Владимир Димитријевић

ПОБЕДА ЈЕ ВАША НАД ХРИШЋАНСТВОМ ЛАЖНИМ

(Свети Николај Жички, србски новомученици и крижарски рат против православља)

                          Увод

       Књига о ватиканском стварању једне вештачке нације на Балкану*  повод је да се још једном суочимо са најнепобитнијом од свих непобитних чињеница наше новије историје – а то је чињеница да нам папски Рим никад није учинио никакво добро. Најбољи синови србског народа увек су то знали, и увек и свагда били ућуткивани да то не износе јавно – да би се очувало "југословенство", "братство-јединство", "толеранција", "евроатлантске интеграције"...

Најбољи синови србског народа, као хришћани, никад нису позивали на прогон људи друге вере, него на памћење својих жртава и трагова ватиканских злочина у историји Србства. Уосталом, још у Средњем веку, римокатолици су имали своје храмове и олтаре у србским земљама, и могли су слободно да исповедају веру – под једним условом, врло једноставним: да Србе не преводе под власт римског папе.

Један од најбољих синова србских у XX веку, Свети Николај Жички, такође је знао тајну ватиканске србомржње. Упознао ју је и у Првом и у Другом светском рату. Покушаћемо да његове ставове о ватиканском хрватству изложимо, макар у основним цртама. Поимајући, али не заборављајући. Јер заборав историјских истина за један народ значи смрт.

Николај Велимировић, јужнословенско уједињење и слом србских илузија

У младости, јеромонах Николај био је свим својим срцем за уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Године 1915, као изасланик Николе Пашића, а у име Краљевине Србије, путовао је по САД и говорио на скуповима Јужних Словена. У јулу, на конгресу у Питсбургу, пред римокатолицима и православнима, заложио се за народно јединство и верску толеранцију. По сведочењу др Миладе Паулове, у књизи "Југословенски одбор"(Загреб, 1924), "Велимировић је /.../ ујединио у једној заједничкој резолуцији скоро све српске, хрватске и словенске новине и новинаре у Сјеверној Америци, те су се обавезали, да ће радити за ослобођење и уједињење".

На скуповима, Николај је говорио: "Кад вас питају Американци, јесте ли ви Срби, Хрвати и Словенци један народ, немојте рећи да јесте. Кажите им да, кад разговарамо, морамо узети тумача. Обичаји су нам различити. Срби су људождери, а Хрвати цивилизовани. Срби верују у Буду, а Хрвати у Мухамеда. Немојте им рећи да смо једно. Јер ако им речете да говоримо истим језиком, запитаће вас: Па зашто нисте заједно? Исмејаће вас, наругаће вам се. Кријте своју срамоту, и реците им да се не познајемо... Браћо моја из Аустрије, ја вам доносим поздрав мајке Србије, мученице тешке, која сузама спира крв из својих рана, која, погурена, тешко замишљена, мисли на све вас. Она вас поздравља и ништа од вас не тражи, до једино да јој пружите пријатељску синовску руку".

Сведок одушевљеног, месијански интонираног југословенства, руски архиепископ Евдоким биће забринут због одступања Николајевог од догмата о Православној Цркви као јединитој Цркви Божјој. У извештају Светом Синоду Руске Цркве, владика Еводким пише: "У садашње време појавио се у Америци неки српски јеромонах др Николај Велимировић који уноси велику смутњу у живот Срба и других словенских народности својим проповедима о Југославији и о Религији будућности те нове Југославије /.../ Он у својој религији "будућег" скоро у целини прима католичанство, од кога многи од Јужних Словена, благодарећи хиљадугодишњој владавини Рима над њима, не могу се одрећи. На тај начин, на жртву несрећне идеје приноси чистоту, висину и лепоту православља".

Николај је, заиста, проповедао свесловенску религију као свехришћанску и свечовечанску. Православље, римокатолицизам и протестантизам требало је да се уједине у деци Матере Славе, и да свету кажу ново слово Достојевског. Да је његова беседа имала широк одјек међу Јужним Словенима у САД, сведочи и србски архимандрит Данило, који је великим сабрањима присуствовао:

"Непосредно после наше Албанске Голготе, кад су малодушни почели губити сваку наду и кад је америчка јавност према новинарским (Думбиним) вестима почела сматрати Србију сахрањену за сва времена, појављује се у Америци један црни калуђер из Србије. Далековидни Пашић назрео је у њему, што обични људи нису видели и зажелео је да се Николај појави у Америци.

Прва Николајева појава у јавности беше у Питсбургу. Говорио је у једном позоришту пред пет хиљада Срба и Хрвата о теми "Робље раскида окове". Тим првим наступом он је покидао ланце аустријске вековне пропаганде, који су спутавали душу Срба и Хрвата, и као неком мађионичком силом збратимио разбраћену браћу, тако да су сви као један у органском заносу са збора упутили телеграме у Париз и Лондон. У тим телеграмима изражавају одлуку коначног кидања са Аустријом, а вечног сједињења са Србијом.

Истакнути питсбуршки Југословени, после овога првога предавања, зажелели су да се поближе упознају са оцем Николајем. Било нас је нешто преко стотине на вечери у Српском дому у Мекис-роксу, предграђу Питсбурга. Врло уважени претседник Хрватске заједнице, данас покојни Јосип Марохнић, казао је на тој вечери за нашег црног калуђера ово: "Кад би Рим имао оваквога фратора, дао би за њега цело земљиште на којем је сазидан Ватикан".

Југословени су освојени овим првим јавним наступом, али још није пробијен лед пред америчком јавношћу; јасније речено, пред одлучујућом јавношћу, ради које је Николај и прешао Океан. После овога првога збора заслугом истог покојнога Марохнића, нашао се у позоришту неки сарадник једнога од питсбуршких листова. Био је претстављен Николају. После неколико реченица изгубио се и за непуно пола часа нашло се у позоришту седам новинара, сарадника свих седам питсбуршких дневника. После кратког разговора, мени се обратио сарадник најугледнијег тамошњега листа "Питсбург Диспеч" – са овим речима: "Какав је ово човек? Он са неколико реченица уништава читаве томове аустријских написа о Србији!" И то је било довољно. Сутрадан осванули су листови са крупним насловима о Николају у праведној борби Србије за правду и демократију. Тако је било у Питсбургу, а тако исто, у Кливланду, Дитроиту, Чикагу, Гери, Денверу, Сент Луизу, Лос Анђелосу, Сан Франциску – све највећим градовима  уније, а најјачим центрима наше емиграције.

Николај се није ограничио само на овакав рад. Радио је и у другом правцу. У Стубенвилу, где сам ја служио после предавања, приступило се скупљању прилога за Црвени крст и избеглице. Под снажним утицајем Николајева говора слушаоци су дошли у неки занос: скидали су са себе наките и залагали, јер неочекивано нису имали код себе новаца – и за један час скупљено је неколико хиљада долара. Тако се ишло редом у Јангстауну, Фарелу, Волмердингу, Стилтону, Мекиспорту и свима нашим насељима од Атлантика до Пацифика.

Ето такав је био и тако радио калуђер Николај!"

Тако је било у почетку.

Постепено ће Николај схватити да је Рим Хрвате превише заслепео и да заједничка држава постаје "пркос Богу и Светом Сави" ("Речи српском народу кроз тамнички прозор".) Чак и привидно пројугословенски орјентисани римокатолички прелати показаће своје право лице. Загребачки надбискуп Бауер забраниће свако учешће својој пастви у обележавању Светосавске године 1935, што ће Николаја навести да напише једно огорчено писмо, подсећајући да су, у доба турског ропства, чак и босански фрањевци гајили култ Светог Саве, и да је Андрија Качић Миошић певао да "рад’ чудеса Светитеља Саве / словинске га све државе славе". Писаће Николај и римокатоличком жупнику Антону Корошцу, који је у Стојадиновићевој влади био министар унутрашњих послова, и који је наредио јуриш на србску православну литију 19. јула 1937. године. Николај је питао Корошца како се усуђује да служи мису после таквих, диоклецијановских поступака.

