Поводом нашег текста „Анђели у Почајеву“ (овде:), неки наши сарадници су нам сугерисали да је сада погодан тренутак да расветлимо једну превару која се збила крајем деведесетих година 20. века, а која траје и дан данас.

Ради се о аудио запису „Анђелско појање“ са Свете Горе.

И тај снимак се – попут клипа „Анђели у Почајеву“ - проширио међу верницима свих Помесних Цркава брзином муње. Његово ширење, међутим, траје још увек.

Прича тече овако...

Наводно је неки млади Грк дошао из Америке на Свету Гору. Посебна жеља му је била да се успне на врх Атона, што је и учинио. Тамо је наишао на једну црквицу, у коју је хтео да уђе, али је била закључана. Оно што га је пренеразило, било је појање које се чуло из закључане цркве. Имао је утисак да пева стотину појаца. Младић је био „опчињен“ и „занесен“ лепотом тог појања.  

А затим је збитије досољено додатном мистиком - појавом непознатог старца. „Из непознатог правца се појавио стари монах“, који је питао момка шта ради ту. Овај му одговара да је „унутра служба“, и да је „чуо предиван хор, али не може да уђе“. „Старац га је са чуђењем погледао и рекао да се унутра не служи служба сем на славу те црквице, и да црквица никад није закључана“. Затим је гурно врата и она су се отворила. Унутра није било никога. Млади Грк је гледао за запрепашћењем по храму, а онда је старцу пустио снимак појања, који је забележио својим мобилним телефоном. Старац се насмешио и рекао му да је – по благослову Божијем – управо снимио хор анђела како поју и служе Службу у празној цркви.

Друга верзија приче

Друга верзија приче, која кружи Русијом, је мање мистична. Млади поклоник Грк се сместио у манастирској гостионици, а затим се пробудио ноћу, чувши прелепе звуке црквеног хора. Помислио је да је преспавао службу, а онда је пожурио из зграде на улицу. Пред очима зачуђеног човека указале су се затворене двери храма, унутар којих је горела светлост. Ваздухом се ширило певање невидљивих анђела, након чега је несвесни сведок догађаја појурио у своју собу за магнетофон да сними ово чудо. Затим је снимак објављен на мрежама и изазвао дискусију између верника и скептика.

То су две верзије приче.

А сада да размотримо снимак.

Континуирана какофонија

Утисак који смо имали слушајући ово „анђелско појање“, да би човек - после кратког времена слушања - доживео нервно растројство. Снимак је континуирана какофонија. Назвати ове, скоро неартикулисане звуке – анђелским појањем је богохулно. Но, аутор аудио записа се побринуо да такву примедбу депласира, рекавши да је у то време на врху Атоса био хук јаког ветра. Таква верзија је искључена, јер би удари ветра деформисали звук у појединим тренуцима, док би се у другим он чуо јасно, што овде није случај.

Како је младић доживео појање

Црквено појање је такво да слушаоца не уводи у стање „опчињености“ и „занесености“ како се осећао слушалац (мада мислимо да нико – слушајући овај аудио запис – не може имати такав доживљај). Богослужбено појање не уводи слушаоце у делирујуме, узбуркивање душевности, емоционалности, губљење чисте свести, побожног трепета и кристално јасног расуђивања. То је већ поље музике од овога света (или од онога, у којој музику производи пали ангео – Луцифер“).

Херувимска песма – песма верних или зашто би анђели певали о себи

 „Анђелски хор“ на снимку пева Херувимску песму.  То је богослужбена химна која се пева на Светој Литургији (укључена у Литургију у 6. веку) и представља припрему верних за Велики вход. Она гласи:

„Ми који Херувиме тајанствено изображавамо,
и Животворној Тројици Трисвету песму певамо,
сваку сада животну бригу оставимо.
Амин.
Као они који ћемо примити Цара свих,
Анђелским Силама невидљиво праћенога.
Алилуја, алилуја, алилуја.“

Из садржаја Херувимске песме испада да анђели на врху Атоса певају да тајанствено изображавају сами себе, да остављају животне бриге (попут људи) и о себи певају у другом лицу множине! А то је све апсурд и богохулство. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Архистратиг Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале ангелску песму: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја! Свети Пророк Исаија је имао виђење, приликом позива на своју пророчку службу, како небеске војске окружују Престо Господњи и непрестано певају песму: „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе његове!“

Све су то чињенице. Али, и у овом случају сујеверје је превладало веру. Људи се, плаше да се „не огреше“ и повлаче се пред очигледним. Речи Апостола остају без одјека:

„Не верујте сваком духу, него кушајте духове јесу ли од Бога...“

(1.Јн.4,1).

Ко, заиста, поје „Анђелско појање“

„Анђелско појање са врха Атоса“ је појање Грка Димитриоса Сурландзиса - протопсалтиста, наставника музике, композитора и кореографа, рођеног 1920. године, преминулог у августу 2006.

У биографији Димитриоса Сурландзиса стоји да је дипломирао византијску и вокалну музику са одличним успехом. Његова певачка каријера почиње 1938. године у цркви Светог Вазнесења у Коропима. Затим је певао у многим црквама. Био је и професор на Црквено-педагошкој академији. Као наставник музике подучавао је вештини појања преко 2000 ученика, од којих су многи данас расути широм Грчке, познати протопсалтисти, свештеници, јерарси, универзитетски професори итд. Одличан композитор са главном одликом строгости и једноставности својих редова, објавио је више књига. За њега кажу да је био скроман, добродушан, врлински и моралан човек, вољен од целог света појања. Калиграф ретког упечатљивог гласа и одличан извођач класичних византијских песама. Ценећи његов огроман допринос православној богослужбеној музици, Константинопољска патријаршија му је 1980. године доделила титулу: „Преосвећени архонт, учитељ музике Васељенске Цариградске Патријаршије“.

Закључак

Узимајући као истинит податак да је Димитриос Сурландзис био скроман, врлински и добродушан човек, како пише у његовој биографији, одбацујемо могућност да се он, просто, нашалио са младим Грком. Човек је певао у закључаној цркви, вежбао је, а онда ју је откључао, изашао на друга врата и дошао до младића... Имајмо у виду верзију да се све то није дешавало на врху Свете Горе, већ у манастиру. Ипак, не верујемо да би побожан човек - попут господина Сурландзиса - све то учинио и, приде, рекао младићу за сопствено појање да је „појање анђела“.

Шта је мистерија, а шта није

Остаје мистерија ко је снимак пустио у свет. И да ли је то учинио у својој лаковерности (у шта ми верујемо) или злонамерно. Али, то и није битно за поенту приче. Битно је како је снимак „Анђелског појања“ настао. По нашем мишљењу, неки лош касетофон је деформисао појање „Херувимске песме“ господина Сурландзиса. Ми који смо живели у време касетофона и касетофонских трака, добро се сећамо у шта нам је све касетофон могао претворити омиљену мелодију...

А поука је опет, и по ко зна који пут:

 „Чувајте се да вас ко не превари“ (Мт. 24,4-5)

и

„Не верујте сваком духу, него кушајте духове јесу ли од Бога...“ (1.Јн.4,1)