header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow В. Димитријевић: Верни Христу и Светоме Сави
В. Димитријевић: Верни Христу и Светоме Сави Штампај Е-пошта
субота, 17 октобар 2009

Данас, на Недељу православља, објављујемо текст нашег сарадника Владимира Димитријевића, који је на сајту „Борба за веру“ већ био објављен 2009. године. Циљ нам је да се подсетимо какви су били наши свети преци, који су нам веру сачували и предали.          

Уредништво 

+ + +

(Побожност Срба ускока у XVII веку)

Увод

О преводу књиге грофа Валвазора

 

 Када сам, у Херцег Новом, на поклон добио књигу о којој ћу писати, срдачно сам заблагодарио дародавцу  - брату Србину, који лично зна преводиоца те књиге, г Андреја Божиновића. Али, кад сам књигу почео да читам, мојој радости није било краја - она је говорила о животу православних Срба Крајишника, који су ратовали против Турака и бранили своју веру чак на територији данашње Словеније, крајем XVII века, када их је, у свом делу “Слава војводина Крањске”, описао гроф Валвазор. Ево шта о тој књизи каже угледна делатница србске културе у Боки, госпођа Оливера Доклестић:

>> Бавећи се Србима у расијању, кроз разне периоде историје, сазнајемо о њиховом начину живота, обичајима, о томе како су се уклапали у средину, какв им је био друштвени положај, или колико им је вјерско обиљежје било печат у средини у којој су живјели.

Андреј Божановић се дуго година бави проучавањем старе рукописне грађе, писане на староњемачком језику, о Србима у Словенији. Расцјепом Југославије неминовно су изгубљене неке дотадашње везе, које би, свакако, истражитељима помогле да лакше дођу до неких података из историје, етнографије и познавања црквених питања. Божановић је заобилазним путем дошао до имена значајног словеначког научника, историчара, етнолога, типографа, географа, картографа, Јанеза Вајкарда Валвазора, најзначајнијег барокног прегаоца тадашње Крањске, у периоду друге половине 17 вијека. Заправо је чудно како ми на овим просторима и раније нисмо чули за Вајкардово име и његова значајна тадашња достигнућа, наравно, изван академског нивоа знања. Утолико је достојнији пажње јавности велики уложени рад и ентузијазам Андреја Божановића, за сазнавање неке, велом тајне, прикривене историје Срба у Крањској. Божановић се није задовољио само пуким превођењем Вајкардовог дјела, већ се потрудио да обради многе нејасне чињенице, слике, односно, цртеже, као и прије тога времена, забиљежене у значајном Вајкардовом дјелу о Крањској.

Словенци су веома поносни на име Јанеза Вајкарда Валвазора цјенећи да је овај надасве свестрано обдарен, проницљив човјек, зачетник словеначке науке, али и штампарства и издаваштва, под чијом руком су штампана знаменита дјела 17. вијека. 1993. године у поводу тристоте обљетнице његове смрти организоване су бројне манифестације. Његово дјело "Слава Војводине Крањске" сматра се најзначајнијим аутентичним остварењем сабране историје, географије, етнографије народа Крањске, дакле срца данашње Словеније. Оно што је за нас интересантно и значи велики допринос науци јесте не само констатовање постојања насеобине Срба у Крањској већ и детаљан опис њиховог живота, који се у великој мјери разликовао од живота Срба у другим крајевима.

Јанез Вајкард Валвазор (1641. - 1693.) потомак је породице која се у 16. вијеку доселила у Крањску, средиште данашње Републике Словеније, из Бергама у сјеверној Италији. Прво мјесто, гдје су становали било је Медија при Загорју. Јанез је рођен у Љубљани гдје се и школовао у језуитској гимназији. Потом одлази у војну службу, а 1663. и 1664. године био је у војсци грофа Николе Зрињског са којим војује против турске војске у Славонији. Његов немирни дух није био спреман за круте војничке назоре. Напушта војну службу и путује по Њемачкој, Енглеској, Данској, Француској, Шпанији, Италији, Холандији, Швајцарској, па борави чак и у сјеверној Африци. Након путовања, препун нових сазнања и открића, има силну жељу да проучава свој народ Крањске, његову историју, етнологију, географију и да о томе остави писаног трага за будуће нараштаје. Предузима путовања мањих размјера, од мјеста до мјеста по Крањској. У Богеншперку се насељава и живи наредних двадесет година. У том мјесту отворио је прву штампарију 1687. године и почео са издавањем књига. Сакупљао је и разне предмете, старине, књиге, инструменте, па је од своје куће направио својеврстан музеј, по угледу на сличне по свјетским метрополама, попут Париза и Лондона. Пошто није могао сам да савладава велики посао у који се упуштао, око проучавања историје, географије, уз штампарске подухвате, запослио је бакроресце и многе друге занатлије, чак и странце, међу којима и тада знаменита имена њемачког књижарства, из Нирнберга. Измислио је чак и нови начин ливења метала па је по тој његовој технологији изливен споменик Светој Марији, који је 1682. године постављен у љубљанској цркви Светог Јакова.

Јанез Вајкард Валвазор један од најзначајнијих словеначких представника барока умро је 1693. године, шест година након објављивања рукописа "Слава Војводине Крањске". Данас постоје сумње у његову титулу барона, али је свакако његов допринос познавању људи и обичаја средишње Словеније у 17. вијеку веома значајан и готово незамјенљив.

Његов рад, велики истраживачки дух, цијењен је и преко граница тадашње Аустрије, под чијом је управом била Крањска. 1687. године постао је члан Краљевског друштва у Лондону, за који је чак и слао есеје из астрономије, о чему свједоче недавна истраживања Вајкардовог дјела на Универзитету у Љубљани. Вјероватно је остало још доста тога из његове биографије, из научних достигнућа, размишљања, али и планова, што није познато јавности.

Историјско мјесто прве словеначке штампарије, Богеншперк, лежи на Шмартном при Литији, како кажу Словенци, у Крањској. 1982. године, недалеко одатле, у мјесту Вочах при Литији (у подножју планине Литија), геометријском средишту данашње Словеније, постављен је споменик, камени квадар у кога су уклесани симболи државе: грб, обрис Словеније, прва строфа словеначке химне, географске и геодетске координате.

Постојање Срба у Војводини Крањској јесте историјско и етничко питање. Ми данас, након три стотине година, можемо да се питамо гдје су се изгубили и на који начин и да ли има икаквих трагова о њима у данашњој популацији становништва Крањске?

У сваком случају ова књига јесте занимљив и незаобилазан траг о Србима, али и једна од хиљаду прича о асимиловању и нестајању.“

Господин Андрија Божановић заслужује сваку похвалу, јер се потрудио да књигу преведе са старонемачког оригинала (и делимично са словеначког.) Наравно, он и сам признаје да неке ствари није добро разумео, и да их није успешно превео (тамо где нам је изгледало да се то може прецизније урадити, као кад су у питању србске народне молитве, дали смо наш превод, управо зато што нам се чинило да то није неумесно). Па ипак, његов подухват је пионирски и благодаримо му од срца.

Део у коме се налази опис Срба је (углавном) XVII поглавље VII књиге “Славе војводине Крањске”, у коме се говори о “вероисповести Ускока (или Влаха) у Крајини, и садржи следећа поглавља:

У чему су разлике између вероисповести Ускока и римокатоличке цркве.

Њихов архиепископ (виши владика).

Уређење њиховог свештенства.

Њихов владика мора бити из калуђерских редова.

Хоће ли због тога признати њима престављеног владику.

Неуспео мучки пуцањ на истог. (реч је о унијатском владики, Зорчићу, нап. В.Д.)

Особине бракова њихових свештеника.

Зашто њихови свештеници јако пазе своје жене.

Њихови монашки манастири.

Шта калуђери, или монаси смеју јести, а шта не.

Доба постова влашких монаха. Трајање ових постова.

Постови попова. Постови световних људи.

Власи јако строго поштују своје постове.

Која меса не смеју јести.

Које животиње су им дозвољене за јело.

Једанко строги постови Грка.

Некадашње казне за прекршиоце поста.

Четири главна поста код Грка.

Радноблажени живот влашких калуђера.

Кажњавање млађих и старијих калуђера.

Где калуђери имају своје манастире.

Где бораве монахиње.

О поповском суздржавању (Еnthaltung) der Celebrirung.

Када се Власи морају суздржавати од свакодневног љубљења Крста.

Кажњавање свештених.

Шта користе уместо звона.

Велике литургије.

Њихове литургијске церемоније.

