18. јануара 1654. године на Перејаславској ради запорошки козаци Украјине су одлучили да се поново уједине са Русијом.

Ево, са којим речима се хетман запорошке војске Богдан Хмељницки обратио својим земљацима и потчињенима 18. јануара 1654. године:

"Властелини, пуковници, есаули, сва Војско Запорошка и сви православни хришћани! Сви знате како нас је Бог ослободио из руку непријатеља, који прогоне Цркву Божију и злостављају сво хришћанство нашег источног православља. Већ 6 година ми живимо без цара у непрестаној опсади и крвопролићу са нашим прогонитељима и непријатељима, који хоће да искорене Цркву Божију, да се више не помиње руско име у нашој земљи, што је већ свима нама веома дојадило, и видимо, да ми не можемо живети без цара.

Ради тога смо ми сабрали Раду (скупштину), јавну целом народу, да бисмо ми себи изабрали цара од (ове) четворице, кога хоћете: први је турски цар, који је много пута позивао нас под своју власт преко својих посланика; други је кримски хан; трећи је пољски краљ, који, ако хоћемо, и сада нас може примити на претходну превару; четврти је Православни Цар Велике Русије, Цар Велики Кнез Алексеј Михајлович, самодржац источни целе Русије, кога ми већ 6 година непрестаним молитвама себи просимо (молимо). Па изаберите овде кога хоћете! Цар турски је неверник: свима је познато како наша браћа, православни хришћани, Грци трпе беду (несрећу) и у каквом угњетавању живе од безбожних (Турака); кримски кан је такође неверник, кога смо ми по нужди примили у пријатељство, па какве смо неподношљиве беде доживели (невоље)!

О угњетавању од пољских властелина не треба ни говорити: ви сами знате, да су они боље поштовали Јевреја и пса, него хришћанина, брата нашег. А православни хришћанин велики цар (Руски) – једног је са нама источњачког благочестија (побожности), грчкога закон, једног исповедања, ми смо једно Тело Црквено са Православљем Велике Русије, имајући Главу – Исуса Христа. То је велики владар, цар хришћански, који се сажалио на неподношљиво злостављање Православне Цркве у нашој Малој Русији (тј. Украјини), и није презрео наше шестогодишње молитве, и сада је приклонио к нама милостиво царско срце, и изволио је да пошаље своје велике блиске људе к нама са својом царском милошћу. Ако ми њега са усрђем заволимо (свим срцем), онда, осим његове велике царске руке, нећемо наћи боље и мирније пристаниште. Ако се неко са нама не слаже, онда где хоће (нека иде,) слободан је пут.

У одговор на ове надахнуте речи сабрани народ је једнодушно одговорио: "Волимо под цара источнога, православнога! Боље је умрети у својој благочестивој вери, него припасти христомрзцу, поганцу (поганом мрзитељу Христовом)"! После ових речи одлука о поновном уједињењу Украјине, коју су ослободили запорошци (козаци), са Русијом постала је реалност, коју је требало само документовати.

Приредио: Јеромонах Дамаскин Светогорац