У ХХ веку Христова Црква је доживела једно од најстрашнијих искушења. Руска Црква је пострадала толико колико Црква није страдала чак ни у раним вековима хришћанства. Храмови су рушени и, како каже цар Давид, претварани у спремишта за поврће (в. Пс. 78, 2), у најбољем случају у складишта. А понекад су се претварали у места на којима су мучили људе. Цела наша земља је била заливена крвљу хришћана.

Овај период није трајао годину или две дана, па ни десет година, већ скоро цео век. Практично седамдесет година је у овом или оном облику трајало ово тлачење, прогањање Цркве Христове и њених следбеника. Ово се није дешавало само у нашој земљи, исто се догађало и у другим хришћанским земљама у ХХ веку. На хиљаде, десетине и стотине хиљада православних хришћана било је убијено, стрељано, бачено у јаме, живо запаљено и минирано. Људи су истеривани са посла, одвајани су од породице, деца су приморавана да се одрекну родитеља, а жене мужева. Страшно и чудовишно зло се чинило на све стране.

Наизглед, наша Црква се обрела у ситуацији кад ништа није могло да је спаси. Изузетно моћна држава која је утицала на судбину целог света, челична, непобедива империја која је доказала да је способна за живот, држала је Цркву на узди, у оковима и прогањала ју је.

Било је епископа који су по тридесет година провели у тамници. Многи од нас још увек нису толико живели, а многи можда неће ни живети. Било је епископа који су молили за милостињу, који су ишли и просили. Свештеници и обични верници – хришћани су само због исповедања и верности Цркви трпели страшна искушења која ми не можемо ни да замислимо.

Али шта је хришћанима давало снагу да све то подносе и да издрже, а Цркви да на крају освоји победу? Као прво, сви они су били људи Писма, јеванђељско учење су знали боље од нас, данашњих хришћана. Знали су да нема ничег новог. Већ су знали да ће наступити прогони, да ће их издати родитељи, деца, да ће устати брат на брата и син на оца (в. Мт. 10, 21). Све то су знали унапред.

Нажалост, међу нама има много хришћана који ће на питање: „Ко сте ви?“, наравно, одговорити: „Ми смо православни хришћани.“ Али многи од њих притом још увек нису прочитали сва четири Јеванђеља у целини. А да не говоримо о томе да их читају и да сваки дан урањају у ово штиво, да свакога дана постају заједничари у Божанској мудрости.

Због тога ако одједном наступи неко страшно искушење, људи можда неће знати шта да раде: куда да иду, где да траже спасење и снагу. Лако ће бити претворени у робове.

Главна ствар коју су хришћани увек имали на уму јесте да на овом свету нема ничег јачег и лепшег, величанственијег и спасоноснијег, и важнијег, него што је љубав Божја у Господу нашем Исусу Христу.

Какав диван одломак из Апостола чујемо на дан новомученика. И како је он у складу с оним што су новомученици искусили. Одвожени су на суд, појављивали су се лажни сведоци, излазили су тужиоци који су бљували страшне оптужбе и увреде.

Али ко може да суди Божјим људима, ко ће оптуживати изабранике Божје? „Бог их оправдава,“ – каже апостол. Због тога се исповедници који су желели да сачувају љубав Божју у Исусу Христу нису плашили ових људи. Убијани су сваки дан. Сматрају нас овцама за клање (Рим. 8, 36) – каже апостол. Тако је и било. Међутим, ништа није могло да их одвоји од љубави Божје.

Ако је Бог за нас, ко може против нас? Ако је Бог с нама, никаква блага овога света у поређењу с тим ништа не вреде. И наши сродници-новомученици су то одлично знали. Захваљујући њиховом подвигу, вери и љубави, ми данас стојимо овде и општимо с Небеским Оцем. И исто као они, сви ми знамо да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8, 38–39).

Извор: "Православие.ру"