Владимир Димитријевић

СВ. ЈОВАН КРОНШТАТСКИ И ГРОФ ЛАВ ТОЛСТОЈ

Св. Јован Кронштатски

          Два се исполина рву на духовном обзорју Русије крајем XIX и почетком XX века. Један је протојереј Јован Иљич Сергијев, потомак скромних људи с далеког руског Севера; други је Лав Николајевич Толстој, знаменити писац Рата и мира и Ане Карењине, потомак угледне племићке лозе.

Један је чудотворац ка коме хрле десетине хиљада људи са свих страна Русије да би у њему, смиреном молитвенику и проповеднику Речи Божије, угледали сјај лика Христовога, лика Бога Који је постао Човек да би синове и кћери људске учинио децом Божијом; други је, незадовољан улогом признатог литерате, постао самозвани пророк, који пише своју верзију Еванђеља, напада Цркву и државу, а Христа сматра обичким проповедником моралног учења. Један је светац, а други је изазивач; један је верни сведок Бога - Домаћина у васиони, цара - домаћина у држави и оца - домаћина у породици, а други је човека прогласио за бога и револуционар је, анархиста (у том смислу чак му и бољшевици одају похвале).

Свештеномученик Јован (Восторгов), потоња жртва бољшевика, у свом чланку "Знамења времена", написаном и штампаном 1909. године, развија поређење између ове две значајне личности дореволуционарне Русије, тврдећи да ће, кад прође четрдесет до педесет година од тада, у тој епохи руске повести историчари видети "два пророка": једног Господњег, другог Вааловог, једног - слугу Христовог, другог -слугу антихристовог; једног - служитеља духовне изградње, другог - мрачног генија негације и рушења: оца Јована Кронштатског и грофа Толстоја".

Од детињства они се разликују. Први је рођен у убогом селу на Северу, у породици сирмашног појца. Свагда је било хладно, у школу се пешачило, спавало се на ногама. У Светом Јовану од детињства се развијају самоодрицање и осећај дужности. Оженио се скромно, био рукоположен, почео је да служи у најубогијем предграђу Петрограда - Кронштату. Други је рођен у богатству и слави, окружен сељацима - робовима; ишао је на забавна путовања, учио површно и повремено (за разлику од Светог Јована који се образовао упорно и систематично), бавио се час једним час другим послом, Јурцао за женама, излазио на двобоје и лутао по свету.

У зрелим годинама отац Јован стекао је дар чудотворства, плод његовог смирења и молитвености. Бескрајно много ради: поучава, лечи, теши, држи веронауку деци у гимназији. Свакодневно сусреће хиљаде сиромаха, пијанаца, блудница и криминалаца. Чини им добро и настоји да им спасе душе. Радни дан му почиње у два после поноћи, а завршава се касно увече. Сиромах је, а не брине за земаљско богатство. Чита Свето Писмо, моли се, води духовни дневник. Себе заборавља у потпуности - служи само Богу и Цркви.

Толстој и у зрелим годинама другује са вином и женама; и даље излази на двобоје. Жедан је књижевне славе. Огромне паре троши на лечење тела растројеног од порока. Затим се жени, почиње да се стара о имању и богаћењу. Објављује књиге и постаје познати писац. Извесну суревњивост осећа према Достојевском и Тургењеву. Светски успеси му доносе и леп капитал.

Бог прославља Свог верног слугу Јована. Читав хришћански свет зна за њега. Он исповеда на хиљаде људи, причешћује их, беседи им, пише књиге духовнога садржаја. Подиже Дом трудољубља за петроградску сиротињу. Са свих страна му стижу писма и молбе за помоћ. Отац Јован дели шаком и капом, а он и супруга му, с којом живи као брат са сестром, и даље обитавају у сиротом станчићу, који он до краја живота неће заменити нечим удобнијим и већим.

