„Мајчинска молитва са дна мора избавља“

 (руска народна пословица)

Телефон звони. У слушалици глас старије жене:

-Можеш ли одмах доћи до мене?

-А шта се десило?

-Само што сам угасила пожар. Треба све да се очисти.

   Имала сам времена и није било далеко – у суседној улици. Долазим, и шта видим? На балконском прозору мале собе висе остаци изгорелих завеса. Пола метра од прозора – угљенисани паркет. У углу, нетакнути огњем, свети угао са папирним иконама.

-Ово је просто чудо неко, - узбуђено ми прича станарка једнособног стана, још увек бодра жена са живим очима и потпуно седом косом. Ми се знамо из цркве. Из приче заједничких познаника зна се да је она професор енглеског језика. Прешла је 70, а можда има и око 80 година. Вери је пришла пре око двадесет година, када је изгубила млађег сина. А стан је изнајмила због тешке ситуације код куће.

-Управо сам читала акатист светом Ђорђу, - наставља она, - и молила се тако, како нисам никада у свом животу. Осећам да се нешто десило са мојим старијим сином. Он је сада послом у Турској. Велика породица, разумеш, и сви имају захтеве. Већ читаву седмицу од њега нема вести. Не могу да се скрасим. Молила сам се светом Ђорђу, да би га он сачувао, и молила, да ако нешто треба да се деси са њим, нека се то деси мени. Оставила сам упаљену свећу и отишла у кухињу. Не сећам се тачно, чини ми се да сам у њој провела сасвим мало времена. Кад' погледам - из собе куља дим. Позвала сам суседе, и они су све угасили водом. Види, зар није чудо, ватра као да је посебно заобишла свети угао за пола метра... Ја осећам да је то одговор на моју молитву. Добро је што је избио пожар. Иначе, нешто непоправљиво би се са њим, тамо, нешто десило.

 Мало касније, када смо нас две почеле да стружемо паркет стаклом, испоставило се да су дашчице изгореле пола центиметра у дубину. Не због стакла али стругање би било безкорисно. Све то је говорило о сили огња. Затим, схвативши да су сви напори узалудни, ми смо се поздравиле.

Кроз неколико дана у цркви су сви сазнали шта се десило са њеним сином. Њега и његова три друга задесила је авио катастрофа у Турској. У њој су њих тројица погинула. Њих су потом  у лименим сандуцима довезли у Тбилиси (Грузија). А Мераб је, у бесвесном стању, био одвезен у истамбулску болницу. Сазнавши све то после многобројних позива преко амбасаде, мајка је са снахом одлетела у Туску. Превезли су га кући. За два месеца, када је он већ могао да се самостално креће, сви су видели како га је мајка доводила на Причешће.

-Турци су ми говорили, - говорила је она после службе, - „Тамо је било тако да се ни мува не би спасила. То је њега ваш Бог спасао!“ Иако нису знали да је њему око срца било Јеванђеље и псалам 90, који сам му ја ставила.

Извор: "Борба за веру" / 3rm.info/

Повезан текст:  http://borbazaveru.info/content/view/14574/1/