После свега је дошла и 1939. година и Влада Цветковић – Мачек, која ствара Бановину Хрватску, ту праоснову крваве Ендехазије. Године 1940, у октобру, с Николајем је разговарао др Михаило Константиновић, министар без портфеља у тој Влади, који је био веома заслужан за уступке Мачеку и Хрватима. Константиновић је убеђивао Николаја да су Хрвати сада задовољни, и да су "дошли до сазнања да је ова држава заједничка". Међутим, Владика је знао право стање ствари; његов пријатељ, др Иринеј Ђорђевић, био је епископ далматински. Зашто Николај каже Константиновићу да Хрвати гоне ћирилицу и Србе, на шта их овај правда, тврдећи да је државна власт казнила 6000 Хрвата због ношења хрватске заставице у реверу. Истичући да наш народ ни не зна за другу заставу сем југословенске, Николај упозорава министра да је "Хрватима дат Мостар" и да "Хрватска постаје полако засебна држава". Опасност, по Николају, потиче од Католичке цркве. Он је изражавао жељу да Хрвати имају своју националну цркву, да не буду потчињени папи.

Да је Николај био у праву, брзо се показало.

Година 1941. била је (каква иронија историје!) година великог јубилеја – 1300 година веза Хрвата са Светом Столицом". Свуда се истицало да је Рим увео Хрватску у цивилизацију и створило хрватски национални дух. Долазак усташа на власт показаће какав је плод ватиканског цивилизовања и суптилизације Хрвата.

Срби су свагда били мрски православни "Бизант". Усташки научник и свећеник, др Иво Губерина, у свом тексту "Усташтво и католицизам" ("Хрватска смотра" 7 – 10/1943.) истицао је да је циљ православних Срба био "културно уништење" Хрватске као "предзиђа кршћанског запада", да би се њихове идеје слободно шириле дунавском котлином. "Бизант је ишао за тим да се читав хрватски народ културно бизантинира, а политички посрби". Усташки клерик Губерина тврдио је да су такви Срби могли да разумеју само језик оружја. Још један усташки идеолог и свећеник, Крунослав Драгановић, тврдио је да су се у Ендехазији "остварили снови најбољих њезиних синова". Граница Хрватске на Дрини, говорио је др Иво Трумпић, није случајна – и њу је вековима пре, одредио Ватикан; а Драгановић је у усхићењу клицао Риму: "Хрватски је народ најуже везан с Петровим насљедницима на Римској Столици везама вјере и културе, везама љубави и оданости. Они су га увели у повиест, у Цркву Кристову, у еуропску заједницу... Руком римских папа примили су Хрвати из неисцрпиве ризнице Католичке цркве безбројна духовна и материјална добра". Губерина је додавао да усташки покрет ствара праве услове за узгајање "Хрвата – католика". Сарајевски надбискуп Иван Шарић хвалио се у "Католичком тједнику" бр. 20. (18. мај 1941.) како је свој боравак у САД 1937-1938. користио за сусрете и договоре са усташама, истичући њихову оданост папи и верским дужностима кришћана, коју су уочавали и странци римокатоличке вере.

Онај римокатолицизам Хрвата, за који је Николај у младости веровао да ће моћи да се уклопи у свесловенско хришћанство, показао је своје борбено лице у Другом светском рату, о чему др Никола Жутић сведочи: "Превођење на римокатолицизам за поједине Србе је значило и животни опстанак. Под таквим мотом је наступао и сам надбискуп Алојзије Степинац јер је често истицао да покатоличавање треба дозволити само у случајевима кад то може спасити људе од несреће. Међутим, и сами свештеници су постајали бојовници и таборници и као такви били иницијатори мучења, убијања и злостављања Срба. Поједини фратри и часне сестре носили су у једној руци усташки бодеж а у другој молитвеник и криж. Цео Срем је био преплављен лецима бискупа Акшамовића у којима је позивао Србе да спасу живот и имовину преласком у католичанство. Међутим, у пракси се дешавало да су и многи покатоличени Срби накнадно убијани после усташких "речи утехе" да им је прекрштавањем спашена душа али не и живот.

Поред директног превођења православних Срба у римокатолицизам, насилним прекрштавањем, челници НДХ почињу да примењују Кватерникове, Старчевићеве, Павлиновићеве, Франкове, Радићеве и Драгановићеве идеје о Србима као Хрватима православне вере. Сви наведени су одрицали постојање српског народа и српског националног имена на подручју митоманске римокатоличке и "правашке" Велике Хрватске, сводећи Србе само на територију Србије до Дрине. Изван тог подручја сви православни су били Хрвати -–православне вере. Кроатизација "правашког" великохрватског простора није се могла успешно извршити све док се не уништи Српска православна црква на тим подручјима. Зато је још 1918. године писао др Иво Пилар да "док постоји Српска православна црква, српство и његова држава су неуништиви и не могу бити у својим стремљењима ограничени нити простором, нити временом, нити пак сазнањем реалних могућности".

Поглавник Анте Павелић је, у односу на Србе и православље, деловао према идејном концепту покретача "правашког" политичког покрета. Стриктно се држао њихове тезе о националном карактеру православља, па је из њега извлачио права "хрватског народа" ("Хрвата православне вере") да има своју православну цркву. Зато је фебруара 1942. године изјавио следеће: "У православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити србске православне цркве... кажем још једном, не може бити србске, а не може бити ни грчко-православне. Зашто? Зато јер су свугдје на свиету православне цркве националне цркве. Србска православна црква јест саставни дио србске државе, Србије... То може бити у Србији, то је могло бити и у несретној Југославији, али у хрватској држави то не може и неће бити... Нећемо дозволити да било која црква постане једним политичким средством, напосе упереним против опстанка хрватског народа и хрватске државе". "Праваши" и А. Павелић заступали су апсурдну аналогију јер су за "хрватски народ" (који нема никакву историјску народносну основу јер представља нацију – конгломерат римокатоличких народа и прекрштених Срба) тражили право оснивања своје православне цркве какви су у далекој историји основали исконски православни народи. Нација којој је егзистенцијална основа постојања Римокатолицизам и пангерманизам, одједном према "правашком", "хаесесовском" и ватиканском концепту под своје верско "православно" окриље хоће да стави православне Србе, односно "Хрвате православне вере".

Пошто је српско православље свео на подручје Србије (до Дрине), А. Павелић је по хитном поступку ликвидирао српско-православне парохије и црквене општине на територији Независне државе Хрватске. У делокруг Вјерског одсјека Државног равнатељства за понову, спадала је ликвидација православних црквених општина и цркава и католичење православних Срба. Први законски акт НДХ против Српске православне цркве донет је 5. маја 1941. године. То је била наредба којом престаје да постоји Српска православна црква у НДХ.

Стварањем хрватске православне цркве усташки режим А. Павелића настојао је да докрајчи постојање Срба на простору Независне Државе Хрватске".

Фратри и жупници учествовали су лично у покољима. Фратар бањалучког самостана Петрићевац Филиповић водио је покољ Срба у селима Дракулићи, Мотике и Шарговац, када је поклано 2500 људи. Тај исти фра Мирослав Филиповић био је заповедник логора Јасеновац (додуше, духовна власт га је ставила под забрану свештенослужења; али, то је све). Фрањевац Срећко Перић је руководио покољима Срба у ливањском срезу, обећавајући усташама да ће их исповедити и дати им опроштај греха. Око 5000 људи је побијено на хушкање Перића који је имао титулу "др" и, за време Краљевине Југославије, био католички жупник у Нишу. Фра Вјекослав Шимић благосиљао је покоље Срба у книнском срезу. Фрањевац Јенко Васиљ подстицао је покољ Срба у Павелићевом родном месту Брадина, нешто после Видовдана 1941. године. Фра Дидак Ћорић из самостана Широки Бријег водио је злочинце ка Невесињу и Берковићима. Списак је дуг и страшан...