Тужни тренутак министраната.

Зашто они користе топлу воду при служби - освећењу вина и хлеба (die Confecration).

 Састав њихових нафора.

Објашњење бакротисака (слика уз текст).

Објашњење карактера (Characteren - овако је написано) њихових нафора.

Одакле је главни аутор обезбедио спознаје о влашким литургијским церемонијама.

Литургијска књижица влашких свештеника.

 Влашки карактери (Characteren - овако је написано, мислим да значи свете честице) се продају и славе, односно величају као лековити.

Духовни пророк - гледање у воду.

Њихове молитве.

Њихове молитве у време поста.

Да су ови “Власи” - Срби, јасно се види по томе што им је патријарх у Пећи, и што посте заветни пост пред Светог Саву, који им је био први архиепископ. Ево шта у уводу каже Валвазор о ускоцима и њиховој вери (да не заборавимо: Валвазар зна да прави Власи, они у Молдавији, имају свој посебан језик, умногоме сличан латинском):

>>Ови људи, о чијим је обичајима и занимањима понешто речено у претходној књизи, називају себе, у Крајини, (староверци, нап. В.Д.) што значи ИЗВОРНО ВЕРУЈУЋИ: и тиме имају, по својој души, право веровање. Ипак, римокатоличка црква их је означила као шизматике, или као издвојенике простаке: јер они папи оспоравају надлежност власти у цркви и, у својој цркви, га не признају за главног.  (прим. В.Д)

О томе и у томе они пребацују римокатолицима да не верују да би некисели хлеб ПО БЛАГОДЕТИ могао постати тело, једнако као  што они такође у исповедању вере долазе у  размимоилажење са Католичком црквом, пошто  она не верује да Свети Дух произлази само од  Оца; него од Оца и Сина, при чему се Власи крсте у име све три личности. Укратко: они исповедају у основи Грчку веру, и поврх тога, у артикулацији вере одликују се и другим, али мањим разликама од католика, које ја све налазим као небитне о уређењу њихове Цркве и церемонијама, о овоме треба известити читаоца.

Њихов  највиши свештени старешина је  виши владика, којег они називају: LAFHIGA SINOGA UPETZIJ NAHERZEGOUINA што значи ВИШИ ВЛАДИКА У ГРАДУ ПЕЋИ У ЗЕМЉИ ХЕРЦЕГОВИНИ. Која земља лежи у Турској. Овај виши владика управља осталим   владикама: и ови управљају духовницима, такозваним поповима (поп значи наиме што и свештеник). Издвојено су калуђери или монаси./.../

Њиховим свештеницима брак није забрањен, морају се наиме оженити девојком.  Уколико се наиђе вереница која није  девичанске чистоте, тада је свештенички младожења одмах отера и узима другу.

Умре ли међутим свештенику жена, он тада не сме ући у други брак; него мора бити удовац и цео живот, до самога његовог краја, не сме допустити да више икада и најмањи пољупчић дотакне његове усне. Због тога њихови свештеници пазе на своје  жене, као на очну јабучицу, да их не запахне ни  најмањи лахор и његују их најбоље, као добра и јако скупа вина, која се дуго чекају и стално пазе, која су дражеснији напитак што се дуже уживају: да би њихове драге женице поживјеле што дуже. Дакле добра је ствар бити жена влашкога попа: уколико му се не догоди друго и није сасвим сиромашан. Али како је и разумљиво, њена смрт веже га за уздржавање и за повучени живот. Тада, због тога, он мора живети као калуђер. (неки пишу Саlojeri, други Соloyeri) Он може такође одмах поћи у манастир и постати прави калуђер у реду Светога Василија, у чијих неколико редова ступају сви народи грчке вероисповести. У Крајини додуше нема таквих влашких манастира: али има један на два или три сата изван Крајине.”

Валвазар описује и сујеверја Срба - гатање, врачање, веровање лажним пророцима (међу којима има и попадија, које њихови мужеви не спречавају да то чине, јер им то, изгледа, доноси добре приходе.) Наводи и, за њега неразумљив, обичај да “Власи” избегавају исповест до своје тридесете године.

Такође, чуди се што Срби с јесени и до почетка зиме иду по кућама, једу, пију и троше, па после немају. Описује и отмице девојака, које се углавном заврше договором између младиних и младожењених родитеља. Хвали их као добре и храбре ратнике.

Важно је истаћи да је Срба у срцу данашње Словеније било толико да су за њих, у Љубљани, постојале посебне продавнице, пошто Срби нису јели ништа удављено, нити месо из кога није пуштена крв.

 

О ПОДВИЖНИШТВУ СРБА

Валвазор је подробно описао како су православни Срби постили. Описујући живот монаха у манастиру Гомирју као крајње сиромашан, он каже да они никад не смеју јести месо. Суботом и недељом једу ракове, хоботнице, сипе и лигње. Кад не посте, једу салата са уљем; кад је пост једу “махуне, грашак, сочивицу, пасуљ, купус и јела томе слична”, али без уља - додају им само мало соли, сирћета или расола. Неки не једу чак ни пасуљ, ни грашак. Валвазар о монашким постовима каже следеће: “Њихови постови (они их називају часни постови) падају у време Васкрса и трају пуних осам седмица. Уочи Христовог рођења посте шест седмица, а сваком празнику Наше Драге Госпође, петнаест дана; за свако годишње доба седмицу од осам дана; за празник Светог Саве, који је био њихов први владика, једнако тако, осам дана; за празник Светог Петра и Павла исто толико. Они посте још и у част других светаца. И поврх тога одржавају редовне постове у току целе године, сваког понедељка, среде и петка. Ово је разумљиво када је реч о калуђерима, или људима из њиховог реда, који су и најчвршћи у посту.”

Свештеници, вели Валвазар, не посте строго монашки пост, али и они посте понедељком, средом и петком, као и поменуте постове, али могу да једу јела са уљем (углавном добијеним од ораха). “Но, у дане када не посте, једу меса колико желе”, вели Валвазар.

Што се лаика тиче, он каже: “И обични људи посте три поменута дана седмично, као и све остале постове. Ипак једу јела спремана са уљем, али без меса, јаја, сира, путера, масти, јер све то правила њихове цркве не допуштају. Они своје постове одржавају тако строго, чврсто и крајње, ДА БИ МНОГИ ОД ЊИХ РАДИЈЕ ДОПУСТИО ДА МУ ОДСЕКУ ГЛАВУ, или још радије некако другачије да прекине живот, НЕГО ДА У ДАН ПОСТА ЈЕДЕ МЕСО (подвукао В. Д.) Ако се неко  жели стварно причестити, мора пре тога постити 30 до 40 дана.”

Како рекосмо, Срби не једу ништа цркнуто, ни животињску крв.

Он сматра да се Власи држе грчких обичаја поста, јер Грци држе четри главна поста годишње (“Први се пости 40 дана у част Христовог рођења, али неки посте свега 20 дана. Други, једнако строг, пада у време католичког поста. Трећи се пости у част апостола; а четврти у част Девице Марије”/.../ И цареви и болесни, и млади и стари, ни месо, ни творевине месне не једу. Но старци, дојиље и болесни су изузети”.)

Валвазор скоро да жали влашке монахе (не знају стране језике и писма, осим свога; “живе животом мучених душа” много раде - “уместо одмора цепају дрва, раде у вртовима и на пољима”; “њихова лоша зачињена јела не изазивају апетит”). Па ипак, “рад и глад” дају бољи укус њиховој скромној храни него скупоценом јелу “префриганих ленчуга”. Занимљиво је да Валвазор тврди да у Турској постоје женски манастири, док на територији Крајине и Крбаве живе само две или три монахиње заједно.

 

ВЕРСКИ НАРОДНИ ОБИЧАЈИ

Обичаји Сењана

Сењани су, у Валвазорово доба, већ били покатоличени, али су се још увек држали старих србских обичаја. Својевремено су били пирати, а кад су им одузели бродове, наставили су да се боре на копну, веома храбро (боре се као фурије, вели Валвазор.) Иако су римокатолици, мисе служе на илирском (словенском) језику.

Валвазор их оптужује за празноверја, пре свега око сахрана (богати прилози у храни, пићу и накиту приликом погреба), нарочито описујући женску кукњаву која је, у ствари, типично наше запевање: ”Жене плачу уз јаке јауке, оплакују високим и некако певајућим гласом умрлога, баш се жестоко гребу, понекад толико да крв потече  и песницама се бију по раздрљеним грудима/.../ Са много речи и опширно набрајају покојникова јунаштва, част и славу, љубав за домовину и слично. Умре ли женско, тада мушкарци славе њену лепоту, стас, љубав за мужа, децу и родбину, њену милостивост за сиротињу и слично” (Сетимо се тужбалице сестре Батрићеве у „Горском вијенцу“.)

