header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow В. Димитријевић: Уочи преговора на Кипру - 2. део
В. Димитријевић: Уочи преговора на Кипру - 2. део Штампај Е-пошта
четвртак, 15 октобар 2009

Владимир Димитријевић

ЗАШТО ОВО РАДИМ

Дошао је час да одговорим на писмо читаоца сајта „Борба за веру“ (http://www.borbazaveru.info/content/view/1524/47/), који се осврнуо на мој текст о литургијским реформама и мешовитим богословским комисијама, објављен на овом сајту 2. октобра 2009. (http://www.borbazaveru.info/content/view/1506/52/). Читалац је тражио да се одредим према досадашњим преговорима са римокатолицима, члановима Мешовите комисије из Србске Цркве, да кажем ко их шаље, с чијим ће овлашћењима бити на Кипру од 16. до 23. октобра, и шта ми, као верници, можемо да учинимо да до неке врсте уније с папом ипак не дође.

Заиста не знам одговор на сва ова питања. Збуњен сам и тужан, као и већина православних Срба који виде шта се збива, а ништа организовано не могу да предузму. У глави ми се роји безброј питања, од оних баналних (Зашто се црквени новац, новац приложника који су Цркви дали да би она делала у славу Божију, троши на скупове бесмисленије од скупова „несврстаних“, кад се у Београду певало: „Нема оног који смије / одвојит нас од Замбије“?) до оних који кидају утробу („Да ли су деца поклана од усташа дала свој благослов да се преговара о уједињењу с непокајаним папистима? Да ли су те благослове дали Свештеномученици Платон бањалучки, Сава горњокарловачки, Петар дабробосански, старац Вукашин из Клепаца?

Кад гледам шта се ради и како се ради кад је вера отаца у питању, понекад се уплашим, па понављам са својим земљаком песником Дисом: „Тол'ко сам мали да ме страх. / Живим са'рањен као у ноћи“. И у овој грчевитој борби, која, како рече Св. Василије Велики, личи на тучу у мраку, пада ми на памет да се повучем да се ућутим, да се склупчам као јеж, (опет, по Дису: „Подиг'о сам руку своју с обарача вечна мрака / Нема смисла реметити бесмисленост у свом току“)... А онда, опет и опет, кажем: „Не могу! Немам право! Ни због своје деце, ни због свих наших предака који су главе дали да бисмо остали православни. Шта би рекао Пилипенда?“

Па се враћам. Некако се враћам. На штакама духовним, на једвите јаде, рањен, ташт, немолитвен. Но, ту сам...

Увек се питам: „Смем ли? Имам ли право да се огласим?“ И сад, кад сам се питао, наишао сам на текст протојереја Александра Шмемана, о улози клира и лаика у Цркви, о томе да сви носимо одговорност за нашу веру. Ево шта каже Шмеман (необични, али искрени, увек храбри, Шмеман, на кога се каткад љутим – кад га видим међу „реформаторима“ – а који је каткад најпрецизнији изразитељ црквеног Предања; Шмеман, тај „Берђајев у мантији“, али црквенији, васељенскији од Берђајева; Шмеман, неразмрсиви чвор противуречја Православља на Западу):

 

„ЗНАЧЕЊЕ ПОЈМА "ЛАИК"

Речи "лаички", "лаикат" и "лаик" долазе о јелинске речи "лаос" која значи "народ". Лаик је онај који припада народу, ко је члан органске и организоване заједнице (народа Цркве). Ово је, другим речима, крајње позитиван, а ни у ком случају негативан појам. Овај појам подразумева идеју пуног, одговорног, активног чланства, за разлику од, на пример, статуса кандидата. Међутим, хришћанска употреба овога појма је још позитивнија. Она долази из јелинског превода Старога Завета, где се реч "лаос" примењује, по правилу, на Народ Божији, Израиљ, Народ изабрани и освештани од Самога Бога као Његов народ. Овај концепт "народа Божијег" заузима средишње место у Библији. Библија тврди да је Бог изабрао један народ између многих других народа, да буде Његов нарочити орган у историји, да испуњава Његов наум, да, изнад свега, припреми долазак Христа, Спаситеља света. Бог са овим народом склапа "Завет", Савез или споразум о узајамном припадању. Стари Завет, пак, није ништа друго до припрема за Нови Завет. А у Христу се привилегије и изабраност "народа Божијег" проширују на све оне кој Га прихватају, који верују у Њега и који су спремни да Га прихвате као Бога и Спаситеља. Тако, Црква, заједница оних који верују у Христа, постаје истинити народ Божији, "Лаос" а сваки Хришћанин - "лаик", члан Народа Божијег.

Лаик јесте, дакле, онај који учествује у Божанској изабраности и који од Бога прима нарочити дар и привилегију чланства. То је крајње позитивно призвање, које се на коренит начин разликује од онога које налазимо у Вебстеровом речнику. Ми можемо да видимо да, по нашем православном учењу, сваки Хришћанин - био он епископ, свештеник, ђакон или члан Цркве - јесте, пре свега, и изнад свега - лаик, јер то није ни негативни нити фрагментарни, већ свеобухватни појам и наше заједничко призвање... Пре него што смо било шта нарочито, мисмо сви - лаици зато што читава Цркве јесте лаикат -  народ, породица, заједница - коју је изабрао и установио Сам Христос.

