Отварају ли се Царске двери на почетку Литургије?

ПИТАЊЕ: Неки свештеници отварају Царске двери на почетку Литургије, док други то не чине. Откуд та разлика и шта је литургички правилније?

 ОДГОВОР: У црквенословенском штампаном Служебнику, у примедби по отпусту проскомидије и молитава пред почетак Литургије, читамо да ђакон излази на северне двери, „јер се Царске двери до входа не отварају“.[1]

Црквенословенски пак Типик, у 23. глави „О отварању и затварању завесе“, помиње и отварање двери: „Треба знати да се Свете двери никад не отварају, него само у почетку велике вечерње, кад бива бденије и свештеник кади, и на сваком входу, тј. вечерње и Литургије, и Свето Еванђеље; такође се отварају на показивање Светих Тајни (и остају отворене) све до свршетка Божанствене Литургије“.[2] Нема помена да би требало отворити двери на почетку Литургије. Вели се само: „В начаље Литургији отверзајетсја завјеса…“ Примедба о неотварању Царских двери до входа налази се и у преводу Златоустове Литургије почившег епископа бачког Иринеја,[3] с напоменом да је нема у грчком тексту. У најновијем преводу Златоустове Литургије, као и у ранијем, др Јустина Поповића[4] нема напомене о неотварању двери, али ни о њиховом отварању. У Николајевићевом Типику постоји цела глава „Кад се отварају и затварају Царске двери“, у којој читамо да се на Литургији Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог Царске двери најпре отварају кад се поју „Блажени јесте“, или на трећи антифон, а затварају после прочитаног Еванђеља.[5]

Обратимо ли се старијим и новијим литургичким писцима, видећемо да архиепископ Венијамин директно указује да се Царске двери не отварају на почетку Литургије, него само свлачи завеса, уз символичко објашњење да тако бива стога што је Спаситељево рођење било откривено анђелима, пророцима, патријарсима, Светој Дјеви, праведном Јосифу, пастирима и источним мудрацима, а не свему народу.[6] Код Булгакова и проф. Мирковића не вели се одређено да се двери не отварају, али да оне тада бивају затворене јасно је по томе што се помиње само свлачење завесе.[7] Никољски наводи да се двери на почетку Литургије отварају од Томине недеље до Вазнесења, при певању „Христос воскресе“,[8] из чега се може закључити да су оне иначе, ван тог периода, затворене. Такав закључак потврђује и посебан одељак у његовој књизи „О отварању и затварању Царских врата“, где вели слично Николајевићу, да се Царске двери отварају ради Малог входа, остајући отворене до иза читања Еванђеља.[9]

У нашим старим богослужбеним књигама већином нема примедбе ни да се двери пред почетак Литургије отварају, нити не отварају. Али у неким од њих, не само млађим него и старијим, вели се да свештеник, пошто окади храм, на крају проскомидије, „входит ва с(ве)ти олтар северними врати и творит крст пред с(ве)тоју трапезоју“, па се у наставку објашњава зашто улази на северна врата: „Ибо с(ве)тије двери никогдаже отврзајутсе јаве јако тачију на вход и исход, и на целованије с(ве)таго Ев(ан)гелија, и на С(ве)тих Тајни и на да исплнетсе уста наша“.[10]

О отварању двери на почетку Литургије нема прописа ни у грчким старим и савременим Евхологијима. О томе се не помиње ни код патријарха Филотеја, Гоара, Трембеласа и Фундулиса. Штавише, у Диатаксису патријарха Филотеја, XIV века, налазимо одредбу црквенословенског Служебника, да се двери не отварају до входа, у њеном почетном, још довољно неодређеном облику: „Треба знати да се Свете двери никада не отварају сем у почетку вел. вечерње кад јереј кади, на сваки вход, тј. вечерње и Литургије, на Еванђеље; такође се отварају на приступите до завршетка Свете Литургије“.[11] По овом Диатаксису, дословно наводи вечерњу и јутрењу, па и ову примедбу, Гоар.[12] И проф. П. Трембелас наводи један грчки рукопис из XVIII в. и француски превод са словенског, у којима се налази примедба о неотварању двери до Малог входа, како се она налази у црквенословенском штампаном Служебнику.[13] Али пракса отварања двери на почетку Литургије у Грчкој се врши свуда. Ова пракса постоји и у Бугарској, с том разликом што је она код њих и писмено изложена: „Кад наступи време да се почне Света Литургија“ – вели се у Служебнику изданом 1928. год. – „отвара Царска врата ђакон, ако служи, (стр. 374), или свештеник (стр. 84). По „Благословено Царство…“ свештеник затвара Царска врата (стр. 87)“. Код нас само епископ Мелентије заступа став да свештеник, на почетку Литургије, пошто целива Свето Еванђеље и престо, „окрене се и отвори Царске двери“,[14] а по возгласу „Благословено Царство…“ обрне се те затвори Царске двери“.[15]