На врхунцу књижевне славе, Толстој пада у грех самообоготворења и гордости. Жели да буде "учитељ живота". После година и година банчења, проповеда уздржање и вегетаријанство. У старости, након бурних младалачких година разврата, он пише о чедности и то на наопак начин: позива на одбацивање брака (сетимо се гнушања према браку у Кројцеровој сонати). Као племић, хвали физички рад: коси траву, прави себи чизме, хоће да је "сељак". На саморекламирање Толстоја -"сељака", он троши огромне паре. Пише против штампе и књижевности, а стално штампа и објављује. Пише о сиромаштву - живи у дворцу. Одбацује новац, а троши на стотине хиљада рубаља. Одбацује науку, а под видом "научности" критикује Еванђеље као "бајку". Одбацује медицину, а око себе држи лекаре који га стално прегледају. Негира државу, а служи се њеним правним поретком... Са свих страна прима идолопоклонике, беседећи им о аскези и самоодрицању. Стално проповеда љубав, а са пуно мржње говори о Цркви, Русији, руској власти... Што се тиче милосрђа, Толстој од свог богатства ником не да ни гроша - тобож, ауторска права од његових дела не припадају њему, него супрузи. (За то време, из руку Светог Јована, истински скромног, у руке руске сиротиње теку милиони рубаља). Врхунац толстојевштине је апологија на смрт осуђених револуционара - убица и терориста... Кад га, због ругања Христу и Православљу, одлуче од Цркве, он се буни због "неправде" која му је учињена. Око је њега се окупља све што је злобно и рушилачко: неверници, секташи, мрзитељи Цркве, инославци, студенти-револуционари, непријатељи Цара и државе, терористи, православни "реформатори". Желећи да буде "мученик", Толстој стално вређа јавне личности и установе руске монархије, али га нико не хапси, нити тужи; напротив, пуштају га да рига своје хуле и тако самог себе ружи и разара.

Толстој је заиста био претеча антихристов, ватрени безбожник који је пљувао на све свето и честито. За њега не постоји Лични и Љубвеобилни Бог Цркве. Бог је, по Толстоју, неки пантеистички "океан блаженства", свет који је оживео, док су људи "делови тог света". Човек је, као "делић Бога", по природи, "бог". У свом "Одговору Синоду" овај ђавољи лав риче против свега што је Хришћанство, па каже: "Ја одбацујем непојамну "тројицу", која нема никаквог смисла у наше време, басну о паду првог човека, богохулну историју о Богу који се родио од Дјеве и искупио род људски". За њега су људи као мехурићи у кипућој води - појављују се и опет ишчезавају у "божанском океану".

Што се Еванђеља тиче, Толстој тврди да су га написали људи "необразовани и сујеверни" (текст "Како читати Еванђеље?"). Од Христовог учења, он сматра исправним једино "Беседу на гори"; покајање одбацује, а узда се једино у "божански разум", доказујући његову божанственост прогресом савремене цивилизације. За апостоле каже да су "лагали не мање од ђавола" (Боже, опрости!) кад су говорили о васкрсењу Христовом и силаску Светога Духа на Педесетницу. Осамдесет и две године је јео, не схватајући како се храна претвара у крв, и рађао децу, не схватајући како то бива, а није хтео да се помири са чињеницом да је Бог могао постати човек. Не верујући у Христа Бога, он верује у "себе, искру Божију, сина Божијег, онаквог какав је Отац". Као "бог", он је узео на себе обавезу да "исправи грешке" Светога Писма... Како је "исправљао" Библију, види се из његовог "превода" почетка Еванђеља по Јовану, који говори о Ваплопћењу Логоса Божијег, Христа: "Начало свега постало је разумевање живота. И разумевање живота постало је као Бог. И разумевање живота постало је Бог". У свом "разумевању живота" Цркве демонски горди Лав је Свете Тајне, иконопоштовање и целивање светих моштију називао - "грубим враџбинама", а изричито се противио опелу. Кад га, после смрти, Руска Црква није опојала, сви толстојевци су кукали и говорили да је Црква "нечовечна"(!). Суштина Толстојевог новог "морала" била је исказана у тексту "Веруј себи". Све се своди на идење за сопственим жељама и похотома. "Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон", говорио је, почетком XX века и енглески сатаниста Кроули.

