Док још увек трају покушаји да се проникне у ток и узроке актуелних догађаја, све јасније постаје да је њихова важна димензија – сукоб бившег и садашњег председника Казахстана

Чинило се да ће Казахстан избећи судбину осталих централноазијских република где се питање власти решавало на улицама. Баш на годишњицу сличних догађаја у Вашингтону, када је маса упала у амерички парламент, и Казахстан нашао у групи средњеазијских држава у којима народно незадовољство има одлучујућу улогу у конфигурисању власти.

Нереди који су почели 2. јануара у Мангистауској области на западу Казахстана, чији је повод био повећање цена гаса, брзо су се проширили у центар земље и најважнији град, Алмати, где су запаљене резиденције председника и градоначелника. У сукобима полиције и демонстраната било је на десетине страдалих и повређених. Уведено је ванредно стање у целој земљи и позване су државе чланице Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) – у којој су Јерменија, Русија, Белорусија, Киргистан, Таџикистан, Узбекситан и Казахстан – да помогну увођењу и очувању реда у земљи.

Тиме се, чини се, окончава прва фаза казахстанске кризе и почиње фаза консолидације власти, иако сви сукоби још нису престали. Председник Токајев најавио је оштар курс и обрачун с терористичким бандама, како је назвао учеснике нереда. Дао је одобрење, како је изјавио у свом телевизијском обраћању, да се на њих пуца без упозорења.

Већ три дана у Алмати слећу војници из земаља ОДКБ-а. За сада је реч од око 3.000 наоружаних и опремљених војника са задатком да помогну казахстанским јединицама у одржавању реда и обезбеђењу институција.

Казахстан је суочен са озбиљним системским проблемима и њихово решавање више неће бити могуће одлагати. Сви, свуда, то већ разумеју.

Чекајући одговарајуће одлуке

Председник Казахстана Касим-Жомарт Токајев се три пута директно обраћао сународницима преко телевизије. Он је позвао демонстранте да „не подлежу провокацијама“ и поновио да „власт неће пасти“. „Не треба нам сукоб, већ међусобно поверење. Апелујем на омладину: не рушите своје животне путеве, не трујте животе својих најмилијих. Сви правни захтеви и захтеви са ваше стране биће пажљиво размотрени, биће донете одговарајуће одлуке“, рекао је Токајев. „Надам се вашем разумевању. Сада је на коцки и ваше благостање и место наше земље у савременом свету.“

Токајев је најавио посебан састанак на којем ће се разговарати о „социјалним питањима“. Осим тога, Токајев је позвао јавност да „не прати деструктивне групе“. Али није прецизирао о којим групама је реч.

После почетних целодневних сукоба с демонстрантима, снаге безбедности Казахстана брзо су посустале и биле су на ивици колапса. Министарство одбране Казахстана није било спремно да примени силу против демонстраната. „Ситуација у јединицама војске је нестабилна“ – саопштено је у Савету безбедности Казахстана. Министарство унутрашњих послова такође није гарантовало лојалност својих запослених. Специјалне јединице Комитета националне безбедбности (КНБ) могу само да обезбеде заштиту државних органа у Астани, док у Алматију постоји велики недостатак снага безбедности. За цео град није било више од 5.000 запослених у Министарству унутрашњих послова и 1.500 војника Националне гарде, што није било довољно да се ситуација држи под контролом. Претила је опасност да демонстранти продру и заузму полицијске и војне касарне, докопају се оружја, чиме би се отворио пут за свргавање постојеће власти у земљи.

Брзом реакцијом и позивом савезницима, председник Токајев је пресекао такав сценарио.

Руско Министарство спољних послова је саопштило да догађаје у Казахстану види као „споља инспирисан покушај насилног подривања безбедности и интегритета државе“, вероватно отуда што су неки демонстранти захтевали да се одмах прекине свака сарадња с Русијом. Такве оцене држе се и власти у Астани.

На сличном таласу је реакција шефице белоруске опозиције Светлане Тихановске, која се успротивила уласку јединица ОДКБ-а у земљу. Са друге стране, председник Белорусије Александар Лукашенко упоредио је догађаје у Казахстану и Белорусији и објавио да се неће дозволизи „пад Казахстана“ , јер у том случају „сви остали били бисмо самлевени“.

