…Богомољачки покрет јавио се као спонтана последица животног искуства људи, који су кроз живот и честе ратове у којима су учествовали, осетили потребу да се морално препороде и да свој живот освете Богом…

Слично апостолима и првим хришћанима, који су све остављали само да би Христа задобили, чинили су и богомољци. Стога није чудно да су и они, попут прбих хришћана, у очима својих савременика били људи „некњижњиви и прости“ (Дела ап. 4,13), па је и одређивање речи „богомољац“ у нашим речницима с призвуком осуде због „претераног испољавања побожности“ (као да се Богу може премолити), па и њихово сврставање у секту. Они су само хтели да се морално препороде, да у њима буја живот достојан боголиких бића и да светла образа могу носити име хришћана и доћи пред свога Господа.

Ревност богомољаца била је неразумљива за многе, а многи су им и завидели на томе. Својом ревношћу у вери и животу са вером они су били пример, али, нажалост, и укор многима, па и неким својим пастирима – свештеницима. Но и када су свештеници схватили побуде моралног буђења и ревност коју су пробуђени показивали у својој вери, пришли су богомољцима, помагали им и били им предводници.

Живот богомољаца састојао се у сталној борби против зла. Да би та борба била што успешнија, они су се све чвршће везивали за Бога, али и повезивали међусобно. Тако су многа самоникла друштва уједињавана, да се на крају сви уједине у један јединствен покрет и да се даље заједнички боре за узвишене идеале којима су били руковођени…

…У почетку богомољци су били мало друштво по броју, али велико по вери. Временом и број им се увећао, па су њихова друштва постајала широм тадашње наше Краљевине (1920-1941), као и изван ње где је било Срба – у Румунији и у САД. Било их је највише међу тежацима, међу којим су поникли, па међу радницима, ђацима, интелектуалцима и међу официрима. Били су духовна снага која је могла да препороди наш народ…

…Садашње буђење нашег народа и жеља да се врати својим коренима уствари је нов облик онога што су богомољци започели пре више од седам деценија….

Протојереј Младомир А. Тодоровић

(Из предговора књизи „Епископ Николај и православни богомољачки покрет“, Београд 1996.

Ко не може бити члан наших богомољачких братстава

Нико ко неће да зна за Бога и душу;

И ко је против ове наше државе;

И ко не држи светињу брака;

И ко невенчано живи;

И ко хули на име Божје и псује;

И ко је одан пијанстрву и другим страстима, од којих не жели да се лечи;

И ко не држи посте и не причешћује се;

И ко живи од лихве и зеленашлука;

И ко туђе отима и лажно се куне;

И ко не помаже брата свога у невољи.

Ако ли је неко пак био у неком греху, па се покајао, тај може бити примљен у братство.

Ако је ко омрзнуо своју стару грешну душу, па пожелео да се обнови и препороди, тај је с нама и ми смо с њим.

У Књизи живота је написано:

Бог хоће да се сви људи спасу.

И: Бог је оставио покајање за спасење.

Црква Божја сву децу своју воли и за њих се непрестано Богу моли.

Задужбинари

…Ако си прави Србин, мораш бити задужбинар. Помисли, дакле, шта си до сада учинио за душу своју, и пожури да учиниш што највише можеш, јер је душа виша од свега. Ако не можеш подићи цркву, можеш оправити чесму, посадити дрво украј пута, и гладнога нахранити, жеднога напојити, кандила у цркви запалити, или поклонити се светим ћивотима по нашим светим манастирима. Има сто начина да постанеш задужбинар. Изабери који хоћеш и можеш.

Св. Владика Николаj

НАЧЕЛА  ДУХОВНЕ  ДИСЦИПЛИНЕ

Љубав је извор и утока живота. Она је његов непресушни и најслађи сок. Љубав је Бог, а Бог је љубав. Као таква, она је јача од свега, па и од смрти. То показује Човекољупчево Васкесење, на коме почива сва сила хришћанства.

Кроз љубав осећамо и вером срца знамо двоје:

прво – да је корен и смисао нашег живота у Богу и

друго – да је наш живот уткан у живот наших ближњих, а наша судбина у судбину наших ближњих. Без Бога и без ближњих, ми не можемо ни дац се спасемо ни да се ослободимо, нити уопште да осетимо радост живота. Две највеће радости Божје потврђују истинитост горње мисли силом највећег ауторитета. Те заповести гласе:

прва: Љуби Бога свим срцем, свом душом и свом мишљу својом.

друга: Љуби ближњега свога као себе самога.

Овим заповестима је заувек одређен пут нашег живота. Њим се иде од Бога кроз себе према ближњима. Тиме су одређене наше тројаке дужности.

а) – према Богу.

б) – према себи.

в) – према ближњему.

а) – Дужности према Богу

– Веруј у Бога просто и смело, не стиди се нигде своје вере, као што се и твој народ не стиди.

