Богомољка (једна од првих припадница Богомољачког покрета, око 1920.) Богомољачки покрет је био покушај сељана да живе код куће полумонашким животом, па су стога припадници бoгомољачког покрета увек видели у манастирима себи сродну средину. Манастирски монаси и монахиње су упражњавали молитву као велики део свог дневног распореда, а припадници тзв. Богомољачког покрета на селу, богомољци и богомољке, такође су упражњавали своју кућну молитву, према својим могућностима, некад по сат времена ујутру и сат времена увече, а понекад и по 6 сати на дан.
Богомољка (једна од првих припадница Богомољачког покрета, око 1920.) Стога није ни чудо што су богомољци често боравили и по манастирима, као гости, који су се молили са монасима и монахињама на редовним богослужењима, али су и помагали у манастирским пословима. Тако се по манастирима Србије у свако доба могло видети и препознати присуство тих људи и жена, припадника Богомољачког покрета, као саставни део манастирског живота. А и монаси и монахиње виђали су се у селима, као гости у проверено правоверним богомољачким кућама. У то време та два света, монашки и богомољачки, укрштали су се као два сродна религиозна феномена. Када данашњи верник погледа ове фотографије на којима су снимци монаха, монахиња и побожних људи из скорије прошлости, приметиће неколико ствари: 1. „Духовне громаде“ и „легенде“ у области српске духовности, тј. људи који су до скоро нешто значили у области наше вере и духовности, данас тону у заборав. За једну деценију нико неће знати ни да су постојали. 2. Ако су то монаси, приметиће да таквих монаха данас мало има. Зато што су те монашке духовне громаде биле пореклом из руралне (сеоске) средине, потекле из народа напаћеног и намученог, навикнутог на неудобан и некомфоран начин живота, на рано устајање, на просту врсту хране, на захватање воде кофом из бунара, на умивање посипањем воде из неке посудице над лавором (умиваоником), на пешачење до суседног села или града, уместо вожње колима… 3. Да су те духовне громаде од монаха и стараца били неписмени или полуписмени људи, често без неког посебног талента, вештине или умећа, те да нису стварали ништа вредно, било то у облику градње или неких заната. Ти су монаси једноставно радили само свој монашки посао, а то је молитвање и аскетизам (подвижништво). Из приложеног фото материјала и из умерених кратких опаски и напомена уз фотографије, данашњи верник упознаће те ветеране и „легенде“ који ће можда у њима наћи спас од заборава, док ће за највећи број људи из тзв. „обичног света“ те личности бити заувек заборављене… Отац Христифор Јошанички Овај калуђер (чувени за своје време), схи-игуман хаџи Христифор, сакупио је младе искушенике и монахе у свом манастиру Јошаници код Светозарева (Јагодине) између 1955. и 1976. године и успео да створи молитвено-подвижничко братство, по угледу на типик Јерусалимског манастира Светог Саве Јерусалимског. Исти молитвено-подвижнички типик, као по договору, уведен је и у оближњем женском манастиру Раваници код Ћуприје. По том типику монашка братства или сестринства требало је да имају овакав дневни распоред: 6 сати молитве, 6 сати читања и самоедуковања, 6 сати рада и 6 сати сна. Монахиње пореклом са села, из редова богомољачког покрета; можда неуке у смислу школског знања, али богате љубављу, милосрђем и гостопримством, за које је св. владика Николај говорио: то су моје „вредне пчелице“, то су „Христове мироносице“… Бивши богомољац, а потом калуђер у Жичи, отац Васијан Мишић, прешао 1942. из Жиче у Овчарски манастир Преображење, где се упознао са техником мољења на бројанице (тзв. непрестана Исусова молитва), а потом ту молитвену технику пренео у манастир Покајницу, где је основао монашко братство коме је главно занимање било управо Исусова молитва. Упокојио се у Господу 