Нафтне компаније „Шеврон“ и „Ексон“ затражиле су од председника Токајева увођење реда и окончање немира.

Профил земље

Казахстан је у 13. веку био део Монголског царства под влашћу Џингис-кана. До 16. века, Казаси су се формирали као независна група, подељена у три „жуза“ – територијалне савезе племена.

Руско царство је у 18. веку покренуло офанзиву на казахстанску степу, а до средине 19. века номинално је завладало целим Казахстаном. После Октобарске револуције 1917. и грађанског рата који је уследио, територија Казахстана је неколико пута реорганизована. Године 1936. формирана је Казахстанска Совјетска Социјалистичка Република, која је била део Совјетског Савеза.

Казахстан је био последња од свих република која је прогласила независност током распада Совјетског Савеза, 16. децембра 1991. Први председник Републике постао је Нурсултан Назарбајев.

Казахстан је на другом месту по површини међу државама на постсовјетском простору. Површина Казахстана је 2,7 милиона квадратних километара и он заузима девето место међу земљама света. Граничи се на северу и западу са Русијом (дужина границе – 7548 км), на истоку – са Кином (1782,8 км), на југу – са Киргистаном (1241,6 км), Узбекистаном (2351,4 км) и Туркменистаном (426 км). Удаљеност од источних граница Казахстана до западних граница Монголије је око 40 км. Укупна дужина копнених граница – 13.392 км

До 1. октобра 2021. у држави је живело 19 милиона и 63 хиљаде људи, од којих је око пет милиона Руса.

Мотор развоја независног Казахстана биле су резерве нафте и гаса које су на 11. месту у свету и износе око 6,5 милијарди тона. Од стицања независности до сада процењује се да је на рачун њиховог развоја у земљу ушло око 500 милијарди долара страних инвестиција. То је све омогућило брз, стабилан и константан раст економије и животног стандарда људи.

Према подацима Светске банке, обим казахстанског бруто националног дохотка у 2020. био је 169,8 милијарди долара, иако је опао је за 2,6 одсто у поређењу са 2019. Он чини 60 одсто друштвеног производа целокупне Централне Азије.

Назарбајев и наследник

Државом је од њеног настанка скоро три деценије неприкосновено владао Нурсултан Назарбајев. Одржавао је блиске везе са Русијом, али је такође био пријемчив за кинеске инвестиције и веће економско приближавање Западу. Био је посебно близак са америчким председником Трампом. Он је 2017. наредио да се званично писмо казахстанског језика пребаци са ћириличног на латинично, што је изазвало велико незадовољство руских званичника.

Назарбајевљево доба обележио је и огроман друштвени раскорак између богатих и осталих. У периоду од 2008. до 2015. године, када је Велика Британија продавала боравишне дозволе великодушним инвеститорима, Казахстанци су били у првом реду у реду за „златне визе“. Више од 200 казахстанских милионера на крају је стекло право да живи у Британији и поднесе захтев за држављанство, наводи се у извештају истраживачког института Четам хаус.

После три деценије политичке стабилности и привредних успеха, Назарбајев се повукао 2019. Званично му је додељена титула „оца нације“. За разлику до других централноазијских владара, одлучио је да се сам повуче а не да га свргне улица или да државу препусти у руке неком члану своје породице. Тако је за свог наследника изабрао садашњег председника Касима-Жомарта Токајева.

Токајев је био председник владе и у неколико наврата министар спољних послова, а такође и генерални директор Одељења УН у Женеви. На изборима који су одржани 2019. добио је 70 одсто гласова.

Од када се повукао, Назарбајев је наставио да игра значајну улогу у држави преко Савета за националну безбедност којем је био на челу. У земљи је од тада практично постојало двовлашће између старог и новог председника. Док још увек трају покушаји да се проникне у ток и узроке актуелних догађаја, све јасније постаје да је њихова важна димензија – сукоб бившег и садашњег председника Казахстана.