Све је то Николај, сведочећи у антиконкордатској борби против Ватикана, слути. Зато су га усташе мрзеле. Зато је Шарићев "Католички тједник" (бр. 29/1941) пренео чланак о Николају из "Хрватског народа" од 7. маја 1941, у коме се, под насловом "На столици светог Саве – енглески агент" тврди да је Жича била "средиште енглеске пропаганде", да је у Срба "вјешто сплитана легенда о његовом светаштву", да су Николајеви говори били "изразито шовинистичка политика пропаганда", да је он био идеолог "пансрпске борбене организације" која је управљала Југославијом..

И данас хрватска публицистика не подноси Николаја. Оптужују га за антисемитизам и национализам, а ватиканољупци, попут Мирка Ђорђевића, међу Србима се свим силама труде да докажу како је Николај био хитлерофил и профашиста.

Није то чудо. Они којима је светац Степинац, кривац за прекрштавање 250000 Срба у Ендехазији и члан усташког државног Сабора, не подносе истинску светлост Божјег човека и страдалника из Дахауа.

И Туђманова Croatia rediviva  наставила је путем Ендехазије, а још 1990, под уредништвом Живка Кустића, "Глас концила" је продужио клеветнички посао Шарићевог "Католичког тједника". Тада је, наиме, у овом гласилу "Цркве у Хрвата" излазио фељтон о Николајевом хитлерофилству и антисемитизму, као и профашизму Србске Цркве за време II светског рата. Затим је од фељтона настала брошура "Мозаик издаје", коју је 1991. објавило Хрватско књижевно друштво "Св. Ћирила и Метода". Све је било потписано псеудонимом "Томислав Вуковић", под којим се крила Љубица Штефан. Она је своја "знанствена" истраживања објавила 1996. године, под насловом "Српска православна црква и фашизам", не кријући се иза псеудонима. Књигу, посвећену "бесмртним витезовима погинулим у домовинском рату", финансијски је помогло Министарство иностраних послова Хрватске. Љубица Штефан је писала о "Николајевим антисемитским порукама српском народу из ПОЧАСНОГА БУНКЕРА у Дахау", као и о удобностима смештаја патријарха Гаврила и владике Николаја, који су се у том бункеру хранили храном "часника СС постројби", имали послугу, итд. Љубица Штефан ударила је на србску „митоманију“ – од кнеза Лазара и Марка Краљевића до Николајеве светости. У Србији, путем Љубице Штефан кренули су, између осталих, Мирко Ђорђевић, Јован Бајфорд, Предраг Илић, итд.

Православље је на једној страни, а на другој јерес. Јерес потиче од "ајрео", што на грчком значи "бирам". Јеретик је човек који је изабрао другачију веру од вере Христове Цркве. Бирајући другачију веру, он бира и другачија средства да се та вера оствари. Тумачећи Откривење на други начин, он долази и до нарочитог морала. "Ако је јерес довољно јеретична", говорио је енглески писац Честертон, "она утиче и на морал". Јер, православље је, на првом месту, наука о исцељењу човека, усмрћеног грехом. А јерес нуди другачији, алтернативни начин лечења. Рецимо: "Циљ оправдава / освештава – средства". То је изрека која се приписује језуитима а изведена је из њиховог начина деловања у свету. Православни учитељ, Свети Симеон Нови Богослов, вели: "Добро које није учињено на добар начин није добро". Православље је, на првом месту – здравље. Тек онда остало: догматика, литургика, пастирска теологија. А јерес? Јерес, учећи лажно о Богу, човеку и Цркви, води погрешним начинима лечења. Лечењу које то није. Надрилекарству. И не само њему. Пошто су сви греси, како каже Св. авва Агатон, од слабости, а јерес од упорства воље, она у својој озлобљености може и да убија. И убија – пре свега сведоке своје јеретичности. Јерес, као и свака лаж, мрзи Истину и њене носиоце.

Свети Николај Жички није био против римокатолицизма из пуких људских разлога. За њега је римокатолицизам на првом месту био јерес. У свом тексту "Римска вера" он набраја све заблуде које су се вековима сабирале у Риму и проповедале широм света као Истина. Пре свега, ту је учење о незаблудивости папе по питањима догматике и његова апсолутна црквена власт, док је учење православних да је само Дух Свети незаблудив и да Он управља Црквом преко архијерејских сабора који Га молитвено призивају у помоћ. Ту је и римско причешће само под видом хлеба, забрана брака свештенству, кварење поста, спречавања другобрачја, укидање икона уместо којих се нуди сентиментална религиозна уметност, језуитизам у мисионарењу, световна власт папе (док је "Христос, каже Николај, прао ноге ученицима, папи се љубе ноге, ко пред њега изађе! и то је заиста страшно"). Због свега тога, Рим нема благодати. Тамо влада духовна пустош: ни водицу не могу да освештају, а да се не поквари.

У "Речима српском народу кроз тамнички прозор" Николај истиче да се Европа заснива на људској похоти и памети. Похота је папа  - "жеља за влашћу"; памет је – Лутер, "европска решеност да све објасни својом памећу". У својој књизи насталој у Дахау Николај је јасно описао кобно дејство папизма на Европу:

"Од свештеника је потекла саблазан на Западу, од свештеника је почела пропаст Запада, од оних свештеника који скврнише светињу и извртоше закон (Соф. 3,4). Није ли јеврејски првосвештеник Арон сам салио златно теле у пустињи и пустио народ да се клања телету, и то мртвом, уместо живоме Богу.

Скоро хиљаду година Црква Христова на Истоку и на западу била је једна Црква, са истим умом и истим срцем и истом свешћу о дужности. Али на крају прве хиљадугодишњице од рођења Спаситеља света, као да је оковани сатана пуштен из пакла да вара овај свет. А начин сатанин није као начин Христов. Почињући зидати Царство Божје међу људима, Христос је изабрао најпростије и најнезнатније људе. Сатана, пак, увек је презирао мале и незнатне, а дејствовао преко првака, вођа, старешина и главешина, првосвештеника, философа, краљева, државника, научника, уметника и тако даље.

На крају прве хиљадугодишњице сатана је ударио преко првосвештеника западне цркве, њега напутио да се одели од Источне православне цркве, и надувавши у њ дух гордости, наставио га да се завади са свима краљевима и кнежевима свих хришћанских народа, да око шта, него ни око шта; око столице и почасти, првенства и власти. То јест, око свега онога што је Спаситељ ставио на последње место, на најнижу нумеру Свога метра, што је тај првосвештеник дословно извршио.

Оделивши се од Цркве православне, он је стао скврнити светињу и изврати закон Божји. Скврнио је светињу тиме што је одбацио пост као непотребан и завео дворски нечисти живот у својој кући. Извртао је закон Божји, и закон вере, и закон владања (јер то двоје сачињава Божји, закон за спасење људи). Изменио је Символ вере, олакшао подвиг спасења код својих верника тиме што је све оно што се сматрало тешким, заменио лакшим: новчаним прилозима и малим бројем кратких молитава. У току времена он као да је рекао Христу: морамо знати ко је први у Царству Твоме. На питање које су Ти поставили синови Заведејеви, Ти ниси правилно одговорио. Рекао си како, тобож, ко хоће да буде први – нека буде слуга свима и као да је Син Человјечески дошао не да њему служе, него да он служи, и најзад, да би заблуда била већа – опрао си прљаве ноге рибарима. Историја је доказала да си погрешио. Народи су стока глупа. Та стока пре свега тражи вођу и главара, тражи првога изнад свију, тражи непогрешнога. То је основно и главно у сваком друштву и у сваком народу. Ти то ниси могао знати, јер си мало живео у овом свету, млад си умро, и јер ниси студирао психологију маса. Међутим, ми првосвештеници учили смо велике школе, путовали много по свету и живели два пута дуже од тебе. Зато ред је да ти оставиш нама да према своме огромном искуству решимо ово питање. Ти буди на небу што хоћеш, а нама остави земљу; Ти буди Бог на небу, а ми бог на земљи; Ти непогрешан на небу, а ми непогрешни на земљи. Видећеш Ти на крају крајева, да је овај наш практични програм несравњено бољи од твога идеалистичког и младићког програма. Послушај Ти нас старце, који се ево хиљаду година с Твојим именом рвемо, као и са овим поганим светом. Да си слушао старце, Ти не би ни био распет на крст.