Наравно да је велики пророк Свете Русије, отац Јован, морао да се бори против оваквог безбожника и његових проповеди духовне смрти. Никада му не поричући књижевни таленат, он га је укоревао због атеизма маскираног као "ново хришћанство". Време у коме живимо, говорио је Свети Јован, време је борбе, трезвености, пажње, јер ђаво као лав ричући ходи гледајући кога ће да прождере (1. Петр. 5,8). Колико год да су га толстојевци нападали, називајући га "пигмејем" који јуриша на џина, Свети Јован се није узнемиравао, говорећи да је њихов џин, када је вера у питању, "на стакленим ногама".

Свети Јован је давао неколико основних тонова свом разобличавању толстојевског безумља. Пре свега, он је уочио да гроф Лав Николајевич у вери није васпитан као мали, што се показало као кобно. "Само вера и страх Божији држе човека на висини његовог хришћанскога и грађанскога достојанства. Узмите му веру и страх Божији и нигде више нећете видети часне и самопожртвоване људе, људе дужности, честитога служења, верне Цару и Отачаству; затвори ће бити пуни сваковрсних преступника, и припремићете пад друштва и државе. Правда узвисује народ и умањује грехове племена, вели Премудри". Трагедија Толстојева је у његовој гордости. Као што је Денница (Луцифер), погордивши се, са собом повукао трећину ангела, тако је и Толстој са собом у духовну таму повео скоро трећину руске интелигенције. Он је, уместо рибе, својој породици, Русији и целом човечанству понудио - змију (Мт. 7,9). Одбацујући сва учења Цркве, он верује "само у свој ум, једино себи приписује откриће истине и себе јединога признаје за истинскога учитеља". Са њим дијалога не може бити. Прогласивши пали, староадамски разум за врховни критеријум истине, Толстој је полудео. Знак те греховне ослепелости је његово неплашење за живот вечни чак и онда када га је Црква, као шугаву овцу, одлучила од стада Христовог. Толстој је после тога још више хулио и подсмевао се. Свети Јован о његовој врсти "револуционарне", прометејско-луциферске храбрости, каже ово: "Херојство - чисто сатанско, чак и више, јер се и сам сатана боји Бога и дрхти због мука које су му спремљене, а ученик његов је превазишао свог учитеља. Сви Нерони, Калигуле, Декији, Домицијани и Јулијани, сви прогонитељи Христа и Цркве рећи ће Толстоју у аду: "Придружи нам се навек и пиј чашу коју си самом себи приправио". Подухват лажног пророка да се Христово Хришћанство, Црква, замени његовим, Толстојевим, биће безуспешан. Он, нечисти талас, ударајући на духовну стену, Богочовека, мора да се разбије (Мт. 21, 44).

Свети Јован је много туговао због омладине и интелигенције коју је јаснопољански "Прометеј" одвлачио од светлости Божије. Толстојевци су одбацивали истину о спасењу човечанства Ваплоћењем Божијим, крстом и смрћу и Васкрсењем. Одбацивали су крштење ради спасења, неопходност покајања, Причешће, припадност Цркви, свештенство. Ко су ти Толстојеви идејни сродници? Следбници Толстоја су сви који се не припремају за Свето Причешће, нити се причешћују - то су тзв. "научници" овога века - "слободни мислиоци", који себе сматрају за надљуде. "Па и сам Толстој", сматра свети Јован, "трули је плод западне слободномилилачке учености". Трујући руску омладину, он трује руску будућност; није то никакав хуманиста, него "нихилиста до сржи у костима, који не верује ни у шта, осим у самог себе, као руског грофа, прослављеног писца". Зато се Свети Јован овако молио за толстојевце: "Обрати их и уразуми их, Господе, и унеси у њих светлост Твоју, ако су кадри да је приме, док их паклена тама није сасвим покрила".

