О АНОНИМНОСТИ УРЕДНИШТВА „БОРБЕ ЗА ВЕРУ“

- Прогони клирика и верника у неким епархијама СПЦ -

 Драга браћо и сестре – поштовани посетиоци сајта „Борба за веру“,

 Сматрамо за своју дужност да вас упознамо са искушењима и опасностима са којима се  суочавамо већ дуже време. Наиме, резимирајући све чињенице које су нам на располагању, потпуно одговорно и без претеривања констатујемо перманентни раст мржње у одређеним круговима у Српској Цркви према Уредништву „Борбе за веру“. Сасвим је за очикавати да се тако набујала мржња пројави и на делу. Многи су jeзици о нама зло проговорили (упућују претње), а Господ каже да "уста говоре од сувишка срца“ (ср. Мт.12,34). Једино што још спречава зломислитеље да своје зломислије и делом остваре јесте непознатост им чланова Уредништва.

Дакле, све горе речено, aли и друго што ћемо изнети, оправдава један од наших почетних ставова, који је заузет приликом покретања сајта, а то је потреба за анонимношћу. Потреба за анонимношћу Уредништву је наметнута, по сили (не)прилика, јер су делом новотарски епископи показивали (и показују) велику силу и жестину према онима који нису желели, и не желе, да их беспоговорно следе на њиховом путу одступања од учења Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и кршењу вишевековног богослужбеног поретка наше Цркве.

У последње време нас све учесталије, и све гласније, изазивачки прозивају за наводни кукавичлук и неспремност да страдамо за Господа. У томе се јасно очитује њихова жарка жеља да до нашег страдања што пре дође. Па зато питамо: А од кога да страдамо, и зашто да страдамо? Ко би био наш прогонитељ? Догађаји које ћемо навести и описати сведоче да су наши прогонитељи управо владике оних који нас прозивају. А зашто да страдамо ако су те владике у праву? Јер, страдање је увек страдање од неправедника - а за Христа!

Такође  питамо: јесу ли први хришћани, који су се повлачили у катакомбе због окрутних и крвавих прогона, били страшљиви и маловерни, неспремни да страдају за Господа?!

Што се тиче самог питања нашег страдања за вољено Православље, свој став смо, као и у свему другом, утемељили на речима Господњим, и речима светоотачким. Господ каже:

„А кад вас потјерају у једном граду, бјежите у други“ (Мт. 10,23). Свети Oци наши говоре: „Правило мучеништва је – не тражити мучеништво, али мушки трпети ако нас прогони задесе“. А наш духовник каже: „За мученички венац човек треба да буде достојан“. Ми достојни нисмо, али ћемо испити радо чашу коју нам Господ принесе да је испијемо! Но, због саме недостојности наше, сами је од Господа не иштемо.

И ако ћемо говорити о прогонима, морамо рећи да већ јесмо прогоњени. Али, ако треба да се хвалимо, радије ћемо се хвалити својим слабостима (ср. 2. Кор. 11, 30). Но, пошто је једно страдање наше било јавно, видљиво свима који наш сајт посећују, на њега ћемо кратко подсетити.

21.7/3.8.2009. дошло је до престанка рада „Борбе за веру“, који је био узрокован физичким гашењем сервера на којима је била база података сајта. Техничка екипа сајта и Уредништво били су на најподмуклији могући начин онемогућени да приступе серверима који су уредно били плаћени. У том чину пројављена је велика земаљска моћ седмоглаве аждаје. Господ Свемогући нека им запрети! Колико смо тада пострадали, остаће само Господу знано.

Но, упркос свему, милошћу Господњом, врло брзо је техничка екипа сајта успела да комплетну базу података, без икаквих оштећења, пребаци на нов сервер, који се налази на територији Сједињених Америчких Држава. За сада пипци великог октопода не успевају да науде „Борби за веру“ на новом серверу, али је евидентно да трају даноноћни покушаји да се то учини. Највећи број претраживања, када је „Борба за веру“ у питању, а које Гугл бележи, јесу покушаји откривања идентитета људи који су сајт регистровали на серверу у Америци.

 Пребацивањем базе података са сервера у Немачкој на сервер у Америци и буквално смо послушали речи Господње „Ако вас потерају у једноме граду бежите у други“. Питање: А зашто не у Русију? - за сада морамо оставити неодговореним (нешто касније сајт је пребачен у Русију - нап. Уредништва, 1. септембра 2020). Међутим, то што је сајт регистрован у Америци, неки сада користе да би нас оптужили за недостатак патриотизма и, ваљда, издају Цркве и државе и то чине управо они који се хране на „јаслама“ највећег српског крвника римског папе.

„Борба за веру“ је нападнута и на друге начине. Један од њих је убацивање шпијуна међу чланове сајта, који покушавају да се приближе Уредништву и тако открију идентитет његових чланова. Један члан је због таквих настојања удаљен са сајта; блокиран му је приступ, а такође му је онемогућено слање мејлова. На све оне који чине сличне покушаје апелујемо да се окану „ћорава посла“, јер све што могу постићи јесте да огреше душе своје.

Једна врста напада своди се на покушаје моралног дискредитовања чланова Уредништва (инсинуацијама).

Неколико примера анонимности у Српској Цркви

Да је у ово време жив Свети Владика Николај, епископ охридски и жички, био би стављен под лупу новотараца – реформатора у Српској Цркви – као човек који се, годинама, служио псеудонимом („монах Тадија“), и под тим псеудонимом објавио је скоро целу „Духовну лиру“.

Поред Светог Владике још је један духовни горостас Српске Цркве писао под псеудонимом. Пре Другог светског рата отац Јустин Поповић је у „Хришћанском животу“ писао под псеудонимима „Горкоје“ и „Воанергес“. Вероватно би и он данас био оптужен за мрачне намере против Српске Цркве, као што оптужују Уредништво „Борбе за веру“.

Или садашњи митрополит Амфилохије, чији је младалачки псеудоним био „А. Светигора“. Какве ли су његове намере биле?

Они, дакле, који прозивају Уредништво сајта „Борба за веру“ због анонимности, морали би знати да она није непозната у историји Цркве. Као велики поштоваоци лика и дела бившег епископа Атанасија Јевтића, сигурно су прочитали његово тротомно дело о Литургији. Тамо су сигурно видели да њихов учитељ каже да се под именом Павловог ученика, Дионисија Ареопагита, налази неко „премудро скривени“.

Чувени часопис „Хришћански живот“, који поменусмо, пре Другог светског рата уређивали су јеромонах Јустин Поповић и професор Велимир Хаџи Арсић. Они су наизменично писали коментаре „Са уредничког стола“, познате по оштрој критици негативних појава у нашој Цркви. И – нису се потписивали. „Спољњи преглед“ часописа „Хришћански живот“ такође је писао отац Јустин - и није се потписивао. Је ли он то радио по налогу НАТО-а (како неки говоре за Уредништво „Борбе за веру“) или по налогу сопствене савести?