 

И лаик се рукополаже

Навикли смо да о "рукоположењу" мислимо као о препознативом обележју свештенства. Постоје рукоположени свештеници и нерукоположени Хришћани. Међутим, и овде се Православље поново разликује од западног "клирикализма", како римокатоличког тако и православног. Ако рукоположење, пре свега, значи даровање дарова Духа Светога ради испуњавања нашега призвања као Хришћана и као чланова Цркве, сваки верник постаје лаик [припадник Народа Цркве] управо кроз полагање руку. Ми то полагање руку налазимо у Светој Тајни Миропомазања, која следи после Свете Тајне Крштења. Зашто имамо две Свете Тајне уласка у Цркву, а не само једну јединствену? То је због тога што Крштење обнавља у нама истиниту човечанску природу која је негда била помрачена грехом, док нам Миропомазање даје позитивну моћ и благодат да будемо Хришћани, да деламо као Хришћани, да саздавамо Цркву Божију и да будемо одговорни учесници у животу Цркве. У овој Светој Тајни ми се молимо да новокрштени буде:

- часни члан Цркве Божије,

- освештани сасуд,

- чедо светлости,

- наследник Царства Божијег,

- да, сачувавши дар Духа Светога и умноживши меру благодати која му је дарована, прими награду свога узвишенога призвања и да буде убројан у првородне чија су имена записана на Небесима".

Овде смо, дакле, врло далеко од Вебстеровог одређења [лаика]. Св. ап. Павле све крштене Хришћане назива суграђанима Светих и домаћим Божијима (Ефес. 2,19). Јер, како он вели, "у Христу више нисмо странци нити дошљаци, него смо суграђани Светих и домаћи Божији... на Коме свеколико здање, складно спојено, расте у храм свети у Господу, у Кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу  (Ефес. 2, 19-22).

 

Лаик (верник) у Литургији

Ми обично мислимо да је богослужење особено клирикална сфера активности. Свештеник служи, а лаици [верници] присуствују. Свештеник је активан, други су пасивни. То је још једна заблуда и то врло озбиљна. Хришћански појам за богослужење је - Литургија, што управо значи саборно, заједнично, свеобухватно дело у коме активно учествују сви они који присуствују. Све молитве у Православној Цркви су свагда написане у множини "ми". Ми приносимо, ми се молимо, ми благодаримо, ми се клањамо, ми улазимо, ми се узносимо, ми примамо... Лаик [верник] је у најнепосреднијем смислу те речи саслужитељ свештеника који приноси Богу молитве Цркве, представљајући свеколики народ, говорећи у име свих. Један пример овог саслужења би нам био од помоћи: реч - Амин, на коју смо се толико већ навикли да више и не обраћамо пажњу на њу. Па, ипак, то је кључна реч. Ниједна молитва, ниједна жртва, ниједан благослов се никада не даје у Цркви а да не буде запечаћен том речју Амин која значи одобравање, саглашавање, учествовање. Рећи Амин нечему значи да га ја чиним својим, да се саглашавам са њим... Амин је заиста Реч лаиката [верног народа] Цркве, која изражава функцију лаиката као Народа Божијег, који слободно и радосно прихвата Божански дар, запечаћујући га својим саглашавањем. Заиста нема службе, нема Литургије без одговора Амин оних који су рукоположени да служе Богу као заједница, као Црква.

Према томе, ма коју литургијску службу да разматрамо, видећемо да она свагда следи одређени образац дијалога, сарадње, садејствовања између свештено-служитеља и сабрања. И то је заиста заједничко делање: одговорно учешће свакога [Хришћанина] у том делању је од суштинског значаја и као такво заиста неопходно, јер кроз то Црква, Народ Божији испуњава своју сврху и остварује свој циљ.

 

Место клира (свештенства) у Цркви

Управо овакво православно поимање "лаиката" [вернога народа] открива стварни смисао и функцију свештенства. У Православној Цркви свештенство није изнад верника нити је супротстављено верницима. Пре свега, ма како то чудно изгледало, основно значење појма "свештенство" (клир) је врло близак значењу појма "верни народ" (лаикат). Клир (свештенство) долази од κλήρος - clerus, што значи "изабрани удео Божији". Појам "клир" означава онај део рода људског који припада Богу, који је прихватио Његов призив, који је себе посветио Богу. У овом изворном значењу читава Црква се описује као "свештенство" (клир) -као део наслеђа Божијег: "Спаси, Боже, људе Своје и благослови наслеђе Своје". Црква је управо зато што јесте Народ Божији - Његов "део", Његово "наслеђе".

Међутим, појам "свештенство" се постепено ограничио на оне који су испуњавали нарочито служење унутар Народа Божијег, који су били нарочито издвојени да би служили у име читаве заједнице. Јер Народ Божији, од самога почетка, ни у ком случају није био аморфна маса већ му је Сам Христос дао структуру, поредак, јерархијско устројство: И ове постави Бог у Цркви: прво -Апостоле, друго Пророке, треће - Учитеље... Јесу ли сви Апостоли? Јесу ли сви Пророци? Јесу ли сви Учитељи? А ви сте Тело Христово и удови понаособ (1. Кор. 27-29).

Историјски, Црква је саздана на Апостолима, које је Христос лично изабрао и наименовао. Апостоли су, онда, изабрали и наменовали своје помагаче и наследнике, тако да је кроз читав непрекинути развој Цркве свагда постојао континуитет овог Божанског изабрања и наименовања. "Свештенство" је, према томе, неопходно да би чинило Цркву оним што она мора да буде: нарочити Народ или Удео Божији.

Нарочита функција свештенства јесте да унутар Цркве умножава оно што не зависи од човека: Благодат Божију, Учење Божије, заповести Божије, спасоносну и исцељујућу силу Божију. Ми овде наглашавамо "Божију", јер читав смисао "свештенства" лежи управо у потпуном поистовећењу са објективним учењем Цркве. То није свештеничко учење, нити њихова моћ: свештеници немају ништа осим онога што је сачувано и настављено у Цркви од Апостола све до нашега времена и што твори саму суштину Цркве. Свештеник има моћ да поучава, али само уколико поучава Предању Цркве и уколико је потпуно послушан Предању Цркве. Свештеник има моћ да служи, али опет, само уколико испуњава вечно Свештенство Самога Христа. Свештеник је потпуно и искључиво обавезан Истином коју представља и, зато, никада не може да говори нити да заповеда у своје име.

