Лажни «Агиорит» нема мира. До сада се заклањао иза беседа и «пророчанстава» митрополита Неофита, старца Елпидија..., а сада (пошто смо га демаскирали) увелико показује своје новотарско лице. Почео је да претумачује све и свја.  Синоћ је изашао са клипом у коме лаже народ да за пијење Богојављенске водице нема никаквих услова.

Позива се на Типик, али не даје доказ (скенирану страну Типика, где то у Типику пише...). Оповргава предање наших Светитеља и духовника о побожном односу према овој светињи. Прича да се Богојављенска водица може пити после јела, па чак и да се њоме може кропити и оно што се гази ногама.

Народе српски, чувај душу своју - и чувај се проклетства! - чувајући веру какву су нам Оци наши предали. Не следи новотарце, јер њихов пут води у пропаст и погибао - и овоземаљску и вечну.

А ево примера како су се наши Светитељи и преци односили према Богојављенској водици.

+ + +

ОТАЦ ЈОВАН РАДОСАВЉЕВИЋ:

ИЗ КЊИГЕ О ЖИЧИ И СТУДЕНИЦИ ПРЕ И ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Правило је манастирско, а и од старине хришћанске, да се од Белих поклада до Чисте среде, после литургије ништа не једе и не пије, а неки то чине чак и до петка, што је у Жичи строго практиковано. Као и сви остали, покушао сам и ја тако да постим. Време се проводило у цркви на богослужењу, у свом келејном правилу и у читању Светог писма и других светих и побожних књига, као и на свом послушанију, ако су неопходна.

Први дан некако сам издржао, али сам морао да бежим далеко од кухиње и трпезарије, јер ме глад на тим местима подсећа на храну, па ме почне да боли стомак. Увече сам рано легао да бих тако скратио ноћ и време. Јест, али целе ноћи док сам спавао, сањам како сам гладан и крадем неке јабуке, па их онако неопране халапљиво једем и никако да се наједем. Затим се пробудим, а мене боли стомак и савија, па никад да сване. Постала ноћ, штоно кажу, "царева година". Најзад је дошло време за устајање. Црквењак Живорад Андрејић клепа за полуноћницу. Сви ђаци поустајаше, устадох и ја. Сви одоше брзо у цркву, онако још по мраку, а ја остадох последњи. Идем па се тетурам и заводим као да сам пијан, а ноге ме више не држе. Боле ме мишићи изнад колена и десни око зуба, а зуби чини ми се, да су се сви расклатили. Некако сам дошао до цркве, и хоћу да уђем на побочна врата до леве певнице. Али ми се нешто смучило, врти ми се у глави и стомак ме боли. Таман да отворим руком врата, паде ми мрак на очи и ја паднем на праг црквени. Кад у том наиђе отац Рафаило, свећар. Тапеља брзо као патка у ходу, па ће ми рећи: "Шта то, пиле, радиш?" Кад ме виде да ћутим и не могу да дођем к себи, повика: "Енеде, па ти се онесвестио! Јеси ли јео шта?" Процедим некако кроз зубе да нисам. Дограби ме одмах за руку, па право са мном у кухињу. Зовну куваре и рече им: "Дајте нешто овом детету да не умре од глади!" Дадоше ми неког тазе хлеба и расола, што су припремили за раднике, и том посластицом, слађом од сваке друге, повратих се некако у живот.   

Да, али сада друга мука, шта ћу рећи Владици кад ме буде питао: "Што ниси постио као и остали?" И то ми се заиста догодило. Сутрадан у среду, Владика служи у Светосавској цркви. Топла, загрејана црква, јер је још зимски период. Народа дошло пуно, па и нека деца. Ја стојим позади у цркви и ћутим. Осећам се кривим. Гледам на оне дечаке и девојчице, моје вршњаке, као на какве хероје. Хтео бих да их гласно запитам: како су издржали толико гладни? Да ли су и они сањали јабуке као ја и да ли су имали таквих мука у стомаку и болове у мишићима и око зуба, до несвести? Онда помислим: можда су пили макар чаја или воде, јер и то нешто значи. Нису, ваљда, и њихови родитељи тако груби и строги, као наши калуђери? Тако се осетим још кривљим, јер извињавајући себе, њих оптужујем. Ућутим и донесем одлуку да се догодине поправим. Владика заврши Пређеосвећену литургију и, кад дође време да се причесте светом богојављенском водицом они који су постили, Владика изађе на двери држећи у рукама велики, земљани, лакирани (глеђосани) путир пун свете воде, и уместо кашичице држао је обичну јеловну кашику у руци. Рекао је да сви који су строго постили и уздржавали се од јела и пића од поклада увече, приђу да се причесте светом водом. Тада у сви по реду прилазили, почев од старих монаха, па онда редом и онај народ, па и она деца. Сви се скоро причестише и свакоме Владика даде по три кашике оне свете воде. Само је нас неколико остало, који нисмо пришли и причестили се. Владика је то запазио, и чим смо изашли из цркве одмах ме је питао: зашто се и ја нисам причестио. И кад сам му рекао да нисам могао издржати, укорио ме је као слабића, "а други млађи од тебе издржали су", вели, "и причестили се". Обећао сам да ћу и ја идуће године издржати. Тако је и било.»

 Свeти Владика Николај:

Значај Богојављенске водице

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши - и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.