Зашто су написи Уредништва сајта „Борба за веру“ анонимни

Уредништво сајта „Борба за веру“ је братство у Христу људи који се боре за чистоту православне вере на месту на коме су милошћу Божијом постављени. Своје текстове не потписујемо из два разлога: први је тај што су ти текстови плодови САБОРНОГ рада; а други је тај што велики број чланова Уредништва (међу нама има и клирика и мирјана) живи у епархијама у којима је уведена диктатура новотарског епископата, и у којима пастири не управљају љубављу стадом повереним им од Првоврховног Пастира, него силом и жестином: „Сине човечији, пророкуј против пастира Израиљевих, пророкуј и реци тијем пастирима: овако вели Господ Господ: тешко пастирима Израиљевим који пасу сами себе! Не треба ли стадо да пасу пастири? Претилину једете и вуном се одијевате, кољете товно, стада не пасете. Слабијег не кријепите, и болесне не лијечите, рањене не завијате, одагнане не доводите натраг, изгубљене не тражите, него силом и жестином господарите над њима. И распршаше се немајући пастира, и распршавши се посташе храна свијем звијеровима пољским... Зато пастири чујте ријеч Господњу; Овако вели Господ Господ: ево ме на те пастире, и искаћу стадо своје и његовијег руку, и нећу им дати више да пасу стадо, и неће више пастири пасти сами себе, него ћу отети овце своје из уста њиховијех и неће им бити храна“ (Језекиљ, 34, 2-5 и 7-10). О, Господе, како су страшне речи Твоје! Срце сваког истинског пастира од њих мора уздрхтати! Ти кажеш, Господе, устима великог Пророка Твојега, да пастири једу овце Твоје. Заиста једу, Господе наш! Отми овце Твоје, Господе, из уста њиховијех! Јесмо грешни и недостојни – у блату греховном ваљамо се по вас дан - али, и у греху своме волимо Те! Како беше у старом Израиљу, тако је данас и у Српској Цркви. Но, отеће Господ стадо своје из уста ваших зли пастири! Неће допустити Господ да вам будемо храна! И када бисте слушали реч Господњу, не бисте се хранили стадом својим, већ Истином Божијом.

примерИ „једења стада“ од стране злих пастира

Прогони у Браничевској епархији

Они који у Српској Цркви највише трубе о љубави, на делу пројављују велико човекомрзије. Један од њих је, свакако, „епископ љубави“ Игњатије Мидић.

Још 2002. године дотични се Епископ својски постарао да први клирик у Епархији браничевској, који се усудио да делом покаже да није беспоговорно послушан, на својој кожи осети ватру епископове сажежуће љубави. Ово је била страшна опомена и свима осталима, који су имали намеру да крену истим путем. Порука Епископа Игњатија била је јасна: Најбоље је бити слуга покорни и овца бесловесна!

Наиме, те се године у Браничевској епархији збио прогон свештеника Љубише Илића, који је први међу клирицима Епархије браничевске у учењу Еп. Игњатија препознао јерес, и осмелио се да то Епископу у очи каже. Само рашчињење свештеника Љубише не би било ништа необично и несвакидашње (и не доносимо закључке о исправности одлуке Епископа Игњатија), али је начин његовог прогона достојан највећих холивудских криминалистичких филмских остварења. Иако је прогон оца Љубише Илића био такав да би се могла читава књига написати, ми ћемо се овом приликом задржати само на кључним детаљима.

Због одбијања о. Љубише да се повинује акту Еп. Игњатија и повуче се из своје парохије, у чему је имао подршку народа, Епископ у помоћ позива полицију да његове одлуке спроведе у дело. Видевши јаке полицијске снаге како се приближавају црквеној порти, свештеник Љубиша се пење на звонару и почиње снажно да звони, како би обавестио народ (такав је договор имао са мештанима) да се опасност приближила. Такође је претио да ће скочити са звонаре уколико полиција покуша да га применом физичке силе спусти са ње. Истовремено је проклињао све оне који покушавају да га избаце из парохијског дома на улицу са супругом и двоје мале деце. Све ово  код полицајаца буди саосећање са страдањем оца Љубише и његове породице, и они се, уверивши да нема никаквог кривичног дела због кога би била потребна њихова итервенција, већ да се ради о унутарцрквеном питању,  повлаче се са лица места.

Не могући, дакле, ни уз помоћ полиције да протера свештеника Љубишу, Еп. Игњатије приступа реализацији плана „за крајњу нужду“. Елем, у помоћ позива тројицу браће, свештенике, од којих је један у то време био под забраном чинодејства. Еп. Игњатије од браће свештеника тражи услугу, нудећи заузврат контрауслугу. Свештенику под забраном чинодејства обећава скидање забране, а такође и постављање на парохију о. Љубише уколико њих тројица протерају „бунтовника“. Браћа су се без премишљања сложила и рекла Епископу да то за њих није никакав проблем, али да им Епископ претходно каже да ли смеју сва средства физичке принуде којима располажу применити над о. Љубишом. Епископ Игњатије им одговара: „Сва средства су дозвољена, само да га не убијете“.

 Браћа су се одмах својски заложила да Епископову вољу испуне. Сачекавши оца Љубишу на једном месту изван села, када се враћао са обављеног чинодејства бициклом, потрудили су се да га не убију, али су га тако претукли да је био на самој граници живота и смрти. Супруга и деца оца Љубише бивају са стварима избачени из парохијског дома. Један од браће свештеника се усељава комотно и на миру са својом породицом; Епископ Игњатије их несебично награђује за обављени посао; отац Љубиша је прогнан; брак му се распао, остао је без игде икога и игде ичега и сада лута епархијом тражећи себи покоја.

А шта говоре канони о клирицима који туку вернике? Двадесет седми канон апостолски каже: „Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, или ђакон, који бије вијерне када сагријеше, или невијерне када злобе, и кроз то хоће да застраши, јер нас томе није никако Господ научио; на против, када су га били, није повраћао бијењем, кад су га псовали није повраћао псовком; кад је трпио није пријетио. (1. Петр. 2, 23)“

Током историје било је људи који су у покушају да изиграју овај канон наређивали другим људима да бију верне који сагреше изговарајући се да они нису тукли што, иначе, горе цитирани канон осуђује. Јер, заиста, нису тукли они већ други људи. Због тога је 9. помесни сабор у свом деветом канону осудио и оне епископе и свештенике који су наређивали другима да бију верне. „Епископ љубави“, ако је и измакао осуди 27. канона апостолског, не измиче осуди деветог канона 9. помесног сабора, који каже: „Пошто апостолско и божанствено правило подвргава свргнућу свештенике који се усуђују да туку вернике када ови нешто погреше, или невернике када се нечему злобно успротиве, то неки чинећи то како би најлакше задовољили свој гнев, изврћу апостолске наредбе и односе ово само к онима који својом руком туку, мада нити правило такво шта напомиње, нити се по здравом смислу ово на овај начин може разумети. Јер би заиста било нескладно и веома неупутно свргнути некога због тога што је он са три или четири ударца својом руком некога ударио, а са друге стране оставити без казне онога који је по некој власти наредио да се претуче неко од стране неких других људи, те доводи своју освету до свирепости, па неретко и до смрти. Због тога, пошто се оним правилом кажњава свако бијење, то исто и ми установљујемо. Јер треба да свештеник Божји упућује онога који се не влада како треба поукама и опоменама, а понекад и црквеним казнама, али никако бичевањем или неким другим ударцима по његовом телу. Има ли пак таквих који никако не желе да се покоре кроз црквене казне, нико не спречава да се такви предају грађанском суду; јер и 5. правило Антиохијског сабора наређује да они који стварају буне у Цркви, имају се довести у ред уз помоћ световне власти.“