Наши верници, у својој критици свештенства, изражавају своју бојазан од претеране "моћи" свештенства, али пречесто заборављају да свештеник не представља никакву нарочиту клирикалну "моћ", већ управо "Моћ" Цркве чији су они чланови. Јер свакоме је јасно да је Црква постојала пре него што смо се ми родили и да свагда постоји као систем учења, поретка, Литургије, итд. И нико од нас не може да мења Цркву нити да је преобликује по сопственом укусу, и то из врло једноставног разлога: ми припадамо Цркви, али Црква не припада нама. Бог нас је милостиво примио у Своје наслеђе, учинио нас достојнима Свога Тела и Своје Крви, удостојио нас Свога Откривења и Заједничења са Њим. И управо свештенство представља тај континуитет, ту истоветност Цркве у учењу, животу и благодати кроз време и у простору. Свештеници поучавају једном истом вечном учењу, они нам предају једнога истога вечнога Христа, они нам објављују једно исто и вечно Спаситељско Дело Божије.

Без ове јерархијске структуре Црква би се претворила у пуко људску организацију која одражава различите идеје, укусе и изборе људске. Она би престала да буде Божија Установа, Божији дар нама људима. Али тада ни "верници" не би више могли да буду "лаикат" - Народ Божији, нити би могло да се изговара Амин, јер тамо где нема дара нема више ни прихватања. Тајна свештених чинова у Цркви јесте оно што читаву Цркву чини истинитим и пуним Лаосом, Лаикатом, самим Народом Божијим.“

Дакле, клир и лаос су у узајамном односу који мени, као лаику, даје за право да мислим и говорим о вери Цркве: не да бих за себе освојио неку „моћ“, „власт“, „углед“ (чему то?), него да бих био на путу који је заједнички и клиру и лаосу – а то је пут правоверја (православља и правоживља).

Зато, призивајући Господа у помоћ, почињем да разматрам на каквом су се клизавом путу нашли они који нас вуку у загрљај римског папе. И молим се Господу да ме читаоци схвате као искреног Србина, који, макар мало, са Шантићем може да каже:

„И гдје год је српска душа која,

тамо је мени Отаџбина моја“,

 и кроз кога не цвиле баш „душе милиона“ (као у христоликој Шантићевој „Мојој отаџбини“), али који често, кад милује своју децу по глави, не може а да не уздрхти због србске деце тог узраста коју су усташе побиле у Јасеновцу, Градишки, по јамама и безданима херцоговачким, личким, далматинским, само зато што их је, несрећнике, углавном бивше Србе, Ватикан учио мржњи према Цркви од Истока, Цркви њихових православних предака. И молим читаоца: немој се, брате у Христу, саблазнити што пишем овако много, и брзо, и на разне теме наше савремене црквености. Није то моје: то ја, као професионални читалац, читам, преводим, преписујем од умнијих, мудријих, начитанијих, а на ползу своме роду. Јер, у време многих лажних информација, тешко је снаћи се и наши оно што је корисно, и што нас снабдева правим увидом у ствари. Али, не заборавимо питање Т. С. Елиота, познатог песника: „Где је мудрост коју смо изгубили у знању? Где је знање које смо изгубили у информацијама?“ Мудрост наше православности није у пукој обавештености, него у Телу и Крви Господњој која нас, покајане, умива и купа, и везује с прецима и потомцима. Какав бих био Србин ако нисам човек? А какав бих био човек ако бих пљунуо на страдања наших једнокрвника и једновераца који, како рече Милан Ракић, и умираху „ћутке на страшноме кољу“?

Није то никакав „етнофилетизам“. То је родољубље у Христу, против кога се паписти, као и сви тоталитарци, вековима боре. Ако нас са Ћелекуле, из очних дупљи оних који падоше са Синђелићем, гледа слобода да се буде православни Србин без окова исламског џихада, онда нас из очних дупљи Срба које су ујамиле балканске слуге Ватикана гледа слобода да се не потчињавамо смртном човеку, папи, него само и једино Првоваскрсломе међу многом браћом, Господу нашем Исусу Христу. А то је једини начин да останемо људи.

 

Из историје

Године 1965, у Немачкој се појавила студија познатог римокатоличког теолога из Холандије, Wilhelm de Vries-a: Orthodoxie und Katholizismus, Gegensatz oder Ergenzung? У њој је, из римокатоличке перспективе, дат развој односа папског Рима и православног Истока. Књигу је, во времја оно, у часопису „Православна мисао“, у нас приказао Ђакон Прибислав Симић (сада професор Богословског факултета СПЦ у пензији).

Приказ је био исцрпан и озбиљан, па га ми у целини преносимо, да бисмо могли да хронолошки пратимо шта се збивало у узајамним односима Истока и Запада, из, рекосмо, западне перспективе:

„Аутор ове књиге је Wilhelm de Vries, проф. на папском Оријенталном Институту у Риму, истакнути познавалац источне Цркве, писац више научних дела о сирској теологији и проблему поновног уједињавања хришћана.

Књига је подељена у два дела. Први део говори о православљу и католицизму у првих хиљаду година (стр. 13-65), а други о других хиљаду година после расцепа (стр. 67- 133).

Говорећи о најранијим разликама између Истока и Запада, писац прво износи разлике у карактеру народа, којима су добрим делом условљене и друге разлике. Тако он каже: Римљанима је својствено трезвено и јасно просуђивање, мисао је управљена на практични, конкретни живот и његово уобличавање. Грци су упућени на теорију, гледање божанског. Они воле размишљање, конкретан свет је за њих само појава божанског. За Грка је човек слика Бога, која треба све више да се преображава у Бога, док је за Латина људски живот једно активно кретање човека ка Богу.