Валвазор Сењане оптужује да славе пагански празник “малика Бадњака” („Бадњак“ је од „бдети“, „бити будан“. Зато се уочи Божића бди.) Увече позивају момка или девојку да им дођу у кућу - зову их “гост”. На Бадње вече, ложе гране и лозу, прво их поливајући вином и остављајући да цело вече горе. Момак, кога зову бадњак, не сме да заспи поред огњишта - целу ноћ треба да је будан, и зато му одређују неког ко га чува да не заспи. Ево шта још каже Валвазор о покатоличеним Србима:

>> То вече покривају сто белим од непријатеља отетим  платном. Усред стола направе три гомиле венаца, сплетених  од бршљана или зимзелена, и украсе их златним и сребрним прстењем и ланчићима; на сто поставе нешто пшенице и, другог жита, хлеба, вина, свећа, меда и соли. За овај сто нико не сме сести, јер је био некада посвећен паганском Бадњаку, а  сада Deo nato или Божићу; то јест Новорођеном Богу. Тако  постављен сто остаје потпуно нетакнут до Светих Трију Краљева.

Када након те празноверне припреме прошле вечери пукне Свети Дан, долази горе поменути гост у време ручка и донесе колач хлеба и врч вина, украшен бршљаном и зимзеленом, и честита Срећан Божић или срећене Божићне Празнике. Приме га баш лепо и са радошћу. На то гост пољуби свакога у кући. Након ручка дарују госта новцем и још каквим даром, и једнако таквим колачем хлеба и врчем вина, обавијеним бршљаном; што све гост однесе кући.

Ови обреди трају три дана и понављају се дневно два пута при ручку и вечери. Ова три дана нико не иде у посету осим позваног госта. На простору испред куће или цркве састајање није забрањено. Каква год их срећа или несрећа у току године снађе, све приписују госту и рећи ће да су имали срећног или  несрећног госта; тај у том случају мора сносити сву кривицу.

У ова три дана има свако навику да другога кога сретне загрли пријатно пољуби и честита му срећан Божић или срећне Божићне Празнике. Чак и највећи непријатељи не одступају од овог обичаја и као да су највећи пријатељи. Такође и на први дан Нове године добри пријатељи, мушки и женски без разлике, исто се тако љубе и желе једни другима срећу. Али другачије није дозвољено никоме да пољуби нечију жену или кћи.

И деца, дечаци и девојчице, имају посебне обичаје, да на први дан Нове године трче од куће до куће и носе јабуку у коју им утискују новац у вредности гроша, ко мање, ко више, како се коме свиди.

На пуст (пуст је период називан у Боки некрштени дани, прим. прев.), проводе свакојаке шале и машкараде, које човек може само да смисли. И на пепелну среду се обуку у неуобичајену, чудну одећу, намажу образе чађу са огњишта и котлова, па такви трче улицама поред кућа и моле брашна, уља, хљеба и вина. Кад се маскираних скупи довољно, запале на улици или тргу јавну ватру, умесе од воде и брашна погачу, пеку и прже, па онда седну, једу и пију и изводе лудости, посебно жалећи Бахову (бога вина) смрт.

Са постом отпочиње дечији рат. Дечаци целог града се поделе на два дела и сакупе у горњем односно доњем делу града. Они из горњег изазивају ове из доњег, до дођу на дуги брег звани Рт. Ови брзо долазе и почну заиста храбро да у бацају камење, да би освојили брег и силом потерали оне на њему. Ови се опет труде да задрже брдо и одбију напад. У томе је сва празна победа, због које се тако оштро ради да готово нико није сигуран на улици. Овај дечији рат траје често до Ђурђевдана, а понекад и дуже.

Десет дана уочи празника Јована Крститеља све девојчице и девице иду у вртове да плету венце од неких биљака. Мећу их на главу у нади да ће сву годину провести без болести у глави. Да би избегле и друге болести, везују траком или свиленом нити једна другој руку и оне се после зову куме. Када прође седам дана, скину ову траку или свилену нит и вежу на зелену грану дрвета тврдо уверене да су се тиме за ту годину ослободиле свих болести.

У вереништву проводе понекад три, четири, па и пет година. Што дуже траје, могу очекивати већу част и славу. У вереништву вереница посећује кућу вереника и обратно бринући се у њима за све као да су сопствене. Пошто због веће части вереништво тако дуго потраје, колико је могуће, то се више пута деси да од предугачке части многој почне да расте трбух. Због тога морају брзо пред олтар и да се узму. Ово су ипак ређи примери, јер веома цене и рачунају срамежљивост.

Језик који који користе Ускоци и Сењани, је у заправо далматински. За читање и писање користе троја слова; прво за  духовне ствари користе глагољицу, за дописивање у Турску  ћирилицу и за обични језик латиницу.

Тргују углавном дрветом, којега морем возе у Дубровник, по целој Италији и још које куда.

Иначе су ови људи гостољубиви, да гостољубивије нигде нема наћи, а земљаке воле од срца. <<

Дакле, све је србско: божићна трпеза која се не склања три дана; положајник који добија дарове, и од кога се очекује срећа у наредној години, неодлажење у туђу кућу док Божић не прође; мирбожење и љубљење између пријатеља, али и неприхетеља, итд.

Дечје ношење јабуке у коју се утискује новац подсећа на наш свадбени обичај даривања јабуке у току  свадбеног ручка (сећам се, као дечак, да су сватови у јабуке утискивали металне новчиће.)

И машкаре су, уочи Великог поста, биле код свих Срба.

Плетење венаца око летњег Ивањдана - стари србски обичај.

Чедно понашање вереника опевано је у многим нашим песмама.

Писање глагољицом и ћирилицом јасно указује на порекло покатоличених, а на то указује и њихово чудесно гостољубље.

 

Народне молитве

По Валвазору, Срби се изјутра и увече моле следећим молитвама (он сматра да су то нарочите молитве у току Великог Поста – дајемо их у свом „преводу“):

 

Јутарња

Имени Оца + Сина + И Духа Светега. Амин. Отченаш, на неби сидиш, посвуд видиш, пошљи нам Петра и Павла, што ти добри мужи чине, при томе хоћемо бити. Амин.

Вечерња

Ходимо спат, Бога зват, всаку ноћ на помоћ. Труби труба славу бољшу (велику). Краљ небески с неба иде, све свеце Собом води, тамо доли усред доље, где овчари овце пасу, овце Бога не послушаше, боље се им не родити, но у паклу пребивати, тужну песму припевати: Алилуја, алилуја. Помози нам та Света Недеља, и Свети Ђорђе Оружниче, правим путем да идемо, по зеленој травици,  где Дива Марија беле руке умива, чарне очи спира, грешне душе напаја”.

Очито је да су ове народне молитве вековима, у овом или оном виду, присутне у Срба. Рецимо, у почетку вечерње молитве примећујемо ону чувену, дечју: “Легох спати, Бога звати и анђеле призивати”,  а завршетак подсећа на песму о Дјеви Марији у паклу (заснованој на средњовековном апокрифу “Хонденије Богородици по мукам”.)

 

О СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ

О тајни и непосвећенима

Валвазор се жали да је дуго времена покушавао да сазна од православних свештенослужитеља како изгледа чин Свете Проскомидије. Они су одбијали да му то открију, иако су обећавали. на крају, нашао је неког калуђера из Гомирја (Јоакима Собадовића), који му је све испричао; да би се уверио да је све то истина Валвазор га је приморао да му покаже Служебник.

Зашто су православни Срби одбијали да римокатолику откривају Тајну Литургије?

Зато што је римокатолик јеретик, а у Цркви постоји disciplina arcani, која забрањује откривање Светих Тајни непосвећенима, и то из најдубљих, мистичних разлога.

