аутомобил? Па можеш да га имаш, само једноставан без свакакве електронике. управо та озлоглашена електроника ће постати бич за човечанство. Њени творци, зли духови, приморавају народне масе да је користе, а од ње се има само штета а никаква корист. Сећам се када је после рата дошао нови „власник“, управник логора. Истина ратовао је у СМЕРС-и. Он је из Немачке довезао огроман, леп аутомобил, који се некако необично звао, некако бесно“.

„Хорх, сугурно“, - прецизирао сам.

„Не сећам се оче само знам да је нешто зверски. И све је приморавао да га перу - а барем да је негде путовао него до села и натраг у логор. Тада није било правих путева. И тако га је он возио по неким беспућима, али се не сећам да је имао неки озбиљнији ремонт. И аутомобил није имао никакву електронику. Ја мислим да је та електроника као „цивилизација“ - људи су живели без ње и били срећнији него данас. И зато човеку све то није корисно, оно му и сада смета, одлази му велики део живота док то заради, а затим постаје погубно за њега.

Чување новца у банкама је права глупост. Новац је ђавољи проналазак и најважнија потврда за то је њихова измишљена вредност. Комад папира, који вреди много рада у овоземаљском свету. Значи то је превара која потиче из области деловања поднебесних духова злобе. Тај папир нема вредност, све је само обмана због које неко и душу продаје.
Телефон, кажеш. А то је такође превара и заблуда. Чини се овако - чућу глас свог познаника, па чак и драгог човека, и разговор се своди на питање - одговор. Али реци ми душо моја ми читамо писма Светих, Апостолске посланице, - да ли би све то било могуће да су се они користили тим истим телефоном?! Пише човек писмо и мисли, мисли и о себи и о човеку коме шаље писмо. То је могућност да човек мало стане и да изведе неке закључке, да размотри оно што се десило као неки посматрач са стране. А телефон? Сујета једна и празнина. Здрав си - здрав сам, шта радиш - нешто. И све тако... Не, мили човече, писмо је део душе с болом написано, оно је као проповед доброг пастира - од срца срцу“.

Старац је заћутао. Ја сам такође ћутао и врпољио сам се на столици - одвикао сам се од тих совјетских лоших столица. Тешко је замислити да су их људи користили да непрекидно седе на њима. „Али, - помислио сам, - цивилизација има и привлачну страну“, - замислио сам меку фотељу.

„Не свиђају ти се наше столице, - отворио је очи старац и осмехнуо се, - све нешто шкриприш! И ја се нешто нисам навикао на намештај“.

Наставиће се...

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (12)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (11)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (10)

            Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (9)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (8)

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (7)

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (6)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (5)

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (4)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (3)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (2) 

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света(1)