У савременом свету често смо приморани да слушамо о екуменизму, о екуменистичком покрету, о питањима и споровима који га прате. Подробно излагање разноликих аспеката екуменизма може се наћи у књигама: архим. Серафим, архим. Сергиј: Зашто православни хришћанин не може да буде екуменист, СПб, 1992. г.; јером. Серафим (Роуз): Православље и религија будућности; Л. Перепелкина: Екуменизам, и низу других. Наш задатак је само да дамо преглед догађаја, гледања и проблема везаних за екуменизам данас.
1. Шта подразумевамо под речју "екуменизам"? Смисао ове речи може да буде у корену различит у зависности од времена и околности. То исто се може рећи и уопште о јединству међу верујућим које у наше дане изазива ватрени ентузијазам и узаврелост страсти. Пођимо, па пример, од цитата: "Поздрављамо и делимо у Вашој посланици изражене мисли о потреби јединства између светих Божјих Цркава јер заједно с Вама верујемо да ће само у узајамној љубави и непрестапом делатном општењу међу собом оне наћи себи чврст ослонац и снагу за борбу "против господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју" (Ефес. 6, 12), против безверја, богоборства и осталих штетних учења која су се у наше време обрушила на све народе а посебно на страдални руски народ". Не журите да овде потражите роварења подмуклих непријатеља: ове речи упућене су пре 70 година Српском Патријарху Димитрију од стране Светитеља Тихона, Патријарха и Исповедника Московског. А ево шта пише савремени аутор кога нипошто не смемо сумњичити за претерану благонаклоност према екуменизму: "У културно-друштвеном, националном и међународном општењу љубави и милосрђа са онима који пребивају изван цркве отварају се за нас бескрајни хоризонти братске и корисне сарадње. Како би било савремено и корисно хришћанима да се као јединствен фронт подигну и појачају свој глас за препород оскврњене културе целог човечанства у његовом најлепшем избору, да се ухвати у коштац са сваким безбожништвом у име одбране права, части и достојанства духовно-разумне личности човека згажене у свету који лежи у злу. Треба поздравити удаљавање од вековне подељености хришћана али само у том случају ако се то врши с циљем разоткривања ризница Православља и повратка отпавших од Цркве ка јединству у Православљу". Међутим, овакво схватање екуменизма не може се назвати општеприхваћеним. Уместо њега шири се мњење да "нема једне истине и једне Цркве, већ свака од многобројних хришћанских деноминација поседује делић истине због чега ове релативне истине могу путем дијалога довести до једне истине и једне Цркве". Постоји још једно схватање екуменизма по коме су сва учења погрешна, пуна истина је скривена, истина је увек релативна, чиме се открива пут таме. Овај екуменизам је јерес екстремно распрострањен у нашој Римокатоличкој цркви премда је он осуђен у енциклики папе Пија ХI (1922-1939) Морталиум Анимос. На жалост, управо такав "лажни екуменизам" на наше очи нагло преплављује свет тако да сама реч "екуменизам", без додатних разјашњења, све чешће поприма такав смисао. Све донедавно ово учење пропагирао је у првом реду Светски Савез Цркава (ССЦ) па је тако у оптицају израз "екуменизам у стилу ССЦ". На основу реченог разумљиво је, мада не и извињавајуће, да се реч "екуменист" под пером и у устима неких претворила у обично изругавање. Поред осталог то наноси штету ономе који савесно настоји да се разабере у питању; демагози и брбљивци су склони стварању збрке и нечију плаховитост или непрецизност у изразима прогласе за "аптиекуменистичку хистерију која је захватила одређене кругове". То исто важи, уосталом, и за друге општепознате термине: "масон", "националист", "конзервативац", "либерал" итд. Међутим, далеко од тога да се јасности придржавају чак и они који су у првом реду обавезни да то чине. Ево одломка из интервјуа са покојним свештеником Америчке митрополије Јованом Мејендорфом: Какав је Ваш однос према екуменизму? Загранична Црква га сматра издајом Православља. То није тако. Постоје различити екуменизми, тај појам је веома растегљив. Он је неспојив с Православљем уколико се претпоставља религиозни релативизам када се сматра да не постоји истинска Црква и да је тек треба створити... Сматрам да није интелектуално поштено што нам се непрестано упућује приговор због екуменизма. Проглашавају га чак за јерес XX века. Тобоже се у њему све Цркве уједињују као у каквој масонској завери. Зашто непоштено и чему овде интелект? Ако је то интелектуално непоштено, шта је онда, стављајући руку на срце, поштено? Судећи по овим речима, називајући екуменизам јересју, Загранична Црква не одређује разговетно овај појам, не објашњава о каквом се заправо екуменизму ради и у чему се састоји јерес. То је оно што не изгледа сасвим поштено од стране православног богослова и ректора богословије. Међутим, 1983. годипе Архијерејски Сабор Руске Православне Заграничне Цркве донео је следећу одлуку: "Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на такозване гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин него ће настати у будућности када се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана: анатема!" Контакти између Цркава и вероисповести предмет су пажње огромног броја црквених и друштвених организација; не треба заборавити да многе од њих нипошто не потпадају под одредбе горе наведене анатеме а неки, као на пример "Светски савет хришћанских цркава", не штеде изразе на адресу савременог екумеиизма: "ССЦ се не може назвати хришћанском организацијом. По замисли ССЦ Христос се изједначује са паганским боговима—творевинама Сатане и додељује му се место у храму паганских идола..." 