Свети Дионисије Ареопагит, у свом делу “О Божаственим именима”, каже да постоји “божанско просветљење у које смо посвећени скривеним предањем наших богонадахнутих учитеља, предањем које је једно са Писмом. Ми сада пригрљујемо те ствари најбоље што умемо, онако како су нам дошле, увијене у свештене велове љубави према човечанству којима Писмо и свештена предања покривају истине умне стварима изведеним из царства чула”. О овом скривеном Предању, Јевсевије Кесаријски наводи Светог Климента Александријског, у чијем изгубљеном делу “Хипопитоза” пише: “Јакову Праведном, Јовану и Петру бејаше од Господа, након Његовог васкрсења, поверено више знање. Они га предадоше осталим апостолима, а остали апостоли Седамдесеторици, међу којима беше и Варнава” Јевсевије такође наводи да је Свети Климент, у свом делу о Пасхи, тврдио да су га на писање навели његови пријатељи, који су тражили да “будућим поколењима писано остави усмена предања која су му дошла од најстаријих угледника Цркве”. За Светог Климента, то предање се, између осталог, састојало у чињеници да се Син Божји јављао као Господ и у Старом Завету и као Христос у Новом. У Старом Завету називан је и Духом и Премудрошћу Божјом. По Клименту, Син Божји, Који је Премудрост Његова, открива прошле, садашње и будуће - и то је права гноза, епигноза – (надзнање добијено Откривењем). Они који од Господа добију ово знање, улазе ИЗА ЗАВЕСЕ (мисли се на завесу   старозаветног  Храма). Иза завесе Храма била су небеса и престо Божји, и то је био  главни предмет оновремених апокалиптичних виђења. По Светом Клименту, неке тајне биле су скривене до доба Господњег откривања истих апостолима, који су их предали светима (хришћанима). С друге стране, постоји једно, још скривеније, старозаветно написано Предање које је Свети Павле знао. Ако је циљ мудрих созерцање (Божанског), онда се оно стиче посвећењем које су Апостоли предали неколицини. “Ако су Јевреји гледали славу Мојсијеву, а пророци Израиља анђеле, ми такође можемо гледати блистање истине лицем у лице...” Виђење Бога не доноси само знање, него и обожење. Ово Свето Предање је повезано с богослужбеним животом Цркве: Свети Василије Велики у неписано Предање убраја крштењску формулу, неклечање у недељу као дан Васкрсења, окретање ка Истоку на молитви, итд. Зато су катихумени, у Раној Цркви, присуствовали само Литургији оглашених, али не и Анафори. Тек када је Св. цар Константин дао Цркви слободу, првобитна disciplina arcani је попустила: масе су ушле у Цркву, и оно што је било уобичајено, изобичајило се. Али, уместо ранохришћанског свештенотајинског става, у храму се дешавају значајне промене: олтар се пажљиво заклања завесом, и почиње тихо читање свештеничких молитава, чиме се disciplina arcani обнавља, на други начин. Наравно, јеретици су УВЕК били искључени од посвећења у Тајне, по речи Светог Дионисија Ареопагита: “Али гледај да не издаш Светињу над светињама. Нека твоје поштовање за ствари (везане за) скривенога Бога буде показано знањем које долази од ума и није видљиво. Чувај ове ствари Божје тако да их не делиш и не скрнавиш са непосвећенима” (о овоме у светодионисијевској “Црквеној јерархији”.)

И данас сваки православни верник, пре Причешћа, обећава Богу да “неће казати Тајну непријатељима Његовим”. А јеретици су управо то: непријатељи Истине која је Христос. Зато Валвазору Србски свештеници нису откривали ништа о Светој Литургији.

 

О чину Проскомидије

 Валвазор је дуго тражио Служебник да би из њега преписао одлике православне Проскомидије. На крају, већ поменути јеромонах из Гомирја, дао му је тражено. Ево шта каже Валвазор:

>>Њихова нафора није иста као код Римокатолика или Евангеликанаца. Него је они праве од киселог теста као танки хлеб, тако негде око шест или седам палаца широк. Затим отисну пет пута на њега знаке какви се виде на приложеном бакротиску. Овај хлебац се пече у пећи као и остали хлеб. Има облик као на приложеном бакротиску  и они га називају петохлебница. Које значи пет комада хлеба. Цео знак је издељен на пет делова. На сваком од пет делова, који су издељени у по четири дела, стоје позната слова које значе следеће речи: ИСУС ХРИСТОС на крсту и крсти  Адама. То на Немачком значи Исус Христос  на крсту и крсти Адама. Fig. III. објашњава  детаље. Дакле на сличици означеној са А. слова   у пољу 1 значе ИСУС, у пољу 2 значе ХРИСТОС,  у пољу 3 значе НА КРСТУ (nakersto) и у пољу 4  значе и КРСТИ АДАМА (i kersti Adama). Када они  приступају причешћу (celebriren) узима калуђер или поп, то јест свештеник, такав хлебац хлеба какав показује Fig. I. и у потпуности исеца пре оферторијума (Offertorio) оштрим малим ножем средња четири поља, како то показује Fig. II. детаљ А. И ово он назива Исус Христос, наиме тако назива исечени средњи знак означен са А на Fig. III.  Ја бих рекао средњи четвороугаони знак од пет петознака. Усамљени средњи знак зове се Исус Христос. И значи ЧАСНИ ИСУС ХРИСТОС. По томе исеца он од остатка петохлебнице троугаоне парчиће (како је приказано под 1, 2 и 3 на Fig.) ипак дакле, са сваке доње стране половине дела одстрањујући према приказаном бројевима 1, 2 и 3. И ове исечене троугаоне парчиће који су приказани словом В. на Fig. III. назива Богородица, то је она која је дала Бога. Али значење ових троугаоних парчића јесте ово: НАША ДРАГА ГОСПОЂО, ДАВАТЕЉИЦЕ БОГА, ЧАСТИМО ТЕ. Овде се напомиње да слова под ознакама А. В. С. D. Е. на Fig. III када се читају означавају ове  речи: Исусе Христе, Богородица, девет чинова Анђеоских, живи, мртви. Сада он исеца из трећег знака девет малих троугаоних комадића и одмах их вади, тако што са сваке горње стране исече по три троуглића. Погледајте на литографији С. поља 3.3 на Fig. II.  Са поља 2 исеца он само два троуглића и са поља 1 исеца само један троуглић. Према томе добио је девет комадића приказаних по С. на  Fig. III. Ове троуглиће је назвао девет чинова Анђеоских што значи Novem Chori Angelorum,  а то значи ДЕВЕТ АНЂЕОСКИХ ЧИНОВА ЧАСТИМО. Након овога он вади (боде или буши) врхом ножа четврти знак који је на Fig. II.  означен са D, ту и тамо гдје он жели, онолико мрва, на колико живих људе служећи литургију мисли. Пошто му свака мрва значи једног живућег човека. Ове мрве су представљене на Fig. III. по ознаком D. и он их назива Sjuij што значи живући. И то је ЗА ЖИВЕ. Коначно он мрви односно вади из петог последњег знака (означеног са Е. на Fig. III.) једнако како је већ описано за знак D. Ове мрве он назива Мertuij то значи мртви. И то је за МРТВЕ. Све овако исечене парчиће А. В. С. D. и Е. прикупи он заједно као на Fig. III. што је приказано, и confercirt (нешто учини са њима, не знам превод ове речи) их заједно. Остатак петохлебнице назива се нафора и изгледа као на  Fig. II.  где је та реч и написана под ознаком Н. и то је Христосов креветић у који је Он легао. Ову нафору он (калуђер или свештеник) расеца на много малих парчића у једну чинију а неколико ставља у купу, поставља међутим чинију на олтар са стране. Када се литургија оконча, окреће се он са чинијицом и једном кашичицом која у њој лежи и говори наглас: Ко је наште срца, нека приђе. (Ово је аутор превео на Немачки.) Сада он даје свакоме у уста, оном кашичицом, део од ове исечене просфоре (то јест нафору).<<

Иако се чин Проскомидије унеколико разликује од данашњег, ми видимо да је обред суштински истоветног значења: описана је Петохлебница, припремање Агнеца за служење Свете Литургије, припремање нафоре, коју после Литургије припремају они који ништа нису јели. Било би значајно да се наши литургичари позабаве Валвозаровим описом Проскомидије, који спада у значајно сведочење о овом чину у Срба у 17.веку.

 

О служењу Свете Литургије и њеном символичком схватању

По Валвазару, служење Свете Литургије “влашких” свештеника тражи озбиљно уздржавање: два дана пре и после служења Службе мора се уздржавати од супружанских веза. Ако  у  сну доживи истечење, два дана не сме да служи, “ма колико био вољан”. И световњак, ако има истечење, два дана не сме да љуби крст, ни иконе (иначе, сваки православац око врата носи крстић и иконе Пресвете Богородице и светих, и љуби их “свако јутро и свако вече”.)

Православни, по Валвазору, не користе звона, него клепало.