Исток и Запад су развијали различита схватања Цркве, што је било главни основ шизме, чему је делимично узрок у различитим развојима оба дела царства. Источно царство се одржало и у њему је створена државна црква, која је била под окриљем цара, а Западно је подлегло навали Варвара, где се развила од државе незванична папска црква. Папа је био принуђен да испуни пропашћу државе настали вакум, тј. да преузме и материјалне и политичке функције. Тако су настале па Истоку државна, а на Западу папска Црква.

У расцепу Цркве одлучујући значај имало је различито схватање Цркве, премда то није једина тачка сукоба. Пре свега, од почетка су постојале разлике у схватању личности Богочовека Христа. Александријска теолошка школа је нпр. у Христу гледала пре свега тајну и јединство Божанства, док је на Западу више наглашавано човечанство Христово. Исток је смисао спасоносног дела Христовог гледао у откривању светости Божанства, кроз коју се човек преображава. Насупрот томе Запад је искупитељско дело Христово схватио јуридички. Док су на Истоку вођене борбе око најсуптилнијих питања тројичности и оваплоћења, на Западу се у 4. и 5. в. расправљало о благодати и њеној неопходности за живот човека. Класична разлика између Истока и Запада, која је још увек актуелна, је у учењу о исхођењу Св. Духа, изражена у појму „Filoque". Писац сматра да ово питање није од тако великог значаја.

Разлике у схватању структуре Цркве испољиле су се први пут приликом Сардичког сабора 342. г. Источни епископи су протестовали против присуства на сабору св. Атанасија, кога је Тирски сабор осудио, а папа Јулије га рехабилитова. Источни епископи баце анатему на папу Јулија што је на Истоку осуђеним епископима отворио врата црквеног јединства и у знак протеста напусте Сабор. То је био први прекид јединства између Истока и Запада. Ни западни оци овога сабора нису признавали неограничено право римском епископу у  универзалној   Цркви.  Није му признато право да он  сам  у другој инстанци суди о спороном питању по ком је источни сабор донео одлуку. Могао је само да пошаље своје изасланике и да тражи ново ислеђење.

За време папе Геласија борба око питања папске или државне цркве букнула је у свој својој жестини. У његово време појавила се акакијевска шизма. Повод је био постављање од стране Цариграда за александријског патријарха Петра Манге, који је у очима Рима био  монофизит.  Петар Манга је потписао „Енотикон" (формула јединства цркве) цара Зенона, чији је духовни инспиратор био цариградски патријарх Акакије. Тиме је Цариград признао Петра за православног. Против тога јe одмах протестовао папа Симплиције (468-183). Али Симплиције убрзо умре, а његов наследник Феликс III пошаље изасланике у Цариград са захтевом да Акакије одговара пред папским трибуналом.  Легати су, међутим, признали Петра Мангу због чега их папа по повратку у Рим екскомуницира, а Акакија прогласи за смењеног. То јe био отворен раскид са Цариградом, јер цариградском патријарху није могао да суди папа  него само сабор. Расцеп је трајао до 519.г.  када је  за време цара Јустина и папе Хормизда донета „Формула Хормизда" и тиме успостављено јединство са Римом.

Нови сукоби између Цариграда и Рима избијали су за време монотелитских борби, за царева Ираклија (610—641) и Конастанса II (641-668). Затим због Трулског сабора (692), чије одлуке папа није хтео да потпише и око Јужне Италије где су држани источни обреди, а нарочито у време иконоборства. Спор је настао и за папе Григорија II   (715-731),   који   је присвојио себи право да као поглавар цркве може  екскомуницирати  и цара.  Цар  увређен  ставом  папе  нареди да области старог Илирика, Грчке, Македоније, Калебрије и Сицилије место Риму припадају Цариграду, што папе нису признали, и то је постала нова спорна тачка између Истока и Запада.

Политички расцеп између Истока и Запада настао је у другај половини 8. века, када су Лонгобарди напали Рим и када се папа за помоћ обратио Германима и Пипину, јер је Византија била заузета  борбама са Арабљанима и није могла пружити помоћ Риму. То је био одлучујући корак који је значио политички раскид са Византијом. Затим крунисање Карла Великог од папе Лава III 800.год. било је уствари оснивање западног царства насупрот Византији, које је на Западу схваћено као наследник Римског царства и нова политичка организација целог хришћанства.

Борба између Игњатија и Фотија у коју се умешао папа Никола и покрштавање бугарског цара Бориса (864) од византијских свештеника још више је погоршало односе између Византије и Рима. Цариград није трпео латинске мисионаре у Бугарској. Патријарх Фотије сазове 867. г. сабор у Цариграду на коме су осуђени неки западни обичаји, папа Никола је проглашен смењеним и екскомуницираним. У међувремену је папа Никола умро, нови папа Адријан II сазове сабор у Рпму 869. г. на коме спали акта цариградског сабора од 867, и осуди саборе од 859. и 861. који су сменили Игњатија, а Фотија екскомуницира (Фотија је цар Василије већ био сменуо). Али дошло ie до сукоба и између Игњатија и Рима, јер Игњатије није хтео да се одрекне Бугарске. Кад је Игњатије умро на његово место је опет дошао Фотије, кога папа Јован VIII призна. У време Фотија у Цариграду је владала идеја пептархије, т.ј. да Црквом управља пет једнаких патријарха међу којима је римски папа „примус интер парес", али папе се овим ни тада, као ни данac, нису задовољавале. Овај расцеп се временом све више продубљивао. За време патријарха Сергија (999-1019) у Цариграду се име папе дефинитивно изгубило из диптиха.