2. Шта је то - "ССЦ"? Сам назив звучи веома сугестивно... У ствари, неко га је, засигурно, већ уписао у црквену структуру: парохија—епархија—Синод—ССЦ... ССЦ је створен још 1948. године као резултат уједињења двају сталних конференција: "Живот и дело" и "Вера и устројство". У складу с претходним духом и праксом екуменизма, у раду ове друге узимала је учешћа и Руска Загранична Црква: Још пре револуције из 1917. године Руска Православна Црква је водила активан дијалог са англиканцима и старокатолицима (в. чланак Болотова у овом броју). У емиграцији су јерарси и богослови Руске Заграничне Цркве наставили ове дискусије па чак и учествовали у својству посматрача на неким екуменским форумима. Однос Заграничне Цркве према екуменизму увек је носио трезвен, строго православни карактер у складу са светоотачким учењем. Њено гледиште било је с крајњом јасноћом изражено приликом имеповања свога представпика у "Комитет за наставак светске конференције о вери и устројству" 31. децембра 1931. годипе. "Чувајући веру у Једну, Свету, Саборпу и Апостолску Цркву, Архијерејски Синод исповеда да ова Црква никад није била подељена. Питање се састоји једино у томе ко јој припада и којој не припада. У исто време, Архијерејски Синод ватрено поздравља све покушаје других вероисповести да проуче Христово учење о Цркви у нади да ћe кроз такво проучавање, нарочито уз учешће представника Свете Православпе Цркве, они на крају крајева доћи до уверења да је Православна црква, будући стуб и тврђава истине (1 Тим. 3, 15), у потпуности и без било каквих огрешења, сачувала учење које је Христос Спаситељ пренео својим ученицима. С том вером и с таквом надом Архијерејски Синод с благодарношћу прихвата позив Комитета за наставак светске конференције о вери и устројству". Међутим, 1948. године стање се променило и већина Православних цркава није тада приступила у ССЦ. Католичка црква му није приступила ни до данашњег дана. Московска Патријаршија се веома оштро изражавала о ССЦ све до 1962. године када му се, како се сматра, по наређењу комунистичких власти, неочекивано прикључила. Након тога ССЦ и екуменизам који му је стајао на челу почели су да напредују до тада невиђеним темпом. Као што је напред било речи, на то не указују само православни аутори већ и мноштво аутора из других конфесија, сви којима није недостајало вере и храбрости да ствари назову својим именима. Ево сведочанства протестантског богослова-мисионара из Канзаса, др Роберта Рапа: "Током 30 година нажљиво сам пратио рад ССЦ али ми је тек у марту (1990) пошло за руком да присуствујем конференцији ССЦ у Сеулу. Предмет конференције били су "мир, праведност и целовитост стваралаштва" и она је представљала одлучујући припремни корак пред Светски скуп наредне годипе у Канбери. "Тема мира је одавно интересовала ССЦ; 1966. године се појавила теза: "нема мира без праведности", концепција тзв. "теологије ослобођења". Садашња конференција је по први пут уврстила тему целовитости која се односила на отопљавање климе, разарању озонског омотача, сече шума итд., која, будући интегрисана са прве две, образује, такорећи, довршено тројствено теолошко јединство. Према програму конференције, под "праведношћу" се подразумва "нови јединствени светски економски поредак", под "миром" — "нови друштвени поредак", под "целовитошћу" — "нови еколошки поредак", "заснован на међународном праву и заштићен неопходпим средствима". У складу с тим ствара се и појам о једној светској цркви... 6. марта регистрован сам на конференцији у својству госта. Пристигло је више од 1000 представника из 124 земље: величанствен призор и незабораван утисак! Пре свега запитао сам сам себе: "Да ли је могуће да су сви ови честити, разумни и побожни људи у тако великој заблуди? Придружи се њиховом мишљењу, Боб! Можда они у понечему малко и греше, међутим, не мислиш ваљда да си ти једини у праву а да сви остали греше! Али када је након осам дана конференција дошла до свог краја, у мени се формирало чврсто и непоколебљиво уверење: ови људи нису само разрадили туђи, нехришћански поглед на свет, већ се и потчињавају туђој, безбожној сили: Свети Дух не може да противуречи Својој сопственој Речи. То сам схватао постепено а када сам схватио — био сам као громом погођен: управо ови преда мном, хришћанске вође екуменизма, допутовали су овде са свих крајева планете да би разобличили зло, неправду и угњетавање, они су цитирали Свето Писмо, они су проповедали име Божје, они су чак ставили Крст Христов у центар своје званичне декларације — али за осам дана нико ни један једини пут! — не помену грешно човеково срце. Нико не помену ништа о вечној погибији, ни о спасењу које је Господ даровао људима у Својој Речи... ...