Свештенослужитељу мора да прислужује најмање тројица или четворица “министраната” (чтеца): “јер то је тешка служба/.../ Њихове литургије трају читав сат, а код великих служби и дуже”. (Латинске мисе су, већ у оно време, биле знатно краће од православне Литургије.) Православни свештенослужитељ облачи “белу хаљину осликану шарама свих боја; а министарнт стоји иза њега са дугачком капом и прекрштених руку” (вероватно је реч о монаху - прислужнику с паном на глави.)

“Други министрант”, каже Валвазор, “подноси духовнику за offerorio (анафору) у једном пехарчићу топле воде, али са тако тужним изгледом и преданошћу као да се ради о његовој смрти. И други министранти изгледају једнако тужно. Узрок таквог њиховог препуштања тузи је овај, у тој прилици себи представљају за њих снажном сликовитошћу, Распеће Светога Исуса Христа, и имају јасновиђење како су га, тамо они, за њих разапели на Крст, и Он за њих, у томе јасновиђењу, свеже крвари”

Коришћење теплоте (топле воде) приликом освештања Часних дарова Валвазор овако тумачи: “/.../ Како они кажу, вода и вино значе Христову крв коју је Он на Крсту пролио. И пошто је Пресвета Крв Христова топла истицала, мора и њима вода бити топла тако да шуми”.

Он уочава да освештење Дарова не бива као код римокатолика, и да свештеник тада изговара “Света Свети!” (то јест “светиње светима” ) док министрант одговара “Даига нам Бог!”  (По свему судећи, реч је о појању: “Подај, Господи!”) Из овога се види да Валвазор није сасвим јасно могао да појми ток православне Литургије - возглас “Светиње Светима” доживљава као тренутак освештавања Дарова, а претходна појања “Подај Господи” (за време прозбене јектеније) као одговор на “консекрацију”. У тренутку возгласа “Светиње Светима” каже Валвазор, присутни на Литургији поклоне се сви колико могу телом и толико дубоко да глава дотиче под и ниједан не погледа навише. Они ударају рукама по срцу и говоре: “О Бог! О Бог!/.../“ (То јест, сви у храму су правили велике метаније).

Очито је, дакле, да су православни Срби оног времена Свету Литургију доживљавали пре свега као оприсутњење Господњег Домостроја: од Рођења, преко јављања свету, Распећа и васкрсења, до Другог и славног доласка. Зато су на Служби стајали са страхом и трепетом. А зашто? Зато што су дубоко осећали шта је бит Предања, за разлику од римокатолика који су, од символа, побегли у театрализацију сопствене мисе. Колико је символичко тумачење Литургије битно, својевремено је показао професор Московске духовне академије, протојереј И. Козлов, у свом чланку “Мисли при изучавању литургике” (“Верујем, Господе, и исповедам, стр. 402-409):

>> Међу многим радовима из литургике можемо да разликујемо два основна правца. Први се условно може назвати "историјским", други - "символичким".

Присталице историјског погледа обично се труде да виде у целом последованију богослужења само одраз историјских догађаја и у највећем броју случајева игноришу онај дубоки символички смисао који је својствен нашем богослужењу. Истовремено су они веома често превише смели у својим суђењима чак и о делима Светих Отаца. Према њиховим речима, св. Симеон Солунски - иако је и био велики литургичар, али "нашао се у оковима псеудонаучног символичног метода изложења богослужења", те та тумачења "само замрачују (тобоже) смисао историјских истраживања".

Неке крајње присталице историјског схватања понекад долазе дотле да директно игноришу духовни смисао у богослужбеним радњама и речима, изјављујући, на пример, да Мали Вход "постаје само обредна формалност и противречи (чак?) претходним деловима службе  или да је возглас на Литургији "двери, двери" постојао само због страха од пагана.

Неке смућује у символичном тумачењу тобожња недоследност, тобожња уситњеност, детаљизација у приказу богослужбене идеје.

Неки литургичари-историчари сматрају да при символичном тумачењу богослужења западамо у историјску недоследност и као пример тога указују на тумачење проскомидије као приказа Голготских страдања, а тумачење Малог Входа као изласка Христа на проповед. Исто важи и за питање тумачења преноса Дарова на престо као на символички приказ погребења Спаситеља у вези са наредним изговарањем речи Христових: "Примите, једите" и "Пијте од ње сви". За верника који није упознат с историјским током догађаја из живота Христа (а такви постоје), сам тај метод тумачења свештене свете историје, кажу они, може да буде дезоријентишући: могу стећи утисак да Голготска страдања претходе Беседи на гори, а погребење - Тајној вечери.

Овакву тобожњу недоследност неки виде и у тумачењу Јована Постника (упок. 595) значења такозваних "конха" (удубљења): "конха цркве је представа Витлејемске пећине, а престо који се налази у тој конхи јесте гроб Господњи и тако је повезан по свом месту с Витлејемом".

Поређење пећине у којој се родио Христос с гробом у који је био положен после распећа заиста може да изазове недоумице. Међутим, оваква питања могу да настану само у случају крајње слабог познавања суштине богослужења.

Духоносни тумачи, светила Цркве Православне - свети Герман, Патријарх Константинопољски, Никола Кавасила, Симеон Солунски, Софроније Јерусалимски и други - објашњавају зашто се у једној истој богослужбеној радњи спајају понекад сећања на два или чак више разних догађаја и како треба објаснити ове наводне противречности.

Сматрамо да је неопходно навести макар укратко њихова објашњења символичког поимања богослужења. Пре свега треба навести речи св. Германа који је, објашњавајући значење светих радњи, приметио: "Једна данашња света радња односи се понекад на два или три ондашња догађаја"

Пајсије, патријарх јерусалимски, такође даје веома добро објашњење: "Црква се побринула да састави Литургију тако да она обухвата целу тајну очовечења Сина Божјег, од почетка до краја - од рођења чак до вазнесења - и да све то стави пред чула своје деце у материјалним символима и у видљивим облицима... А пошто би било незгодно за то употребљавати исто толико конкретних знакова, колико је било дела и патњи Господа, она је она једној истој ствари придала много значења, тако да, на пример, покривање чаше може да значи час једну тајну, час другу. Али на Литургији се не твори ни сам поредак Тајни пратећи на поредак времена у којем их је Христос извршио, већ се једне приказују пре, а друге после: тако се св. Причешће које је Христос предао ученицима својим пре страдања код нас обавља тек после помињања Његове смрти и Васкрсења"

Наш познати литургичар Иван Дмитријевски у својем дивном тумачењу Литургије пише: "Не треба сматрати неспојивим што су учитељи Цркве спојили у проскомидији символе двеју тајни - рођења и страдања. Спој неколико духовних значења у једној светој радњи јесте: 1) користан за вернике јер умном погледу одједном предочава неколико предмета; 2) с друге стране, рођење је већ почетак смрти; 3) и не само то, Спаситељ је дошао у свет као у тамницу, као у долину жалости и патње. Родио се у сиромаштву: јасле су биле Његова колевка, злочинци су тражили да Га убију. погубивши због тога хиљаде жртава... Тајна Литургије са скупом догађаја којих се сећамо представља потпуну величанствену схему целог промишљања Спаситеља нашег...; 4) Исус Христос је на самом зачећу и рођењу имао јасне пројаве Свог страдања и саме смрти"

И. Дмитријевски наводи речи св. Германа: "једна приказана сада (радња) две или три ондашње (тајне) врши и упућује на њих".

Даље он пише: "Древни св. оци - Иринеј, Кипријан, Василије Велики, Григорије Нисијски и Амвросије - схватају "смирну" (маст миришљаву) коју су мудраци донели новорођеном Христу као знамење Његовог погребења, чији је наговештај била и Његова дозвола Марији да излије миро на Тело Његово".

Архиеп. Венијамин у својој "Новој таблици" (део 2, параграф 31, стр. 178-180, изд. 1859. г.) овако објашњава спојивост приказивања ра-зних момената из Спаситељевог живота: "Али ако неко пита зашто свештеник пре почетка или на самом почетку Литургије предлаже уму гледалаца Христа којег с именом Јагњета воде на заклање? - или, још боље, зашто Св. Оци приликом помињања рођења Христа Спаситеља наредише да се речју и радњом приказује уједно и страдање и насилна Његова смрт? Ову потешкоћу су многи одавно предвидели и мислили да је реше тиме што се у светој Литургији ток Христовог живота не приказује оним редом којим је заиста ишао... Најважније тајне живота Христовог се врше у Литургији потребним редом... На предложењу се изображава само то како је Исус Христос зачет, како се родио, како је Он својом вољом решио да принесе Себе Богу; овде се изображава само назначење и припрема Спаситељева за смрт и жртву... Тако да није нимало чудно и нема никаквих потешкоћа у томе што Црква спаја у исто време и на истом месту сећање на рођење и страдања Исусова, утолико пре што свештеник, изображавајући рођење Исуса Христа од Дјеве, пре свега узима копље и говори: "Одведоше га као јагње на клање" и остале речи које се тичу страдања Владике, речи које су пророци прорекли да ће се догодити и које су апостоли посведочили као стварно обистињене. Овде се читају речи пророчке или праобразне, а не коначне и последње и тако све речи, све ствари и све радње на предложењу изображавају рођење и страдање Христово заједно... Пошто се ради тога Он и ваплотио да би страдао за нас".