1977. Отац Васијан, старешина манастира Покајнице, имао је чин игумана, а у старости постао и схијеромонах са именом Василије. Схи-игуман Василије из Покајнице, упражњавао целог живота главни монашки задатак, а то је МОЛИТВА. „Христове сиротице“ како је св. владика Николај Велимировић, (а касније и митрополит Амфилохије) називао смерне српске монахиње, које су дошле са села, од својих стада, и које осим чувања оваца и нешто мало школе, нису имале неке веће спреме, па су као монахиње у манастирима имале једноставна послушања као што је: да пеку хлебове, преду вуницу и плету џемпере, да дену сено, окопавају виноград и башту, захватају воду кофом из бунара и преносе је у судовима, да чисте цркву, конаке и двориште, да грабуљају лишће отпало с дрвећа, које с јесени прекрива стазе и травњаке итд… Из овог описа се види да су се бавиле врло једноставним пословима. Реч је о манастирима какве смо знали између 1945-1990. године пре него што су манастири напустили земљорадњу и сточарство и прешли на софистицираније облике привређивања, мање просте а више префињене. Монахиња са пољопривредном алатком. Слика из 1981. године. Монахиње на пољским радовима. Слика из 1977. године. Схи-игуман о. Христифор, старешина манастира Јошанице код Светозарева (Јагодине), био је велики молитвеник који је у свом манастиру имао доста младих монаха који су се бавили само дугим богослужењума по светогорском типику, а ван службе радили вредно пољопривреду на имању и гајили доста стоке. Бавили се земљорадњом, баштованством, виноградарством сточарством и млевењем брашна у својој воденици. Слика из 1970. Станко Маричић, богомољац владике Николаја Велимировића, прави аскета. Живео у Крагујевцу, у малој градској кућици близу центра, где је 7 сати дневно проводио у молитви, јео врло мало хране, спавао на дрвеном кревету без сламарице, а део дана радио на сређивању евиденције у вези рада богомољачких друштава и заједница којима је центар и Управа био у Крагујевцу, у улици св. Саве бр. 6, близу Станкове кућице. Био је познат под именом „брат Станко“. Слика из 1970. године. „Брат Милија“, богомољац из Крњева, презивао се Тирнанић, био је обичан члан богомољачког покрета, али због његове повучености и увек споредне улоге у богомољачкој заједници, никада није долазио у центар пажње. Данас, 20 година после његoве смрти, људи постају свесни да је то био Божји слуга, богомољац, коме није било много равних по смирењу и духовности. Ово је тренутак да се брат Милија овековечи, да се скрене на њега пажња и да се сачува од заборава. Игуман Стефан Ђурђевић (1909-1994), из манастира Покајнице, бавио се својим основним монашким задатком, а то је непрестана молитва Исусова, на бројанице. Игуман Герасим Животић (1989-1986), из манастира Покајнице. Бавио се својим основним монашким задатком, а то је непрестана Исусова молитва, на бројанице. Монах Николај Нинковић (1902-1985, из манастира Покајница. Бавио се својим основним монашким задатком, непрестаном Исусовом молитвом, на бројанице. Монах Георгије Митић (1908-1989), из манастира Покајнице. Бавио се својим основним монашким задатком а то је непрестана Исусова молитва, на бројанице. Стари и мудри богомољац из Крњева, брат Милија (Тирнанић), увек тих, смеран, са осмехом, али и увек на маргини и периферији богомољачке групе, и никада нико није успео да га „увуче“ у центар пажње, да би Милија добио својих „5 минута“ публицитета. Не. Увек је остао по страни, мудро се смешкајући, увек тих и једноличан. Зато су помало бахати људи увек осећали сопствену несигурност у његовом присуству, као да их он ненаметљиво кочи и не да им слободу да буду бахати. А он је само био присутан, и никоме није говорио како да се понаша. Бар не на видљив начин. Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
Извор:svpetkastubal.org/ |