Синоћ нам се јавило више наших читалаца са поруком: напао вас је „Агиорит“. То је онај што на „Јутјубу“ објављује „пророчанства“ митрополита морфског Неофита. Истина, очекивали смо да се то деси, пошто смо доказали да Неофит у својим „прорицањима“ редовно промашује (овде:),  и да већ нагиње ка духу погађачком, који Свето Писмо оштро осуђује (ДАп.16, 16-18).

Да се унапред разумемо: ми смо обjaвљивали текстове митрополита Неофита, и хвалили његову (почетну) храброст у противљењу мерама корона – лудила како у држави грчкој и кипарској, тако и у Цркви. Он је – у почетку -  „имао петљу“ да устане против лажи које се шире, и да каже НЕ корона - превари и тоталитаризму. Али, оно што смо тврдили, и што сада тврдимо, јесте да је митрополит Неофит почео да претерује, и да, привучен медијском пажњом, прича ствари које нису утемељене у православној трезвености. И, када су му припретили, он се повиновао вакцинашком врху своје Цркве и државе и повукао из борбе.

ТРЕЗВЕНОСТ ЈЕ УВЕК БИЛА НА ПРВОМ МЕСТУ КАД ЈЕ РАД НАШЕГ САЈТА У ПИТАЊУ.

Јер, данас је лако преварити се.

Веза између митрополита Неофита и „Агиорита“ – добитак и новокалендарство

Неки би се могли питати: „Какве везе има догађај из Дела апостолских са нападом „Агиорита“ на „Борбу за веру“?“

Неки, који рационално посматрају ствари, могли би рећи: „Догађај који описују Дела Апостолска итекако има везе са односном митрополита Неофита и „Агиорита“. Жена из Ефеса, из које је Свети Апостол Павле истерао духа погађачког, иако је сведочила да су Свети Апостол Павле и Тимотеј „слуге Бога највишега, који јављају нама пут спасенија” – „доносила је велики добитак својим господарима“. Својим „прорицањима“ митрополит Неофит доноси „велики добитак“ Агиориту, који та „пророчанства“ уновчава бројем својих пратилаца и кликова на „Јутјубу“. Тако да је разлог његовог запенушаног напада на „Борбу за веру“ управо то.“

У сваком случају, да је „Агиорит“ у праву, он би аргументовано образложио свој став, показао где грешимо, а не би нас називао демонима, као што  нас је назвао, на опште запрепашћење.

Чијега је, и каквога је духа „Агиорит“

Наравно, не каже наш народ узалуд – не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. Из „Агиоритове“ пашквиле слутимо каквога је он и чијега је духа.

За безмало 14 година постојања овог сајта, нападали су нас многи – екуменисти, новотарци, новокалендарци, "зилоти", квази патриоте... Но, већина од тих полемика је била начелне природе, и имала је своју тежину. Рецимо, полемика са протом Велибором Џомићем око крштавања и венчавања особа које су промениле пол, или полемика са свештеником Милићем Драговићем и архимандритом др Петром Драгојловићем око новотарија у Цркви, или са Николом Љотићем, сином Димитрија Љотића... Али, о чему да полемишемо са „Агиоритом“ који се показао као пешадија у новотарском корпусу?

Као и сваки полемичар без аргумената, он у старту пуца етикетирањем. Циљ је – у очима читалаца дискредитовати опонента, тако да потом више нису потребни докази, јер довољно је што је „Агиорит“ утврдио ко су „борбоверци“. А по њему „Борба за веру“, њено Уредништво, сарадници и сви истомишљеници (а то је озбиљан корпус правоверних у СПЦ, како клирика, тако и мирјана), су:

„Агиорит“ – Атанасијево чедо по духу

„Агиорит“ (односно, да кажемо супротно ономе чиме нас је он „частио“,  та својеврсна благоухана душа Антоније Недељковић, неухваћен у канџе страних служби, добронамеран у читавом свом деловању, који побожност и идентитет гради у величању других, и не само да изгледа лепо, него је и стварно леп, изнутра пун сопствене праведности) понавља оно што је научио од свог оца по духу – покојног Атанасија Јевтића. Родоначелник новотарског покрета у СПЦ – покојни бивши епископ Атанасије Јевтић све српске ревнитеље Вере, па и нас међу њима, називао је овим погрдним именима:

Због оваквог речника и сличних подвига, заслужио је да га митрополит морфски Неофит назива свецем. Што „Агиориту“ вероватно служи као још један доказ Неофитове „прозорљивости“.

