Много ме гануо текст о богомољцима који сте јуче објавили (овде:), па вас молим – пишите о богомољцима, који су, како кажу новотарци, били „затуцани“, али смирењем, а не гордошћу, па им је Бог говорио, као праоцу Авраму, а ко њима говори, са свим њиховим докторатима, то само они знају, јер су затуцани гордошћу. 

Ми, старији, памтимо богомољачко монаштво. Рецимо, ја се сећам мати Минодоре, сретењске игуманије, која је била из домаћинске куће Шишовића. Њу је богомољству привео Милија Ристивојевић, који се касније замонашио и постао монах Митрофан. Он јој је причао о монаштву, а девојка Машинка (тако се звала пре монашења) свим срцем је хтела у манастир, али није знала ни да чита, ни да пише. Било ју је срамота да неписмена оде да буде искушеница. Говорио јој је отац Митрофан да не брине, и да ће у манастиру научити, али је њу било срамота и даље. Носила је са собом Нови завет, чувала овце и једном је отворила свету књигу и – почела да чита. Сам Бог ју је научио. После тога је постала искушеница, и ову књигу је, као светињу, чувала целог живота.

Ко зна колико је оваквих случајева било. Позовите читаоце да вам о таквим хришћанима пишу и шаљу сведочанства. Пишите о богомољцима, којих више нема, али који су велики пред Богом и у небеској Србији.

ВАШ ОДАНИ ЧИТАЛАЦ

БРАТИСЛАВ СИМЕУНОВИЋ