Чланак првог заменика председника Синодалног одељења за односе између Цркве и друштва и медија, првог проректора Руског православног универзитета, политичког филозофа А. В. Шчипкова објављен је на сајту листа „Независимаја газета“.

Данас многи људи осећај за историјски континуитет почињу да доживљавају као норму. И то је позитиван знак.

Протекла епоха нас је научила да се брижљиво и рационално односимо према искуству народа. Међутим, да бисмо почели стабилно да се крећемо овим путем потребно је да национално искуство уписујемо у сигуран координатни систем историје. Једну од институција од пресудне важности у овом случају представља концепција рачунања времена коју календар доводи у ред.

Већ више од једног века славимо неколико такозваних зимских празника који следе један за другим. Нову годину, затим Божић, и напослетку Стару (код нас је уобичајени назив српска, прим. прев.) Нову годину. Не размишљамо о томе колико је овај редослед природан, навикли смо се на њега. Међутим, треба детаљније да се задржимо на овој теми.

Календар је изузетно важна друштвена институција. То је хронометријска окосница живота, како појединца, тако и целог народа. Помоћу календара човек доводи у ред и усмерава кретање живота. Свака велика цивилизација има свој календар: јапански, јеврејски, исламски, своје календаре су имали Маје, Астеци и Шумери. Календар, као и језик у целини, структурира свест народа, учествује у формирању координата његовог погледа на свет и уобличава његов идентитет.

Због низа историјских околности код нас су се појавили проблеми везани за експанзију грегоријанског рачунања времена. По први пут је Русији и Руској Цркви грегоријански календар 1830. године покушала да наметне Петербуршка академија наука која је била позната по својим „волтеријанским“ ставовима. Овоме су се супротставили цар Николај I и министар народне просвете кнез Карл Андрејевич Ливен. Овај други је изјавио да је „корист од промене календара врло мала, скоро ништавна, а неповољности и тешкоће су неизбежне и велике“.

Бољшевичка влада је 1918. године донела категоричну и неопозиву одлуку о преласку на грегоријански календар – западноевропски и католички, туђ руској традицији. Ово се десило отприлике истовремено с правописном реформом која је изменила визуелни доживљај графике руског језика. Њеним последицама се придружио слом у доживљају астрономског времена.

Прелазак на грегоријански календар је одмах помешао све датуме из руске историје пре револуције. Настао је осећај да је постојеће званично мерење времена вештачко и извештачено. Одвојили смо се од своје историје.

Као радикални западњаци бољшевици су католички календар доживљавали као елемент „више“ културе у односу на руску. У декрету из 1918. године отворено је речено да је прелазак потребан „у циљу увођења у Русији истог рачунања времена са скоро свим културним народим“. Самим тим се подразумева да Руси нису културан народ и да због тога треба да се придруже културним народима. И одмах нам падају напамет размишљања Смердјакова о „паметној“ нацији која треба да пороби „глупу“. Оваква западноцентрична парадигма размишљања од почетка је својствена руској револуцији. За Лењина и његове саборце сунце је излазило у Лондону и Цириху.

Међутим, Руска Православна Црква није пошла путем културе новачења и сачувала је јулијански календар који се данас назива „старим“. Руски клир је одлично схватао да календар уопште није празна формалност пошто нас доводи у везу са сакралним датумима из руске историје. Ови датуми имају свој годишњи круг, као и у црквеном календару. На пример, борбе с Наполеоновом војском у околини Смоленска се нису одигравале у септембру, као што се то тврди у данашњим уџбеницима, већ у августу, и ово је битно за историју 1812. године. Чак и бољшевици који сваке године годишњицу своје револуције славе 7. новембра нису желели да се одрекну назива „октобарска“: била им је потребна веза с правом историјом.

У коначном, промена календара је задала озбиљан ударац руском идентитету. Међутим, има већ 30 година откако је совјетска власт отишла у прошлост. Бољшевизам, а с њим и државни атеизам су наводно укинути, али ми због нечега настављамо да живимо у пређашњој културној матрици. Календарско питање испливава на површину буквално свакога дана и од Цркве се захтева да одмах пређе на грегоријански календар.

Званично се наводи један-једини аргумент: то је потребно „да бисмо Божић славили с католицима и протестантима“ – и тада ћемо се, ван сваке сумње „укључити у цивилизовани свет“. Подразумева се да наше Црква није потпуно цивилизована, а ако пређе на грегоријански календар „проблем“ ће се волшебно решити. У ствари, иза овог захтева се крије жеља да се Црква одвоји од своје традиције и историје, од свог предања.

Међутим, логика световног и црквеног живота последње деценије нам показује да се ближи време обнављања целовитости нашег календара. На то имамо исто такво историјско право као и на повратак исконских назива улица и градова. Право на вероисповест треба да буде потпуно и оно безусловно обухвата и питање календара.

Руска Православна Црква се без обзира на чудовишан притисак није прилагођавала световном календару и није прешла на католичко рачунање времена. Наша Црква чува своју календарску традицију, ово улива огромно поштовање, али претпоставља и колосалну одговорност захтевајући сталну чврстину у принципијелним питањима.

Пред нас се поставља задатак враћања јулијанског календара у општу грађанску употребу и враћање на ситуацију до 1917. године. Ми тежимо националном јединству, укључујући јединство верујућих и неверујућих. И једни и други имају заједничку историју, једну традицију и једну земљу. Време је да се руска држава и друштво врате на рођени календар.

Извор: "Православие.ру"