Можда ће неко рећи: ово је било давно. Оставите се тога. Добро. Но, има и свежих примера изобилног изливања пастирске љубави Епископа Игњатија. О догађањима у манастиру Тумане код Голупца писала су наша браничевска браћа. Управа манастиром се формално налази у рукама монахиње Текле. Но, истински манастиром управља искушеница Данијела, стара 24 године. Искушеница Данијела је, као неморална и склона криминалним радњама, протерана из Банатске епархије. Такви као она све чешће налазе ухлебљење у Епархији браничевској, јер по учењу Еп. Игњатија за спасење није важна моралност, пошто су по њему и Божије заповести променљиве, већ искључиво литургијска заједница са епископом, која се пројављује у беспоговорној послушности. Оно што је на самом почетку урадила дотична искушеница, јесте преузимање манастирске благајне. Са благословом Епископа она за кратко време у манастиру заводи „ред“.

На путу јој се, међутим, испречио јеромонах Теоктист, који није желео да буде саучесник у њеним безакоњима. Но, пре него што наставимо са излагањем, на овом месту ћемо направити малу дигресију. Наиме, јеромонах Теоктист је говорио људима достојним поверења, да му је Еп. Игњатије наредио (усмено) да Св. Литургију врши по његовом поретку, што је овај тешка срца прихватио. Међутим, због тога почињу протести верника који долазе у мн. Тумане на Св. Литургију и јеромонах Теоктист изјављује да има избор између две могућности: или да служи по одлукама Сабора, што народ од њега захтева, или да скине мантију. Због овога горе реченог, и оног што ћемо даље рећи, његов коначан избор је био да скине мантију.

Због ноћних излазака искушенице Данијеле у провод изнајмљеним возилом Rent a car-а, јеромонах тумански Теоктист „дрзнуо се“ да је упозори на недоличност њеног понашања. Пошто је његова „дрскост“ за њу била неопростива, она у помоћ позива „једног свог рођака“, како се јеромонах Теоктист не би више усудио да сумња у њену честитост и поштење. Једне вечери око 23 часа, „рођак“ искушенице Данијеле је бездушно претукао јеромонаха Теоктиста  наневши му тешке телесне повреде. Са овим случајем упознати су и полицијски органи, који су искушеницу Данијелу привели и саслушали. На саслушању у полицији она је изјавила да је имала извесне несугласице са јеромонахом Теоктистом, па је у циљу своје физичке заштите у манастир довела свог „рођака“ (као телохранитеља). Против њеног „рођака“ је полиција поднела кривичну пријаву, због наношења тешких телесних повреда јеромонаху Теоктисту. Међутим, најбитније за нашу причу јесте  следеће:

Отишавши да се пожали Еп. Игњатију због онога што му се догодило, добио је одговор који га је поразио. Епископ Игњатије је јеромонаха Теоктиста избацио из владичанског двора рекавши му да је он  крив за све што се догодило. Саблажњени јеромонах скида са себе монашку ризу, баца је и враћа се у свет. Епископова част би, свакако, донекле била сачувана да је он на било који начин казнио искушеницу Данијелу. Међутим, она се поново почела појављивати у манастиру Тумане, а то свакако није могуће без благослова Епископа. Дакле, закључак се намеће сам по себи: Епископ Игњатије благосиља примену физичке силе према себи непослушнима!  То ћемо показати и у наставку текста. Но, пре него што наставимо, изнећемо још једну чињеницу, да би се видело какве су размере страховладе у Епархији браничевској. Наиме, поједини свештеници изјављују да не смеју ићи у мн. Рукумију, иако би хтели, јер се плаше репресалија Еп. Игњатија.

Погледајмо сада шта би се још, између много чега другог, могло догодити члановима Уредништва, ако би њихов идентитет био познат.

Наиме, четврти текст по броју читања на „Борби за веру“ јесте текст „Светогрђе у храму Светог Максима Исповедника у Костолцу“. Можемо слободно рећи да је тај храм новотарско огледно поље; старешина храма је један од највећих поштовалаца лика и дела јерисиарха Јована Зизјуласа, и његовог верног сина Еп. Игњатија Мидића. На овом месту ћемо навести укратко докле иде о. Александар у својим новотаријама. Наиме, он свећење славске водице сматра непотребним, па тај свети чин и не обавља; вернике пребројава  пре почетка Литургије, и ако их нема петнаесторо на броју, он неће да служи. Људи достојни поверења говоре да им је једном приликом, када су целивали целивајућу икону, рекао: „Што целивати те мртве људе када имате живог Христа испред себе!“ (мислећи на себе).

Пошто смо православној српској јавности у горе поменутом тексту показали какво се светогрђе чини у том храму, знајући за (не)дела старешине овог храма, одавно бисмо већ осетили љубав новотарских клирика Епархије браничевске, као што је осетио свештеник Љубиша Илић.

Ево шта бисмо (поред ко зна чега све другог) могли да очекујемо од свештеника Александра Михаиловића, старешине храма Св. Максима Исповедника у Костолцу:

+ + +

Јереја Сашу Летића пребио свештеник Александар Михаиловић

Потукли се попови

ПОЖАРЕВАЦ - Попови суседних парохија, али и епархија, Банатске и Браничевске, Саша Летић и Александар Михаиловић потукли су се прексиноћ у месту Острову, недалеко од Пожаревца.

Све је почело кад се испред парохијског дома у Острову, око пола десет, паркирао аутомобил из кога су, баш као у крими-филмовима, искочила четири мушкарца и опколила кућу месног пароха Летића. Један од нападача ногом је развалио улазна врата, тројица су упала у кућу и онда је настао општи метеж и гушање. Четврти непозвани "гост" ишао је око зграде и каменицама разбијао прозоре. Само срећа и брзе ноге спасле су оца Сашу од озбиљнијих повреда. Здравствено стање му је сада добро, иако има модрице и подливе по читавом телу.

Полицијским увиђајем констатовано је да је препад на колегу из Острова организовао и извео Александар Михаиловић, костолачки парох при цркви Светог Максима Исповедника, са непознатим особама за којима полиција интезивно трага.

"Овако нешто могао сам и да очекујем од Михаиловића. У питању је његова чиста завист јер смо водили један службени судски спор, у коме је он изгубио, па ми се сада свети због тога", изјавио је јуче јереј Саша Летић. Иначе, у парохијском дому у коме он живи, 12. јула ове године, за време његовог одсуства, дошло је до пожара, за који он сумња да је подметнут.