– Чувај светињу Часног Крста и знај да је њим зачињен цао живот твога народа.

– Упознај темељно вољу Божју. У томе циљу користи свако погодно време, а нарочито време богослужења и тумачења св. Јеванђеља. Постарај се да ову свету књигу увек имаш у непосредној близини.

– Молитва нека ти буде свакодневна душевна храна. Без ње не приступај ни делу ни јелу, без ње нити где полази, нити долази. У молитви се увек сети свога Краља, Отаџбине, народа, својих родитеља, својих учитеља, старешина, свих другова и браће, а нарочито оних који су у невољи.

– Редовно посећуј св. литургију, пости најмање сваког петка, ради сећања на муке и страдања која је на тај дан за нас поднео Божански Исус, а причешћуј се свакога поста у току године (Божићни, Ускршњи, Петровски и Госпојински пост). Не заборави да ћеш вршећи горње дужности постићи такву чврстину душе и мир срца да те никад и ништа у животу неће поколебати. Бог ће бити стварни учесник у твом животу.

б) – Дужности према себи

– Знај да си саздан по слици и прилици Божјој и ради узвишених циљева које Бог одређује људима. У томе лежи величина твог људског достојанства које мораш будно чувати.

– Води непрестано борбу у самоме себи против оних порока који загорчавају и унижавају људски живот. Ти пороци су гори од немаштине и болести и зову се: зловоља, оговарање, злопамћење, незахвалност, злурадост, нехат, пакост, гнев, завист, непризнавање туђих вредности и заслуга.

– Буди смирен и скроман. Знај да „Љубав смирује, а разум надима“. Надувеност птрема млађем, а поготово према старијем знак је одсуства хришћанске свести без које нико не може бити наш заједничар.

–  Буди чедан, знајући да омладина без осећања стида, одана блуду и разврату јесте знак опадања и скора пропаст народа.

–  Ради чувања невиности не говори, нити читај, нити гледај ни пред ким оно, што би те пред твојим родитељима застидило. Не заборави да се Божјем оку не да ништа сакрити-

– Чувај чистоту тела и знај да је оно, по речима апостола Павла, храм Духа Светога.

– Буди послушан и никад не вређај старијег.

– Буди искрен и безазлен „као голуб“, а мудар „као змија“.

– Буди јунак, цени јунаке, а плашљивце жали.

– Не псуј никога, ништа и никад.

– Не опијај се.

в) Дужности према ближњему

1. – Сваку поверену дужност у заједници извршуј на најбоље могући начин.

2. – Знај да Отаџбина и народ живе од вршења дужности, а пропадају од невршења.

3. – Свест о дужности нека се код тебе огледа тако, што на службу и рад никад нећеш закаснити, нити раније са њега отићи, нити пак учинити ма шта што није дозвољено у радно време. Јавни рад нека за тебе буде част.

4. – у борби за свој народ увек пођи од уверења да њему и сваком другом народу, спасењеможе доћи само онда кад се остави греха и заблуда у себи и око себе.

5. – неразумевање других у борби за опште добро немој да те збуни. Не малаксавај због недостатка брзих успеха. Запамти да са борбом иде увек и жртва, а праве жртве у правој борби могу дати само духовно исправни људи, велике вере и љубави и великог идеализма, борци и јунаци, прегаоци, радници и ствараоци.

6. – Не изјашњавај се само за истину и правду,  јер точини свако кад ништа не кошта, већ са радошћу примај и последице које долазе из борбе за истину и правду.

7. – Никад и никоме не ласкај и терај од себе ласкавце, јер убијају људски понос и руше карактер.

8. – Исправљај другове и ближње, али без намере да судиш и унизиш. То чини увек без гнева и претње, у четири ока, ако не послуша опомени га пред два или три сведока, ако и тада не послуша „кажи цркви“, тј. надлежнима, па ако и тада не послуша, прекини са њим другарске односе, у смислу Христових речи; „Ако ни цркву не послуша, нека три буде као незнабожац“.

9. – Нарочиту пажњу обрати према женскима. Ту се понашај као што би желео да се стран човек понаша према твојој сестри, а сваку старију жену поштуј како би желео да се поштује твоја мајка.

10. – Помози увек невољнима и сиромасима и у томе подстичи твоју околину.

11. – Говори благо са млађима, нежно са сиромасима и несрећнима, братски са себи равнима, синовски са старијима од тебе.

12. – Избегавај свађу и увек предухитри свако зло.

13. – Не критикуј речима већ делима која треба да буду узор и правило живота за сву своју околину. Знај да су дела једина успешна критика која никога не озлеђује, а многе одушевљава и вуче за собом.

– Увек и свуда и у свему се држи Христових речи и Његове заповести: „Све што хоћете да вам чине људи чините и ви њима“. Ко ово прима, нека прими срцем, иначе ће узалудно мислити да је истински заједничар наше духовне заједнице. 

Извор: romanovisrbija.wordpress.com