Грчка школа и српски ђаци

Павле има лични ауторитет и харизму који надилазе и функцију патријарха. Свако други ко га наследи, опште је мишљење, имаће само функционални ауторитет. Али, неки од журних кандидата као да то не схватају

„НИН“, 8.10.2009.

+++

Чести су написи у штампи из којих се може извући закључак да и унутар Српске православне цркве има полемичких тонова, који се неретко представљају као какве крупне несугласице, па чак и као отворене поделе. Истичу се разне линије подела. У штампи склоној сензационализму тако различита гледишта углавном се посматрају кроз политичку диоптрију, а, истовремено, оно у чему заиста великих разлика има, пролази незапажено.

Последњих година, откад је патријарх Павле почео да поболева, па и раније, пред свако заседање Светог архијерејског сабора, кроз штампу почиње да се намеће тема како би требало бирати новог патријарха. Најави то, некако успут, неко од владика или свештеника блиских по таквим ставовима појединим владикама, а онда та грудва, како се заседање Сабора приближава, постаје све већа... На Сабору такви покушаји су до сада увек пропадали, али то је био повод да се повисе тонови. У јавности, услед тога, само додатно би се појачао утисак о поделама међу српским владикама... И тај утисак, наравно, не остаје само на томе да ли треба или не треба бирати новог патријарха, и то још за живота патријарха Павла...

- Већ пет година размишља се о Павловом заменику, а чим се размишља, људи износе мишљење ко би могао да буде његов наследник. То је природно, али није природно што се нико од њих (владика) не труди да дорасте до те дужности, него само гледају како да обезбеде већину у Сабору - каже један од угледних црквених људи, који већину владика зна „у душу".

Говори се, а тако формално и јесте, сваки владика који је провео пет година на дужности епархијског архијереја кандидат је за патријарха. А, у ствари, тек пет-шест старијих владика су кандидати с изгледом да добију потребан број гласова; сви остали су само учесници у овој причи, код којих се први (често и отворено) кандидују.

Претенденти који би да ступе на дужност поглавара СПЦ углавном рачунају да би и сами у том случају имали углед и ауторитет какав ужива патријарх Павле. Вероватно зато и желе толико да дођу на ово место. Међутим, неки од њих као да не ослушкују довољно раположење народа, који појам патријаха изједначује са Павлом. Упућени су сагласни у мишљењу да ће не само за време овоземаљског живота, него и после, патријарх Павле у народу бити српски патријарх. А онај ко га наследи, било ко то да буде, биће само Павле заменик, наследник; народ ће га тако и звати - Павлов наследник. То је тако зато што Павле има лични ауторитет и харизму који надилазе (и) функцију патријарха. Свако ко га наследи, опште је мишљење,  имаће само функционални ауторитет. Али, неки од журних кандидата као да то не схватају

У штампи се може прочитати како унутар СПЦ постоји „тврда" и „мека струја, односно „традиционалисти" и „модернисти"... Као „тврда струја" третирају се владике који се чврсто држе традиционалног поретка и праксе, који  се тобоже „не прилагођавају новом времену", који заступају националне ставове... Као „мека струја" третирају се они који ћутке или са више флексибилитета прихватају захтеве државних власти који се тичу евроатлантских интеграција, као и неке захтеве који долазе са Запада, али и они који показују спремност за неке измене у црквеном поретку, па и у служењу литургије...

У ствари, главно мерило јесте однос према државној власти у датим приликама. Тако, дешава се да један владика у једном тренутку буде „мека", а у другом тренутку „тврда" струја. Владика Артемије док је, деведесетих година прошлог века, био опозициони настројен према тадашњој државној власти и када је у Грачаници примао и озлоглашену Медлин Олбрајт (бившу државну секретарку САД, која је имала једну од водећих улога у НАТО агресији над Србима) третиран је као припадник „меке струје" унутар СПЦ, а када је почео критички да се односи према Западу и потоњој државној власти (која је у време Милошевића чинила опозицију), постао је у очима истих оцењивача „тврда струја". Митрополит црногорско-приморски Амфилохије због своје блискости са бившим председником СР Југославије и бившим премијером Србије др Војиславом Коштуницом, као и изношења ставова с националним предзнаком, сврстава се у „тврду струју", а када се супротстави ставовима владике Артемија и заложи за извесну „литургијску обнову", онда је „мека струја"...

Политика зна да буде моћна и у Цркви. Чак и споља гледано, по ставовима које поједине владике јавно износе, као и по изјавама и гестовима политичара, може се закључити да неки архијереји не гледају исто на све политичке странке. Упућенима није тешко претпоставити на ком политичком скупу се може појавити који владика, односно уз ког владику се може појавити који политичар.