Сетио сам се тада посланице Апостола Петра: "А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли (2 Петр. 2, 1) и Апостола Павла; "Јер многи, за које вам много пута говорих, а сада плачући говорим, владају се као непријатељи Крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско (Фил. 3, 18—19). ... А Америку ништа не узбуђује. У нашим црквама царује мирски дух и неизрециво незнање: ми не желимо да видимо и упознамо непријатеља који осваја наше школе и краде нашу децу... ма шта се тамо дешавало, нама је свеједно. Тако смо мирнији". 3. Али у последње време тај мир је, изгледа, нарушен? Шта је послужило као узрок отрежњења? Доиста, све чешће и отвореније ССЦ се асоцира не толико с хришћанством колико с разним врстама скандала; то, на жалост, не значи да се може озбиљно говорити о "отрежњењу јавног мњења", пре ће бити да се ради о наредном заокрету. Његов узрок, као и обично, била су збивања савршено безначајна али у сваком случају одавно предвиђена. Пре свега, изашле су на видело појединости односа ССЦ с комунистичким руководством СССР и утицај овог последњег на овог првог; друго, VII светска скупштина ССЦ фебруара 1991. г. у Канбери потпуно је помрачила претходно описану сеулску конференцију. Посебно се истицала водећа референткиња из Кореје, дама са свештеничким чином, која је поред запањујућег богохуљења, призивања нечистих духова, и других протоколарних ситница, у истој сали у којој се одвијало заседање, заплесала са кореферентима Абориџинима." Последице су убрзо избиле на видело. Лондонски "Санди Тајмс" објавио је карикатуру познате личности с роговима и вилама која се обраћа запрепашћеном пастору: "Ја сам, као што видите, дошао на позив ССЦ...", пропраћену репортажом: "Ма колико да је било тешко скренути пажњу сањиве аустралијске престонице са локалних политичких прљавштина, за дивно чудо, конгресу црквених лидера то је изврсно пошло за руком"... итд. итд.; о борби за власт унутар ССЦ, о финансирању терориста, о паганским плесовима, о социјализму, модернизму, феминизму, о жалбама у полицији на браколомство многих делегата (12). Слични написи појављивали су се и раније али је одавде њихова бујица почела да нараста. Тежак ударац ССЦ задао је чланак под упадљивим насловом Јеванђеље по Марксу у часопису "Ридер Дајџест" који се штампа на више језика и ужива солидну репутацију: "... Чега све овде нема! Недостаје једино хришћанство. Понеки од делегата покушавао је да протествује иротив таласа идолопоклонства, спиритизма и савременог гностицизма... ССЦ је скроз прожет паганством, — каже Виџеј Менон, англикански делегат из Индије — а ја више нисам паганин већ хришћапин. Данас ССЦ, који обједињује 322 организације из више од 100 земаља света, има исувише мало чега заједничког с екуменским покретом који га је створио 1948. године. Зашто? Зато што много година заредом њиме управљају антихришћанске снаге..." 4. Какву улогу у томе игра Православље? Страшно је и помислити да архијереји, оглушујући се о анатему против екуменизма, увлаче себе и своју паству у такву прљавштину Пре свега, као што је претходно наглашено, не треба оптуживати за јерес свакога онога који је на овај или онај начин укључен у екуменски покрет. Ево шта је о томе писао о. Серафим (Роуз) узимајући у одбрану о. Димитрија Дудка: "Наглашавам да је екуменизам јерес само у том случају ако пориче истоветност Православља и истинске Христове Цркве. Понеко од православних лидера екуменизма у суштини је прекорачио ову границу, међутим, већина православних екумениста несумњиво није дошла до ње а неки (као покојни о. Георгије Флоровски) непрестано су гласно изјављивали да је Православље управо Једина и Света Црква, чиме су не мало иритирали протестанте. Иако је сасвим оправдана критика чак и таквих учесника екуменског покрета који у најмању руку доводи до заблуда и грешака у учењу о Цркви, њих никако не треба звати "јеретицима" као што се не може тврдити да православни екуменисти у већини проповедају јерес. Слична претеривања само су од сметње нашој борби за чистоту Православне вере". Говорећи о савременим православним екуменистима морамо, на жалост, позледити још незараслу рану, сетити се прот. Александра Мења који је пао од убилачке руке 27. августа 19. септембра 1990. г. Нема потребе да понављамо покојникове заслуге као што нема ни најмањег смисла крити да је он био један од лидера екуменизма у Русији. Он се није интересовао толико за ССЦ колико за зближавање Православља с римокатолицизмом. Било како било, изненада подвучена крвава црта лишила га је могућности да нешто исправи или прецизира и сад ће једино време показати који је од његових подухвата био исправан а који погрешан. Што се тиче Православља у ССЦ, то је у суштини тужна страница у историји Цркве. Сувонарне речи приручника у коме се набрајају учесници ССЦ и његове америчке филијале НСЦ (Националног савета цркава) подсећа на сведока оптужбе нашег века. Бугарска православна црква, Грчка православна црква, Грузијска православна црква, Цариградска Патријаршија, Пољска православна црква, Румунска православна црква, Московска Патријаршија, Српска православна црква, Финска православна црква, Чехословачка православна црква, Алексадријска Патријаршија, Антиохијска Патријаршија, Кипарска православпа црква, Јапанска православна црква, Америчка митрополија, Антиохијска америчка православна епархија, Грчка америчка православна епархија, парохије Московске Патријаршије у Америци, Српска православна црква у Америци, Украјинска православна црква у Америци. Разуме се, многе од набројаних цркава имају своје посебне разлоге и околности учешћа у ССЦ. Нису само цркве комунистичких земаља биле ђаволов плен; Јерусалимска Црква, на пример, умногоме зависи од односа са властима Израела. Па ипак када у новинским фотографијама "екуменских фестивала" између лица, предмета и одела која својом неприкладношћу не само није могуће описати већ ни набројити, живописно промичу црне монашке мантије и камилавке, када наједном у новинама набасате на фразу попут ове: "ССЦ, субверзивна организација протестантских модерниста и православаца..." преостаје само да завапите: "Спаси ме, Боже јер дође вода до мог грла". 