Тако је сатана морао шаптати првосвештенику Запада, а тако је првосвештеник најпре морао шаптати Христу, а после  свој шапат објавио целом свету у виду нове догме о својој непогрешивости, то јест о себи као тријумфалном Христу на земљи и као опуномоћеном представнику Бога Саваота пред људима, коме је Бог дао два мача, један мач – да поставља и потврђује краљеве народима земаљским, други мач – да их обара и сургунише.

Шта је била последица тога? Било је оно што пророк Језекиљ виче од имена Божјега: Тешко пастирима Израиљевијем који пасу сами себе... Претилину једете и вуном се одијевате, кољете товно, стада не пасете. Слабијег не кријепите, и болесне не лијечите, рањене не завијате, одагнане не доводите натраг, изгубљене не тражите, него силом и жестином господарите над њима. И распршаше се немајући пастира  (Језекиљ, 34, 2–5). Гибали су се западни народи под оваквим пастирима у недоумици шта ће и куда ће. Видели су ти народи да они који њима говоре о Царству небесном, грабе за себе царство земаљско. И који њима саветују да се не богате, сами се богате.  И то на крваве начине: и који њих одвраћају од властољубља, грабе и купују власт на све стране. Гибали се и колебали народи хришћанског Запада пред овом саблазни као трска пред суровим ветром. Најзад су народи Запада одбацили свога Архипастира, а они који су били учени и богати одбацили су и веру Христову због непојамног антихришћанског става својих првосвештеника.  Дотле је вођ Цркве био и вођ културе. А кад је завада настала, онда културом Запада почео је управљати световњак. Сатана је играо двојну игру: са првосвештеником против краљева, против научника, против културе, а са краљевима против првосвештеника и са носиоцима културе и науке, и уметности и политике против (не само против првосвештеника и клира, него и против) саме вере у њеним основима. Дрскост с једне стране изазвала је дрскост с друге стране. Пакост је родила пакост; презрење је искресало презрење. Једна крајност дозвала је другу крајност. И тако, као што наш песник каже: "Све је пошло ђавољијем трагом." Пркос је завладао на обе стране: пркос Цркве против државе, вере против науке и обратно, свештеника против грађанина и обратно. И тај пркос је пожњео грке плодове, најгорчије у наше дане."

Свети Николај Жички и борба против конкордата

Свој став у одбрани Србства од ватиканске мисије, Свети Николај Жички снажно је изразио у доба антиконкордатске борбе Србске Цркве, само четири године уочи оснивања Ендехазије, државе с папиним благословом. Он није имао сумње у то да папа хоће оно што је хтео вековима. У писму министру просвете Стошовићу, упућеном тих дана, Николај вели: "Седам стотина година римски папа је тежио да стане чврсто ногом на православни Балкан, но то му нису допустили ни наши Немањићи до Косова, нити наш свестан народ после Косова /.../ Патријарх се српски разболео у борби против те папске тежње. Народ сав ужаснут не може да дође себи од чуда да синови српски у слободној и моћној својој држави данас капитулирају пред оним трећим и најстаријим непријатељем православног Балкана и православног Српства, после славне победе над прва два своја непријатеља: над султаном и ћесаром".

Заступници конкордата су тврдили да треба дати права нашим католицима. Николај је, међутим, био јасан: "Није реч о нашим католицима, него је реч о римском папи. Он хоће овим конкордатом да окује наше жалосне католике, а уз то да оштети Православну Цркву". Зато су се, вели он Стошовићу, на истој страни нашли патријарх Варнава и седам милиона Срба, али и босански фрањевци, као  и просвећени Хрвати и Словенци, који не желе папски јарам.

Николај је грдио министра просвете и вера што је допустио да саветник Милану Стојадиновићу буде "мрачна језуитска фигура" Москатело, поред наших правника какав је Слободан Јовановић, и додаје: "Папин експонент говори уместо Краљевске Владе и пише критику на оно што мисли и осећа и примећује Православна црква и православни народ! Уникум! Ужас! Рука Светога Саве спустиће се на све вас због ове нечувене љаге на образ Српске цркве и српске историје, и то ускоро".

Министру правде др Нику Суботићу писао је Владика Николај 22. јула 1937. (истог дана кад и Стошовићу), говорећи: "Не могу да дођем себи од чуда. Да ли је све ово јава или сан? Шта ће на ово рећи Далматинско Косово? Шта они титански Срби у Северној Далмацији?" Позивао је Суботића да се сети свог порекла и одбаци свако политиканство у одбрани Србства.

У оквиру своје антиконкордатске борбе, Свети Николај Жички је истицао да се Србска Црква никад није мешала у државну политику, "бавећи се својим чисто јеванђелским послом". Али, за њу питање Конкордата с Ватиканом није било пуко политичко питање него нешто што "засеца у све нерве нашег народног живота, па и у основне интересе православне Цркве". Црква се није побунила чак и кад јој је првим Уставом Краљевине СХС одузето право да буде државна Црква – она је то схватила као приношење жртве за "државу и срећу државну". Конкордат који је Стојадиновићева Влада потписала с Ватиканом био је, по Николају, "џиновски корак у рушењу уставне равноправности у корист Римске цркве, а на штету Православне Цркве". Ватикан конкордатом добија права која Православна Црква није имала ни у Краљевинама Србији и Црној Гори, док је била државна Црква.

Николај је ошто протествовао против оних који су тврдили да се Србска Црква умешала у политику, истичући да у последњих 80 година Црква није устајала ни против једне Владе и режима у својој земљи. Том приликом истакао је и начелни став Цркве према политичким партијама: "Православна Црква као духовна мајка своје деце православне, не може никада идентификовати себе са једном политичком партијом против друге партије. Она сматра себе мајком све деце своје, макар и завађене међу собом. Она причешћује све, не питајући ко је какве партије. Са тугом Црква је годинама гледала како расте партијска мржња у нашем народу. Та партијска мржња дејствовала је негативно и на цео морални живот народа. Па гледајући то, Црква је често, врло често, дизала свој глас против једне безумне и штетне партијске омразе међу члановима својим. Блаженопочивши Патријарх Варнава – као што је познато широм Југославије – где год је отворио уста пред народом позивао је браћу ка јединству и братству. То је чинио он и у својим посланицама. То су исто, и у истом духу, чинили сви остали Архијереји Православни.

Откуда сад тако дрско и апсурдно тврђење, као тобож да Црква Православна води борбу против овог или оног режима као таквог? Отуда што партијски људи, чак и у борби, против наше Свете Цркве не бирају ни средства ни методе, онако исто као што их нису бирали у борби против својих партијских противника.

Црква не сме стати на њихов терен. црква се не може и не сме  служити лажима, чак ни у најљућој борби. Истини није потребно да ју подупире лаж. Истина не потребује лаж за савезника. Истина је сама собом тако силна, да јој је у сваком времену и на сваком месту победа осигурана. – У овом случају истина је само ово:

Православна Црква је устала против једног опасног уговора (конкордата) са римским папом.

И толико. Све остало је неистина, слутња, или злобна клевета.

Бог је судија и он ће пресудити!"