Према св. Симеону Солунском у проскомидији се јасно изображава цела тајна с извесним скраћењем: "јер Христос, проречено Јагње, дошао је с небеса и ваплотио се у пећини и јаслама, али у исто време на самом рођењу је већ изобразио догађаје страдања. Тако је звезда која се над Њим зауставила указивала на Њега мудрацима, а Ирод је започео гоњење".

Литургичари историјског правца тврде да символички правац, који је владао у литургици целих хиљаду година, и данас има следбенике, без обзира на његову незаснованост... Символиста, говорили су и писали они, често игнорише историјски аспект ствари, не узимајући у обзир околност да је богослужење, пре свега, историјска појава и да су многи обреди, као и свети предмети, створени из практичних разлога за вршење богослужења (на пример, звездица, кашичица, сунђер, копље.) Символиста проширује и на ове предмете и обреде заједничку идеју богослужења које се врши.

Овде неће бити сувишно навести речи св. Николе Кавасиле који се, чак према речима неких литургичара историјског правца, одликује дубином догматских и моралних мисли: "Међу стварима које се овде извршавају, наравно, постоје и оне које се не чине уопште због задово-љења некакве потребе, већ само да би изразиле неку мисао, на пример, пробадање хлеба и изображавање на њему крста, или то што је нож за пробадање направљен у виду копља, или, најзад, то што се у Св. Дарове долива топла вода".

После ових јасних речи сви наведени судови о томе да су свети предмети тобоже уведени само из практичних разлога изгледају једноставно неозбиљно. Какве има погодности у копљу или звездици? Још конкретније се може рећи да би погодније било направити некакав нож за то, а уместо звездице, да би се честице сачувале од мешања, смислити некакав поклопчић. Не, нису тако размишљали литургичари. "Копље се користи да не бисмо заборавили пречиста ребра која су на крсном страдању била копљем прободена", - пише св. Софроније. "Звездица прикрива небески жар, попут четири жива бића; ставља се, између осталог, и да се честице не би залепиле за покров дискоса".

Заслужују пажњу следеће речи св. Николе Кавасиле: "Све што се врши приликом свештенодејства Св. Дарова, све има директну везу с домостројем Спаситеља... благочешће, вера, љубав према Богу, потпуна горљивост, - то су све осећања без којих је чак безбожно и гледати на Св. Тајне... Да би се достигло стање љубави, задивљености пред крсним подвигом Спаситеља,  за то није довољно да се у одређено време проучи све што се тиче Христа и научи то; не, за то је неопходно да око нашег ума буде стално усмерено на те предмете... Треба своју душу учинити способном за освештање. Јер ако будемо имали само појам о побожности, тако да можемо добро да одговоримо када нас упитају о томе, а када треба приступати Светим Тајнама, не будемо созерцавали све како треба, онда никакву корист немамо од тог знања".

Гледати на Литургију друкчије, тј. само онако како на њу гледају неки литургичари "историјско-археолошког" правца, било би крајње поједностављивање. Изучавање литургике и, додајмо, Типика, само на основу тзв. историјског метода може да претвори све у нешто схоластички мртво.

Код литургичара-историчара сс појављује мисао да схватање Литургије у символичком смислу њу лишава историјске подлоге. Али то није тачно и у то се може уверити свако ко пажљиво проучава дела литургичара-символиста. А најважније достигнуће њихових дела је у томе што она садрже непресушни извор њиховог сопственог искуства. Уједно не треба заборавити да је, иако су они писали о ономе што су искуствено преживљавали, ипак језик људски веома сиромашан да изрази та откривења која су они, несумњиво, имали. Узмимо, на пример, дивне редове Николе Кавасиле: "Кад би неко могао да види Цркву Христову у оном виду кад је она сједињена са Христом и учествује у Његовој плоти, онда би је угледао само као тело Господње".

Свештеник Павле Флоренски, наводећи овај цитат примећује: "Никола Кавасила, један од најпоштованијих тумача Божанствене литургије, који је искуствено спознао тајанствену дубину богослужења..." и даље наставља: "ако би при том неко погледао Пречисту и Преблагословену Дјеву Марију, онда Је не би видео друкчије него као срце Христово. Она је центар тварног живота, тачка додира земље с небом".

Све ово религиозно искуство је и било узрок тако узвишених расуђивања Светих Отаца о појединим моментима богослужења и о светим предметима.

Сматрамо потребним да наведемо нешто што се директно тиче нашег предмета излагања и изучавања.

Св. Јован Златоуст пише: "Када чујеш: "помолимо се сви заједно", када видиш да се подижу обе половине завесе, онда замишљај како се отвара небо и силазе анђели" (Тумачење Матеја, 7, стр. 288).

"Завеса се повлачи, - према речима св. Германа, - у складу са речима апостола: “имамо смелост да уђемо у светињу".

Св. Игнатије Богоносац о св. Јеванђељу које износимо на Малом Входу каже: "Прибегнимо Јеванђељу као плоти Исусовој, и апостолима као презвитерству Цркве".

Прот. П. Преображенски објашњава ове речи: "према Јеванђељу као према Самом телесно још присутном Христу, а према апостолима као да они живи чине презвитерство Цркве".

Блаж. Јероним пише: "По свим црквама на Истоку када треба да се чита Јеванђеље пале се светиљке, чак и за време сунчеве светлости, - да би се светлошћу сликовито приказала она светлост о којој читамо у Псалтиру: "светиљка ногама мојима закон је твој и светлост стазама мојим"" ("Против Вигиланција", гл. 4; код Скабалановича, т. 1, стр. 188). У писму које се приписује св. Исидору Пелусиоту (упокојио се 436. г.) о читању Јеванђеља каже се: "Када се појављује отварањем књиге Јеванђеља Сам Истински Пастир, тада и епископ устаје и скида са себе одећу угледања (тј. омофор), тиме означавајући да је присутан Сам Господ, Вођ, Пастиреначелник, Бог и Владика".

А ако се руководимо само историјским методом, онда ћемо видети само светлосне и покретне ефекте.

Наведимо у закључку суђење проф. прот. Илије Гумилевског. "Исус Христос је Бог, али у плоти. Он је дошао на земљу не да би вршио насиље над процесом природног живота, већ да би му помогао да се открије у свој пуноти и законитости. Он преображава природни живот у ново пневматичко (духовно) стање. То што хришћанство усваја већ одређене символе оних народа у којима се проповеда потпуно је природно. Заједничко целом човечанству природно богопознање тежи истородној символизацији својих преживљавања. И пошто је природа символа материјална, онда се хришћанство не дискредитује и не губи на својој оригиналности због тога што није оригинално у овим или оним својим символима. Нека нам красноречиво доказују да је чак и хришћански крст био талисман у древном добу. На то ћемо рећи: човечанство је у то доба патило за својим спасењем, слутећи божанску истину да се свет се спасава крстом. Христос је дошао на земљу да би одухотворио човека и пренео га, а за њим и сву васељену у ново пневматичко (духовно) стање. У ову истину се уверавају они литургичари који одухотворавају хришћански култ као језик животворног Духа којим Бог општи с људима који живе на земљи и имају немоћну плот. Хришћански символи имају пневматички (духовни) смисао.