Ватра је угашена захваљујући мештанима, који су разбили прозоре и из куће избацивали запаљене делове намештаја. Тиме је спречено да ватра сравни кући са земљом, али и да се прошири на Дом културе и продавницу, који су у непосредној близини.

Отац Александар Михаиловић категорички је демантовао своју умешаност у овај напад, тврдећи да је у петак увече био у Крагујевцу, а не у Острову. На нашу опаску да је њега полиција навела као нападача. Михаиловић је рекао: "Нека се полиција бави хапшењем лопова, а нас нека остави да на миру радимо свој посао".

Д. Новковић

  http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2006/08/13/srpski/VE06081201.shtml

+++

           У Епархији браничевској без коментара о несвакидашњој тучи попова

Свештеник новинарки прети молитвом

"Тужићу вас, познајем све људе у законодавству, ћераћу вас до судњег дана. Да ли знате да молитвом Богу могу да постигнем да паднете и сломите ногу", запретио Александар Михаиловић, кога је полиција означила као једног од актера туче, дописници Гласа јавности

ПОЖАРЕВАЦ - Поводом инцидента који се 11. августа десио у парохијском дому у Острову, када је претучен јереј Саша Летић, а полиција именовала костолачког свештеника Александра Михаиловића као једног од нападача, у Епархији браничевској ни јуче није било званичне реакције. На питање да ли је, поводом овог случаја, у понедељак ујутру одржан најављени састанак владике Игњатија са свештеницима, архијерејски намесник у Епархијском двору у Пожаревцу рекао је да је новинаре неко дезинформисао јер никаквог састанка није ни требало да буде, због одсуства владике, који је на путу. На молбу да нам коментар да протојереј Петар Белић, секретар владике, архијерејски намесник је одговорио да је отац Белић тренутно одсутан, а да, ионако, не може да даје коментаре уместо владике.

- Нити потврђујемо нити демантујемо било шта о том случају јер нисмо ни упознати шта се тачно десило. Имаћемо коментар тек по повратку владике са пута - рекао је намесник. После овог инцидента, Информативна служба СУП Пожаревац новинарима је давала усмене информације, у којима је као једног од осумњичених навела Александра Михаиловића. У току данашњег или сутрашњег дана, уследиће и званично, писано полицијско саопштење о овом случају.

Душанку Новковић, дописника Гласа јавности из Пожаревца, у недељу увече телефоном је позвао свештеник Александар Михаиловић, огорчен због текста објављеног тог дана у овом листу.

- У наредних десетак минута, не дозвољавајући ми да дођем до речи, Михаиловић ми је упућивао многобројне претње и увреде. "Како вас није срамота, знате ли ви на кога сте ударили? Да ли знате да ћу да вас пријавим црквеним властима да вам ниједан обред у цркви више не дозволе? Тужићу вас, познајем све људе у законодавству, ћераћу вас до судњег дана. Да ли знате да молитвом Богу могу да постигнем да паднете и сломите ногу? И митрополита Јована прогоне... више нас поштују муслимани него такви као ви... то вас је ваш Тито тако учио да радите", само су неке од речи које ми је Михаиловић упутио, назвавши ме на крају полуписменом новинарком. На моју опаску да га је пожаревачка полиција навела као једног од нападача, Михаиловић је рекао да је управо разговарао са начелником СУП-а Пожаревац и да му је овај обећао да ће "све то бити повучено" - рекла је Душанка Новковић.“

„Глас јавности“, 15.8.2006.

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2006/08/15/srpski/H06081401.shtml

+++

Као љубљено чедо Еп. Игњатија свештеник Александар Михајловић није ни на који начин због свог злодјеланија санкционисан. Зато понављамо: Еп. Игњатије благосиља употребу физичке силе у обрачуну са неистомишљеницима!

Како не би неко рекао: „Да, то се догодило, али Уредништву 'Борбе за веру' од оца Александра не прети никаква опасност“, износимо следеће чињенице:

16. јуна 2009. године дотични свештеник се на неким сајтовима огласио саопштењем, а поводом нашег текста „Светогрђе у храму Светог Максима Исповедника у Костолцу“, који смо објавили 7. априла 2009.  Између осталог свештеник Александар каже следеће:

„...Поштована господо хришћанска са сајта ''Борба за веру'' потпишите се једном храбро и поштено; да се види ко сте и ко стоји иза тих ставова ''скромног расуђивања''. То је људски, хришћански, храбро и достојанствено. Бојите се можда да не страдате или да вас не открију? Па какви сте ви борци? Мученици за Христа су се јавно декларисали/.../

Толико од мене за сада.“

Ето, и отац Александар нас, поред многих других, позива на мучеништво. Пошто смо о њему изнели неке непобитне чињенице, основано претпостављамо да би нас лавовима у Колосеуму бацио лично он. Осим ако, као Нерон, не би дошао на идеју да је далеко корисније да нас везане доведу у Пожаревац, потопе у смолу, и запале као бакље да бисмо макар на кратко осветљавали врт двора ћесаревог у Пожаревцу.

Прогони свештеника у  Епархији шумадијској

Прогон свештеника Небојше Стевића

5. јуна 2006. године, Еп. шумадијски Јован шаље акт Е. бр. 985 свим архијерејским намесницима и управама манастира Епархије шумадијске. Између осталог у акту се каже: „Напомињемо и упозоравамо да се из такозваних „практичних разлога“ никако не може нарушити поредак и структура било ког богослужења а поготово не Свете Литургије, те да овакве и сличне преступе немамо намеру да толеришемо...“ Међутим, поред поменутог акта Е.бр. 985, Епископ Јован шаље немесницима и акт Е. бр. 987. и то спојен (прихефтан) за први. У овом другом акту Еп. Јован каже:

„Већ дуже време сведоци смо неспоразума и несугласица око начина служења Свете Литургије.

Стога старајући се о црквеном поретку и једнообразности богослужења, на основу Устава СПЦ чл. 102, 103, и 108. т.4, наређујемо свом свештенству да у будуће на Светој Литургији молитве имају читати наглас, јасно и разговетно, почевши од прве молитве верних па до краја Свете Литургије.

Такође наређујемо да се Царске двери сво време Свете Литургије имају држати отворене како би сабрани народ могао да слуша молитве које свештеник чита, да види свештенорадње које се врше и да између осталог и на тај начин сам активно узме учешће у Светој Литургији.

Напомињемо да приликом саборног служења све молитве и сва благосиљања искључиво припадају началствујућем свештенику.

За сва питања и нејасноће које могу настати или које евентуално имате по овом или неком другом питању, изволите Нам се обратити ради појашњења“.

Епископ Јован у једном дану издаје два међусобно контрадикторна акта и истовремено их шаље архијерејским намесницима и управама манастира. Колико ово има везе са здравом памећу, читаоци ће сами закључити.

13. јула 2006. Епископ Јован служи Свету Литургију у селу Тулежу, парохији свештеника Небојше Стевића. Том приликом Епископ демонстрира силу и жестину над појцима, насилно примењујући новотарије у поретку Свете Литургије. У писму које му појци и верници венчанског храма после тог догађаја упућују, моле га да им разјасни у чему су до тада грешили на Светој Литургији, ако је већ два пута служио у њиховом храму без икаквих примедби.

