РЕЧ НА ВЕЛИКУ СУБОТУ

Током целе Страсне седмице па све до васкршњег јутра отвара се нашим очима чудо љубави Бога нашега, чудо Христос и потпуно нови свет који нам Он заједно са Собом даје. Не можемо једноставно да будемо посматрачи онога што се дешава у Цркви. Морамо постати они који у свему учествују, чији се живот преокреће од виђења овог чуда и преображења у њему.

Сада је дошао Христов час, и сада је главни час нашег обраћења, нашег повратка Богу. Тако је природно доживети нека нејасна осећања током ових дивних служби, чак и бити просветљени добрим мислима и одлучити да нешто променимо у свом животу. Али и даље остајемо само гледаоци док не уродимо плодом.

Христос – чули смо ову јеванђељску слику приликом погребног обреда – зрно пшенице. Ово зрно се баца у земљу, закопава. Али, у какву земљу? Да ли смо остали крај пута, каменито тло, њива обрасла у трње, или смо постали она добра земља где Христос, Његово нетрулежно Тело, може да донесе свој плод?

Свако од нас свакако мора да схвати: обред погреба Господњег, који је био данас, није само оно што су са њима чинили Јосиф из Ариматеје, Никодим, Марија Магдалина и други, скидајући беживотно Тело Господње са крста пре заласка сунца на Велики Петак. Ово је догађај који се тиче сваког од нас. Христос је сахрањен, али где? У нама? У тајни крштења исповедамо да смо једном заувек сахрањени са Њим. Морамо бити искрени, крајње озбиљни и заувек живети ову тајну.

Где је погребен Господ славе? Његова погребење је силазак у пакао. Он је погребен у нашем понору, у понору таме, који се зове грех, у једнини, а гигантски расцеп живота од овог греха чини понор смрти. Распети Господ је хтео да буде положен овде. Са нама је погребен да донесе плод Васкрсења. Ми смо грешни и смртни, немамо другог хоризонта осим нашег „ја“. Ми смо бића затворена у себе, ограђена једно од другог, једном речју, без љубави. И само је ова љубав, наш Бог, дубља од нашег „ја“, Бог је са нама.

Наше обраћање Богу је да дамо пристанак „да будемо са Њим“, а то значи мимо свих наших искустава, свих осећања, на нивоу најпростије вере, предати своје срце, своју вољу Њему. То, захваљујући чему смо Његов лик, а истовремено неуништиво слободни, јер ништа не може натерати наше срце и нашу вољу. Али управо то је оно што Му се морамо потпуно предати. Тада ћемо заиста бити погребени са Њим и васкрснути са Њим.

Дошло је време да схватимо да више не можемо да рачунамо ни на шта на свету – ни на нашу прошлост, а још више на нашу садашњост, ни на шта осим на Његову љубав, Његово несхватљиво милосрђе према нама. Само кроз Њега, испуњени „надом изнад наде“, ми желимо да васкрснемо из мртвих. Не само сутра, већ сада, са свим последицама које из тога произилазе. Цело наше биће – срце, дух, душа и тело – биће васкрснуто у своје време, у време које је одредио Христос. Али ово васкрсење већ почиње, биће нам дато да га окусимо усред славља Васкрса, дотиче нас сада, ако смо заиста испуњени благодатном одлучношћу да будемо сапогребени са Њим.

Превод са руског: "Борба за веру"

Извор: "Руска народна линија"