5. Како се према свему овоме односе сами православни учесници ССЦ? Треба одати признање Московској Патријаршији: ступивши у ССЦ она га је често критиковала због неприпципијелности, неретко и због безбожништва (3. с. 29-31), што јој, уосталом, није сметало да активно учествује у његовом раду па чак и да га усмерава у складу с спољнополитичким интересима СССР (13, с. 68-73). Последња скупштина у Канбери требало је, рекло би се, да препуни чашу безднаницу стрпљења православног свештенства и, доиста, уследило је посебно "Саопштење православних учесника VII-ме Скупштине ССЦ" (Московске Црквене Вести, 5, 1991, с. 12), у коме се посебно наглашава: "Православни уочавају да се запажа све веће удаљавање од темеља ССЦ... православни су с забринутошћу саслушали неке реферате... они уочавају да су неки учесници скупштине склони да олако констатују присуство Светог Духа без разлике у многим поступцима и догађајима... Стога смо дужни да се запитамо: није ли дошло време да православне цркве и друге цркве чланице преиспитају своје односе са ССЦ?" Одавде је, paзумe се, још далеко од простодушног др Рапа; уосталом, у личним контактима архијереји су се изјашњавали кудикамо одређеније. Према сведочанству очевидаца, предводник московске делегације митрополит смоленски Кирил на питање: "Не чини ли Вам се, Владико, да овде јако мирише на протестантизам?" одговорио је овако: "Бог с Вама, пријатељу, овде просто мирише на јерес". У штампу је допрла изјава митрополита Кирила у вези са "либерално-радикалним богословљем ССЦ". Међутим, лет из Канбере натраг у Москву као да је донекле утицао на тачку гледишта руских архипастира. У марту, на пример, лист Совјетска омладина (12. март 1991) извештава да је "задовољство резултатима VII скупштине ССЦ одржане у Канбери (Аустралија) изразио митрополит смоленски Кирил, председник одељења спољних односа Московске Патријаршије". Поменути митрополит, иступајући на прес конференцији, изнео је и овакав суд: "Ја сам дубоко убеђен у то да оно што се дешавало на скупштини, цркве треба да понесу са собом и донесу до свог народа" (3, с. 35). Шта све то може да значи? Бог зна. 6. Ипак, америчке православне цркве су прекинуле односе са ССЦ, зар не? Није сасвим тако. Октобра 1991. године било је објављено да пет америчких цркава, заправо, - Америчка, Антиохијска, Грчка, Српска и Украјинска - иступају из НСЦ (филијала ССЦ). О разлозима није било речи, али грчки архиепископ Јаков се изразио крајње неповољно о подршци коју ССЦ пружа политичким покретима и содомистима. По свему судећи, православци Америке су се надали да ће тиме ствар бити завршена, али није било тако. Непуну годину касније, марта 1992. године, након преговора, поменутих пет цркава обновило је своје чланство у НСЦ "на условним принцинима". О горе поменутом "Саопштењу православних учесника VII-ме скупштине ССЦ" генерални секретар ССЦ др Конрад Рајзер у недавном интервјуу (20, с. 516—520) изјавио је без трунке узнемирености: "Реакција православаца била је изазвана читавим низом узрока и околности. Каснија изјава православних представника у централном комитету ССЦ, објављена 1992. године, дата је у знатно мекшим формулацијама... Отпочели смо дијалог и православне цркве су свесне задатка који стоји пред њима". С тим у вези треба нагласити особеност термина "дијалог" који се широко употребљава на енглеском језику и који се без имена преноси у руским преводима. У репортажи из Канбере на фотографији демонстраната који су се обрушили на Скупштину ССЦ, може се уочити плакат: "Дијалог - грех". Рекло би се, какав може бити грех у разговору, у размени мишљења? Доиста, смисао ове речи на руском је управо такав. Али на енглеском она пре означава преговоре, трагање за компромисом. Отуда они који се држе по страни од екуменизма радије употребљавају речи "дискусија" или "диспут" наглашавајући самим тим да они не траже компромис по питањима вере. Није тешко наћи основу "повећаног узајамног разумевања" између ССЦ и његових америчких чланица. Обавештавајући о сакупљању средстава тако неопходних у вези са случајем недавних разобличавања, верници се позивају да "... дају прилог у Фонд архиепископа Јакова намењеном зближавању између цркава. Прилози из фонда биће подељена приближно подједнако између ССЦ и НСЦ... Обе организације, налазећи се у крајње неповољним финансијским околностима, намеравају да за годину и по до две године сакупе око 15 милиона долара" (23, с. 705). 