14. децембра 2006. тројица свештеника, јереј Небојша Стевић, јереј Младен Ђурановић и јереј Владимир Трифковић, упућују молбу Владици Јовану заведену у архиви парохије венчанске под бројем 89, да писмено повуче акт бр. 987 од 5. јуна 2006., како би „...убудуће сви свештеници Епархије шумадијске, служили Св. Литургије (једнообразно) по устаљеној пракси, односно по одлуци Св. Архијерејског Сабора СПЦ – одржаног у октобру 2006.“.

23. децембра 2006. свештеник Небојша Стевић се писменим путем обраћа архијерејском намеснику орашачком у коме га обавештава о проблемима у његовој парохији. Први проблем је био 13. јула 2006. у селу Тулежу, када је Епископ Јован „прекидао Свету Литургију пар пута, вређајући верни народ који је појао Св. Литургију по Уставу СПЦ“ што је изазвало саблазан међу верницима.

Други проблем се десио 9. августа 2006. када је била храмовна слава. Том приликом, каже свештеник Небојша, „двојица свештеника која су била задужена да служе самном нису хтела, што је такође узбунило вернике јер су мислили да смо у свађи (не дај Боже!). Касније сам објаснио верницима да ти свештеници желе да поштују владичански акт, а да ја не желим да га поштујем јер је противан Уставу СПЦ.“ Свештеник Небојша моли, даље, намесника орашачког да са наведеним проблемима упозна Еп. Јована у циљу њиховог превазлажења.

13. марта 2007. о. Небојша Стевић се обраћа Еп. Јовану са молбом да му писмено буде потврђена истинитост информације да ће уместо протојереја – ставрофора Миће Ћирковића, који је на основу акта Еп. Јована К Ебр. 328 од 23. фебруара 2007. г. требао обавити чин освећења темеља храма Светог Николе у селу Тулежу, освећење обавити лично Епископ по завршетку Свете Литугије. Отац Небојша даље каже:

„Уколико је ова информација тачна, очекујемо да ће те Свету Литургију служити како Вам је већ то предочено одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ (АС број 8/зап.55 донете 6. октобра /23. септембра 2006. у Београду), ако то нећете, онда прихватамо само освећење темеља храма Св. Николе у селу Тулежу“.

„Дрскост“ позивања на одлуку СА Сабора о литургијском поретку, и не  хтења да се повинује безаконој одлуци Еп. Јована о увођењу новотарија у вишевековни поредак Свете Литургије, јереју Небојши нису били опроштени од стране Еп. Јована. 20. марта 2007. године Еп. Јован издаје акт бр.18 следеће садржине:

„Архијерејском намеснику орашачком

Аранђеловац

На основу чл. 108. т. 19 и 21, и чл. 132.,133. и 134., Устава Српске православне цркве, Кривичних правила СПЦ чл.3,5,6,15,17,25,39,45,47,49., и канона: Ап. 39., 55., IV Вас. саб. 34, Лаод. 57; јереја Небојшу Стевића, привременог пароха венчанског из Венчана, од 21. марта 2007. године, стављамо под забрану свештенослужења и налажемо покретање црквеносудског поступка.

С тим у вези Црквеносудском тужиоцу Епархије шумадијске, протојереју Драгољубу Ракићу, стављамо у дужност да против јереја Небојше Стевића подигне тужбу и да је у што краћем року достави Црквеном суду Епархије шумадијске.“

Већ 21. 3. 2007. године обављена је примопредаја дужности. На овом месту је важно напоменути да је примопредаја обављена противзаконито, јер је папир о извршеној примопредаји припремљен унапред и као такав дат оцу Небојши на потписивање (пред више сведока свештеника, слепих послушника Еп. Јована), чиме је јереј Небојша стављен пред свршен чин. Свакако, познато је да се примопредаја обавља тако што се пре чина потписивања изврши попис комплетног инвентара црквене имовине. Ту спадају: одежде, црквени сасуди, књиге, благајничка каса и све друге црквене вредности. Прецизно пописивање црквеног инвентара је потребно да би се тачно знало шта је предато и примљено, како би се онемогућила свака будућа евентуална манипулација према ономе ко је црквене вредности предао.

Парохије оца Небојше предате су на опслуживање јереју Слободану Раковићу и јереју Милану Матићу. Примопредају дужности извршио је и оверио вд. Архијерески намесник орашачки Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор.

24. марта 2007. свештеник Небојша Стевић доставља доказни материјал о неканонском поступању од стране Еп. Јована и арх. намесника орашачког, арх. намеснику орашачком, за који моли да се преко Еп. Јована буде прослеђен СА Сабору СПЦ на разматрање.

У свом обраћању СА Сабору, отац Небојша се жали да му се не уручују писмени позиви од стране Епископа, већ да га је арх. намесник усмено обавестио да мора да иде код Епископа Јована на разговор. У епархији му је, каже о. Небојша, био монтиран сусрет на његову штету, са секретаром протонамесником Рајком Стефановићем и ректором Богословије у Крагујевцу, протојерејем – ставрофором Зораном Крстићем. Уместо да добије писмени позив, свештеник Небојша је добио усмену грдњу (начињен аудио запис, који је као доказ предложио СА Сабору у случају потребе).

Још један монтиран сусрет се догодио у Аранђеловцу 20. марта 2007. Тада је у канцеларији Црквене општине, при храму Св. апостола Петра и Павла,  све било намештено тако да се отац Небојша ухвати у замку, те му се напакују кривице због којих би био тужен Црквеном суду (о. Небојша је СА Сабору као доказ за своју тврдњу предложио два аудио записа начињена том приликом и два жива сведока). Намесник је упорно покушавао да сведоке из венчанске парохије, које је отац Небојша повео са собом, избаци из канцеларије, како би остала само тројица свештеника  (такође монтирано). Отац Небојша је захтевао да му се оптужба прочита у пристуству сведока и уручи искључиво у писаној форми. Намесник Миладин Михајловић на то није пристао.

26. 3. 2007. у парохијски дом у Венчанима у 17 сати по наредби владике Јована дошао је намесник Миладин Михајиловић са тројицом свештених лица:

- свештеником Слободаном Раковићем

-свештеником Миланом Матићем и

-ђаконом Градимиром Милојевићем.

Њихов је задатак био да изврше примопредају архиве, пошто је примопредаја парохије претходно обављена.

Око хиљаду верника се тада окупља и не дозвољава да се примопредаја црквене архиве обави, изјављујући да су они задовољни својим свештеником Небојшом Стевићем. Такође изјављују да је отац Небојша припремио ахриву за примопредају, али да они то неће допустити, и да свештеник Небојша нема са њиховим спонтаним окупљањем никакве везе.

Ситуација је том приликом била толико наелектрисана, да су озбиљни инциденти избегнути само упорним инсистирањем оца Небојше.

Окупљени верници су тада изричито захтевали да њихов свештеник Небојша Стевић буде хитно враћен у службу и да друге свештенике у својој парохији не прихватају.