Антоније Недељковић уобразио да има Духа Светога:  ево и плодова!

Свакако, све то више говори о Атанасију и Антонију Недељковићу него о онима којима упућују увреде. Међутим, чак ни Атанасије, такав какав је био, никада правоверне (па ни нас) није називао ДЕМОНИМА, што је учинио дотични Антоније. Атанасије је ипак знао, оно што Недељковић не зна - да је човек боголико биће, створено по слици и подобију Божијем, а не по слици и подобију САТАНЕ. Антоније, љут на нас или принципијелно или због угрожене материјалне добити (он зна зашто је љут), могао је да нас назове људима у служби демона, јер критикујемо митрополита Неофита кога он сматра светим пророком. Ипак, то му није било довољно, и он је отишао корак даље. Опасан корак даље! Назвавши нас – боголика бића (ма колико лично грешна) -  ДЕМОНИМА, Антоније мисли да говори у име Духа Светога, мада би му свако ко има православне трезвености могао рећи да је тим ставом он сам похулио на Духа Светога, А ХУЛА НА ДУХА СВЕТОГА НЕЋЕ БИТИ ОПРОШТЕНА ЉУДИМА НИ НА ОВОМ СВЕТУ НИ НА ОНОМЕ (Лк. 11,15).

Наравно, ми не кажемо да му се неће опростити ако се покаје. Ми само кажемо да је хула кад се за људе (не само православне, него људе као такве) каже да су демони, и то у контексту који тражи полемику, а не инквизицију. Уместо да полемише, Недељковић би да нас спали.  

Још једна „Агиоритова“ хула (која је – изворно - Атанасијева)

Још једна увреда коју нам је Недељковић упутио у рангу је са хулом. То је квалификација „парасинагога“, коју је лансирао већ поменути Атанасије. Синагога је јеврејска богомоља, јеврејска зборница. „Парасинагога“ је, према томе, група отцепљена од синагоге. Уколико је „Борба за веру“ (не само сајт, већ читав покрет борбе за веру, чији је „Борба за веру“ само медиј) „парасинагога“, онда је Српска Православна Црква синагога од које смо се ми, наводно, отцепили. Но, јерес је грех ума, по Светом Максиму Исповеднику. Следствено, сваки јеретик и новотарац губи здраву памет. А то објашљава ситуацију да Атанасије Јевтић, и сада овај Антоније Недељковић који је тобоже бране Српску Цркву, ту исту Цркву називају „синагогом“, што је – опет – неумесност која се граничи са хулом, а сасвим је лишена здравог разума.

И не вреди се ту позивати на каноне и израз Светог Василија Великог о „парасинагоги“. Јер, сви који сарађују са „Борбом за веру“, цело уредништво, припадници су Српске Православне Цркве, и ниједне друге организације која себе именује црквом. Једино се разликујемо по томе што смо против екуменизма, новог календара, литургијске реформе и новотарства сваке врсте. И што смо опрезни кад су „пророчанства“ у питању.

Недељковић маже и лаже, јер нема шта да каже.

„У канџама страних обавештајних служби“

Ни инсинуација да радимо за „стране обавештајне службе“, није нова. Њу смо већ чули од Млађе Ђорђевића, бившег сарадника Бориса Тадића и каснијег сарадника Драгана Ђиласа, човека који је руководио затирањем Српске Цркве на Косову и Метохији, која је обављена кроз прогон законитог епископа рашко-призренског Артемија и његовог монаштва и инсталацијом НАТО квислинга Теодосија Шибалића и Саве Јањића. Тако да се „Агиорит“ овом тврдњом учланио у исту дружину.