Највећи сукоб, који је имао фаталне последице почео је у Цариграду на почетку 1053. г. када је патријарх Михаило Кируларије наредио да се затворе манастири латинских калуђера и латинске цркве, са образложењем да је празновање св.евхаристије на бесквасном хлебу апсолутно недопустиво и неважеће. Најпре је архиеп. охридски Лав, који је тада био потчињен патријарху Михаилу Керуларију, написао писмо еп. Јовану траниском у Јужној Италији у коме каже да је јединство Цркве могуће само ако Латини напусте своје заблуде. Кардинал Хумберт редиговао је одговор у име папе. У 40. глави кардинал развија идеју примата и побија преко 90 „заблуда" источњака. Ово прво писмо није послато, јер су почетком 1054. г. од цара и патријарха стигла помирљива писма; патријарх је чак изразио спремност да име папе унесе у диптих. Одговор папе цару и патријарху редиговао је опет Хумберт, у нешто блажем тону али довољно неспретно. Писма су носили папски изасланици, на чијем челу је стајао сам Хумберт. У Цариград су стигли у јулу 1054. На путу су изасланици разговарали у Барију са Агриросом у коме је патријарх видео свог личног противника. Изасланици су, пошто их је патријарх нељубазно примио, сматрали да је цар најважнија личност па су патријарха оставили по страни. Патријарх увређен папским писмом сматрао се папи равноправним и хтео је с њим да саобраћа на равној нози. Папска писма прогласио је за фалсификат Агрироса и у легатима је видео његове посланике. У ове дане стигла је у Цариград вест о смрти папе Лава IX. 24. јуна дошло је до диспута између Хумберта и грчког монаха Никите Ститата на коме се прво расправљало о бесквасном хлебу. Хумберт је непотребно убацио питање филиокве тврдећи да су га Грци избацили из Символа. Патријарх је и даље игнорисао легате. Хумберт 16. јула 1054. г. за време богослужења стави на престо Св. Софије Булу проклетства против патријарха Михаила Кируларија и његових присталица, у којој за патријарха Михаила каже да се погрешно назива патријарх и да је он за Хумберта само бискуп Цариграда. Патријарх Булу обнародује и позове клир и народ против Латина. Легати су одмах били напустили Цариград, али их цар на захтев патријарха врати, међутим, они не пристану да се у Синоду појаве пред патријархом и кријући се отпутују. Цар спали један препис буле екскомуникације, а Св. синод 24. јула осуди поступак легата. Патријарх нападне разлике у обредима и од њих створи питање вере, и са свешћу о културној надмоћности нападне варваре на Западу као јеретике тврдећи да они треба да се врате правој ортодоксији Грка. Овим догађајем од  1054. г. Ако покушамо да тражимо дубље разлоге ове шизме морамо пре свега констатовати да цариградски патријарх уопште није хтео да призна папски ауторитет, јер није могао да прихвати неосновану тврдњу да примат почива на божанском праву. Патријарх је нпр. писао папи: „Ако се само кроз тебе моје име прокламује у римској Цркви, то ће кроз моје посредовање твоје име бити познато у свим црквама замљине кугле". Он је био спреман да се прекинута заједница успостави само под условом признања потпуне равноправности обе Цркве. Овде писац поред све cвoје научне објективности сасвим произвољно сву кривицу за шизму баца на цариградског патријарха; он дословце каже: „Битна одговорност за шизму погађа, дакле, то мора бити јасно речено, патријарха, који Богом постављени ред у Цркви није више признавао и себе тиме одвојио од централне тачке црквеног јединства". Писац, додуше, даље каже: „Овим није речено да је Запад слободан од сваке одговорности. Хумберт је против Грка подигао неоправдане и директно погрешне оптужбе". Сад нам постаје сасвим јасно да ни најдобронамернији римокатолички научници не могу о шизми непристрасно да суде. Најмање је пристрасан био папа Јован ХХIII када jе о расцепу рекао: „Одговорности су подељене". Шизма је резултат једног дугог развоја где су, како смо видели, и политички фактори и од воље појединих људи независни догађаји играли извесну улогу. У сваком случају било би погрешно за шизму чинити одговорнима само поједине личности, кав патр. Фотија или Михаила Керуларија. Ако се тражи пут ка савлађивању шизме, мopa се ући у траг најдубљим разлозима, а најдубљи нам изгледају да оба дела сопствени начин држе за апсолутни и разлику другога не схватају и не уважавају.

 

ДРУГИХ ХИЉАДУ ГОДИНА ПОСЛЕ ШИЗМЕ. - Сви покушаји да се створени расцеп између Истока и Запада премости остали су без успеха. Православље и католицизам су данас међусобно више удаљени него у XI в. На Западу је од тада идеја примата све више главни основ еклезиологије, док је Исток ову идеју прогласио за јерес латина. То није je била једина разлика. На Западу се од XII в. развија јадна врста рационалне теологије, схоластика, која је Истоку остала далека и он ју је све више побијао. Затим, субјективне форме побожности, које су у ово време на Западу настале и ове се више развијале остале су за Исток неразумљиве.

Григоријанском реформом почиње paзвој пренаглашеног    монархистичког принципа у римокатоличкој Цркви, који је водио одстрањивању дотадашње структуре сличне  структури православне  Цркве. Међу ступњеви између централне власти и појединих  бискупа су исчезли у „Диктатус Папе". Григорије већ присваја себи право да смењује  и премешта бискупе. Кроз издавање Декретал - закона 12. в. папа ове више постаје извор сваке власти у Цркви. Права бискупа која почивају на божанским основама исчезавају све више и више.  Црква постаје  у основи  једна агромна дијецеза чији је бискуп папа. Тако настаје универзална монархија, једно црквено царство са централном управом, уместо ранијих више или мање појединих аутономних цркава. На крају бискупски ауторитет се све више схвата само као делимично учешће у потпуној папској власти. Ову  концепцију налазимо у исповедању вере, које су одбили византијски представници на Лионском сабору (1274).