Верници венчанске парохије су у два наврата позивали владику Јована да дође 2. 4. 2007. у Венчане и да се том приликом обрати скупу верног народа. Уколико не удовољи њиховој моби, верници су најавили да ће своја права потражити у Патријаршији СПЦ (бр. телеграма је: 11 99 6 22 043 48 93).

Пошто Еп. Јован није удовољио молби верника (прецизније речено, уопште није ни одговорио на молбу верника), они се (са уредном пријавом скупа СУП- у Београд – Стари Град) поводом подршке свом парохијском свештенику Небојши Стевићу, коме је Еп. Јован забранио свештенослужење а да притом ни свештеник ни народ нису упознати са природом његове кривице, окупљају испред Патријаршије 4.4.2007.године. Представници верног народа, на жалост, овом приликом нису удостојени пријема у згради Патријаршије, што су забележиле и камере неких ТВ-е станица. Из Патријаршије је окупљеном народу саопштено да њихови представници тога дана не могу бити примљени, јер  Патријаршија не ради. Међутим, преко две стотине окупљених верника јасно је видело да Патријаршија ради, јер су из канцеларија провиривали поједини службеници, а и сви који су тога дана послом долазили у Патријаршију били су примљени. Уосталом, то је био обичан радни дан. Овде се намеће следеће кључно питање: да ли је могуће да један епископ непослушан СА Сабору има толики утицај на Патријаршију СП Цркве, да онемогући пријем прогоњеног свештеника и представнике верног народа, који је стао у његову заштиту. Није наодмет напоменути, да рођени брат Еп. Јована ради као портир Патријаршије - и то њеног главног улаза.

19. априла 2007. свештеник Небојша Стевић се писменим путем обраћа начелницима полицијских управа у Крагујевцу и Аранђеловцу са молбом да заштите његову породицу и њега лично, зато што је изложен, како је рекао „нејасним притисцима од стране МУП-а, која се испољавају у свакодневним, некада и више пута, посетама патрола полиције, које без икаквог налога инсистирају да ме испитују и разговарају са мном. То ми јако тешко пада, јер су моја деца сведоци томе, а уз то не постоји никаква моја кривица.

Молим Вас, да као начелник полиције, предузмете све што је потребно да се заштити моја породица и ја лично, да нас нико не узнемирава, на шта имамо право као грађани ове земље“. Надлежни полицијски органи излазе у сусрет овој молби оца Небојше и његове породице и од тог дана они нису више имали сличне непријатности.

Отац Небојша Стевић се 26. 4 2007. писмом обратио СА Сабору СПЦ. У том обраћању он обавештава СА Сабор, између осталог, и о следећем:

„Пишем Вам да бисте знали какво неправославно понашање су у Венчанима 14.4.2007. год. приредили умировљени Епископ Захумско-херцеговачки Др. Атанисије Јефтић и Епископ Шумадијски Г.Г. Јован. Било је то заиста једно духовно болесно понашање ове двојице Архијереја, који су најпре на мене наизменично викали у цркви пред око 40 свештеника, понижавали, оптуживали и претили (што је било страшно саблажњиво за све присутне), говорећи многе лажи (ко говори лаж – знамо чије говори.“

Свештеник даље у писму СА Сабору набраја све лажи које су против њега  измонтиране и моли Сабор:

„Уједно Вас молим, ЗАШТИТЕ МЕ ЦРКВЕНО УСТАВНО од притисака које трпим од Еп. Јована, умировљеног Епископа захумско -  херцеговачког Др. Атанасија Јефтића, протојереја Ненада Михајловића (клирика Жичке Епархије) - који тренутно живи у Атини, ђакона Радоша (види се на снимку). На основу поменутих свештених лица, можете и сами закључити, да на мене противуставни притисак не врши само Епископ Јован, већ да Он даје благослов и другим свештеним лицима из различитих епархија, па чак и држава да то чине - доказујем видео снимком.“

Због дужине овом приликом не можемо навести цело писмо СА Сабору оца Небојше, али ћемо навести још само један део из писма:

„...Молим Вас, происпитајте рад Епископа Јована преко фонда „Светог Јована милостивог", јер се овај фонд бави каматарењем (зеленаштвом) - што је у супротности са канонима (44. правило правило Светих Апостола: 'Епископ или свештеник или ђакон, који тражи камату од дужника, или нека престане са тим или нека буде свргнут') - Као доказ, прилажем фотокопију једне од оригиналних признаница, где се види узимање камате у износу од 100 евра.“

Само Бог Свезнајући зна колико је пострадала породица оца Небојше, а и он сам, због прогона од стране Епископа који једе своје стадо. Трауме које су троје мале деце о. Небојше тада доживеле, оставиће им последице за читав живот.

СА Сабор је узео у заштиту свештеника Небојшу Стевића. Сабор је наредио непослушном Еп. Јовану да свештенику Небојши скине забрану свештенослужења и да га врати на парохију на којој је био. Неколико дана по завршетку Сабора, отац Небојша упућује писмо Еп. Јовану у коме му нуди могућност избора: да уколико га жели у својој епархији, он ће остати у њој;  али, уколико га сматра непожељним, да му да канонски оптуст после чега ће он отићи у другу епархију. Одговор Еп. Јована стигао је у рекордно кратком року. У одговору је стајалао да се свештенику Небојши скида забрана чинодејства и да му се одобрава прелазак у другу епархију. Из свега што је речено јасно се закључује да је забрана чинодејства о. Небојши неправедно била изречена. Јер да је имао кривице, Еп. Јован га сигурно не би тек тако пустио из своје епархије.

Отац Небојша Стевић је сада парох села Гај у Банату.

Прогон оца Младена Ђурановића

Отац Младен Ђурановић је био професор појања на Богословији у Крагујевцу. Као частан свештеник и савестан предавач није пристајао на кршење Статута школе, које се огледало у поклањању оцена ученицима и омогућавању да положе испит они који нису савладали предвиђено градиво. Отац Младен је инсистирао на томе да се Статут поштује и предвиди додатно време за доучавање оних ученика који нису савладали градиво, чиме је изазвао револт против себе руководећих људи Богословије. Изложен перманентним претњама и уценама (да ће му бити одузета парохија) од стране Еп. Јована  и  ректора Богословије о. Зорана Крстића, отац Младен бива принуђен да напише молбу да га отпусте са места професора Богословије.

Поред горе наведеног разлога због кога се нашао у немилости код Епископа Јована, други је његово непристајање да Свету Литургију служи противно одлукама СА Сабора и вишевековној пракси наше Цркве. Подсећамо да је и о. Младен Ђурановић 14. децембра 2006. год. потписао молбу (поред свештеника Небојше Стевића и о. Владимира Трифковића) Еп. Јовану да писмено повуче акт бр. 987 од 5. јуна 2006. год. како би „...убудуће сви свештеници Епархије шумадијске, служили Св. Литургије (једнообразно) по устаљеној пракси, односно по одлуци Св. Архијерејског Сабора СПЦ – одржаног у октобру 2006.“

Еп. Јован кажњава о. Младена забраном свештенослужења у трајању од месец дана.