Свети Јован је болно преживљавао цинизам и грубост Толстојевог богохуљења. Чак и ако не верује, човек је дужан да се честито односи према ономе у шта верују милиони људи, а Толстој се понашао свињски, јавно се изругујући вери у Тројицу, Христа, Богомајку: "Зар би Јеврејин, који искрено верује у Јехову, претрпео онога који би се пред њим недостојно односио према том Светом Имену; или мухамеданац онога који би пред њим почео да ружи Мухамеда, макар да Мухамед и није оно за шта га сматрају?". Ругајући се свему светоме, Толстој не нуди ништа. Свети Јован Кронштатски је веровао да се, због ужасних хула и одвођења у духовну смрт хиљада следбеника, гроф из Јасне Пољане не може покајати и да ће, на Суду, од Бога чути глас Истине: "По твојим ћу ти речима судити, зли слуго" (Лк. 19,22). Заиста, Толстој се није никада покајао - умро је ван Цркве.

Као искрени монархиста и родољуб, отац Јован је у деловању Лава Николајевича видео припремање терена за безбожничку револуцију: "Рушећи веру у Бога, у Христа, у Цркву, ви, толстојевци, рушите Русију, припремате јој политичку пропаст, јер се Русија раширила и постала снажна, и просвећена и уважавана од непријатеља - само кроз православу веру, преко предстатељства и заступништва Богоматере (Теби, Војвоткињо која се бориш за нас, ми, слуге твоје, избављени од зала, приносимо захвалну песму) и светих угодника Божијих, а нарочито силом Крста Господњега". Зато је, гледајући грозне догађаје рускога бунта, пастир кронштатски вапио: "О, Христе Боже, докле ће Лав Толстој да се руга Теби и Цркви Твојој? Докле ће саблазнивати Русију и Европу? Опет он пише хуле на Цркву и њене слуге, опет нас клевеће по целом свету! Покажи на крају, Владико, свему свету адску злобу његову! Нека буде! Он је у прелест и пропаст увукао пола света! О, претечо антихристов!".

Одговарајући на Толстојево "Обраћање свештенству", свети Пастир руског словесног стада истиче да се суманути гроф изругује свима онима који се држе Никео-Цариградског Символа вере, постајући тако нови Арије. У свом "слободоумном" писму, гроф тврди да је Хришћанство увек прогонило оне који другачије мисле, а да ти прогони у Русији трају и даље. Свети Јован истиче да Црква Православна никада није имала инквизицију, а што се тиче "прогона" у Русији: "Да је то тако, Лав Толстој би одавно био кажњен или обешен због свог безбожништва, због хуле на Бога, на Цркву, због својих злонамерних списа, због саблазнивања десетина хиљада руске омладине, десетина хиљада духобораца, које је он развратио, обмануо и погубио духовно. Међутим, Толстој и даље живи као племић у својој Јасној Пољани и налази се на потпуној слободи".

Толстој је критиковао Цркву што проповеда реч Божију необразованим радницима и деци која нису у стању да разумеју оно о чему се прича. Христос је, међутим, децу призивао к Себи, и таквима, пуним безазлености, обећао Своје Царство. Да је гроф упознао веру у детињству, он се ни не би тако понашао у старости. Потчињавајући бесконачни разум Божији свом, од гордости, слепом уму, Толстој је негирао учење Светог Писма о настанку света, а старозаветне заповести звао је "неморалним бајкама". У чуда није веровао јер нису природна. Хулио је на натприродно рођење Христово (као и Јевреји, који су Светог Јована Кронштатског здушно нападали у својој штампи, подржавајући христомрсца јаснопољанског), а сва чуда је називао - "измишљотинама". Нарочито, пак, није могао да смисли суштину Хришћанства -васкрсење из мртвих. Библију је прогласио "ужасном књигом". Говорио је: "Ако је могућа Тројица, непорочно зачеће и искупљење рода људскога човечијом крвљу Христовом, онда је све могуће и захтеви разума су непотребни".

Свети Јован се држао речи Писма: " Не одговарај безумнику по безумљу његовом, да му не постанеш сличан" (Приче 26,4), па није ни наводио све будалаштине лажнога пророка. Указивао је само на најдубљу димензију његовога пада - вечну одвојеност од Христа и муке које чекају њега и његове следбенике ако се не покају.