Међутим, иако на почетку своје пашквиле каже да су „артемити“, „борбоверци“ и остали демони 21. века“ у „канџама страних обавештајних служби“, он свој текст завршава речима: „Бог Свети зна које стране службе стоје иза њиховог деловања“. Замислите - зна да стоје, али не зна које? А ако не зна које стоје, који је доказ да стоје? При томе наш клеветник мисли да он сам стоји, и заборавља реч Светог Павла – који стоји, нека пази да не падне. Здрава памет и православна вера (да се човек не огреши) најпре би сазнале какве су то стране службе иза нашег сајта, пре него што би устврдиле да стоје. Пошто овде здраве памети нема, а „православна вера“ им се састоји у апсолутној подршци митрополиту Неофиту, дух погађачки, лутајући Србијом, не нађе бољи полигон за погађање (између осталог, и тога ко су страни шпијуни) него фигуру која себе назва „Агиоритом“ (себе тако назва, а не даде јој тај назив Света Гора). И тај дух погађачки прозва „борбоверце“ страним шпијунима.

О новокалендарском духу

О новокалендарском расколном духу, коме припада и митрополит морфски Неофит, од „Агиорита“ ништа начелно нисмо чули. Заправо, нисмо чули да он – по том питању - цитара неког од српских Светитеља и отаца, али цитира новокалендарца Неофита. „Митрополит Неофит је – каже, -  рекао да је календар једно од многих питања која висе у ваздуху и чекају решење, али да ће о томе одлучити саборно оци на великом Светом Васељенском Сабору“. Који оци и на ком сабору? Да није на критском лажном сабрању у духу Фанара, после кога су Вартоломеј и дружина загазили у најстрашнији раскол у историји Цркве последњих пет векова и признали нехиротонисане украјинске бандите као правоверне архијереје? Скуп на Криту је прошао, и тешке ударе Цркви зададе, а Неофит, што се некад говорило, „ни мукајет“. Календар, уосталом, није питање о коме се било шта мора решавати. Шта би то требало расправљати на „Великом Светом Васељенском Сабору“ о календару (на, како рекосмо, неком сабору попут лажног критског, на коме су Фанариоти, Грци, гркофили и панхелинисти усвојили низ погубних одлука по Православну Цркву)? Ваљда да старокалендарске Цркве усвоје лажни, папски, такозвани нови календар?! Нема се шта решавати, ствар је јасна, и пут је јасан. Новокалендарци су изазивачи су највећег раскола у Православној Цркви од отпадања Рима 1054. године, а сваки раскол се лечи тако што се расколник врати у крило Цркве. Дакле, пут новокалендараца јесте враћање Цркви и светоотачком календару. Као што смо већ рекли, веома је чудно да Неофит има многобројна „пророчанства“ – па им се недавно, наводно, Христос јавио на Кипру – али ни у једном пророчанству Грци нису добили Божију поруку да се врате старом календару и зацеле раскол?!

Саборност не рушимо ми који се држимо календара наших Светих Отаца, већ новокалендарци који се држе папиног календара

Антоније Недељковић, алиас „Агиорит“ оптужује и нас и све оне који се држе старог календара, да „шире поделе и раздор, покушавају да уруше Саборност Цркве“ и да „нису добронамерни“. Сваки православни човек би за овакве тешке квалификације привео за сведока неког од Светих Отаца. Ми када неку тему разматрамо, увек приводимо речи Светих Отаца за доказе. О томе ко је нарушио саборност, да ли ми који се држимо старог календара, или новокалендарски расколници, подсетимо се речи Преподобног Оца нашега Јустина Ћелијског.

За оца Јустина, питање промене календара без одлуке Васељенског Сабора било је дубоко и значајно питање, повезано с духом модернизма који је продро у Православну Цркву, са рушењем саборности и молитвеног јединства (овде:). 

И сва пропаст која је дошла у Грчку (и Кипар, наравно, јер и они су Грци), дошла је због стварања раскола у телу Православне Цркве усвајањем папског календара (тако да новокалендарци, па и Неофит, све непокретне празнике славе у један дан са папистима, а не са православнима!) Погледајмо стање у новокалендарским Црквама по питању короне? И Грчка и Кипарска црква подржавају вакцинацију и уводе све корона мере у своје храмове. И Грчка и Кипарска Црква признале су укрофашистичку секту са цркву. То је стање новокалендарског духа.