По оценама незвисних посматрача, али и казахстанских политичара високог реда, ови догађаји нису само конфронтација народа и власти, него се истовремено унутар власти спроводи диференцијација у којој се окончава процес преузимања власти од групације рођака и симпатизера бившег председника Назарбајева. У земљи се све што се догађа повезује с њим, његовом породицом и окружењем. Тако је бивши премијер Акежан Кажегелдин изјавио је да је немире у Казахстану изазвао клан бившег председника.

Полуге моћи

Све личи на коначан опроштај од бившег председника. Наиме, иако је формално сишао с власти, Назарбајев и његова породица у својим рукама задржали су снажне полуге моћи, посебно у финансијском сектору и сектору безбедности. Финансије је контролисао његов рођак Кајрат Сатибалди. Сатибалди контролише и мобилног оператера „Кцелл“. Често се говорило да Сатибалди главни капитал стиче кроз контролу малопродаје, тржних центара, базара, пијаца и продавница.

Борба у врховима довела је до оставке владе и, како се јавља у суседним земљама, до уклањања бројних рођака Нурсултана Назарбајева са власти. Припадници снага безбедности и војске дуго су били у недоумици којој страни да се приклоне, а тек је увече 5. јануара ситуација разјашњена, када је председник Токајев одлучио да себе устоличи на челу Савета за националну безбедност, иако је овај положај био доживотно додељен Назарбајеву и одакле је бивши председник неформално из сенке руководио земљом.

Токајев је својим декретима сменио шефа Комитета за националну безбедност (КНБ), кога је затим оптужио за издају, као и шефа сопствене безбедности. Представници војске изразили су подршку актуелном председнику земље.

Размомоилажење између Токајева и Назарбајева било је уочљиво крајем прошле године у Санкт Петербургу на неформалном састанку земаља Савеза независних држава. Скуп је одржан 28. децембра, а учествовали су лидери Азербејџана, Јерменије, Белорусије, Казахстана, Киргистана, Таџикистана, Туркменистана и Узбекистана. Састанку је присуствовао и први председник Казахстана Нурсултан Назарбајев. Путин је пре самог скупа с њим имао одвојени разговор.

Упадљиво је било да се на том скупу руски председник Путин возио у истом аутомобилу с Токајевим, а не с Назарбајевим, с којим се много дуже и боље познаје. Иако то може да се оправда протоколарним разлозима, упадљиво је било преимућство које је дато Токајеву. Близина овог скупа са догађајима који су уследили у Казахстану навела је експерте да спекулишу да се можда на овом окупљању догодило нешто што је повезано са данашњим збивањима у земљи.

У реконструкцији догађаја појављује се верзија према којој су догађаји у Мангистауској области, где су 2. јануара почели немири којима се тражило смањење цена гаса, били тихо „одобрени“ од стране бившег председника, чиме може да се објасни пасивност снага безбедности. Након тога, исти сценарио се појавио у још 14 градова, што није није могућно без подршке у самој власти. Објављене су и информације да су вођама демонстраната унапред пребачене новчане своте, иако је Казахстан земља са најрогорознијом контролом новчаних токова на целом постсовјетском простору.

Заиста, раст цена гаса је био разлог за појаву спонтаних митинга на западу Казахстана, у граду Жанаозену. Од 1. јануара цене за ову врсту горива су порасле са 60 на 120 тенги по литру. Становницима Жанаозена се ово није допало, па су 2. јануара изашли на улице захтевајући тарифе на нивоу од 50 тенги, око 0,11 долара по литру, што је иначе два пута ниже него у Русији.

У уторак, 4. јануара, дошло је до првих сукоба демонстраната и полиције у Жанаозену. Истина, они нису били жестоког карактера, али су становници других градова Мангистауске области већ изашли да подрже своје сународнике. Демонстранти су блокирали путеве. Спремни су били и становници других градова области која је центар нафтне индустрије Казахстана, а онда су и становници главног града почели да им се придружују.

Власти су, увиђајући сву потенцијалну опасност ситуације и последице прекида производње и снабдевања нафте, створиле посебну комисију и брзо повукле претходне одлуке о цени гаса.