Да проширимо поређење свештеномученика Јована Восторгова с почетка овог текста: два одласка са овог света, онај Светога Јована и онај грофа Толстоја, разликовала су се као рај и пакао, светлост и тама. Радосни старац Јован одлази тихо, вољен од милиона Руса, који га сматрају својим "баћушком", свенародним оцем и заступником пред Богом. Одмах после кончине, почињу чудеса на његовом гробу, и безбројна посмртна јављања и благодатна помоћ. Лав Николајевич бежи из Јасне Пољане, грчевито настојећи да нађе спас. Умире, горак и усамљен, несједињен са Црквом, сахрањен ван гробља, без опела, без речи о васкрсењу у живот намењен онима који Христа узљубише свим бићем својим.

Каква је загробна субина Толстојева била види се из два примера. Један прозорљиви валаамски духовник стајао је покрај храма и гледао према језерској пучини. Одједном, видео је гомилу демона како хитају према храму, јурећи за неком душом. То је била Толстојева душа, која је покушавала да побегне у храм! Демони су јој препречили пут скоро пред самим циљем, а затим је одвукли у бездан. Други случај је описао начелник скита Оптине пустиње, отац Теодосије, коме се једна побожна сељанка-поклоница пожалила како јој се, уочи исповести и Причешћа, јавио некакав ужасан старац, зарастао у браду, густих обрва и очију чији се поглед заривао у срце као игла. Он јој је рекао: "Мислиш ли да си побегла од мене? Нећеш побећи! Пошла си код калуђера да се исповедиш и кајеш - показаћу ти ја покајање!". Претио јој је, демонски шапћући да ће је увести у блуд и друге грехе. Пред почетак службе, ова жена, сва у страху, усудила да се да га упита: "Ко си ти?". Одговор је био: "Ја сам Лав Толстој!". Сутра је на исповести све ово испричала оцу Теодосију. "Знаш ли ти ко је Лав Толстој?", питао ју је монах. "Не знам", одговорила је неписмена сељанка. "Можда си чула?", наставио је да је испитује отац Теодосије. "Нигде, баћушка, за таквога човека нисам чула, не знам да ли је то човек или нешто друго...". По свему судећи, Толстој је својом лудом проповеђу толико "угодио" ђаволу да је непоменик почео људима да се јавља у виду свог омиљеног слуге...

Све је ово Свети Јован провидео Духом Божијим; упозоравао је гордог несрећника и његове следбенике, упозоравао је Русију.  Није много помогло. Али, он је умео да гледа далеко, у вечност; живећи животом који му је Бог дао у вечности Царства Његовога, он је писао: "Пролази обличје овога света, то јест свега стихијног, материјалног, свих земаљских поредака и беспоредака; проћи ће сва царства, сви народи, све секте, сви расколи, сва сујеверја, све људске заблуде; ратови за потчињавање раса и народа; неће бити посебних територија за Русију, Немачку, Енглеску, ни за разна друга племена и народе; престаће распре, сукоби, смуте - све страсти које сада владају људима; престаће писменост и штампа и бесконачна језичавост и говорљивост говорника, настаће крај свим делима руку људских, биће једно Царство Божије, један народ Божији, један језик, несличан ниједном од садашњих земаљских (језика), који имају само привремено, пролазно значење после зидања вавилонске куле; биће један Цар и Отац будућега века - Христос, Коме се сада ругају безбожници на челу са грофом Толстојем. Биће један Бог све у свему; - једини Он сјединиће све у једно Царство, у један Дом, чија је икона сада Црква Христова, са својим непогрешивом, најсветијом, вечном и свемогућом Главом (Христом, нап. прев.). То ће бити вечно Царство правде и мира и радости у Духу Светоме".

Молитвама Светога Јована Кронштатског, Господе Исусе Христе, Боже наш, благослови нам улазак у Царство Твоје! Амин.

Извор: Владимир Димитријевић, Свети Јован Кронштатски - Пророк православне Русије, Београд 1996.

Приређивач: „Борба за веру“