Јеванђеље се у свести хришћана персонификује: оно је исто толико сећање на реч која води спасењу, колико - још више - на Сам Субјект речи - Христа Богочовека. Само сећање служи као подсећање на живог Христа, Који нестаје за перцепцију земаљске стварности. Ми тежимо личном узајамном општењу, конкретном виђењу Христа: лицем у лице, конкретном слушању Њега. Христос је удовољио овој природној потреби, оставивши уместо Себе Своју реч, преко које ми разумно досежемо Христа. Али док смо у телу, тежимо реалнијем контакту. И ево Христовог завета - доживљавати Га као Живог, како увек с нама пребива: "Ово сам вам казао да се, када дође час, сјећате овога да вам ја казах" (Јн 16. 4). То време је наступило од Вазнесења Господњег. Отада се у Јеванђељу чује и кроз уобразиљу види вечни Христос. То је надахнуло свете оце Другог Васељенског Сабора на следеће одређење: да се св. Јеванђељу одаје поштовање као изображењу Самог Исуса Христа. Пре је на месту историјског Христа стајала жива успомена на Њега. А сада се она надокнађује изображењем Христа, Његовим Јеванђељем као материјалним представником Господа нашег Исуса Христа. Све ово се врши по истом закону људског живота: снагом свима својствене тежње ка конкретном контакту с Божанством и конкретном изразу својих духовних стања, и та тежња се изражава у речи, словима, и најзад, у књизи св. Јеванђеља, као у материјалном споменику подигнутом на месту историјског Христа. Истовремено се побожно поштовање Христа преноси на Његове конкретне ознаке. Ето психолошког основа поштовања икона и, конкретно, поклоњења и целивања св. Јеванђеља, што је од Другог и Седмог Васељенског Сабора добило снагу црквеног закона" (узето у скраћеном виду из књиге проф. прот. И. Гумилевског "Хришћанско богослужење").

Завршавајући наше излагање, рећи ћемо да ако почнемо једнострано да тумачимо свете радње у богослужењу, игноришући њихов символични смисао, тиме ћемо од мирисних кринова, што јесу све наше богослужбене свете радње, начинити круте конопце којима лако можемо само да унаказимо своју душу. << Тако протојереј Козлов.

Зато је било толико страхопоштовање међу Србима 17. века. пред Светом  Литургијом: они су знали да су пред Живим и Страшним Богом Љубави, а не само на “братском сабрању ЕПИ ТО АВТО ”, где ћемо, ако се свагда буду причешћивали, по некаквом аутоматизму бити спасени. Они су у Литургији видели сво дело Христово, а не само „Трпезу љубави“.

Ако се то страхопоштовање не буде сачувало, заувек ћемо изгубити лик своје душе. А савремени реформатори, несвесни последица својих учења и свог понашања, као да то уопште не виде. 

 

Размишљања на крају

Још о символичком тумачењу Службе Божје

Једна од основних тема “литургијског препорода” је, како видесмо, била критика предањских тумачења Свете Литургије као изображења Христовог искупитељског дела. Тобож, раној Цркви, која је била “есхатолошки усмерена”, овакав символизам је туђ; он се јавља тек касније кад “есхатолошко” постаје “мистиријално”. То би значило да Црква Божја шеснаест векова тумачи службу Божју нетачно и “пијетистички”. Јер, сведочење о Литургији као изображењу живота и дела Христовог потиче још од доба Теодора Мопсуестијског, од доба, дакле, Св. Јована Златоуста. Наиме, Теодор вели: “Путем символа морамо сазирати Христа Кога воде и Који иде на страдање и Који, у следећем тренутку, бива одведен до Трпезе да би због нас био жртвован. Јер када жртвени Дарови који ће бити предложени долазе у свештеним сасудима, понудама и пречасним чашама, морате мислити на то да Христос Господ долази и бива вођен на страдање. Али га не воде Јевреји, јер нити је допустиво, нити је душекорисно да у символима нашег живота и спасења буде било каквих подсећања на оно што је зло.”

 Колико је символичко схватање у Православној Цркви развијено, и колико су символи живи и насићени благодатним истинама, најбоље се може видети кроз символику старозаветне и новозаветне Пасхе -Јеврејска реч „Пасха" значи „Прелазак". Она указује на чињеницу да је, како кажу Свети Оци, човек „прелазно" биће, које се од свог „животињског", биолошког стања, уздиже до обожења. Прва Пасха била је у Старом Завету: прелазак Израиља, изабраног народа Божјег, по дну Црвеног мора као по суву; друга и потоња Пасха је она новозаветна: прелазак Новог Израиља из стања трулежности и смрти у вечни и непролазни живот. У Старом Завету, Израиљ је водио пророк Божји Мојсије; у Новом Завету, Богочовек Исус Христос.

Старозаветни пасхални догађај везан је за излазак Јевреја из египатског ропства. Бог је учинио много чуда да би уверио фараона да мора да их пусти на слободу; на крају, кад већ ништа није вредело, побио је египатске првенце, међу којима је био и фараонов син. Тада су Јевреји, предвођени Мојсијем кренули. Али, фараон је одбио да се помири с тим, и кренуо је с војском да их гони. Молитва Мојсијева дошлаје до Бога, а Израиљ је кренуо пешке по сувом дну Црвеног мора. Када је фараон са својом војском кренуо, воде мора вратиле су се натраг, и фараонова војска је потонула, заувек. Мојсијева сестра, Мирјам, позвала је народ да песмом прослави Господа, Који „коња и коњаника врже у море". Господ је Израиљцима дао низ заветних знамења да би прослављали Пасху као спомен избављења. Пре свега, ту је било клање јагњета (подразумевало се да  оно мора бити најбоље из стада), печење истог и једење са бесквасним хлебовима и горким зељем. Ово јагње је било жртва Господу. Митрополит Антоније (Блум) каже да је Бог Јевреје пасхалним јагњетом припремао за долазак Христа Страдајућег. Наиме, Јевреји, који су били пастирски народ на тај начин су схватали: кад год ја, грешан човек, згрешим, нешто невино мора да страда за мене. Невино јагње, најбоље из стада, бива заклано ради мог греха, мислио је Израиљац. Бесквасни хлебови и горко зеље подсећали су Израиљ на горчину ропства. Пасхално јагње морало је да се једе док је човек обувен, опасан, са штапом у руци - јер је реч о „проласку Господњем" и о сећању на брзину с којом су морали да напуштају Египат. Јагње је могло да се једе само у дому, и смели су да га једу само Израиљци. Такође, приликом припремања кост његова није смела да се сломи. Јасно је да се све ове праслике односе на Христа и новозаветну Пасху. Сетимо се васкршњег канона чији је аутор Свети Јован Дамаскин. Он нам указује на значење новозаветне Пасхе: ..Васкрсења дан је, просветлимо се, народе: Пасха је Господња, Пасха, од смрти у живот, са земље на небо, Христос Бог нас преведе, док Му певамо победну песму”; и још: „О, Пасхо, велика и најсветија, Христе, о Мудрости и Речи Божја и Сило, удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњу Дан Царства Твога"; и још: „Пасха свештена нам се данас показа, Пасха нова, света, Пасха тајанствена, Пасха свечасна, Пасха Христос Избавитељ, Пасха непорочна. Пасха велика, Пасха верних, Пасха која нам отвара двери рајске, Пасха која освештава све верне"; и још: „Пасха прекрасна, Пасха, Господња Пасха! Пасха свечасна нам данас засија Пасха! Радосно једни друге загрлимо! О Пасхо! Избављење од туге, јер данас из гроба као из ложнице заблиста Христос, мироноснице радошћу испунив и рекав “Проповедајте апостолима!" Да, Христос је наша нова Пасха, заклан ради нашег спасења,  ради нашег живота у вечности. На Тајној вечери, која је имала одлике пасхалне вечере, Господ је установио нову стварност - стварност причешћа Његовим Телом и Крвљу, којом се и ми удостојавамо преласка из смрти у живот и са земље на небо, чиме Христова Пасха постаје и наша.

Све старозаветне праслике испуниле су се у Новом Завету: Христос је Нови Мојсије, Израиљ су сви који прихватају спасење у Њему, фараон је сатана који гони Цркву са својим демонима, а Црвено море је смрт која потапа људе и чини их робовима трулежности. Својим васкрсењем, које је подразумевало силазак у ад и разарање сатанине силе, Христос је сатро фараона и силу његову („Сишао си у преисподњу и раскинуо вечне окове", који су држали свезане, Христе, и после три дана, као из кита Јона, васкрсао јеси из гроба", пева Дамаскин.) Христос је новозаветно пасхално Јагње: чисто, непорочно, без мане, принето Оцу, Јагње Чија је крв просветлила васељену. Читава Света Литургија новозаветне Цркве на то указује. Сетимо се да у току Проскомидије свештеник каже: „Као јагње на клање би вођен, и као овца нем пред оним који Га стриже". Ове речи пророка Исаије указују на испуњење старозаветних праслика у личности Христовој.

