МЕЂУНАРОДНИ СЕМИНАР НА ФРУШКОЈ ГОРИ 1-7. СЕПТЕМБАР 2008.

Никола В. Солдатовић

КАТИХЕТА КАО СВЕДОК ВЕРЕ

 У организацији Евангеличке Цркве Немачке (ЕЦН), Православне епархије Бачке, Београдске надбискупије и Суботичке бискупије, а под покровитељством фондације „Конрад Аденауер" од 1. до 7. септембра 2008. године организован је међународни семинар под називом „Катихета као сведок вере" на фрушкој Гори у хотелу „НОРЦЕВ".

Организација семинара је била на високом нивоу, а рад је био олакшан логистичком подршком преводилаца и техничара. У раду је учествовало шесторо гостију из Немачке (од којих је једна православне вероисповести), осморо из Католичке Цркве у Србији и по једна представница Евангеличке и Гркокатоличке Цркве Србије. Испред Православне Цркве учествовало је десеторо наставника из Београдско-карловачке архиепископије (Радомир Маринковић и Никола Солдатовић) и Бачке, Браничевске, Жичке, Осјечко-пољске и Барањске, као и из Сремске епархије. Читав ток семинара протекао је уз благослов, присуство и учешће епископа бачког Иринеја (Буловића). Скупу су се обратили господа епископи: Игнатије (Мидић) браничевски, Василије (Вадић) сремски, Лукијан (Владулов) осјечко-пољски, као и надбискуп београдски, монсињор Станислав (Хочевар), министар вера у влади Србије др Богољуб Шијаковић и изасланик министарства просвете протојереј Љубивоје Стојановић.

Програм је замишљен тако једна Црква за сваки дан понесе одговорност и обликовање рада, као и заједнички јутарњи молитвени део. Рад је започињао уводним предавањем, после чега је следила дискусија. У поподневним сатима је покушано да се практичним примерима покаже начин остваривања верске наставе у школама, припрема за наставу, критеријум и начин оцењивања. Увек би се остављало места за дискусију и размену мишљења.

Првог дана уводно излагање је одржао проректор Теолошко-катихетског института из Суботице, монс. проф. др Андрија Копиловић. Нагласио је потребу за савременим језиком у катихизацији и значај литургијске катихезе, и са тим у вези да школа није црквена заједница, док је катихета, као сведок вере, део и црквене и школске заједнице. „Верска настава у школи мора бити понуда, а не принуда, где нема наметања властите вере катихете, већ је катихета водич према Исусу Христу." Католичко искуство говори о проблемима катихизације у жупама -парохијама (где је представља припрему за крштење и светотајински / сакраментални живот) и катихизације у школама (где ученици не морају бити део црквене заједнице).

Скупу се поподне бираним речима обратио министар вера у влади Србије, проф. др Богољуб Шијаковић, који је изнео мишљење да веронаука оплемењује школу јер је први и једини учитељ Исус Христос - а не катихета.

Представник ЕЦН, др Матијас Хан, истакао је значај дијалога у условима у којима се дотична заједница налази. Подвукао је проблем опадања броја верника у бившој Западној Немачкој и погубни утицај комунизма у Источној Немачкој. Изразио је и изразио жељу да се више упозна са нашом традицијом, школским системом и друштвом уопште.

Епископ Игнатије је говорио о проблемима са којима се сусрео током израде уџбеника и плана и програма православног катихизиса. Будући да верска настава има за циљ увођење у литургијску заједницу, потребно је истаћи заједницу човека са другим човеком и Богом. У школском систему потребно је остварити дијалог са свим наукама које се баве проблемом смрти јер једино заједница са Богом води у вечни живот.

Другог дана одговорност за модерацију је припала Православној Цркви. Након заједничке јутарње молитве, којом је гостима приказана лепота мистичног Истока, излагање са темом „Вера као благодатни дар милости" је поднео презвитер мр Александар Ђаковац. Предавање је оставило изванредан утисак на све присутне учеснике. Како су знање и вера благодатни дарови, вера се поистовећује са служењем, а не са знањем. Осим тога, ишчекивање Царства Божијег је у данашњем друштву постало ишчекивање пакла, а лажни пијетизам прети да проповед јеванђела постане сувопарна и беживотна проповед морализма. Стога су догмати важни ради егзистенцијалних последица. а литургијска катихеза представљају једини православни начин веронауке. У дискусији која је уследила евангелисти су махом бранили рационалистичке методе и интересовали се за методику наставног процеса. Други део је протекао у излагању појединих наставних јединица за ниже разреде и законских норми у школама Немачке, али и Србије, посебно у вези са за православним катихизисом. Сазнали смо да верска настава у неким покрајинама у Немачкој није организована конфесионално, већ су одељена хетерогена. Предмет је обавезно-изборни. а алтернатива је - етика. Ученици се оцењују оценама од 1 (одличан) до 6 (недовољан): држава се не меша у садржај наставе, али има право да врши надзор. У зависности од разреда, број часова је променљив, али је уобичајено да недељна норма износи два часа. Православни у Немачкој се у школама углавном воде као припадници „грчко-православне вере" што - због незнања - код верника словенског порекла често узрокује отпор. Примера ради - у покрајини Северна Рајна Вестфалија има око 20.000 школске деце која се изјашњавају као православна, а нису сви Грци, што изазива проблеме код недовољно образованих родитеља.