Примат се појављује већ у време Гргура  VII  као истина    вере и то као фундаментална истина. Ко се не покорава примату није само шизматик него и  јеретик. Зато већ Гргyp VII на Грке гледа као на јеретике. До Григоријанске реформе Црква и држава нису биле потпуно одвојене, царска функција је често преовлађивала и на црквеном пољу и Црква  је често западала у надостојну зависност од световне власти. Програм Гргура VII је био: хришћански свет дефинитивно ставити под Божију владавину. Ову папску власт касније још више проширује Инокентије III (1198-1216) и Бонифације VIII (1294-1303). Први ватикански концил дефинисао је непосредну, редовну, и универзалну власт папе над целом Црквом, док улога бискупа није нашла дужан обзир. Други ватикански концил је у Конституцији о Цркви развио свестрано проучено учење, у коме долази до свога права како папска потпуна власт тако и од Христа основани ауторитет епископског колегија.

Православно схватање Цркве је после расцепа добило сасвим други развој и ни на једном другом пољу нису се Исток и Запад тако много удаљили један од другога као на овоме. Ана кћерка Алексија Комнена у биографији  свога оца каже да је са царством и примат над  Црквом пренет из Рима у Цариград. Писац даље неосновано тврди: „Халкидонски сабор је епископу Новога Рима потчинио све дијецезе света. Стварно цариградски патријарси су најзад изричито тражили врховну власт над  свима правоверним хришћанима". Кроз пад римског епископа у јерес, у очима византинаца, дотадашња пентархија, колективна владавина пет патријарха над целом Црквом, претворила се  у тетрархију.  Пошто су остала три патријархата кроз освајање муслимана осуђена на безначајност, „владавина над целом Црквом остала је у рукама цариградског патријарха" (стр.74). Православно схватање Цркве се, тврди даље писац, током времена изменило. У новије време настале су дубље промене у схватању ауторитета учења црквене јерархије. Главни  пропагатор нове идеје био је Алексеј Хомјаков (1804-1860). По њему би носилац непогрешивости  у  Цркви  био  верујући народ, чија се верска свест не може преварити, а не јерархија. Хомјаков се ослања на енциклику четири стара источна патријарха из 1848., и тврди да сваки верник има непосредно просветљење од  Бога и тако постаје носилац духа. Он указује на отказивање јерархије на Флорентинском сабору, где су патријарх и епископи издали православну веру, која је спасена кроз народ који се одупро јерархији и одбацио сабор. Ове идеје су данас широко распрострањене у Православљу. Митрополит Хризостом је директно рекао: „Најзад у православној Цркви одлучујућа је верска свест сваког појединог верника, који независно од његовог личног образовања осећа шта је стварно православно а шта не"... Дакле, не јерархија већ заједница верујућих одлучује шта се у православној Цркви може сматрати за истину. Из овога се може извући конзеквенца да верници извесне одлуке јерархије могу једноставно да не прихвате. Против оваквог схватања постоји међу православнима опозиција. Шмеман, проф. семинарије св. Владимира у Њујорку каже: „Говорити о демократској Цркви, значи саму Цркву довести у опасност. Црква долази одозго а не одоздо. Не зидамо ми Цркву, већ смо ми позвани у Цркву". Познати грчки канонист Аливизатос је у Солуну 1959. г. против тога објаснио: „Црква јe демократски конструисана. Овај израз, додуше, није сасвим адекватан, руска реч „соборност" боље изражава појам". То је, уствари, учење Хомјакова о јединству у слободи и љубави, које треба да буде карактеристично за православље, док у римокатоличкој Цркви влада јединство без слободе, а у протестантизму слобода без јединства. Ово показује колико далеко су се православље и римокатолицизам у другом миленијуму удаљили једно од другога, тако да је данас уједињење теже него што је било у 11. веку.

 

СХОЛАСТИКА И ПАЛАМИЗАМ. - Схоластика се трудила да одговори притиску времена за свеобухватним јединством, да теолошко сазнање обухвати у систем, у једну јединствену логичку грађевину. Као што је западно хришћанство кроз један јединствени врх - папство постало комплетно јединство, тако се хтело да теолошке идеје буду обухваћене у једну величанствену суму, до краја рационално организовано као једна готска катедрала. На Истоку полемика против схоластике појавила се тек у 14. в. са појавом Исихазма и Паламизма, што показује да се и традиционални Исток развијао. Григорије Синајски (1255 - 1346) проширио је на Атону исихастички метод и учио монахе да Исусова молитва (Господе, Исусе, смилуј се мени грешноме) буде молитва срца како би се дошло до мистичног гледања тајанствене светлости преображења.

У догматске супротности спада, пре свега, учење о Цркви. Универзални јурисдикциони примат папе и његову личну непогрешивост, како је то формулисао Први ватикански концил, православна Црква у основи одбија. Према православном учењу једина глава Цркве је сам Христос. Православни даље одбацују: Филиокве, cве одлуке римокатоличке Цркве донете после расцепа и дефиниције папа, као што је непорочно зачеће пресв. Богородице, телесно узношење Богародице. Код православних у освећењу св. дарова најважнија је епиклеза, коју римокатолици изостављају. Брак у православној Цркви није нераскидљив. Психолошки посматрано можда су још важније различите врсте духовности, које међусобно удаљују источне и западне хришћане. Запад је увео молитве: Исусу детету, Исусу који страда, смрти Исусовој, пет рана Исусових, св. крви Исусовој итд. У новије време нарочито се поштује срце Исусово. Затим су уведене процесије св. причешћа (Телово), при претварању св. дарова освећене хостије и путир показују се народу, што је неразумљиво за православне за које је св. евхаристија „страшна тајна". Даље, западни монашки редови су добили различито устројство, Фрањевци и Доминиканци су нпр. за главни задатак имали ширење царства Божијег на земљи кроз проповед, а источно монаштво је бегање из света да би се доживело мистично гладање Бога. Тако су се источно православље и западни католицизам све више удаљавали  један  од  другога.