Како је дошло до ове праксе? Сматрам да нам за објашњење овог питања може помоћи грчки рукописни Евхологион манастира Кутлумуша у Светој Гори, бр. 341, из XVI века. Алексеј Дмитријевскиј, у свом познатом делу „Евхологија“, у коме га наводи, вели да се по овом рукопису „проскомидија завршава отпустом при отвореним Царским дверима. И затворивши двери (свештеник) се окреће истоку и чини три поклона говорећи: „Боже, милостив буди…“ и „Господи, устње моји…“.“[16] На овој линији стоји и дечански пергаментни Служабник бр. 121, XIV века. У њему се каже да пошто целива Часну трапезу и благослови ђакона, пред почетак Литургије, „обрашт се иереј ка западом и гл(аго)љет велми: Слава ти Боже упованије наше. Људије же: Слава и н(и)ња. Иереј же: Х(ристо)с истиниј Б(ог) наш…“ тј. врши отпуст. Да се при том отварају двери, из рукописа се не види, али се може претпоставити да свештеник, окренувши се западу и говорећи гласно уводне речи за отпуст (на шта му народ одговара), врши отпуст при отвореним Царским дверима.[17]

Од VIII века, кад је проскомидија испред Великог входа пренета на почетак Литургије,[18] сви њени делови, па и отпуст – како према грчким, тако и према нашим рукописима – врши се на исти начин – тајно,[19] и на истом месту – проскомидији, протесису, или „малом олтару“ – с(ве)ти олтар мали – како се тај део храма назива у једном нашем рукопису.[20] Већина наших рукописа наводе директно да тај отпуст бива онде у проскомидији. Тако у Служабнику Музеја Српске православне цркве у Београду, бр. 227, из XIV в. читамо: „И по сем покадив сам иереј предложеније, творит и отпуст тамо“.[21] Исте речи „творит отпуст тамо“, налазе се и у савременим црквенословенским Служебницима и грчким Иератиконима: „… врши отпуст у проскомидији (протхеси)“.[22] А тако стоји и у грчком рукопису Атинске народне библиотеке бр. 6277-770, из XIV в.: „врши отпуст онде“ (пии ке аполисин автхоти),[23] као и у рукописном рускословенском Служебнику бр. 124, XV в. („и творит отпуст таможе“).[24]

Да бисмо разумели зашто прописи кутлумушког и дечанског рукописа наједном уводе нешто друго од дотадашњих старијих, довешћемо њихово казивање у везу с праксом отварања Царских двери на почетку Великог славословља, што се такође врши свуда у Грчкој, према Никољском и у Руској цркви, такође у Бугарској,[25] а понегде и код нас.