7. Каква је реакција на овакво зближавање од стране православних? Реакција је најжустрија могућа. Они који шире русофобску идеологију, или у Православној Цркви виде препреку својим плановима "евангелизације", журе да фиксирају асоцијацију речи "Православље" с пикантпим појединостима тековина екуменизма. Ево шта читаоцима сугерише један од билтена протестантског мисионарства: "Постоје и такви пастири од којих се треба држати што даље. "Свети" Патријарх Цариградски Димитрије, врховни поглавар Православне Цркве (како погрешно претпоставља аутор — М.М.) известио је совјетског Патријарха Алексија, који се прославио својим додворавањем КГБ... о пуној подршци свих његових мера на ликвидацији независних религиозних покрета" (24, с. 4). "ССЦ (уз учешће православних) шири пацифизам тврдећи да "Бог забрањује ратовање", а у исто време он финансира комунистичке заверенике и терористе који воде рат за тријумф безбожништва". Грозничава активност крсташа нашег времена (исправније би их требало назвати долароносцима) чак изазива неочекивани оптимизам Владимира, Архиепископа Ташкентског. Данас су екуменском расположењу Московске Патријаршије успешно стали у крај сами протестанти и латинци који су крајње отворено показали вучје зубе и орно се бацили на руске "мисионарске територије". Хтели би смо да се надамо да је архиепископ Владимир бар делимично у праву. Но пракса екуменизма пре говори о обрнутом: екуменизам је у стању да се љуби са Црквом а у исто време да је злоставља. Широка публика на Западу такође добија своју порцију (дез)информација о екуменизму и Православљу, али већ у другом кључу. "Вашингтон Пост" - а не некакав тамо мисионарски листић - у програмском чланку "Десни национализам мобилише руске православце", позивајући се на извесног Кротова који слови као "специјалиста за религиозна питања", пише: "... У Цркви је сазрео конфликт између радикалног десног крила за кога Православље служи као средство изолације Русије од спољашњег света, и либералног, екуменистичког гледања Русије од спољашњег света, на Православље као на везивну карику међу народима". Красно. Али шта је то "десно крило Цркве?" Из читавог низа сличних обрта може се стећи утисак да Кротов није никакав специјалист. Уосталом, лист ради за своje газде и манипулише с материјалом како наће за сходно. Треба нагласити, посебно за руске читаоце: и поред упадљивог интересовања за Русију, руски национализам и Православље, ови далеки предмети "Вашингтон Пост" веома мало интересују. Специфичност овог листа (као и већине других истакнутих периодичних издања у овој земљи) - јесте да свим могућим средствима улију читаоцу мисао да све "десно", "конзервативно", "национално" (тј. усмерено на подршку уставних темеља републике, насупрот варварства и безбожништва), не ваља ништа а обрнуто, "лево", "либерално", "прогресивно" јесте исправни пут ка спасењу. Како каже народна пословица, кћерку кара, снахи приговара. Они који саосећају с Православљем и знају о њему нешто више, налазе се у чудном положају бранитеља Православља... од православпих. (Антиохијска америчка православна епархија) коментатор протестант истиче: "Гилкуист често говори о црквеном Предању, о светоотачком наслеђу - о светом Атанасију, Амброзију и другим, - о црквеној јерархији и дисциплини, али како све то ускладити с НСЦ? ... Да је на месту Гилкуиста свети Амброзије, он не би ни минута остао међу овом либералном руљом". 8. Зашто су у таквом случају протестанти наставили да подржавају ССЦ? Сувишно је говорити да је разлика у гледиштима, мњењима и ставовима код протестаната далеко шира него код православних. Отуда је сасвим природно што међу њима има и противника који се односи на нашу тему: претходно цитираном озбиљном чланку о Православљу, објављеном у озбиљном религиозном часопису, помиње се хиљадуипогодишњи спор о исхођењу Светог Духа и уништењу фразе "и од Сина" ("филиокве") у Символ Всре. Аутор напомиње у загради: "Остављајући по страни појединости спора о "филиокве", подсећамо да је питање у вези с тим разматрао Лутерански синод у граду Висконсину 1987. године... Има ли смисла сумњати у његово решење?" Лидери екуменизма разборито оцењују проблеме који стоје пред њима и не праве од тога тајну. У чланку о предстојећој "перестројки" НСЦ указује се на акутан недостатак средстава и на неопходност тражења нових извора финансирања због чега се "... треба ослонити на широке религиозне слојеве, изван граница цркве у уобичајеном смислу ове речи" и ставља у задатак скорој будућности "да се обузда стихијска тежња цркве ка јединству и пронађе стваралачки приступ у искоришћавању ове снаге". Понекад смо приморани да слушамо како се из средстава ССЦ издваја помоћ болесним и гладним у целом свету. То се у ствари чини ако не директно а оно индиректно путем дотација које ССЦ расподељује између цркава недовољно развијених земаља. Али та чињеница мало кога узбуђује: јасно је да ССЦ не ствара сам материјална добра. Сви његови фондови су - прилози цркава чланица, то јест самих верника. С мањим или већим стенепом лукавства ССЦ завлачи шаку у црквену котарицу по целом свету; новац до кога долази могао би с не мањим успехом да оде било којој добротворној организацији у којима се нимало не оскудева. Отуда други чланак о расходима ССЦ привлачи у последње време велику пажњу. "Ридерс Дајџест" (13, с. 68-73) има чак и цело поглавље: Новац за убице. Аутор не шкртари на подробностима набрајајући милионске суме, терористичке и револуционарпе групе (углавном афричке) и њихове крваве резултате поред осталог и податке о убиствима мисионара - "тих ширитеља европског империјализма". У вези са "материјалном коришћу" често дају овакав одговор: "И у Немачкој су се за време нациста правили изванредни путеви". И то је такође сушта истина. 