За разлику од Православне Цркве, Ватикан се никад није либио да улази у политичке савезе и ствара партије које ће спроводити његову вољу. И усташки покрет настао је у сенци Рима, са жељом да уједини "нож, криж и самокрес" у стварању "новог средњовековља" католичке провинијенције на, још увек неосвојеном, Балкану. Усташки дипломата Рушиновић известио је свог претпостављеног Лорковића 25. фебруара 1942. да му је ватикански кардинал Маљоне рекао да се "Света Столица весели" повратницима (Србима преведеним у "римску веру") Док је то "весеље" трајало, Србска Црква је добијала на стотине хиљада мученика за прадедовску веру.

О памћењу Жртве и о мучеништву

Жртва утемељује заједницу. Античка трагедија била је, како је доказао наш историософ др Жарко Видовић, ода у славу жртве која је утемељила заједницу. И Есхил и Софокле били су свештеници који су такве оде умели да спевају (сетимо се само Есхилове трилогије "Прометеј ватроноша – Оковани Прометеј – Ослобођени Промотеј". Извођена је у оквиру празника у току кога је Прометеј слављен као доносилац ватре и пријатељ људи.) Живот Православне Цркве је у свагдашњем оприсутњењу Голготске Жртве Христове у Светој Литургији. Жртвом Христовом се спасава и небо и земља и преисподња.

И србска историја почива, како каже владика Амфилохије, на жртвеним главама – од Св. Јована Владимира и Св. кнеза Лазара до Карађорђа и ђенерала Драже Михаиловића. Без Жртве коју заједница памти, иста се расипа у прах и пепео на ветрометинама историје.

Распамећивање Срба у XX веку спроведено је кроз заборављање србских жртава и свесно потискивање њиховог значаја. После Првог светског рата, србске жртве су објашњаване као жртве које су дале животе за Југославију. Док су аустроугарски официри примани у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, иако су се борили против Срба на Дрини и другде, палили, убијали и пљачкали у својим "вражијим дивизијама", ратни војни инвалиди верни дому Карађорђевом и Отаџбини просили су на улицама, гладни и незбринути.

Војска разграђене самосвести срамно се срушила у данима априлске издаје 1941, да би аустроугарски официри, Хрвати, отишли у редове домобрана и усташа, немачких савезника, а Срби у ропство Вермахта. А после II светског рата, ужас је био још већи: жртве усташа, убијене зато што су Срби православне вере, претворили су се у "жртве фашистичког терора". Јаме у које су бацани биле су забетониране. Јасеновац је срушен до темеља, да би се у долини крај Саве подигао бетонски цвет комунистичког архитекте Богдана Богдановића. Уместо да логорски комплекс остане очуван попут Аушвица и Дахауа, све је прикривено, а ископавања жртава нису дозвољена. Људи су лишени имена и презимена, порекнуто им је порекло – сва у име "братства и јединства". Ова комунистичка девиктимизација Срба наставила се у ратовима с краја XX века на просторима бивше Југославије. Срби су стално приказивани као злочинци, а њихова страдања у II светском рату порицана су. САД су сарађивале са Хрватима у том порицању, да би, као окупатори Босне, преузели јасеновачку архиву, само да се не би налазила у рукама Срба.

Свети Николај Жички, светлоумни православни богослов и истински србски родољуб, знао је да је кључ будућности његовог народа управо у памћењу жртвеног служења Богу и роду оних који су од римокатоличке јереси пострадали у доба усташке страховладе. Они нису били жртве политичких прогона, него су убијени због исповедања истине Христове; зато су они  мученици, то јест сведоци Цркве Божје.

У свом тексту о мученицима, свештеник Павле Флоренски се пита шта вернику, који није непосредно доживео Свету Тајну Цркве у њеној дубини – кроз созерцање! – гарантује да се Света Тајна заиста обавља; и одмах одговара: "Јамство постојања Тајне може бити само сведочанство неког сведока /.../ Овај појам сведочења једна је од темељних појмова философије хришћанства".

Речи из семантичког гнезда "мартириа" (сведочанство) у Новом Завету срећу се 174 пута (!) Од укупног броја речи које се у Новом Завету користе то је 1,38%; код Хомера такве речи се користе свега у 0,0037%, код Платона 0,102%, код Аристотела 0,018. Ови појмови су у индоевропским преводима новог Завета увек, у складу са контекстом, превођен на два начина – као сведочење и као мучеништво; "мартир" је сведок који је мученик.

То јест, по Флоренском, "мартир" у кришћанском смислу није просто сведок истине, као што није просто ни страдални за истину, већ је "такав сведок који сведочи својим страдањима, и такав страдалник, чија добровољна страдања проистичу из самог садржаја његовог сведочења: та страдања оваплоћују објављену истину, објављена истина остварује се у тим страдањима".

Мучеништво је, од почетка, било мера и провера црквене вере. Као што у паганству није било мученика за паганизам, тако је Хришћанство без мученика незамисливо. Појам мучеништва проширио се на девство, монаштво и исповедништво; појавило се "бескрвно мучеништво", а тропар мученицима се пева и приликом рукополагања свештеника и приликом Свете Тајне Венчања – дакле, и свештеничка служба и брачни живот немогући су без ношења мученичког крста на плећима. Отац Александар Шмеман је приметио да брачне круне крунишу предбрачну чистоту, сведоче о човековом, Богом дарованом, царском достојанству, али и указују да је живот супружника страдалништво које води ка Васкрсењу.

Флоренски тврди, етимолошки анализирајући појам "мартириа", да он има везе са "сијањем", "борењем" и "сећањем". По њему: "Сведочење истине јесте сијање. Али да би се сведочила истина, треба се борити, побеђујући таму незнања и лажи: сведок је борац и духовни победник. У борби се пак не само задају, него и примају ударци, и зато се мора страдати, мучити и сустајати, па чак и умрети. /.../ Да, "мартир" не сведочи своје, не у своје име, не на своју иницијативу. Он се управља истином која објективно стоји пред њим и обавезно од њега захтева подвиг; истином која води у страдање, чак до крви и смрти /.../ Не потврђује крв речи, као њихов спољашњи додатак, нису прво речи, а после крв; већ је просто крв у којој су речи, крв из које се као пара диже исповедање /.../ Мучеништво је крв која говори о истини".

Мученик је сведок зато што даје оно најдрагоценије – свој живот! – да би потврдио постојање вишње реалности, која јесте управо то – реалност, а не измислица. Пошто зна да је васкрсење сушта истина и темељ на коме све почива, мученик не може а да се не бори до крви да би посведочио благодат васкрсења која у њему већ обитава. Својом крвљу он запечаћује сведочанство да је видео други свет и да је то једини пут достојан човека каквим га је Бог замислио.

Христос је Првомученик – Првосведок, Сведок верни (Откр. 1, 5); Он је "Амин, Сведок верни и истинити" (Откр. 3, 14) – јер би Очев Домострој без Христовог голготског Амин био неостварен.

Апостоли су сведоци јединог Сведока, Који им каже: "Ви сте сведоци овоме" (Лк. 24, 48) – живота, смрти и васкрсења Његовог; они су Христови сведоци од Јерусалима до краја земље (Д. Ап. 1, 8). Апостоли себе називају сведоцима: Петар је "сведок страдања Христових" (2. Петр. 5, 1), а Јован, који виде пробадање ребара Христових, посведочи и сведочанство је његово истинито (Јн. 19, 35). Апостоли нису никад доказивали да је Исус из Назарета "историјска личност", нити су филозофски улазили у "тријадологију"; они сведоче да су чули речи Првосведока Христа о Њему, Оцу и Духу Светом и да су видели Његово страдање и васкрсење. Апостолство је сведочење до крви. Зато умученог од сатаниста, епископа пергамског Антипу Христос назива Својим "верним сведоком" (Отк. 2, 13).