Кад се почела Литургија држати у наставку јутрење, проскомидија је вршена за време читања канона,[26] или за време певања хвалитних,[27] и завршавана је или за време Великог славословља, или још пре њега, а онда је вршен отпуст, за који Иератикон издања 1977. прописује да „пада у време Великог славословља“.[28] Убрзо потом, на крају јутрење, вршен је, на отвореним Царским дверима, отпуст јутрење. Лако је схватљиво да се током времена дошло на мисао да нема потребе вршити два отпуста, један за другим – проскомидије тајно и јутрење гласно – него само један, па је, или вршен отпуст јутрење у коме је помињан и аутор Литургије, тј. заједнички отпуст јутрење и проскомидије, или је отпуст јутрење изостављан,[29] и вршен само отпуст проскомидије. Кад је Литургија почињала одмах по тропарима иза Великог славословља, отпуст проскомидије вршен је тада, или још раније, као што рекосмо, за време славословља. Вршен је при отвореним Царским дверима, јер су оне пред Велико славословље отваране првобитно ради входа с Еванђељем,[30] а доцније су отваране по навици и кад се недељно Еванђеље почело читати после осме песме канона, или празником после степена, а затим и кад на јутрењи с Великим славословљем оно уопште није одређено да се чита. Па и кад Литургија није вршена у наставку јутрење (нпр. после свеноћног бденија), него иза трећег и шестог часа, по завршетку часова отпуст је вршен вероватно на Царским дверима,[31] као што се врши и пред Литургију Пређеосвећених Дарова.

На тај начин дошло се до стварности да су Царске двери пред почетак Литургије на сваки начин отваране, било да је она вршена у наставку јутрење, одмах по Великом славословљу, било иза часова. После, тога требало је још само корак до закључка да оне треба да су отворене и за време возгласа „Благословено Царство…“, да би се тим, ваљда, означило да нам је доласком Спаситељевим то Царство отворено и да смо сви позвани да уђемо у њега.[32]

Пошто се данас свуда у Православној цркви проскомидија врши тајно, ако је наше извођење тачно, нема разлога да би се само њен отпуст вршио гласно и за то отварале Царске двери у почетку Литургије оглашених. Стога, сматрам да је најбоље и најправилније држати се писмене наредбе савремених и старих наших Служебника, која одређује да се Царске двери у то време не отварају. Треба само свлачити завесу на њима, са символизмом да Спаситељево рођење, Његово детињство и живот до 30. године није био објављен свима. А за отпуст проскомидије прописује да се врши „тамо“, у „малом олтару“, проскомидији, при затвореним Царским дверима „поњеже царскија двери до входа не отверзајутсја“.

Гласник, децембар 1979.

[1] Служебник, С. Петербург 1905, стр. 95.

[2] С. Петербург 1877, л. 26б.

[3] Недеља Св. Педесетнице, Ујвидек 1942, 288.

[4] Београд 1978, Београд 1922.

[5] Београд 1971, стр. 6. Несумњиво је ова глава писана по угледу на К. Никољског.

[6] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1859, 190. Слично вели и И. Дмитревскиј: „А зато и завесу висећу на Царским вратима тада (по кађењу) свлаче, откривајући тако могућност побожног гледања присутннх у Св. олтар“ (Историческоје, догматическоје и таинственноје изјасњеније на Литургију, Москва 1856, 136). У примедби под текстом тог издања стоји: „Кад служи јереј, по откривању завесе, Царска врата, мада остају још затворена до входа с Еванђељем, но она будући наскроз прорезана, или решеткаста… не сметају гледању верних у Св. олтар и сазерцавању свештенодејстава у њему свршаваних“ (исто).

[7] Настољнаја књига, Харков 1900, 794; Литургика, Београд 1966, II, 1,64.

[8] Пособије, С. Петербург 1894, 385.

[9] Н. д. 78.

[10] Рукописни типик Патр. библиот. у Београду бр. 130, из 1631. г., у глави о кађењу, л. 15б. Ову примедбу налазимо и у рукоп. Типику исте библиот. бр. 20, XV-XVI в., caмо уместо „никогдаже“ стоји „когдаже“; а такође у Типику бр. 114, XVI в.: „С(ве)тије бо дверце никогда бo не отврзајутсе разве речних на вход…“.

[11] У правилу пред „Господи возвах“, Мињ., П. Г. Т. 154, к. 752.

[12] Евхологион, Венеција 1730, стр. 2.

[13] Е трис литургие, Атина 1935, 21.

[14] Правилник…, Зајечар 1907, II, 54.

[15] Исто, 55. Хаџи Теофило Стевановић сматра да је оваква пракса настала код нас утицајем „београдске Саборне цркве, где се при доласку архијереја на службу свагда отварају Царске двери, и после узгласа „Благословено Царство…“ – одмах затварају“ (Познавање Цркве, Београд 1895, 149).