9. Можемо ли се сложити с тим да екуменизам потпомаже црквени живот придајући му отворепост и гостопримство. Прихватити бар причешће верника из једне чаше независпо од тога из које цркве они долазе... Сагласити се с тим не само да није могуће вeћ је и смртно опасно. Лечити затвореност парохијалног живота посредством екуменизма исто је тако разборито као и лечити главобољу гиљотином. Ако било ко има тешкоћа у разликовању пријатељског угошћавања од Тајне Еухаристије нека се сети молитве коју oн несумњиво понавља сваки пут кад се припрема за Свето Причешће. Корисно је напоменути да садашње расуло Католичке цркве, према запажању самих верника, јесте одраз новог обреда мисе усвојеног на II Ватиканском сабору 60-тих година - у потпуности у духу Реформације он у све мањој мери симболизује Жртву а у све вeћoj мери трпезу. С тим у вези испричаћу једну своју крајње неугодну успомену. Пре неколико година сарадник наше компанијс позвао је колеге на свадбу. У назначено време окупили смо се у католичку цркву у околини Бостона где је требало да се за време служења мисе обави венчање. Детаљи мисе по новом обреду представљају предмет посебне приче и ја се на њима нећу задржавати. И ево, брак је склопљен, миса се ближи крају и у пролазу између клупа појављују се служитељи с хостијама на сребрним послужавницима (у Католичкој цркви мирјани се причешћују на исти начин). Парохијани се подижу са својих места, стају у врсту и на своје велико запрепашћење видим да моје колеге - бивши сународници - следе њихов пример. Нико их није зауставио: гостопримство, дакако... Већина њих, разуме се, ишла је просто онако, не размишљајући, не схватајући шта се дешава, али понеки од њих је схватао. Мислио сам да сам био сведок нечег незамисливог, изузетног; касније се испоставило да је овакав случај у извесној мери типичан. Пример заједничког причешћа карактеристичан је по томе што се овде релативно једноставно распознаје суштина ствари. Али обично се до јасноће долази знатно сложеније: да није тога могли бисмо се надати да православни не би били присутни у екуменистичким комитетима. Наше време подноси нам неправедне захтеве: ако је некада, да би избегао заблуде и јереси, православном вернику било довољно да познаје Символ Вере, сада су у оптицају не само сложена и замршена разматрања већ до те мере растегљива и свеобухватна да, рекло би се, не можемо а да се с њима не сложимо. Ево једног познатог случаја на који се позива о. Серафим (Роуз): "Једанпут је ученик преподобног Пајсија Великог ишао у град да прода своје рукотворине. Идући путем сусрео је Јеврејина који је, увидевши његову простоту, почео да га саблажњава говорећи: "Пријатељу драги, зашто верујеш у простог распетог Човека кад Он уопште није био дугочекивани Месија? Доћи ће други, а не Он". Ученик, слабог ума и простог срца, почео је да се приклања овим речима и усудио се да каже: "Може бити да је истина то што ти говориш". Када се вратио у пустињу, преподобни Пајсије му је окренуо леђа и није хтео да му каже ни једну реч. Најзад, након дугих ученикових молби, светитељ му је рекао: "Ко си ти; ја те не познајем. Мој ученик је био хришћанин и имао је благодат крштења, али ти ниси такав; ако си ти уистину мој ученик, онда те је благодат крштења напустила и лик хришћана је узет од тебе" (2, с. 174, 176). Ми, разуме се, саосећамо са простодушним монахом, али и нехотице размишљамо: "Ми доиста не бисмо ударили лицем у блато... нас не би могли превести жедне преко воде". А ево и савремене варијанте "разговора путем": др Конрад Рајзер коментарише приговоре правосланих учесника 7-ме скупштине ССЦ: "Ја сам у потпуности сагласан с тим да разноликост располаже деструктивним материјалом и да увек носи опасност отпора. Међутим, питање се у суштини састоји у успостављању и афирмацији облика узајамне одговорности под условом сагласности с постојањем разноликости, а такође и у међусобном потврђивању аутентичности сведочанства вере, под условом признања разноврсности у изражавању вере, у начину живота и у молитвеној пракси" (20, с.516-520). Како открити под камуфлираном мрежом уопштених фраза смртоносни жалац: "Доћи ће други, не Он?" Како се уздржати од журног корака у сусрет: "Може бити да је истина то што ти говориш?" 