Пренесено са званичне интернет презентације СПЦ:

„Кажу: Црква треба да буде модерна. Ми знамо да Црква нити је старомодна, нити је модерна. Она је Христова и увек савремена,увек актуелна, увек одговара, даје могућност ономе који тражи истину, који чезне за вечношћу, за љубављу. До ње се у Христу и Христом долази.

Она даје могућност да свако добије одговор на своја суштинска, најдубља питања. Ових дана у једној песми чуо се стих: Шта ћемо сад? Ја сам и читаву песму и тај стих разумео на следећи начин: покушавамо да будемо савршени споља – славни, лепи, моћни, богати и тако даље, а онда дође један мали квар у нашем животу. Дођемо у граничну ситуацију, како то кажу мудри људи данас, и онда схватимо да од свега тога споља нема никакве помоћи. Шта ћемо сад? И на то питање: Шта ћемо сад? одговара Христос. Црква је зато не само савремена, него вечна, јер одговара на вечна питања и даје могућност свакоме ко трага за смислом свога постојања у историји и вечности. Дарује ту вечност.

Патријарх српски Порфирије, из беседе на Недељу Православља, 13. марта 2022. године у храму Светог Саве на Врачару“

Говорећи да црква није модерна, већ савремена очигледно је да Патријарх оправдава себе од многобројних критика да је „модеран“, а то је ваљда очигледно и зато јер је сигурно први, не само патријарх, него неко из СПЦ који користи обраћање верницима после службе Божије (и то у Недељи православља) да би коментарисао песму коју Србија шаље на Евровизију (а што је музичка парада омиљена код хомосексуалаца).

У беседи нам значи патријарх Порфирије у ствари објашњава да он није модеран, него савремен. Пошто сам мање образован и паметан од његов светости, па ми није јасна разлка између ова два појма погледао сам објашњење за значење овох речи.

Модеран: (značenje izvedeno preko sinonima) sadašnji, savremen, aktuelan

Лингвистика нам говори да су речи модеран и савремен синоними, односно имају исто значење. Може се онда рећи да је изјава да је нешто модерно, али није савремено или обрнуто будалаштина.

Савремени патријарх је дао своје духовно виђење песме, посебно текста. Пошто нисам стручњак за модерну музику, за разлику од патријарха који је доказани и љубитељ и стручњак за савремену (модерну) музику рекао бих за песму која се очигледно свидела Патријарху, посебно перформанс, по мало, а и по више плагијат. То увек не мора да буде и лоше, јер како рече чувени плагијатор Горан Бреговић: „Боље да личи на нешто него на ништа“.

Пре 45 година „уметница“, наше горе лист Марина Абрамовић је извела један од многобројних својих сатанистичких перформанса: „Уметност мора бити лепа, уметница мора бити лепа“ (Аrt must be beautiful, artist must be beautiful).  Она ту бесно и агресивно чешља косу док изговара поменуте речи. Објаснила је да јој је повод био чланак који није лепо говорио о њеном изгледу и коси.

Када се погледа наступ, посебно уз стихове на латинском језику и ритуал који се изводи, некоме, као мени на пример, изгледа да је то чист сатанизам са свим симболима и порукама који он носи. Опет неко други, као партијарх српски, ту види тражење излаза код уметника којем је "дошао мали квар". Неко од нас двојице очигледно није у праву. 

Ипак смо ми Срби срећни да имамо тако савременог, а не модерног Патријарха, а исто тако и савремене, а не модерне уметнице.