Пошто мученици не беже од земље, него стреме Небу, они се наслађују преобиљем небеских откривења и озарења. Свети Стефан види "небеса отворена" и Христа "одеснују Оца" (Д. Ап. 7, 56). А Откривење Јованово, које непрестано говори о мученицима убељеним Крвљу Јагњетовом, препуно је  небеских виђења и тајни. Није случајно да су многи познији хришћани, приликом уласка у катакомбе, осећали небески мир и тишину, која радосно чека "пролеће тела", како васкрсење назива римски апологета Минуције Феликс. Мученици су "облак сведока" (Јевр. 11, 37-38; 12, 1–2) који су својим присуством у Цркви покренули све, а најпре монаштво – добровољно умртвљење тела ради преображења и душе и тела благодаћу Божјом. Зато је монаштво и настало када је царство римско постало хришћанско – црвена нит сведочења животом нити је могла, нити смела да се прекине. По Флоренском, "подвиг хришћанског живота, какав год он био по својим спољашњим условима, унутарње јесте увек мучеништво, јер представља одвајање себе од овог света у име оног света". То јест, опет по Флоренском, "свети је сведок и сведочанство, али не због тога што говори, већ зато што он јесте свети /.../" У "мртвим водама историје" он је свагда жив, показаујући и доказујући да је живот јачи од смрти.

Пошто је то тако, основни парадокс Хришћанства гласи: Црква се радује због оних који су Христу принели своју сведочанску крв! Та крв снажи Цркву, крепи је и доноси јој још чланова, којима постаје јасно да је Васкрсли Богочовек непобедив у историји. Све звери не могу обедити Јагње Божје.

Да би један народ опстао као хришћански, он мора да чува литургијски спомен на своје мученике за Христа и правду Његову. О томе је и писао Свети Николај Жички у свом тексту "Најстрашнија инквизиција", позивајући Србе да се не свете за усташка злодела ("Ко се освети, тај се не посвети"), него да подигну храм у славу новомученика јасеновачких и оних у јаме бачених, храм који ће их још више везивати за Небеску Србију.

Другу такву поруку, сличну оној из "Најстрашније инквизиције", пренео је чикашки прота Душан Поповић 27.3.1956. на сахрани Владике Николаја. Она је мање позната, па је, из Поповићеве беседе, наводимо у целини: "Нећемо ми правити злочиначке и кукавичке освете над ничијом нејачи. Срби су увек били и остали Божји народ. И у цркви и пред црквом; и у двору и на дому; и на саборима и у војсци – свугде су Срби били отмени и господствени. Нећемо данашњицом ни сутрашњицом да омаловажимо славну нашу прошлост, и да оскрнавимо част нашег светлог оружја. Нећемо ми у крви освете над Хрватима. Ми нећемо као и они, под фирмом Криста и Хришћанства да прљамо наше чисте и невине руке у крви њихове деце, девојака, жена и стараца. Ми нећемо да се служимо средствима њиховим, јер бисмо били као и они. Али, то не значи да нећемо никакву освету. Поготову према онима који се не кају и не признају грех нечувених злодела у историји света. Ми ћемо им се осветити али овако: Када се, ако Бог да, ослободи наша земља тираније, и када се ми вратимо, подигнућемо један храм, широк у ширину и висок до неба. Озидаћемо га тамо, далеко иза Дрине; тамо где су највише злодела починили. Оградићемо га огромним зидом, па ћемо онда са све – четири стране великим словима – ћирилицом – написати овако: "Овај храм подижу Срби у спомен 800.000 најновијих српских мученика: нејаке деце, невиних девица, незаштићених мајки и сестара и оронулих стараца, које на нечувен начин у мукама уморише католици Хрвати, зато што бејаху СРБИ И ПРАВОСЛАВНИ". Тај храм, како га ја замишљам, биће највећа освета Хрватима, јер ће њих и њихове наследнице вечито опомињати, и гристи им савест за нечувене злочине, које починише над заштићеним робљем српским".

Да ли се то десило?

Није.

Такав храм није подигнут

Хрвати су убедили свет (то јест, НАТО "међународну заједницу, која је ХТЕЛА у то да верује, да би спроводила своје злочине над Србима крајем 20. века) да је Јасеновац био "логорчић" у коме су страдали извесни "антифашисти", у незнатном броју.

Власт у Србији, заузета "транспарентном транзицијом" наше имовине у руке сумњивих бизнисмена, међу којима хрватски нису на последњем месту (док је србском бизнису пут у Хрватску затворен), Јасеновца се сећа мутно и нејасно. Појединци се извињавају за преступе "Милошевићевог режима", при чему се заборављају злочини који и данас вапију на небо, злочини Павелићевог режима, тако оданог Ватикану, режима чији је духовни отац, Алојзије Степинац, "блаженик" у ватиканском календару.

Једино Србска Православна Црква има одбор за Јасеновац, и труди се да истину објави urbi et orbi.

Заборављање својих мученика води заборављању сопственог идентитета. На тај пут смо стали још у време брозоморе, и са њега још нисмо сишли. До када ћемо се тетурати ка понору, верујући да је то прогрес ("Напред, па у кречану!" говорио је Владика Николај), остаје да се види.

Служба новомученицима србским

После II светског рата, Свети Николај Жички је решио да трајно овековечи спомен србских жртава пострадалих у Ендехазији, чудовишној творевини кроатокатолицизма. Написао је службу за појање у храмовима, под насловом "Ђердан од мерџана" (корала, нап. В. Д.) / Служба новомученицима српским / Седамсто Тисућа на број пострадалих за веру православну и српско име од усташа у Другом светском рату." Први пут је у целини објављена у Сабраним делима Владике Николаја (књига XI), у Дизелдорфу 1978. Послужила је као основа за Службу србским новомученицима која се налази у Србљаку, и поје на Видовдан сваке године, уз службу Светом кнезу Лазару. (Занимљиво је да служба у Србљаку нигде не помиње усташе и Ватикан; да ли је то случајно, или због екуменског мира и помирења, не може се са сигурношћу утврдити.)

На вечерњој служби, после појања првог псалма ("Блажен муж који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји"), певају се и стихови вечерњег псалма ("Нека се уздигне молитва моја као кâд пред Тобом“), а затим Свети Николај Жички призива Господа да би појци могли да Га прослављају што је Србе удостојио да му принесу жртве – не као старозаветне, него "седамсто тисућа хришћанских жртава, / светосавске деце, православних глава". Између стихира које се певају Свети Николај умеће цитате из Св. Писма Старог и Новог Завета који страдање Срба архетипски ситуирају у свештену историју спасења ("Доћи ће време кад ће свак који вас убије мислити да Богу службу врши, глагола Господ /.../ Господе, убијају нас за Тебе сваки дан, поступају с нама као са овцама кланицама /.../ Појте Господу – казујте дела Његова јер Он свети крв, памти је, и не заборавља јауке праведника", итд.)

Свети Николај нас подсећа да су на Христа и Његову Цркву у прошлости мач дизали цареви Ирод, Нерон, Трајан и Диоклецијан, а да су њихови наследници, "ћесари са крстом", наставили да убијају православне. Тиме нам он јасно ставља до знања да је римски папа непосредни наследник Ирода и Диоклецијана, утолико страшнији уколико се крије иза крста, којим "дође радост целом свету", како каже једна православна молитва. Јасно је да Велимировић у том смислу само наставља мисао Достојевског, исказану у роману "Идиот": римокатолицизам је гори од атеизма јер проповеда унакажени, великоинквизиторски лик Христов.

Такође, Николај подсећа на покоље које су папини следбеници чинили у прошлости над људима који другачије мисле: магдебуршки, сицилијски, масакр над чешким хусистима и Вартоломејску ноћ у Француској. Све је то био само "закуска пред гала вечеру / спремљену од Срба закланих за веру."