Да ли је питање календара – догматско питање?

„Агиорит“, попут свих новокалендараца, понавља као папагај да „календар није догматско питање“. Али, на његову трагедију, и трагедију и духовну штету свих који га прате на „Ју тјубу“ или „Фејсбуку“ - о томе не зна суштински ништа.

Календарско питање аутоматски постаје догматско, када при његовом пажљивом изучавању дођемо до важног закључка: Јулијански календар је на директан начин повезан са Александријском пасхалијом, која је канонски усвојена на Првом Васељенском Сабору. Александријска пасхалија се ослања на Јулијанску сидеричку – звездану годину, која се израчунава и која је оријентисана сасвим другачије од соларног календара, а посебно Григоријанског. Тврђења, чак и са црквених катедри, да је Григоријански календар тачнији су - ненаучна, и представљају отворену демагогију и руше јединство Православне Цркве.

Мистика новог календара је антиправославна. О томе је архимандрит Рафаил (Карелин) писао: „Календарска реформа је остварена 1582. године за време папе Григорија XIII. То је био истакнути јерарх, аскета у личном животу, али је у његова морална правила улазило „насиље у име добра"... Римска Црква је канонски била одвојена и мистички искључена из Васељенске Цркве. У новом календару је сунчано-планетарни систем издвојен и искључен из космоса. У самој католичкој Цркви су центар постали Рим и папа.“   

Свети архиепископ Серафим Собољев о томе је све јасно рекао: „Чим је папа Григорије XIII увео нови календар, одмах је, исте те године, Цариградски патријарх Јеремија II, заједно са својим Синодом, осудио ново римско рачунање као несагласно са Предањем Православне Цркве. А следеће, 1583. године, патријарх Јеремија је сазвао црквени сабор на којем су учествовали александријски патријарх Силвестер и Јерусалимски патријарх Софроније VI, и на њему је увођење грегоријанског календара у Римску цркву осуђено као противно канонима целе Васељенске Цркве и одлуци I Васељенског Сабора о начину одређивања дана свете Пасхе.

Ево шта је учење Цркве Божје, а Антоније Недељковић нас оптужује да „изазивамо раскол“. Ако је и од самозваног „Агиорита“, много је!

Грчки старци – светитељи

„Агиорит“ је побројао неке грчке старце који су канонизовани, као доказ да су имали Духа Светог иако су били – у неким периодима свог живота – под новокалендарцима. Ми се покривамо онолико колико нам је губер широк, и нећемо ићи даље од оног што је у нашим моћима. У та питања не улазимо, али кажемо, да сви знају: канонизација коју је после изазивања украјинског раскола извршила јеретичко-расколничка Константинопољска патријаршија не мора бити доказ  нечије светости. Они су почели да у свеце мећу и разне сумњиве личности, попут монахиње Марије Скобцове, која јесте пострадала у нацистичком логору, али је претходно писала којекакве модернистичке глупости, живела сасвим немонашки и пушила, и архимандрита Софронија Сахарова, чије је учење туђе предањском православном подвижништву. http://borbazaveru.info/.

Да и не говоримо о склоности еуфоричних Грка да сваку побожнију бабу сматрају светицом (као што то чини Неофит), која код трезвених Срба не постоји (не рачунамо оне који Ђоковића већ убрајају у свеце, а у посланицама цитирају Џонија Штулића и хвале филм о Томи Здравковићу).

Још нешто о „Агиоритовим“ објавама, односно Неофитовим „пророчанствима“

Поред промашаја у Неофитовим „пророчанствима“ која смо показали у претходном саопштењу, има их још.

Неофит је рекао да је „2020. година била година страха“, а да ће „2021. бити година ужаса“. Зависи како за кога. За нас православне Србе у Србији 2021. је била боља од 2020., јер се у њој ишло у цркву без икаквих ограничења, за разлику од 2020. Такође, ни по питању вакцинације и затварања била нам је боља него 2020. Тако да би Неофит требао да „прориче“ само за Кипар и Грчку, јер је за новокалендарце Бог – очито - припремио другачији пут него за нас.