10. Претходно су цитиране ироничне речи Јована Мејендорфа о претпостављеној вези екуменизма с масонством. Шта се скрива иза њих? Користећи Честертонов израз, можемо рећи да је густо засађена масонска шума лажи где они скривају ретке листове истине. Најискреније бих посаветовао читаоца да уложи напоре како би се упознао са овим предметом. Поменућу, на пример, књигу Nesta Н. Webster, "Secret Societies and Subversive Novements". Интересантна чињеница: што аутор ближе приступа опису савремених збивања (књига је написана 20-их година) тим чешће на кључним местима зјапи знак питања без и најмање алузије на одговор. Ево илустрације нивоа наше обавештености: интелигентна девојка из Русије, с вишим образовањем, изразила је уверење да су масони - нешто попут придошлица са других планета, измишљотина. Она није живела у вакууму, њена схватања су формирана на одређени начин. Међутим, као што је познато, у Вашингтону је забрањено градити здања виша од Капитола - законодавне скупштине САД. И доиста, нема облакодера, градња је уједначена и једноставна. Али ако изађеш на отворено место увидећеш нa југозападу, иза широког разлива Потомка како се уздиже вишеспратна кула која је надрасла охолу куполу Конгреса. Шта је та кула? Масонски споменик сабрату-масону, главнокомандујућем, првом председнику чије име престоница носи. Сећам се, с муком сам се пробио до ње: тишина, спокој, самоћа, музеј затворен. Тумарао сам пустим одмориштима, терасама које су се уздизале падином брега, и отишао необављена посла. Можда је тако и најбоље. Враћајући се постављеном питању, рећи ћу своје мишљење: ако је реч о ССЦ онда иронија покојног Мејендорфа има пуно основа. Сматра се, у ствари, да се идеје ССЦ и њему блиских кругова о светској пан-религији Новог светског поретка практично поклапају с масонском стратегијом (1, с. 204, 303). Али, како се изразио познати ђакон, "кочијаш није уопште дужан да трчи у истој запрези с коњима". Масони су се, по општем утиску, увек одликовали обазривошћу, промишљеношћу и усклађеношћу деловања. Зацело је било и скандала али су они увек успевали да их касније сведу на минимум. Респектабилни и добронамерни екуменизам прве половине овог столећа могао је у потпуности бити (и неоспорно је био) сфера интереса масона. У раду се набрајају сведочанства која се тичу односа између масонства, религије и посебно екуменизма (с. 199—206). Иза њих видимо да је до 50-их година нашег века - то јест управо отприлике до тренутка када је екуменизам почео да скреће на свој садашњи погубни курс, - у масонској средини била снажна антицрквена усмереност и упадљиво интересовање за екуменски покрет. У исти мах недостају сведочанства о вези масона са савременим ССЦ, иако би ауторима, по логици њиховог излагања, такав материјал био као поручен. Може ли се на основу тога закључити да су масони постигли свој циљ у погледу ССЦ и изгубили интерес према њему? Може под условом да се укаже на оно што је привукло њихову пажњу као замена: "Године 1939. била је лансирана идеја приближавања масонства с Римокатоличком црквом. Сада масони отворено изјављују да подржавају политику Ватикана" (1, с. 200). Масони не спадају у оне који би јурили два зеца, тим пре ако је један од њих прилично натруо попут ССЦ. 11. Какви су изгледи будућности екуменизма? Постоји основа за закључак да се путеви екуменизма и ССЦ разилазе. Док сведочанства о будућој судбини првог можемо црпети из књиге Откровења и јеванђелских пророчанстава о крају времена, дотле овом другом проричу брзу и сигурну пропаст. Напред поменуто Јеванђеље по Марксу се завршава овако: "Након блудничења с Далилом идолопоклонства, након плеса са Саломом марксизма, да ли је ССЦ у стању да се врати вери отаца? По мишљењу Џорџа Остина, архиђакона Англиканске цркве из Јорка, ССЦ је "огрезао у вапијућу јерес" и нема чему више да се нада. Очигледно, Дух говори црквама да је ССЦ обавио свој посао и наступио је његов смртни час" (13, р. 68-73). Генерални секретар ССЦ, по службеној дужности се не изјашњава тако отворено али је и његов тон далеко од оптимизма: "Данас се много тога променило у поређењу с недавном прошлошћу када су се, након II Ватиканског сабора, неочекивано и брзо почели да побољшавају наши односи с Римокатоличком црквом. Наши дугорочни планови из тог времена остали су неиспуњени што је послужило као разлог за разочарење. С друге стране, успеси екуменизма постигнути у последње време, такође у извесној мери сплашњавају: млада генерација се у потпуности навикла на реалност међуцрквеног јединства и не види даље циљеве и задатке екуменског покрета..." (20, с. 516-520). Погледајте: и успон и пад ССЦ доводи се у везу с Ватиканом, са зачетим и развејаним надама у то да ће свакога часа римски архипастир заменити гнев милошћу и заузети за њега резервисано "место председника ССЦ... И не без разлога. Вл. Зелински у Руској мисли објашњава нам (3, с. 20) да је, наводно, "глас папе - једини глас религиозних или политичких вођа који ће бити саслушан и схваћен практично од стране целокупног становништва планете. Његов језик је универзалан..." У праву сте, г. Зелински: у условима глобалног тржишта "мир, праведност и целовитост стварања", сећате се?) мора се конкурисати универзалним и општим језиком доларског папира: какви шамани и вештице, какви бакрачи! Занимљив разговор, по сопственим речима, водио је покојни Мејендорф. Када је боравио у Москви на свечаностима поводом 1000-годишњице крштења Русије, неки кардинал је разменио с њим своја размишљања о путевима уједињења цркава. "Путем дијалога, ми латинци, настојимо да убедимо православне да се уједине око Фанара (Цараградске патријаршије). Када то постепено постигнемо, православни ће схватити да им је потребан Рим као центар Цркве" (1, с. 150). Сасвим мало је недостајало па да Мејендроф доживи 7/20. мај 1992. године када је, подржаван од стране своје латинске браће, патријарах Вартоломеј у својој љубављу изобилној тежњи да "обједини православне око Фанара" прешао са речи на дела. Четворици руских монаха Светоилинског скита на Светој Гори, који нису помињали патријарха екумеииста, дат је само сат да се спреме након чега их је полиција протерала изван граница Свете Горе а скит је био опљачкан. Очевидац, јеромонах Николај, антипросоп Руског манастира Пантелејмона, каже: "...