Господ је прорекао Својим следбеницима да ће их клати мислећи да Богу служе. Основна особина истините Цркве је ГОЊЕНОСТ. Али, начин на који су усташе свирепствовале, превазилази све од памтивека. И сама небеса су се грозила гледајући "шта на земљи човек од човека ради" – вадећи везаном робљу очи да би их однео свом Поглавнику. Небеска Србија, ужаснута овим злочинима, у исти мах била је и радосна – јер Мученици су јасно сведочили Христа и Његово Царство, због чега ће бити скупа са својим светим прецима у Вишњем Јерусалиму. Дунав, Сава, Драва, Купа, Неретва и Врбас били су прекривени сплавовима лешева – "мртвих тела српских мученика / што су сада Цркви и украс и дика". У Дрину су скакале девојке србске да би спасиле своју част не од Турака, већ од "папских крижара". Свети Николај о њима каже:

Устраши се река, устави таласе,

Дубине раскрили да гробница буде,

Над зеленом Дрином блеснуше голуби.

Девојачке душе! Небо их пољуби.

Крижари су драли србске свештенике, ране њихове посипали сољу, чупали им браде, пљували их у лице, премлаћивали старе владике моткама пре но што су их убили.

Србске мајке одсечених груди, деца распорена ножевима, витезови убијени маљем, жртве које су усташе живе сахраниле прошли су кроз узвишено друго крштење – крштење крвљу – и тако достигли пуно очишћење. Праведна крв спира све грехе и чини да свет прогледа, угледавши Христову истину.

У стихири приликом изношења петохлебнице, Свети Николај описује величину србског хришћанског праштања аустроугарским злочинцима из Првог светског рата, који су скинули ознаке својих "Вражјих дивизија" и у нову државу ушли као "браћа", да би своја, још крвавија, злочинства наставили у Другом светском рату:

"Господ свевидећи и небесне силе,

Гледаше са гневом шта нељуди чине;

У првоме рату поднесмо страхоте

Што хришћанско име мраче и срамоте:

покоље латинске у дивном Подрињу,

Злочин и поругу на српску светињу,

Искрижане људе, обешене жене,

И гомиле живих ватром сажежене.

Ка’но скамењени духом се згрозисмо,

Ал’ рекосмо "браћа!" и све опростисмо.

Но то беше само предговор грозоти

Што с’ у Другом рату јави у полноти.

Ај, страдалци српски из обадва рата:

Рајска вам се широм отворише врата."

Крв праведника остала је да вапије са земље Богу, док је небо примило њихове душе, милујући их. Њихов бол ни громови не могу да раскрију – јер је превелики; ни столећа не могу песмом да их довољно прославе. Али, они нису први који су тако пострадали – календар је пун њихових предака. Они су само нова војска хероја Господњих.

Свети Николај Жички опомиње да је боље да се нису ни родили зликовци који су лили невину крв, а себе звали хришћанима.

На православне Србе насрнули су "жустри јеретици", пуни мржње према истинитој Цркви Христовој. Убијајући невине, они су убијали сопствене душе.

Мученичка смрт је ослобођење од тела,. Земљи је враћено оно што земљи припада, а сада су страдалници "духови бесмртни у бесмртном царству". Свети Николај Жички кличе:

Сродници вам чине помене и даће,

Ал сва српска редом поколења знаће,

Знаће ваше муке, славиће вам име,

Кад год зовну Бога, зваће и вас с Њиме.

Праведничка судба је таква: они не примају плату на земљи, али их иста чека на небесима. Њихов је живот, по апостолској речи, скривен са Христом у Богу. А кад се јави Христос, живот њихов, онда ће се и они с њим јавити у непролазној слави.

На јутарњој служби пева се о мученицима одевеним у порфиру сопствене крви, које анђели сабирају, јер су њихове душе скупље од злата, сребра и корала. Телеса србских страдалника слажу се једно на друго, нова на стара, док главосече сатана хвата и стеже у свој обруч.

Подсећајући на реч Христову: "Пустите децу да приђу к Мени, такових је царство Божије", Свети Николај пореди србску дечицу поклану од усташа са оном децом коју је побио Ирод да би убио Богомладенца у Витлејему. Мученици се крштавају двојако: водом и крвљу, задобијајући тако двоструку славу Царства Божијег.

Истина је непобедива: мачеви се ломе о њена ребра. "Безумни крижари", ватиканске слуге, то нису схватили; зато ће их у сновима заувек гонити душе њихових жртава.

Какав је, дакле, смисао страдања? Ево шта каже Свети Николај:

Нема лепше смрти од смрти за правду,

Ни љубави веће од смрти за ближње,

Мучеништва српска и стара и нова

У Књизи Живота црвена су слова.

Мучеништво је царски пут ка Христу. Наше мучеништво је, каже Владика Николај, уздарје србско васкрслом Сину Богородичином. Тих "седамсто тисућа" који су живот дали за Христа придружили су се србским витезовима из претходних бојева, бранитељима правде и истине.

Убијање браће је каиновски жиг на челу историје: Ирод је клао децу у Витлејему да би уклонио Христа, мислећи да ће му Христос отети престо; султани су убијали рођену браћу да би сачували престо... Кршћани Хрвати клали си Хришћане Србе да би могли да благују без њих и без своје савести. У томе их је подржао сатана, чија је највеће весеље "кад брат коље брата".

Двадесети век је био век борбе против Истине. Од тога је свет потонуо у најцрњу поноћ. Али, у дан Страшног суда, свака лаж ће бити разобличена, и правда ће заувек победити.

Знајући да је, после таквих злочина, тешко избећи освету злочинцима, Свети Николај се моли Богомајци да помогне Србима да се исцеле од горчина и не траже освету, јер "освета је Божја, није наше дело, / помози нам бити Христови свецело"; и још јој каже: "Прослави умрле и утеши живе, / Благослови праве а покарај криве".

Православна Црква је мајка у црнини која се моли Богу за покој душе своје деце, и подсећа да је Каин због једног убиства остао проклет. Због убијања седамсто хиљада Авеља, њиховим убицама кућа ће остати заувек проклета (како је говорио Енрико Јосиф, они су добили најстрашнију казну: немогућност покајања.)

Док је Христос, оснивач хришћанства, рекао да је душа вреднија од целога света, римокатолици – усташе спустили су јој вредност испод блата. Но, свако ће примити плату по делима својим: на Суду Христовом поделиће се, на леву и десну страну, проклети и благословени – први ради вечне муке, други ради вечнога живота.

У 5. песми јутарњег канона Свети Николај Жички јасно разликује православну веру од римокатолицизма – по делима. Православна вера је "тешка као савест" и ником не обећава лак улазак у рај. Без суза, крви и страдања – нема светости. Римокатолицизам је "шарен" и "гладак"; у њему се тешки греси лако опраштају. Прођеш "троја врата" на поклоничком путу у Рим или прочиташ пет "розарија" (бројаница) – и већ ти је опроштено. Свети србски новомученици су се нашли усред сукоба праве и лажне вере и понели трнов венац да би добили венац славе. Као што су некад Свети Ђорђе Кратовац и Свети ђакон Авакум мученички пострадали да би доказали да је права вера Христова јача од ислама, тако су новомученици од усташке руке победили латинску јерес, па им Свети Николај Жички кличе:

Ој, страдалци нови под хумкама влажним,

победа је ваша над Хришћанством лажним!

Несрећа праведника Христом постаје срећа у вечности, а срећа безбожника претвара се у вечне муке. "Презирући људске сплетке и мучења", србски страдалници стигли су у вечност, на рајску гозбу, не задоцнивши нимало.

У 7. песми на јутрењу Николај наводи примере за ову своју тврдњу: цар Ахав је убијао пророке, и постао поданик цара пакла; фарисеји су пљували Христу у лице, и занавек остали попљувани; Кајафа се служио лажју и преваром, и остао вечно проклињан; Ирод се ругао окованом Христу, да би био од анђела посечен за ручак црвима; Пилат је осудио Христа на смрт, и тиме је римско царство себе осудило на пропаст; Јуда је продао Христа, па се обесио...