Ако је Христос наша Пасха, онда је Он жртва умилостивљења за наше грехе. Старозаветни свештеници су за Пасху клали на десетине хиљада јагњади, као умилостивљујућих жртава, па је Христос, Кога су водили Ани и Кајафи, прешао преко Кедронског потока пуног крви жртвених животиња, која је текла од храмовног жртвеника ван града. Такође, домаћин који коље јагње за своје укућане, кропио је довратке крвљу јагњета ради благослова, као што су Јевреји учинили уочи изласка из Египта, да би се куће њихове разликовале од кућа њихових злоставитеља. Крв Христова, изливена на Крсту, која нам се сада нуди у свакој Литургији, јесте крв умилостивљења и опроштаја: старозаветне жртве човека нису могле да ослободе смрти и ада, а крв Његова очишћује и подиже из мртвих.

За окушање новозаветне Пасхе, то јест Причешћа, морамо бити спремни: опасани врлином, са штапом који означава спремност да се одмах иде за Христом. Горко зеље је, за нас, пролазак кроз страдања и искушења овога света; уместо бесквасних хлебова, који су указивали да старозаветна благодат није потпуна, ми имамо квасни хлеб благодати, Агнец,  који ће постати Тело Господње. Крв Јагњета Христа штити наше домове и душе.

И све друге праслике Старог Завета испуњене су: кост Христова на крсту није била преломљена, јер је издахнуо пре но што су стражари пребили голени распетима с Њим (рекосмо: јагњету за јудејску Пасху није смела да се сломи кост); Причешће, новозаветну Пасху, не може јести нико ван Израиља - ни незнабошци, ни јеретици.

Уопште, на дан Великог Чекања, Велику Суботу, Црква је понудила све старозаветне праслике, да бисмо знали Кога дочекујемо из гроба. Прво се чита Књига Постања (I Мојс. 1, 1-13), да бисмо знали да је Онај Који лежи у гробу Творац света; затим нас Исаија подсећа да ће се пало човечанство дићи око Новог Сиона, Цркве (Ис. 60, 1-16): треће паримејно читање (II Мојс. 12, 1-11) указује да је старозаветно Јагње праслика Христа; књига пророка Јоне указује да ће Христос устати после три дана, колико је Јона био у утроби кита (Књ. прор. Јоне 1, 1-16; 2, 1-11, 3-10; 4, 1-11); Књига Исуса Навина (5, 10-15) указује да је Навин, који је увео Израиљ у Обећану земљу, праслика Исуса Који је увео човечанство у Царство Небеско, Авраамово жртвовање Исака праобраз је Очеве љубави Која жртвује Сина Божјег: Мојсијев прелазак кроз Црвено море праобраз је крштења у Новом Завету; пророци Илија и Јелисеј подигли су децу из мртвих, припремајући Израиљ да верује у будуће васкрсење. Пророци Софонија, Јеремија и Исаија видели су рађање Цркве и долазак незнабожаца у њу; Јеремија наговештава Нови Завет написан у срцима људским; Исаија пророкује речи Христове: „Дух је Господа Бога на Мени"... И, на крају, три младића, Данилови пријатељи, певају Богу у пећи вавилонској... На Велики четвртак певамо: „Јагње које проповедаше Исаија, иде вољно на заклање; плећа даје да Га бију, образе излаже ударцима, лице не окреће пред срамним пљувањем, и на смрт наказну осуђују Га. Све вољно прими Безгрешни, да би свима даровао васкрсење." А на Литургији Светог Василија Великог, уместо „Иже херувими", појемо: „Нека замукне свако тело човечије и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско у себи нека не помишља, јер Цар над царевима иде да буде заклан и да се да вернима као храна. Пред  њим иду зборови анђелски са сваким началством и влашћу: многооки херувими и шестокрили серафими, лица заклањајући и кличући песму: Алилуја!"

 

Зашто су Срби строго постили пред причешће?

Један од највећих светаца у историји Цркве, Свети Симеон Нови богослов, причешћивао се свакодневно, и тиме, на најдубљи начин испуњавао ранохришћански идеал, који је у прозби “Оче наш” - “Хлеб наш надсуштни дај нам данас” управо имао своје утемељење. Причешћујући се Небеским Хлебом, Свети Симеон је свагда окушао и његове плодове. То достизање плодова поставио је као основни критеријум достојног и недостојног причешћивања и свим хришћанима  - не само монасима.

За њега је свето причешће најприсније сједињење с Христом  - постојање Његовим једнотелесником: “Како је Ева била узета од тела и костију Адамових, и обоје бејаху једна плот, тако је и Христос,  дајући нам Себе у причешћу, од Свог тела и костију нам даје да једемо и на тај нас начин  сједињује са Собом кроз то причешће“... Кроз причешће, ми постајемо родбнина Христова; зато треба да знамо да, пошто је “дато нам кроз причешће Божанство недељиво и неразделно, сасвим је неопходно да и ми, који смо се Њиме ваистину причестили, будемо неразделни са Христом једним Телом у једном Духу. Причешћујући се Господом, “ми у себи имамо целога ваплоћенога Бога и Господа нашег Исуса Христа, Самог Сина Божјег и Сина Дјеве и свенепорочне Марије, који седи с десне стране Бога и Оца”.

Овај ранохришћански идеал свагдашњег узимања Хлеба Надсуштног остао је трајно присутан у Цркви од Истока. Али, ранохришћанска будност је слабила, и губила своју првобитну напрегнутост на путу ОЧИШЋЕЊЕ - ПРОСВЕТЉЕЊЕ - ОБОЖЕЊЕ. По оцу јовану Романидису, то је и довело до појаве већег броја постова од оних који је постојао у раној Цркви. Циљ постова је да се људи на путу очишћења савесније припреме за Светињу над светињама. На тај начин је пост повезан са Светим Причешћем. Зато проф. Јанез Вајкард каже: „Ако се неко жели стварно причестити, мора пре тога постити 30 или 40 дана”, и додаје да Власи (Срби) “своје постове одржавају тако строго, чврсто и крајње, да би многи од њих радије допустили да им одсеку главу, или још радије некако другачије да прекину живот, него да у дане поста једе месо”.

Светом Причешћу човек мора приступити чист духовно, али и телесно, јер је тело хришћанина храм Духа Светога. Валвазор каже: “Када поп или свештеник, жели служити Литургију, мора се два дана пре и послије тога суздржати од жена и не живети код њих. Деси ли му се невољна полуција у сну током следећа два дана не служити литургију: па да је колико вољан; још мање то сме калуђер ако се у сну догоди грешно онечишћење. Догоди ли се исто световном човеку, он не сме два дана да пољуби ни крст ни икону. Сваки носи дрвени крстић, као и слику Наше Драге Госпође и других Светих. Тако могу (као световни, тако и духовни) тај крст и слику љубити свако јутро и свако вече”.

И данас се припрема за Свето Причешће, по Светом Јустину Ћелијском, обавља постом, молитвом, покајањем и исповешћу. Ова светопредањска припрема је царски - средњи, одмерени - пут ка Путиру Живота.

 

Уместо закључка

Многи који се у нас залажу за “литургијску реформу”, тврде да се у нашој Цркви служи некаква малтене “унијатска” Литургија, настала под утицајем “Виљнуса из Кијева” код Срба у Митрополији сремскокарловачкој. Тобож, све су то “латински” наноси и псеудоморфозе. Зато нам је Валвазорова књига драгоцена - она је настала у Словенији 1687, три године пре Велике Сеобе, и одражава стање нашег богослужења на широј територије Пећке патријаршије. Нема у нашој оновременој Литургији ничег “латинског”, јер Валвазор, убеђени римокатолик, ништа такво не уочава (иначе би сличност радосно поздравио, као “повратак шизматика” из “заблуде”.) Ни у србском подвижништву нема ничег “латинског” - Срби, иако “грчке вере”, посте строже и од самих Грка, чему се Валвазор чудом чудио. Срби су велики борци против сваког приближавања папству - Валвазор описује њихово неприхватање издајника, унијатског епископа Павла Зорчића, кога су чак покушали и да убију, не желећи да се потчине Ватикану. На несрећу, неки ускоци (Сењани) примили  су унију, али су се у оно време,  још држали србске верске обичајности.

Потписник ових редова је написао рад чији је циљ да се Валвазорово сведочанство популаризује, али и да се други, озбиљнији  стручњаци  пре свега литургичари одлуче на читање истог. Ако успе у овим својим немерама, његово задовољство биће искрено. Читаоца молимо да коментаре које је потписник ових редова дао кад су у питању извесне особине оновременог богослужења, не схвати као Roma locuta - causa finita, него као повод за размишљање. 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 01 март 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.