Упркос забрани свештенослужења, отац Младен наставља да писмима обавештава СА Сабор о штетним поседицама које су наступиле, и које ће тек наступити, због безакоња које се чини на Богословији у Крагујевцу.

Због писменог обраћања СА Сабору, Еп. Јован кажњава оца Младена премештајем на удаљену сеоску парохију у близини Сопота. Здравље оца Младена је већ у то време било значајно урушено, због притисака, претњи и уцена којима је био изложен. Из тог разлога морао је да узме боловање. Међутим, док је он био на боловању, на најподмуклији могући начин бива му одлуком Еп. Јована одузета парохија и предата другом свештенику. Овим бездушним, разбојничким чином отац Младен са својом породицом (супруга и два малолетна сина) бива лишен било каквих материјалних примања.

Отац Младен никада није отишао на другу парохију. До данашњег дана живи без икаквих материјалних прихода. Епархија му је, иако је тешко болестан, ускратила и потребну документацију са којом би могао да оствари социјалну помоћ и здравствену заштиту.

Упркос свим прогонима, страдањима и материјалној оскудици његове породице, старији син оца Младена је најбољи ученик Карловачке Богословије. Иако ђак друге године, он већ даје часове појања другим ђацима. Из овога се свакако види какав је родитељ и педагог отац Младен Ђурановић.

Драга и честита наша браћо и сестре, ми вас овом приликом молимо, ако већ нисмо у могућности да помогнемо о. Младену и његовој породици, да се макар Господу помолимо за њих. Јер страдање њихово ко ће исказати?!

 Прогони клирика и верника у Епархији жичкој

Највећи број прогона клирика и мирјана збио се у несумњиво у Епархији жичкој. Узрок свих прогона, о којима ћемо говорити, јесте оданост прогоњених свештеника и монаха светоотачком предању и њихова непоколебивост у поштовању одлука СА Сабора о богослужбеном поретку. Сви су се они одлучно одупрли самовољи и безакоњу Еп. жичког Хризостома. Овде се ради о сукобу људи који одлучно стоје на бранику Вере, са једне стране, и безаконика и лицемера са друге стране. Јер, заиста, постоји ли веће лицемерје од следеће чињенице: Еп. жички је свом свештенству и монаштву Епархије жичке доставио одлуку СА Сабора о богослужбеном поретку и издао акт Е.бр.741/08 у коме се каже „стрикно се придржавати одлуке Сабора“, а у пракси подржава и охрабрује кршење одлука Сабора и његовог сопственог акта, кроз толерисање, подржавање и охрабривање оних свештеника који Свету Литургију служе по новотарском беспоретку.

Чврстина у одлуци да бране Веру и саборност у Цркви, најпре је прогону изложила свештенике Србољуба Стојковића, тадашњег старешину храма Огњене Марије, који је оклеветан пред Епископом Хризостомом од стране намесника Радослава Милинковића смењен са тог места, и свештенике Драгана Никитовића и Мирољуба Јовановића из Чачка и  Горана Јанковића из Горачића. Епископ Хризостом је уместо да ове ревносне свештенике награди, донео одлуку о њиховом премештају на удаљене сеоске парохије. Оваква нечасна и безакона одлука Еп. Хризостома, довела је до одлуке ове тројице честитих свештеника да своја права бране строгим постом (неузимањем хране) у храму Вазнесења Господњег у Чачку у фебруару 2008. године. Тада им се у знак солидарности придружио велики број верника, од којих су многи, такође, отпочели строги пост. Због велике хладноће у храму и строгог поста (гладовања), тада је тешко нарушено здравље свештеника Драгана Никитовића. Међутим, ово није поколебало овог истинског Христовог војника да истраје у одбрани одлука Сабора о литургијском поретку од Отаца нам преданог.

Но, многи злобници – црквени моћници, нису опростили оцу Драгану његову ревност у одбрани вере, иако је Еп. Хризостом  због одлучног отпора свештеника и верног народа повукао акта о премештају ове тројице свештеника. Прогон оца Драгана настављен је још у три наврата. Очигледно је неко по наговору оца својега, имао намеру да честитог свештеника изнури и сатре како би га уклонио са свог безаконог пута. Одлуком Е. бр. 260 од 31. марта 2009. године против оца Драгана је покренут црквено-судски поступак заснован на лажима и клеветама.

Осим свештенства у Епархији жичкој прогоњено је и честито  и СА Сабору послушно монаштво. Циљ ових прогона је био разбијање монаштва ради лакшег инкорпорирања новотарија у овој епархији.

Под изговором да не могу да постоје мешовити мушко-женски манастири, Епископ жички Хризостом наредио је протеривање мати Февроније из Благовештења, иако је знао да је она „стуб манастирског домаћинства и монахиња која се доследно држи монашких завета“, како је речено у саопштењу за медије УГ „Законоправило“ из Чачка. Монахиња Февронија је послата на црквени суд, због наводне одбране канонског поретка у мн. Благовештење. Међутим, исти такав статус у Епархији жичкој имају и манастири Жича, Јовање и Градац, а и сам Еп. Хризостом живи у женском манастиру Жича, где га двори женско монаштво, али му то није сметало. Права је истина, међутим, да Еп. Хризостому смета Благовештење због тога што се у њему служи по одлуци Сабора и вишевековној пракси СПЦркве. (http://www.borbazaveru.info/content/view/488/37/)

Мета прогона Еп. Хризостома је и архимандрит Георгије Благовештењски. Тај прогон је започет под изговором држања монахиње у мушком манастиру (иако се она ту налази од свог монашење по благослову почившег Еп. Стефана). Можемо закључити да је и овај архимандрит прогоњен због држања устаљеног богослужбеног поретка, јер док Еп. Хризостом у овоме манастиру инсистира на „на канонском поретку“, на другој страни понавља грешку свог претходника – доводи младог јеромонаха Макарија за намесника у женски манастир Јовање, што је и објављено у „Гласнику“.

Трн у оку Еп. Хризостому је отац Венијамин Преображењски, коме је одузео духовништво у неколико манастира: Враћевшници, Каменац, Вољавчи и Љубостињи. У случају оца Венијамина поново је инаугурисан УДБА-шки метод кућног притвора из времена оца Јустина Поповића, јер му је забрањен приступ Овчарско-кабларским манастирима, који су учествовали у потписивању обраћања Еп. жичком уочи Савиндана 2008. У овом обраћању је тражено од Епископа Хризостома да се спроведе одлука СА Сабора о богослужебеном поретку у целој Епархији, да би се васпоставио нарушени мир међу клиром и народом (занимљиво је да у истом обраћању - молби стоји да ће се потписници повиновати – њих 52 – будућим одлукама Сабора о променама у богослужењу, уколико оне буду прихваћене на СА Сабору на предлог Епископа жичког, а до тада да се и сам Епископ придржава саборских одлука). Потписици су била целокупна братства и сестринства следећих манастира: Благовештење, Преображење, Сретење, Вазнесење и Ваведење. Као одговор на ову молбу Еп. жичком уследиле су репресалије. Архимандриту Венијамину је забрањен улазак у ова четири манастира. Убрзо после тога, оцу Венијамину је ускраћен и благослов за служење и било какву другу активност ван Епархије жичке (што је народ окупљен на богомољачким скуповима током 2008. године тумачио као затварање оца Венијамина у манастир Преображење).