С друге стране је крв мученика, од које беже демони; она је и крст освештала, учинивши га часним. Муке србске сведочиће сва природа и сви предмети злочина: крвави ножеви којима су деци вађене очи биће сведоци, као и гвожђе, и дрво, и стена. Сведочиће Дрина, Босна, Херцеговина, сремски манастири, поља Славоније, Бока, Далмација, Тромеђа, Банија, Лика, деца без родитеља, гробља мученичка...

На крају осме песме на јутрењу, Свети Николај Жички даје сажетак свог сведочења о србском страдању од руке "браће" Хрвата – усташа верних Ватикану:

Свети новомученици, молте Бога за нас!

Под туђим окриљем кретоше усташе,

Од главе до пете оружани тешко,

Те одојчад српску и бабе поклаше,

И то дело своје назваше витешко!

Свети новомученици, молте Бога за нас!

Послодавац њихов из пакла се смије,

Такових слугара још имао није.

А за ревност у злу, већ познату свима,

Похвале добише из пакла и Рима.

Свети новомученици молте Бога за нас!

Дан ће да објави што ноћ црна крије,

никад грех у мраку без сведока није.

А на Суду Страшном, кад васкрсну мртви,

Седамсто Тисућа сведочиће жртви.

Пресвјетаја Богородице, спаси нас!

Крвљу Твога Сина свак се освећује

Ко се са љубављу њоме причешћује.

Причешћени Срби и своју крв даше,

Отаџбину своју двојно освешташе.

Нек синови знају, и унуци чују,

Земљу своју свету ка’ светињу штују.

Одржи им памет, да се не обрне,

И Србије свету грехом не оскврне.

О Богородице, наша мила Мати,

Под Твоје окриље потомке прихвати.

У деветој песми, уз припев "Свети новомученици, молте Бога за нас", Николај се обраћа својој напаћеној браћи која су доживела оно што свет није видео од Неронових дана. У блиставој есхатолошкој визији претварања све србске земље у светињу, нови Златоуст сведочи да ће ускоро пшеница бујати из костију новомученика, и да ће је потомци сматрати за свето кољиво; да ће брат брату говорити да не сече дрво, јер је на њему њихов отац посечен за веру; да ће и стене бити свете, јер су на њима мајке србске бешчашћене и убијане; на хумкама ће се молити свештеници, јер су хумкама стотине живих погребених... Од србских цркава, свештеника и народа често су остајале само гомиле белог пепела. То је свети пепео. И вода и снег бејаху румени од мученичке крви – само образи џелата нису на себи имали румени...

На крају, Свети Николај све позива на велико славословље:

Нек хвале Господа анђели и људи,

Претци и потомци, живи и усопши.

Нека хвале Бога поља и ливаде,

Валовите реке и пећине мрачне,

И зелене горе и долине тучне,

Што невином крвљу заливене бише,

Рујном, здравом крвљу српских мученика,

Вредних домаћина и храбрих војника,

Младића и деце и девица милих.

Нека хвале Бога и немуште твари

Господа што целим светом господари

Служба се обраћа и Мајци Божјој:

Наднеси се лицем над постељу болних,

Стави благу руку на чело невољних,

Лице Твоје – светлост у тами страдања,

Рука Твоја – мелем у час умирања –

Најсветлијег лица, најнежније руке,

Мајко над мајкама, ублажи нам муке.

У молитви србским новомученицима, Владика Николај сведочи да су они избегли фараонски прогон својих мучитеља прошавши кроз море страдања у Обећану земљу вечности; побили су их одступници од истинитог Христа, којима је било допуштено да умуче њихова тела, али не и душе.

Обогативши земаљску Цркву славом, а небеску бројем, они се сада могу молити за спасење своје земаљске браће.

По Светом Предању, које Владика Николај истиче у молитви, мученици имају непосредан приступ Богу и Његовом престолу, власт над људским болестима – да их лече, и власт над злим дусима – да их одгоне. Зато их жички Златоуст преклиње да приступе Богу скупа са Светим Савом и да се моле: да се у Србима занавек одржи сећање на њихово страдање Христа ради; да то сећање Србе учвршћује у вери и поштењу, с колена на колено, до краја историје; да поштују сваку стопу земље где су проливени њихова крв и сузе, где су се чули њихови јауци и вапаји Богу, где су делови њихових тела разбацани и пепео развејан, како не би на себе навукли гнев Божји и Његових угодника.

Обраћајући се Богу, Николај Га моли да Србима отвори духовни вид како би свагда могли да Га гледају пред собом и живе по Његовим заповестима, удостојивши се вечног Царства. Последње речи Николајеве у молитви су вапај који и данас потреса сваког ко га чита:

„Господе Боже, дуготрпељиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасаваш и у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже.

Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у тебе. Људи те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте матере Твоје и свих новомученика српских. Амин, Амин и Амин.

Опомена Србима родољубима

Сви знају шта се десило деведесетих година XX века. У својој књизи "Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира", др Милан Булајић каже: "Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – света Столица, Меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991; договорено је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића 25. децембра 1991". Одлуку Ватикана здушно су подржале САД и Велика Британија... Све се десило управо онако како је пророковао Свети Николај Жички пред смрт; у запису "Опомена Србима родољубима":

"Према извештајима из Југославије, Српски народ може се поново наћи пред страшном трагедијом. Сви говоре: нека падне Тито, па ћемо онда лако! А нико нема плана шта ће бити после пада комуниста. Хрвати имају план, инспирисан од папе и подржаван од Италије. Код њих нема странака; они не знају за демократију. Они знају и хоће једно: окупирати Босну и Срем и – Србе о врбе, или поклати или истерати из тих земаља. У моменту пада комунизма (ако Русија не интервенише) Хрватима ће се одмах доставити оружје и сви ће бити наоружани, док ће Срби бити голоруки као и при првом покољу. И усташе и оружје – све чека готово на граници Југославије, у Шпанији и у Аргентини. За 24 сата сва ће Хрватска бити под оружјем и сви гаулајтери на свом месту. Папа ће опет благословити покољ Срба и ућуткати њему наклоњене Англосаксонце.

А шта Срби партијаши мисле? Они мисле да, као и 1918. г. прво расписати изборе па нека народ (јадни, тужни, голоруки српски народ) искаже своју жељу и вољу! И ништа више. У тој једној мисли садржан је план свих српских демократских и полудемократских и левичарских и полулевичарских партија, па чак и националних, четничких и патриотских. Каква фантазија и какво лудило!

Питање је, дакле, не како оборити Тита него шта ће бити после Титовог пада. Ко ће српски народ наоружавати да се брани од вечног и много страшнијег непријатеља. И каква ће се власт одмах установити у српским земљама."

Тако је говорио Свети Николај Жички.

Нити смо га слушали, нити га слушамо. Зато нам и јесте овако.

Свети владико Николаје, помоли се за нас, да прогледамо, и да видимо куда нас воде путеви далеко од Христа и Светог  Саве, да се вратимо на пут Истине и Живота.

___________

*Др Војислав Шешељ: Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације, Српска радикална странка, Земун 2007.

ЛИТЕРАТУРА

1. Владика Николај: Сабрана дела I – VI , Православна црквена општина Линц, Линц, 2001.

2. Милан Д. Јанковић: Епископ Николај – живот, мисао и дело I – II, Епархија шабачко-ваљевска, Београд 2002.

3. Свети владика охридски и жички Николај, Жича – Краљево 2004.

4. Св. Николај Охридски и Жички: О Европи, Петровград 2003.

5. Др Милан Булајић: Разбијање југословенске државе 1989/1992 – Злочин против мира, СКЗ, Београд 1994.

6. Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља, Музеј жртава геноцида, Институт за новију историју Србије, Београд 2005.

7. У спомен Владике Николаја, Организација српских четника, Чикаго 1956.