Колико је важно бити православни хришћанин!

(писмо свештеника)

Драги Роби!

После тога, када сам ти последњи пут писао електронском поштом, ја сам прешао у Ливерпул (Велика Британија), где ћу служити у новој парохији.

 Два месеца раније отишао сам у Грчку на мањи одмор и тамо се заразио ковидом. Осећао сам се веома лоше и када су ми измерили ниво кисеоника у крви, испоставило се да је он пао на 50 (при 80 или ниже почиње одумирање мозга). Добио сам тромбоемболију плућне артерије, застој срца и пао у клиничку смрт. Веома добро се сећам како је моја душа изашла из тела и како сам осећао све око себе осећањима своје душе. Нисам био сам, моја душа је била окружена неким Бићем које је испуњавало све около. Са увереношћу сам осећао да је то био Сам Христос. Све моје биће је било усредсређено у Њему и само Он Једини је био свуда. Осећао сам да ме Он с огромном пажњом надзире и спреман је да саслуша свако моје питање и сваку моју молбу.

  И тада сам се обратио Њему овим речима: «Господе Исусе Христе, не дај ми да останем између два света! Молим Те: или ме узми са Собом, или ми дозволи да се вратим на Земљу». После тога сам осетио да ме некаква сила привлачи обратно, ка телу, као магнет. Код нас кући била је хитна помоћ, ја сам продисао. После прегледа показало се да ми је било захваћено 70% плућа. Лекари су били задивљени како сам још жив. Мозак, плућа, јетра – били су захваћени тромбовима. Отказавши лечење у болници остао сам код куће. Убрзо после тога како сам се вратио у живот позвао ме, раније мени непознат, православни лекар и преписао нову терапију. На мој рачун почео је да пристиже новац он неких непознатих људи од кога смо купили боце за кисеопник. Наш мали стан постао је налик на болницу. Опоравак после болести трајао је прилично дуго. Ја сам морао поново да учим да ходам и да будем на строгој дијети зато што сам после оболевања од корона вируса добио шећерну болест.

   Кроз неколико седмица отишли смо у манастир Калипетру где се налазио један од четири сачувана у свету трна из Трновог венца, који је био стављен на главу  Спаситеља. Ти трнови су тако оштри и дуги да су пробили крвне судове на Његовој глави морали су му причињавати неиздржив бол. Када сам држао тај трн у рукама, чинило ми се да кроз моја плућа пролезе хиљаде зрака, пуних топлоте, као да је то била некаква операција. После одласка у манастир ја сам осетио значајно олакшање од болести.

   За све то време, док сам био болестан, ја сам осећао бесконачну радост и утеху. Без обзира на све моје немоћи доживљавао сам ову болест као посету Божију. Док сам био болестан, налазећи се у Атини, сваке недеље сам се причешћивао Светим Христовим Тајнама, које су ми приносили из Подворја манастира Свете Катарине, са Горе Синај (зато што нисам хтео да ступам у општење са Грчком Црквом, која је потписала документа лажног сабора на Криту 2016.г. и затим признала украјинске расколнике на челу са «митрополитом» Епифанијем Думенком).

   Захваљујућу овом искусту почео сам боље схватати какав је наш Спаситељ Исус Христос, шта значи бити православан, колико је важно Свето Православно Крштење и Свето Причешће. Све то нам дарује живот после физичке смрти.

   Моли се Господу нашем Исусу Христу да би Он послао Своју благодат која би ти дала да схватиш и осетиш чистоту и светост Православне вере и Његове Цркве а такође и небесну радост, које је Он удостојио мене у те, критичне за мој живот, минуте без обзира на моје грехе.

Отац Матеј Вулканеску, 06.11.2021.

Извор: "Борба за веру" / «Трость Скорописца»