Сасвим у складу са духом ових црквених молитава, отац Сава је говорио: „Адамов грех није мали грех. И зато ми, потомство његово, носимо велики грех и велике мане, и велике слабости у нашим бићима. Оне мане ђаволске, од којих се ђаво не стиди. Ђаво се не стиди својега облика. Шта има ружније од ђавола? И по физиономији и по нарави, ал' се он не стиди тога. Он не види своју грубост, не да му се да је види. Тако и човек који греши и не верује у Бога, не тражи милост Божију, и он огруби и не види своју ману, не види своју нискост, не види своју никакву вредност пред Богом.

  Тако је Адам погрешио, али га је Бог увек подизао, остављао му могућност, остао у Адаму, јер Адам није био крив потпуно. /.../

Да вам причам једну причу коју нисте чули. Дошао ђаво код једног свеца, праведника, (тамо пише у житијима), кад је било пред смрт. Није било баш одмах пред смрт, али мало прије; ђаво увек дође прије; граби, грабљив је. То је допуштење Божије, да и онда положиш испит пред Богом, у наду у милост Божију; да знаш да си ти чедо Божије, да знаш да си живео по жељи да служиш Богу и да се надаш у то; у ту своју праведност, у ту своју љубав према Богу. Да се надаш и да не малаксаш ако се ђаво појави.

И ђаво се појавио, каже: ти си погрешио то и то. Је л' ниси? Каже: јесам. А каже: Али си крив за то, - каже – ја те теретим за то што си учинио. А он каже: ти си ме наговорио; не бих ја погрешио да ме ти ниси наговорио. А каже: ти се ниси исповедио. – И то си ме ти наговорио – каже – да се стидим; и то је твоје, ђаволе. – Још нешто (казао је овај светац) – ја сам Адамов потомак; ја носим Адамове слабости, оног Адама, којега си ти преварио, и ја нисам крив. Крив си ти: и за Адамов пад, и за Адамово непокајање, и за мој пад, и за моје непокајање, и за мој стид, за све си ти крив.

Чудио сам се ја кад сам то прочитао. Каква борба! Каква смелост човека! Ђаво се јавља у најгрубљем облику, са највећом дрскошћу, са најгрубљим изгледом, човеку самртнику се јавља, а он има храброст и он се с њим расправља. И каже он њему: ти немаш право да код мене долазиш, ти немаш право нада мном. Ја потупно служим Богу, и праведно служим Богу, и ниси требао да долазиш, и ја ти заповедам у име Онога који је створио све, да се губиш и да ми више не долазиш. Каква смелост!

Мајка Божија је милила да не види силу ђаволску. Сила ђаволска је много опасна. Она може да буде у многим облицима, у разним изгледима: може да буде много слаба, нежна на изглед, а може да буде много груба и много јака, да не смеш ни да помислиш. Самртници су виђали ђавола како је ђаво до небеса висок; широк – к'о планина. Ко ће њему да се супротстави?

А кад ти он доказује твоје грехе, који су стварност, које ти не можеш да одрекнеш, шта ћемо за то? То анђелу хранитељу мора да затвори уста; мора његову моћ и снагу да заустави. Не може анђео истину да побија. Не може он да брани грешника који није све учинио што је требало да учини пре смрти. Тако је то правда Божија.

Ми смо људи свестан народ; ми нисмо животиње и стока, ми знамо шта нам доликује, знамо шта је за нашу корист, за наше спасење, и зашто дозвољавамо грешност? То је опет у нашој слободној вољи; и зато је грешност за казну. И ту нема изговора. Ништа прљаво неће ући у Царство Божије. И ми кад све то знамо, онда смо ми наоружани, свим потребама нашим.

Ако је ико био заслужан, и пред Богом, и пред народом, то је био Свети Сава; ако је ико био праведан, то је био Свети Сава. Али он се никад није уздао у своја дела праведна, никад он није ни мислио да је праведник; он је увек мислио да је дужник Богу – не праведник. Зато је Господ апостолима и казао: кад све испуните, реците да сте слуге залудне, да сте учинили оно што сте дужни били.

Тако ми, хришћани, и треба да знамо, и тако да верујемо, и тако да будемо пажљиви за своје спасење. Неће се спасти нико, ничим другим, ако нема праведности; па био то ти, па то био ја; па то био ма ко. Не може нико да се спасе ничим другим, него само праведним и богоугодним делима.

Тесан пут води у Царство Божије. А није то тесан пут за побожне људе – не. За побожне људе није Божији пропис тесан пут. За побожне људе то је сретан пут; то је радостан пут, то је пут на ком се успева, пут којим те прати милост Божија, и плус присуство Божије.

Тако ми хришћани и треба да живимо, и тако да се осећамо. То  је наша дужност и то је наша срећа. Зато су наше очи; зато је наш разум; за то је наша воља, да ми то знамо и да се према томе владамо“.

* * *

Тако се и он (о. Сава) спремао за смрт. Умирао је од тумора утробе, трпећи велике болове. Једној својој духовној кћери је рекао: „Е, видиш ли ти како смрт дође по мене. А нисам је ни осетио...“ Она каже: „Он је дуго одбијао да иде код лекара, али видећи велику тугу своје духовне деце, на крају је пристао да лекаре доведу у манастир. Трпео је њихову бригу више због њих него због себе. Допусти им је и да га „убеде“ да треба да се опреише, допустио је сав тај поступак, да би, ето, још мало био са својим народом, који је толико волео, макар и по цену велике патње. Он се и тако жртвовао, јер је знао да је болест захватила све. Чак је и лекару који је требао да га оперише рекао да се не секира, јер се бринуо да би овај могао осетити грижу савести што га је оперисао, кад га отвори и види да је његова болест толико узнапредовала“.

Као што смо већ записали, за своју смрт све је припремио и оставио писмена упутства за сахрану и даљи живот у манастиру. Пред саму смрт, провео је четрдесет пет дана ништа не једући – само се причешћивао. Примио је и велику схиму. Монахињама које су га гледале стално је говорио да их много мучи, и да му то Бог неће опростити, мада су се оне око њега трудиле више него око рођеног оца. Последње причешће је примио из руке свештеника Мирољуба Јовановића, који је неколико пута покушао да га дозове (отац Сава је тешко дисао, предсмртну борбу је водио). Шта се десило, прича отац Мирољуб: „Он тада одједном отвори очи, прими Свето Причешће, као мало дете, потом подиже обе руке ка небу, горе, у знак благодарности и захвалности, а неки осмех, за трен, осветли његово лице“.

Старац Сава Вазнесењски; „Побожност је човекова највећа срећа“, животопис, поуке, беседе и сећања. Посебно издање библиотеке „Очев дом“, Београд 2014.

Приредио: Д.В.