Велики је проблем и са кадром јер многи не могу да лако испуне норму потребну за пуно радно време. Суочили смо се са чињеницом да је православна Немица изнела ставове недовољог богословског знања из перспективе ситуације у нашој Цркви. Иако говори на начин запада,  истиче централни значај Литургије. Циљ веронауке je да изгради разумевање, изражено у теологији, Литургији и самом животу.

У четвртак, након молитве коју су рганизовали евангелисти, на којој мо се боље упознали са култом, др Матијас Хан је одржао предавање на тему „Вероучитељи као чланови заједнице". Истакавши да је наставник сведок онога што предаје, навео је важност планирања и спровођења чаca и самооцењивања (евалуације) (одржаног часа. Приказан је и филм о часу евангеличке верске наставе у школи који је на присутне оставио снажан утисак. У другом делу рада приказана је презентација рада у протестантској школи. Посебно су са поносом истакнута дружења хришћана широм Немачке. На покушаје презентације начина рада у вишим разредима, припадници хришћанских традиција су реаговали на различит начин. Упадљив је бесмислен труд да Црква заузме место у друштву које јој - по Њеном идентитету - не припада.

Наредног дана скупу се обратио високопречасни о. Јосип Пекановић. Сомборски жупник, проф. Пекановић, студирао је и докторирао методику и катихетику у Риму. Он је на тему „Искуства религије и пракса оцена у школама" у времену када је савремени човек без идентитета закључио да ко сам није одушевљен Христом, никога не може одушевити Христом. Подвукао је значај стрпљења, као и вере катихете у успех своје мисије. У погледу оцењивања, ближи је варијанти да се садашњи систем у Србији измени системом нумеричких оцена будући да то може деловати подстицајно на ученике и катихете јер сам вероучитељ тако може чути ехо својих речи. На крају је подвукао значај верске наставе за одбрану европске хришћанске димензије у будућности.

У вечерњим сатима гости из Немачке су објаснили веома компликован начин за одређивање критеријума за оцењивање, што није наишло на потпуно разумевање присутних. Презентована је могућност коришћења Интернета у циљу извођења верске наставе. Констатовало се да је на српском језику могућа већа употреба глобалне мреже која може да користи катихетама.

Последњег дана семинара, у суботу 6. септембра 2008, дневна одговорност је поверена СПЦ, у чије име је на тему „Духовни лик вероучитеља" предавање одржао ђакон Жељко Латиновић, координатор за верску наставу Бачке епархије. Констатујући да катихете нису гуруи који нуде себе, већ живога Исуса Христа, упозорио је на погубност чињенице да се о многим стварима више прича, него што се ради.

Гости из Немачке су на крају пожелели да на конструктиван, интересантан и креативан начин провере утиске о предавањима и семинару. Група је, потом, уз преосвећену господу Иринеја, Порфирија и Василија обишла неколико фрушкогорских манастира и присуствовала вечерњем богослужењу у манастиру Ковиљ.

Неки лични утисци после оваквог догађаја су - неминовност. Сматрамо да је добар и благословен труд организатора семинара, који су омогућили да се ова замисао претвори у дело. Учитељима који су дошли из једнонационалних и верски хомогених средина сам сусрет са вероучитељима других цркава из Србије и иностранства представљао је ново искуство. Видели смо колико смо слични и колико је заједничко поднебље утицало на то да се формира сличан начин мишљења. Разлике између веронауке у Србији и Немачкој су видљиве. Највидљивија разлика је конфесионални модел организације у Србији - за разлику од општег у Немачкој, где је циљ да ученике информише о Богу и религији. У свему провејава дух пијетизма и рационализма, што се види од приступа циљу наставе до метода извођења. Православни и католици Србије су - једнодушно инсистирајући на евхаристијској катихези - исказали извесну дозу сумње у вези са прихватањем и применом неких наставних метода. Поједини примери из методике наставе нису примењиви да се користе ни код најлибералнијих катихета код нас. У већини случајева разговор се спонтано претварао у богословски диспут јер су се са наше стране показале егзистенцијалне последице догмата. Мишљења смо да су православни учесници, који су Божјим промислом мислили као један, у правом светлу изнели гледишта наше помесне Цркве. Представници ЕЦН су неретко исказивали импресионираност начином на који наше катихете живе веру с обзиром на то да су разговори трајали (и потпуно неформално) и до касно у ноћ. Могле су се увидети разне интенције у вези са верском наставом у разним епархијама СПЦ. Закључак је да је крајње време да се организују мањи скупови заинтересованих епархија Цркве са малим групама катихета где би се - уз теоријски део - и у пракси показали начини рада у настави. Оно што нама недостаје, то је тај организационо-технички део, који у многоме доприноси квалитету веронауке.

Учесници су се једнодушно сложили да је симпозијум свима користио имајући у виду разлике које постоје и с обзиром на услове у којима се обавља настава. Чврсто верујемо да ће већина метода послужити и бити подстицај за креирање сопствених метода, наставних јединица и праксе. Организатори су се захвалили свим учесницима уз уверење да се предрасуде које постоје уклањају на корист свих оних којима је напредак вере у Христа на првом месту.

Извор: „Православни катихета“, 3/2009.