Има ту обостраног интереса: политичари обезбеђују државну помоћ Цркви, односно тим владикама; а владике пред народом дају „потврду" да је Црква уз политичаре уз које они стоје. Тако, и народ поједине владике везује уз поједине политичке структуре, не оспоравајући при том њихову саборну улогу: за митрополита Амфилохија сматра се да му је драже да се појави на неком националном скупу него тамо где се највише или искључиво прича „европска прича"; епископ милешевски Филарет очекује се на националним скуповима; за епископа бачког Иринеја и његовог викарног епископа  Порфирија (који води Републичку радиодифузну агенцију) истиче се да су радо виђени на скуповима актуелне власти у Србији; за епископа захумско-херцеговачког Григорија каже се да има поверење и подршку премијера Републике Српске Милорада Додика...

Политичари некад и отворено наступају да би показали за ког су владику, односно да покажу какав став Цркве очекују у одређеном тренутку. Дешавало се тако неколико пута да високи државни функционери Србије када оду на Косово и Метохију, посете манастир Дечане и тамо се састану са викарним епископом Теодосијем, а не оду, нити се јаве у манастир Грачаницу, код владике Артемија, иако је он надлежни архијереј за то подручје. Код садашњих власти у Србији велики углед ужива и епископ аустралијско-новозеландски Иринеј (Добријевић). Када се договарало око формирања садашње Владе Србије, на једном скупу Демократске странке као могући кандидат да ли за министра иностраних послова или чак и за премијера поменут је управо овај владика; можда и зато што има америчко држављанство, па би, вероватно се рачунало, лакше пролазио у свету...

Једна од наводних подела које се често помињу јесте подела на „младе" и „старе" епископе. При том се ово старосно сврставање узима и као одређење за извесне промене унутар Цркве (не-ретко се и неки старији епископ сврста међу младе, и обрнуто): алудира се да су млађи за „реформе", а старији за „конзервативизам". Према теолошком схватању владика не може бити млад, јер самим чином хиротонисања и призивањем Духа светог на њега он је стекао духовну зрелост. У духовном смислу, постали су - старци. Владике се сматрају за наследнике апостола, па ако је тако, онда сваки од њих данас има око 1970 година!

Неким владикама, изгледа, некад годи да буду стари, а некад млади.

Често се може чути и да се владике, наводно, групишу по регионалној основи и да је најјача „босанска струја". Као предводник „босанске струје" углавном се означава епископ зворничко-тузлански Василија (Качавенда), а у њу се сврставају владике пореклом из Босне и Херцеговине. Истина је да највише владика потиче из БиХ, али, ипак, таква подела нема основа, нити је примећено да заиста постоји. Примера ради, двојица у последње време поприлично експонираних владика, далматински Фотије и захумско-херцеговачки Григорије пореклом су из Босне, али се никако не би могло рећи да припадају једној таквој „струји". Указује се да владике на ту највишу дужност долазе из манастира, а не из свог села. Одласком у монахе, свако од њих требало би да се одрекао овог света. Зато се сматра да приче о таквим поделама долазе из цивилних структура.

Једина   линија   неспоразума  (који  повремено  прелазе и у полемику) унутар СПЦ, а која има основа, јесте она која се повлачи, или сама по себи оцртава, између три теолошке школе: „грчке", „српске" и „руске". Грчка школа, с једне стране, уноси неке иновације чак и на догматском плану, а то је подручје где је црквено учење   најосетљивије, пошто оно почива на јединственим догматима, који се не мењају - на догми (на непроменљивој истини), а, с друге стране, враћа се у прве векове хришћанства и покушава да богослужбену праксу тог времена доведе у ово доба.

Они који се критички односе према неким учењима ове школе напомињу да је историјско наслеђе Цркве, односно богослужбена пракса која се развијала кроз време, попримила неке специфичне форме у свакој помесној цркви. Историјски развој, сам по себи, конституише традицију одређене цркве. Ту традицију народ прихвата (на њу је навикао) и изједначава је са својом црквом, односно са универзалном хришћанском црквом. А повратком у ране векове афирмише се нека врста глобализације Цркве. Православна црква, по својој суштини и по свом учењу, јесте васељенска, али она живи у конкретним реалним народима и конкретним реалним епохама. Епоха раног хришћанства нигде није жива у својој негдашњој пуноћи, али се највише очувала у Грчкој цркви.

Насупрот њих, они који праксу из првих хришћанских векова узимају као универзалну меру за целокупну праксу богослужбеног живота тврде да се кроз време, у историји, у додиру са секуларном цивилизацијом и сама Црква, у неким елементима, секуларизовала, па образлажу како је потребно да се ти наноси уклоне, онако како се икона чисти од чађи.