 

ПОКУШАЈИ САВЛАЂИВАЊА РАСЦЕПА. - За време латинског царства у Цариграду папа је за патријарха поставио Латина, мислећи тиме да овај бунтовии патријархат натера на послушност апостолској столици. Он је унију хтео да проведе на тај начин што је од грчких епископа захтевао да положе заклетву верности; епископе који су положили заклетву потчинио јe латинском патријарху. Од традиционалне грчке аутокефалије није остало ништа. Папа Инокентије је кардиналима дао инструкције да грчку Цркву преформирају у побожности и чистоти вере. Лионска унија je била замишљена као присилна капитулација Истока пред Западом. Михаило Палеолог је видео да Карло Анжујски угрожава Цариград и зато му је био потребан мир са папом. Пошто је био под политичким притиском показао је спремност да прихвати све захтеве Рима, који су били у потпуној супротности са  источном  традицијом, на што је хтео да натера цариградску   Цркву. Умро је екскомунициран од обе Цркве; његова црква му је чак и опело ускратила.  Цариградски   Синод  је 1273.  г.  одбио папске захтеве.  Представници цара су 6. јула 1274. г. у Лиону у име цара положили заклетву на исповедање вере,  и на папској миси су за време читања  Вјерују морали на грчком три пута поновити филиокве. Ово исповедање је на Истоку наишло на одлучан отпор и осуду, чиме је овај покушај уније и осујећен. Пропадање уније иа Западу је продубило  неповерење према Грцима, на које је Запад гледао као на очврсле шизматике и јеретике.

Опаспост од Турака је поново натерала Грке на    преговоре са Западом. Папи је обећавана  унија као награда за војну  помоћ.  Међутим, папска теза је била: прво унија а после помоћ против Турака. Грци су тражили сазивање сабора да се на њему продискутују спорна питања, а папа је тражио да се пошаљу делегати који се дају поучити и који ће се у име Грка потчинити римској Цркви као једино правој.   Дакле, не дискусија, не преговори, већ безусловна  капитулација.  Цар Јован V Палеолог тражећи хитну војну помоћ нудио је да пошаље свога млађег сина за таоца, он сам у Цариградy се пред папским легатима заклео да негира шизму и из њихових руку прими причешће. 1366.  цар  Јован је лично отишао на Запад, и у Риму се у окт. 1367. сретне са папом Урбаном V и пређе у католичку веру, али од обећане војне помоћи није ништа било.

Флорентинска унија (1439). Овога пута су византијски цар, цариградски патријарх и многи епископи са Латинима преговарали „на равној нози", о заклињању, обраћању,  повратку није било речи. Писац каже: можда латинска Црква није православнима никад више толико наишла у сусрет као у Фиренци. Римокатоличка црква je осетила шта је шизма. Неколико деценија постојала су два папе, а на крају и три, који су се узајамно проклињали  и екскомуницирали.  Унија је тада била неопходна обема странама:  папи Евгенију IV као лични успех, да би се боље утврдио против бунтовног сабора у Базелу, а Грцима је она била услов за добијање помоћи против Турака. По спорним питањима: филиокве, пургаторијума идр. нађени су компромиси. Папа је чак пристао на чување привилегија и свих права источних патријараха. Али унија је ипак морала пропасти, јер под истим речима флорентинског сабсра Исток је разумео нешто потпуно друго него Запад. Унија је морала пропасти и због тога што у Цариграду за њу психолошки нису били -примљени ни свештенство, ни монаси, ни народ.

Пошто је Рим увидео да је унија са целим православљем немогућа, он је прешао  на  унијаћење  појединих одвојених    црквених заједница на Блиском Истоку, а касније и у другим  земљама. Оснивањем римокатоличких патријархата Рим је хтео да једним ударцем целе заједнице веже за св. столицу.  То ниуком случају није постигнуто,  јер  су противници уније насупрот римокатоличким патријархатима оснивали  некатоличке, што је противно жељи Рима довело до удвостручавања јерархије. Рим је основао мелкитски       патријархат (1724). Клир и народ Дамаска изабере  римокатолика Серафима Танаса за патријарха целог мелкитског патријархата  Антиохије;  он   се  назвао Кирил VI. Противници уније изаберу против патријарха Силвестра, који је издејствовао признање од султана  и  на  цариградском   Синоду 1728. г. заједно са цариградским и јерусалимским  патријархом  баци  анатему на Кирила. Кирило пошто се није могао  одржати у Дамаску морао је да бега у брда Либана. Тако је овај покушај уније, као и остали, само делимично   успео. Папе нису поштовале обећану аутономију патријараха. Тако видимо да се Кирило VI 1745. г. жали папи Бенедикту XIV: „Свети оче, могу ли ја игде имати права не патријарха, већ једног обичног бискупа?“

После смрти патријарха Кирила избио је спор око избора новог патријарха, што је папа Климент XIII искористио присвојивши себи право да именује патријарха. Тако су и остали унијатски патријархати изгубили основне  привилегије  аутономије.