Неофитова „пророчанства“ већ личе на писање хороскопа

Око новокалендарске, односно римокатоличке „Нове године“, Неофит је изракао „пророчанство“ за 2022. Медијска популарност, као што смо предвидели, не да му мира, и он срља из „сензације“ у „сензацију“, само да би остао у фокусу. Али, то га већ срозава на ниво астролога – писца хороскопа. Схватио је да је већ више пута омашио, па сада даје нека општа пророчанства у којима ће сигурно да погоди. Елем, рекао је да ће 2022. година бити у знаку крста. Крст је симбол страдања. За православне хришћане земља је долина плача, а Небо је место радости. Њима је свака година у знаку крста.  Тако да ће Неофит сада сигурно погодити. Али, постоји опасност да се крене у проглашење наредних година у године у складу са, рецимо, кинеским календаром – „година пацова“, „година змије“, „година петла“...

ПРОВЕРАВА СЕ СВЕ

Колико је трезвеност кад су пророштва у питању потребна, види се из Светог Писма.

И упита Давид Господа говорећи: Хоћу ли ићи и ударити на те Филистеје? А Господ рече Давиду: иди и побићеш Филистеје, и избавићеш Кеилу (1. Сам. 23; 2).

Будући да је успех био сумњив и да су њему блиски људи одвраћали Давида од тог подухвата, он је поново упитао Господа, тако да се дело успешно окончало и град је био освојен (в. 1. Сам. 23; 1–5). Свети цар Давид је проверио пророштво од Бога, па тек онда кренуо у рат, а Срби, по Недељковићу, треба да верују на реч кад год митрополит Неофит каже да је чуо нешто од неког анонимног лика или неке бабе са Кипра.

Јасно је учење Писма о неопходности или богоустановљености правог пророштва.

Тешко синовима одметницима, говори Господ, који састављају наредбе које нису од Мене, заклањају се за заклон који није од Мојега Духа... и иду не питајући уста Моја (Иса. 30; 1–2).

Махнућу руком Својом на Јуду... и истребићу га са места овога... јер не траже Господа нити питају за Њега (Соф. 1; 4–6).

 „Агиорит“ и Новак Ђоковић

Као „Јутјубер“, Антоније Недељковић зна шта доноси лајкове и профит. Зато је избацио клип „како ветар дува“ који – наводно – потврђује да је Новак Ђоковић православац. Елем, он преноси да је – наводно - Ђоковић рекао својим обожаваоцима испред хотела где је смештен, да им „црква буде спокојно место где ће пронаћи мир и слободу“. Ако оставимо по страни да ова Ђоковићева вербалистика нема везе са духом Православља, већ Њу ејџа, остаје незнање Антонија Недељковића да је теозофија синкретистичка папазјанија, која допушта и препоручује одлазак чак и у цркве, нешто попут масонерије. А нашироко је познато и да врачаре упућују људе да иду у цркву. Али, некима су лајкови духовна храна, а бог им је – новац...

Није нам одговорио Недељковић зашто Ђоковић није престао да шири окултизам као учење у српском народу, мада је владика Николај рекао да нико не може бити добар Србин ако није правоверан и православан.

Ми читаоце упозоравамо: немојмо боготворити смртне и грешне људе – чак и ако су у мантији, а камоли ако су тенисери у белом шорцу и мајци!

Закључак

Наши читаоци већ добро знају и ко је „Борба за веру“ и ко је  митрополит Неофит и ко је „Агиорит“, па по слободи и разуму које им је Бог дао, одлучиће да ли ће бити на путу правоверја или на странпутици новотарства, новокалендарства и модернизма...

Уосталом, Свети Игњатије Брјанчанинов каже јасно да смо сви ми, који сваки дан не плачемо над својим гресима, у прелести“.

Тај покајнички плач, који води трезвености, желимо и Антонију Недељковићу и себи. А своје читаоце позивамо на велику духовну будност и опрез.