Највеће демонстрације одржане су 5. јануара, а центар свих догађаја је некадашњи главни град Алмати, а не садашњи Астана, односно Нур-Султан (Астану, од 1997. казахстанску престоницу, 2019. године је тада нови казахстански председник Токајев преименовао у Нур-Султан у част претходника).

Окршај жузова

Али ситуација је много компликованија него што се чини. На удару је била област где се налази главни центар за прераду и извоз нафте, један од главних извора прихода земље. До немира је дошло  најпре у Жанаозену, где је и пре скоро десет година проливена крв када су власти оштро угушиле тадашње протесте. Осим тога, ово је покушај и да се заоштре односи између казахстанских групација „жузова“.

Жуз је историјски формиран племенски савез Казахстанаца, који историографија смешта почетком 18. века. Укупно су формирана три жуза: старији, средњи и млађи. У жузима је јасно дефинисан положај сваког сина у породици. Према обичајима и традицији Казахстанаца, различити људи се укључују у подизање сваког сина. Најстарији син одлази да га одгајају бака и деда, најмлађи син остаје са родитељима и потом се обавезује да ће помоћи целој породици, док средњи син постаје војник, који се обучава у мачевању, стрељаштву и другим вештинама. Познавање породичног стабла је дужност сваког члана жуза. Сваки рођак који дође по помоћ (чак и онај најудаљенији) сигурно ће је добити.

У актуелним сукобима може да се разазна и супротстављеност млађих наспрам старијих. Пре девет година главни демонстранти били су „адаји“ који су један од кланова млађег жуза. Тада је разлог немира био захтев за подизање плата на нафтним пољима, а власти су ову чињеницу искористиле за прерасподелу имовине на каспијским нафтним платформама. Из круга корисника, на пример, избачен је Тимур Кулибајев, супруг друге ћерке Нурсултана Назарбајева, која је пала у немилост свог свог оца. И данас највећу информатичку подршку на друштвеним мрежама демонстрантима пружа одбегли олигарх Мухтар Абљазов, који живи у Лондону. Мотив је, како се тумачи, једноставан – „старији жуз“ користи „млађег жуза“ и експлоатише његове ресурсе и рад.

Казахстанска нафта

Жанаозен је у близини централне Русије и нафтних поља Северног Кавказа. Руско становништво углавном живи на северу земље, у близини руске границе, а ту су и главна налазишта нафте и гаса. Између Казахстана и Русије од 7. јуна 2002. на снази је дугорочни споразум о транзиту казахстанске нафте на светска тржишта преко територије Русије. Највећи део транзита са казахстанских налазишта обавља се преко нафтовода Каспијског нафтоводног конзорцијума (ЦПЦ; 50 одсто у власништву влада Русије и Казахстана; проток 30-60 милиона тона годишње) до луке Новоросијск и Атирау, и Самарским нафтоводом (око 15 милиона тона годишње). Из Самаре се нафта системима компаније Трансњефт транспортује до Новоросијска за даљи извоз.

Овај регион има стратешку важност за Русију, али не само због тога. Средином 2000. руски безбедносни званичници приметили су већи број бораца из западног Казахстана у редовима верских есктремиста у Чеченији, Ингушетији и Дагестану. Младићи су прелазили Каспијско море или га обилазили да би стекли борбено искуство у терористичким одредима, а претпоставља се да су управо они извели низ акција у градовима Казахстана 2012-2018, када су нападнуте полицијске станице и Комитет за националну безбедност (КНБ) уз тешке губитке у редовима снага безбедности.

Због тога догађаји у Казахстану брину Русију, јер је Казахстан био брана радикалном исламу, али такође и Кину, која је велики инвеститор и где Казахстан игра веома важну улогу у кинеском пројекту „Појас и пут“.

Када се разиђе дим са казахстанских тргова, моћи ће јасније да се види ко су унутрашњи и спољни губитници, а ко добитници ових немира, али је већ сада предвидљиво да ће Казахстан морати да уложи велике напоре да би залечио ране од овонедељних драматичних догађаја.

Извор: „Нови стандард“ /  oko.rts.rs