ја сам такође приметио да на Светој Гори скоро половина насељеника не помиње патријархово име... па зашто онда нису протерали све њих са Свете Горе? Одговор егзарха је био једноставан, не могу се, веле, одједном протерати сви, пошто их има много, а постепено ћe доћи ред и на њих". Чини нам се значајним сведочанство следбеника покојног католичког бискупа Марсела Лефевра. Бискуп Лефевр је оптужио папу због екуменизма и веза с масонима и настали конфликт је разрешен његовим одлучењем. Делујући у потпуности као његов "љубљени источни брат" папа није показао ни мрву "екуменског духа "према члановима друштва Пија X, присталицама одлученог бискупа: верним римокатолицима је категорично забрањен контакт с њима иако представници таквих, благо речено, неримокатоличких групација као што су муслимани, јудаисти, будисти, кришнаити, протестанти активно узимају учешћа у "екуменском дијалогу с престолом св. Петра". У последње време догађаји се развијају претећим ритмом. Године 1993. патријарх Вартоломеј, заједно са групом грчких и блискоисточних јерарха, одлучује Јерусалимског патријарха Диодора, постојаног следбеника и заштитника Православља. Као што је претходно напоменуто, његов положај је крајње тежак и у највећој мери зависи од крхке равнотеже снага у Светој Земљи, од односа државе Израел према другим земљама. И ево, није прошло ни шест недеља како јављају о дугочеканом миру између Израела и палестинских Арапа. Рекло би се да се можемо радовати, кад... неочекивано се отварају путеви зближавања Тел Авива с Ватиканом на рачун решавања "проблема Јерусалима", то јест протеривања православних из Свете Земље. Неочекивано, зар не? "Сада реч има Москва. Цео проблем је у томе шта ће рећи патријарх Алексеј" - пише коментатор. Патријарх Московски ћути. А приватно писмо које је ових дана пристигло из Русије упозорава: "Све упорније се проносе гласови о припремљеној унији с Римом". Не, у ССЦ се не види будућност екуменизма, у "Светском парламенту религија", уважених изасланика којег је градско веће Чикага покушало да спречи да се током ноћи у парку поклони месецу (притом уопште не из идејних разлога већ вероватно се прибојавајући материјалне штете); нити се види у "узајамном обогаћивању традиција" путем ударања у добош или подизања ритуалних стубова: не, све то није више од апстрактног маневра. Док грађанин с мржњом пребацује телевизијске канале, пљује на новинске репортаже и пише писма редакцији о неопходности "враћања опште-хришћанским вредностима", - тамо, у зеленилу брестова, иза прелепих камених ограда, где попут живих статуа светлуцају агенти с преносним радиостаницама, у, на први поглед, неприметним дивљом лозом обавијеним вилама, резиденцијама и егзархатима, у црним, попут анђела смрти бешумним лимузинама, у лаганим корацима, неофицијелним разговорима, у расплинутим формулацијама посланица, заједничким изјавама и компромисним одлукама - рађа се, поглавље за поглављем, горка историја наших дана. 12. У овој мрачној слици као да нема места хришћанској љубави према нашој браћи и сестрама одсеченим од нас религиозним баријерама. Међутим, Бог је љубав, зар не? То је истина. Штавише, како на слично питање одговара митрополит Антоније (Храповицки), "ако би љубав била могућа без духовног подвижништва, без унутрашње борбе и без спољашњих подвига, онда би и ово последње и оно прво били непотребни". А да ли ћемо тако, ако те љубави буде више, ако се будемо подвизавали добрим делима, сачувати истинску веру? Шта да поделимо с браћом и сестрама; Ако ми сами изгубимо истину, шта ће онда бити наше сведочанство? Неко је запитао Митрополита Антонија: - Владико, у неправославном свету око нас толико је дивних, часних и племенитих људи... зар свима њима прети пропаст? То ми не знамо нити можемо знати - одговорио је Владика - али је не сумњива наша тужна судбина ако одступимо од светог Православља. Овим упозорењем можемо ставити тачку на разговор о екуменизму. Напомена редакције Свему што је овде речено о екуменском покрету треба додати да су православни учешће на почетку овог покрета објашњавали као сведочанство пред неправославним о Једној, Светој, Саборној Христовој Цркви, о пуноћи Христове Истине. Међутим, када је постало очигледно да неправославне не интересује продубљавање својих знања о Православљу и Христовој Истини већ потврда својих веровања, православни су били дужни да "отресу прах" са својих стопа пошто се првотно апостолско послање за њих почело претварати у индиректно учешће у прихватању противхришћанских саопштења на скупштинама ССЦ. Као што су, у исто време, били дужни да бране исправно православно становиште. Извор: Марк Маркиш, Дванаест питања о екуменизму, Бели анђео, Шабац, 1997. Приређивач: „Борба за веру“ |