Прва генерација српских теолога који су висока научна звања стекли у Атини били су потоње владике Атанасије (Јевтић), Амфилохије (Радовић), Артемије (Радосављевић) и Иринеј (Буловић). Они су у Грчкој израсли у угледне и у целом православном свету признате теологе. На студије у Грчку пошли су као монаси. После њих у Грчку су почели да се шаљу и лаици, свршени ђаци и студенти грађанских школа. По повратку у Србију, односно у тадашњу Југославију, мало ко од њих се рукополагао у свештенике, већ су остајали да раде као цивили у служби Цркве. Неки од њих почели су на радикалан и екстреман начин да заступају иновације које се појављују у грчкој теологији и да ригидно тумаче богослужбену праксу првих векова хришћанства. А ни једно ни друго није утемељено у традицији Српске цркве. Отуда су настале и расправе како се служи литургија.

Заступници грчке теолошке школе налазе се на кључним местима у СПЦ. „Грчка струја" је врло утицајна на факултетима, па самим тим доста утиче и на образовање српског теолошког подмлатка и у Србији. Отуда и приговор да су на београдском Богословском факултету маргинализовани стари професори свештеници, који су докторирали на истом том факултету, а фаворизују се они који су докторирали у Грчкој и који најчешће немају свештенички чин.

У оквиру грчке теолошке школе појавило се чак и учење да је душа смртна, као и тело.

Носиоци оваквог учења у Србији су следбеници, у ствари епигони грчког владике, митрополита пергамског Јована Зизиуласа. Он ни у самој грчкој школи не ужива безрезервну подршку, него се критички оцењује, док код представника грчке теологије у Србији он представља несумњив и врховни ауторитет, чије се учење не подвргава преиспитивању. За грчку струју у Србији већи ауторитет у теологији је Јован Зизиулас него Свети Сава. Они су почели да оспоравају и теолошко знање и богонадахнутост Светог Саве, па чак и његово знање грчког језика.

Таква „акција" носилаца оваквог учења изазива „реакцију", па се уз Цркву појављују цивилна удружења (попут „Законоправила" у Чачку и сличних организација) која се супротстављају њиховим идејама. С друге стране, унутар парохијских заједница образују се групе које снажно пропагирају грчку теолошку школу и намећу њене обрасце.

„Руска" и „српска" школа теологије су блиске.

„Руска школа" у СПЦ не доноси никакве иновације. Она поштује традицију и праксу Српске православне Цркве, као што поштује традицију и праксу свих других помесних цркава. Нема основа да се говори о некаквој „руској струји" унутар СПЦ. А када се то каже, онда се мисли само на оне који су се школовали у Русији, чији број није велики. Од српских ђака и студената који се школују у Русији не тражи се да традицију Руске цркве пренесу у Србију, него да поштују своју  традицију и своју праксу.

 Традиционална „српска школа" чува историјску истину да је Свети Сава зачетник српске теолошке мисли и праксе. Како су у једној ранијој посланици истакли српски архијереји, Свети Сава није био први који је посејао јеванђелско семе у свом народу, „али је први посејано семе оплевио, залио и оградио, и тиме добар плод обезбедио". И зато се Српска црква назива - светосавска црква, а српско православље - светосавље.

Због свега реченог, истиче се да једина суштинска разлика, па и озбиљна разилажења унутар СПЦ постоје између ових, различитих теолошких школа. Све друго су, мање-више, различита мишљења о свакодневном животу; дискусије и расправе како решавати практична питања. То су разумљиве расправе.

У последње време велике расправе воде се око тога како служити литургију, да ли уз измене, односно „обнову", како то заговара сада већ повећа група од петнаестак српских владика (Атанасије Јевтић, Игњатије браничевски, Хризостом жички, Јован шумадијски, Амфилохије...) или по досадашњој пракси. То је био разлог да о томе најмање два пута расправља и највише црквено тело, Свети архијерејски сабор СПЦ, који је донео две одлуке којима су сви архијереји умољени „да се, у погледу служења Свете литургије и других богослужења, држе до даљњег устаљеног црквеног поретка". Али, поред тога, владике које су због измена за које се залажу у народу популарно названи „новотарци" наставили су по старом, односно по новом, њиховом.

Ипак, ни то се не узима за неку суштинску разлику. Расправе око тога да ли служити литургију с отвореним или затвореним дверима тумаче се само као замагљивање основних питања, као сликовито приказивање транспарентност приче намењене народу. Суштина је, напомиње се, која је литургијска пракса мера богослужбеног живота - грчка или традиционална српска, светосавска школа.

Јован Јањић

Извор: НИН, бр. 3067, 8.10.2009. стр.30-32.