 

СТАВ РИМА ПРЕМА ПРАВОСЛАВНОМ ИСТОКУ ЗА ВРЕМЕ ПАПЕ ПИЈА IX (1846 - 1878) И ЛАВА ХIII (1878 -1903). - Пије IX је 1848. г. позвао православне јерархе да се врате у католичку Цркву, што је цариградски Синод 1848. г. за време патријарха Антима најенергичније одбио. Пије је нудио јединство под „минималним" условима. Нужно је, каже папа, да се православни врате јединству, да су са католицима сагласни у исповедању праве вере, коју чврсто држи католичка Црква и да православни чувају јадинство са Црквом и врховном столицом Петровом. Потчињавање папи је, дакле, дискретно најављено. Реакција православних на позив на унију била је негативна. Одговор је саставио поменуги цариградски Синод 1848. на коме су били присутни поред цариградског и александријски, антиохијски и јерусалимски пагријарси. Синод пребацује римским бискупима да се они држе непопрешивости и приматa кроз то што „они све што је божанско газе ногама... и све свето обесвећују". Католици се оптужују за монструозну јерес, док је једино православље сачувало праву апостолску веру. Даље се набрајају римокатоличке јереси. Филиокве, папство, папа благодат Св. Духа сматра својим монополом, себе сматра заступником Христовим..., уместо братског ауторитета који му је у сва времена припадао претендује на апсолутни деспотизам и господарство над целом Црквом. Од разлика у обредима помињу се: крштавање деце кропљењем, изостављање епиклезе при oсвећењу св. дарова, употреба бесквасних хлебова итд. Православна Црква се труди, каже се даље у одговору, да одврати Запад од његових заблуда, али узалуд. Он бесни против православља, које пред његовим очима стоји као стална оптужба због његовог одбацивања вере отаца. Писац признаје да је овакво позивање на јединство неумесно/.../

 Овде се православнима и данас намеће питање да ли и папа Павле VI није превидео психолошку ситуацију православних када је првог дана после свога избора објавио да ће његови планови и молитве бити усмерени на успостављање јединства међу хришћанима, којом приликом је некатолицима рекао: „Треба да знате да смо ми према вама испуњени истом благонаклоношћу и да ћете ви у римској Цркви, у неку руку, наћи родитељску кућу и повећаћете сјајна и богата добра која одликују њену историју, културу и религиозно наследство: закитићете је са новом титулом славе". А приликом посете Светој Земљи исти папа је једноставно рекао: „Врата тора су отворена, исчекивање је искрено и срдачио, чежња јака и истрајана. Расположив простор је широк и удобан". Дакле, овај позив папе Павле VI разликује се од позива Пија IX из 1848. г. у томе што овај не употребљава изразе враћање у католичку Цркву. Највећи напредак је, несумњиво, учињен у начину  обраћања.

Папа Лав ХIII је био заузео врло помирљив став према православнима, али је ипак тражио повратак православне Цркве ка полазној тачци од које се одвојила. Он, додуше, није захтевао потчињавање његовој личности, већ истини и позивао је на проучавање истине. Реакција је била различита. Уредник новина „Анатоли" упутио је папи отворено писмо у коме каже: „Св. оче, плашимо се да ваша светост није, у једној као и другој Цркви, једина личност која питање уједињења правилно разуме". Међутим службени одговор, који је у виду окружнице 1895. г. caставио цариградски патријарх Антим VII са својим Cинодом био је негативан. Ту се нпр. између осталога каже: „Ђаво је епископу Рима улио неподношљиву гордост, и тако су се развиле безбројне безбожне новотарије које су у супротности са Еванђељем". Ни најбоља воља папе није могла да развеје неповерење које се, по признању самог писца, не без објективне кривице и Запада" учврстило у душама источњака. Расположење православаца према овом папи најбоље је окаректерисао познати руски оберпрокуратор Победоносцев: »Le Раре passe, la curie romaine reste« (папа пролази, римска курија остаје).

Данас је развој међуцрквених односа заузимањем папе Јована  ХХIII и његовог  наследника папе Павла VI и васељенског патријарха Атинагоре I добио сасвим други    правац. Свеправославна конференција на Родосу је 1963. г.  прихватала предлог цариградског патријарха, да Православна   источна Црква може Римокатоличкој Цркви предложити почетак дијалога на равноправној  нози. Огромна је разлика тона Свеправославне конференције и одговора патријарха Антима VII на позив ка уједињењу папе Лава XIII. А разлика између  позива  на  уједињење Пија IX и Лава ХIII и  папе Павла VI је, како смо видели, незнатна.

Интересантно је да писац после Свеправославне конференције на Родосу и после ватиканског Декрета о екуменизму, донетог 21. нов. 1964. г., и даље расцеп између Рима и Цариграда за време патријарха Фотија и онај   дефинитивни (1054 за  време патријарха Михаила Керуларија противно  историјским чињеницама  назива „фотијева шизма" и „шизма Михаила Кируларија". У претпоследњем реду ове  књиге: „...не  треба  сумњати у поновно успостављање органског јединства између Истока и Запада у једној правој    универзалнај Цркви Христовој", као и у горе поменутим папским изјавама, изражен је, од православних одавно одбачени, став Рима да се изгубљено јединство може наћи само у римокатоличкој Цркви.   Овакав   „екуменизам"    мора код  православних  увек  изазивати сумњу.“

Шта се види из овог приказа de Vries - ове књиге?

Вековима се чинило исто: папе су православне сматрале „шизматицима“ (јер нису могли да укажу на догматске заблуде оних који су чували неповређено наслеђе првог миленијума заједништва) и звали су их под своју власт. Православни су папизам препознавали као јерес, и одбијали да се потчине. Мењала се само папска реторика, и ништа више. Зато се ово не сме превидети кад се говори о будућим односима Истока и Запада. Јер, реторика је реторика, а Истина је Христос.

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 15 октобар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.