[16] Евхологиа, Кијев 1901, 950.

[17] У Служебнику Петра Могиле из 1639. г., описује се овај моменат слично, али се јасно вели да ђакон „отверзаја велика врата, глагољет: Премудрост. Лик: Честњејшују. Јереј: Боже ушчедри ни… Лик: Слава и ниње, Господи благослови. Јереј отпуст: Христос истиниј…“ (стр. 219, 220).

[18] Уп. Гласник 1974, бр. 8, стр. 184.

[19] У рукописном тумачењу Злат. Литургије ман. Есфигмена у Св. Гори, из XIII в., на крају проскомидије стоји: „Боже, Боже наш небесниј хљеб. И по молитви врши отпуст тајно“ (пии аполисин мистекос) (Н. Красносељцев, Материали дља историји чинипосљедованија литургији Св. Иона Златоустаго, Казањ 1889, стр. 14). Овај рукопис наводи и А. Дмитријевскиј, Евхологија, Кијев 1901, 263.

[20] Дечански пергаментни Служабник бр. 120, XIV в.

[21] На исти начин о овом отпусту говори се у Служабницима исте библиотеке бр. 117 и 215, оба из XVI в., као и у Служабнику Божидара Вуковића из 1519. и 1554. Исто тако у рукоп. Дечан. библиот. бр. 119, 120 и 130, XIV в.; бр. 125, 128 и 132, XV в.; бр. 129, XV-XVI в.; бр. 133 и 134, XVI в. Служабник бр. 135, XVI в., вели да свештеник „творит обични отпуст“, л. 32а.

[22] Изд. Апостолики Диакониа, Атина 1971, стр. 70.

[23] Трембелас, н. д. 5.

[24] Красносељцев, Свједјенија 178.

[25] Н. д. 77, 328; Служебник 1928, 62, 369.

[26] Уп. Мансветов, Церковниј устав, Москва 1885, стр. 93. И Јероним Вогиатси вели да се проскомидија врши у то време, те да свештеник „треба да прекине проскомидију да би прочитао молитву „Спаси Боже људи твоја…“, јер је, по његовом мишљењу, треба да чита он, а не ђакон (И тхиа литургиа ити иеротелестикон тевхос, Атина 1912, 24), иако по Диатаксису патр. Филотеја: „И изишавши ђакон, стаје на обичном месту и говори гласно: „Спаси Боже људи твоја…“.“ (Мињ, П. Г. Т. 154, к. 741) Исто тако Гоар, н. д. 43.

[27] Иератикон, изд. Апост. Диакониа 1977, стр. 93.

[28] Стр. 103.

[29] Такав поступак износи рукописни Евхологион Јерусал. патр. библиот. бр. 362 (607), из XVI в., у коме се вели да после Вел. славословља ђакон говори јектенију, а свештеник возглас без отпуста (хорис аполисеос), па је онда отпочињала Литургија. По бугарском Служебнику, завршне јектеније јутрење и њен отпуст, ако ће бити Литургија, говорио је ђакон или свештеник тихо (н. д. 62, 369).

[30] Kao што показују поједини грчки рукописи и певана јутрења према излагању Св. Симеона Солунског (Дмитријевскиј, Типика, Кијев 1895, 89, 166, 167; Св. Симеон Солун., Пери тис тхиас просевхис, гл. 351, Мињ. П. Г. Т. 155, к. 649).

[31] Рукописни Евхологион Син. библ. бр. 986, XV в., Дмитријевскиј, н. д. 606.

[32] Мора бити да је тако дошло код Грка до особитог символичког наглашавања да проскомидија означава рођење Спаситељево и вршење божићњег отпуста на њеном крају. Затварању двери потом могло би се дати значење које Св. Максим Исповедник даје њиховом затварању после читања Еванђеља, тј. да означава пролазак материјалног и, после оног страшног разлучивања и најстрашнијег избора, улазак – који ће бити – „достојних у духовни свет, тј. у ложницу (нимфона) Христову“ (Мињ., П. Г. Т. 91, к. 693).

Патријарх Павле, „Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III“

Преузето са сајта: „Светосавље“