У истој немилости (читај: кућном притвору) је и отац Сава Студенички. Њему је игуман Тихон забранио излазак из манастира без свог благослова, а благослов за излазак даје му једино када је болестан. Оцу Сави је забрањена и свака  мисионарска делатност. Ово не само ван манастира, него, чини нам се, и у самом манастиру. Пример: постоје чланови братије задужени да присуствују свим разговорима оца Саве са посетиоцима. Ови имају још и задатак да „исправљају“ оца Саву уколико каже нешто што управи манастира није по вољи.

Некоректност и непоштовање благочестивог старца Саве Рачанског су такође видни. На пример: свештеници у оближњем граду Бајиној Башти наговарају народ да не иде на „јеретичка богослужења“ у манастир Рачу. И као што би рекао отац Милић Драговић из Ужица, на тај начин полажу темељ богомрском расколу.

И уместо да благочестиви старци буду духовници, за старце су проглашени жутокљунци новотарци. Тако је млађани Тимотеј духовник-упропаститељ у манастиру Никољу, уместо старца Георгија. Млађани Тихон – духовник упропаститељ у манастиру Трнава. Зашто су Свети старци говорили да духовник не може у женском манастиру да буде млађи од 50 година. Питање се само по себи намеће: како ће се млад духовник одупрети искушењима којима бива изложен на исповести? (http://www.borbazaveru.info/content/view/1407/78/)

Велики грех бисмо учинили ако не бисмо поменули прогон једног од првих вероучитеља у СП Цркви после Другог светског рата професора Владимира Димитријевића. Читава православна српска јавност зна ко је професор Владимир Димитријевић, и какве су његове заслуге за Српску Цркву и српски народ. Има ли православног дома у Србији у коме нема макар једне књиге професора Димитријевића? Аутор је или приређивач преко сто књига, од којих је велики број са благословом Цркве. Вероучитеља какав је Владимир Димитријевић пожелео би сваки Цркви одани епископ у својој епархији. Но, овако није у Жичи. Владимира Димитријевића је Епископ Хризостом сменио са места вероучитеља без икаквог писменог акта у коме би му била наведена кривица због које је смењен. Чак  му ни усмено то никада није саопштено!

Још је један вероучитељ прогоњен у Епархији жичкој.

Какво ли је срце Епископа који само неколико дана после преживљене тешке саобраћајне несреће, у којој су погинула два човека (била у истом аутомобилу) http://www.borbazaveru.info/content/view/1354/66/) вероучитељици Слађани Павловић саопштава да  је смењена са места вероучитељице у О.Ш. „Свети Сава“ у Атеници-Чачку. (http://www.borbazaveru.info/content/view/1394/32/,

http://www.borbazaveru.info/content/view/1384/47/

http://www.borbazaveru.info/content/view/1379/33/

http://www.borbazaveru.info/content/view/1393/32/

Но, захваљујући снажној и једнодушној подршци читавог наставничког колектива школе „Свети Сава“ (и верника и атеиста), који је ступио у штрајк, Еп. жички се дозива памети и оставља вероучитељицу Слађану на њеном радном месту.

Велико страдање због прогона од стране Еп. Хризостома доживео је и Г. Милоје Стевановић. Против њега је покренут монтирани црквено-судски поступак, због наводног „подстицања протојереја Мирољуба Јовановића, протојереја Драгана Никитовића из Чачка и Горана Јовановића из Горачића да не изврше одлуку Епископа жичког бр. 102, 103 и 106 од 23. јануара 2008. године о премештају на друго место службовања“. Ово је образложење монтиране оптужбе из акта Еп. Хризостома Е.бр. 617. од 26. маја 2008.године.

Па да ли још и малолетна деца могу поверовати  у овакве лажне конструкције? У писму Еп. Хризостому и Комисији сачињеној по одлуци Еп. жичког Е.бр. 617, да испита Г. Милоја Стевановића, УГ „Законоправило“ каже:

„Г. Милоје Стевановић ниједним јединим гестом није имао 'учешћа у подстицању протојереја Мирољуба Јовановића, протојереја Драгана Никитовића и протонамесника Горана Јанковића да не изврше одлуку Епископа Хризостома жичког...' из следећих разлога:

1. Наведени свештеници нису малолетни, већ искусни духовници;

2. Наведени свештеници су духовни учитељи многих, па је заиста невероватно да би њих о томе, шта ће они чинити, могао учити лаик.

3. Нико, нигде и никад није утврдио да постоји дело непослушности, наведених свештеника. Будући да не постоји дело непослушности (не постоји таква пресуда), те сходно томе, дакле, не може постојати ни дело подстрекавања на нешто што не постоји.

4. Супротно оптужби, господин Милоје Стевановић је упућивао апеле, молбе, преклињања, молитве, клечећи, чак и плачући...упозоравао на могуће последице, али су сви његови вапаји остали неуслишени пред гордошћу и немилосрђем надлежених свештених лица/.../“

Веома је индикативно да је логистичку подршку против Г. Милоја Еп. Хризостому пружио невиђеним лажима бивши Еп. Атанасије Јевтић (који је иначе и посејао семе новотарија у Жичкој епархији), а те своје лажи је објавио у „Православљу“ званичном гласилу СПЦ, у „Жичком благовеснику“ и у часопису „Крка“ (Епархија  далматинске). (http://www.borbazaveru.info/content/view/419/54/ http://www.borbazaveru.info/content/view/490/54/

Осим живих људи, Еп. Хризостом је доношењем акта Е.бр.449 од 1.5.2009. прогнао и истину из цркава и манастира. Поменутим актом Еп. Хризостом забрањује „лаицима (световњацима)“ да говоре у црквеним и манастирским просторијама без његове писмене дозволе. То значи да верник не сме ни здравицу да подигне у славу Свете Тројице и здравље домаћина – игумана и игуманије, братије и сестара који народ на Литургији и за трпезом љубави дочекују! Такође, овим актом је забрањено да се у манастирима и црквама чује богомољачка реч, да се верном народу обрате ктитори, добротвори, научници, писци. Једном речју, забрањено је  све оно што је чинио Свети Владика Николај својом мисијом кроз богомољачки покрет.

У увођењу страховладе у својој Епархији, Еп. Хризостом се угледао на свог учитеља Игњатија Мидића, о чему смо посебно писали у тексту „Страховлада у Епархији жичкој“ (http://www.borbazaveru.info/content/view/1022/77/)

Еп. Хризостом је у циљу протеривања истине из храмова забранио у њима снимање телевизијским камерама, како се не би могла видети безакоња, слична оном које се догодило у Душковцима на Духовски уторак  4./17.6.2008.год. Тај дан ће у историји Српске Цркве остати упамћен по срамном догађају када су свештеници тукли у храму верни народ. Пошто Еп. Хризостом није ни на који начин казнио због тог разбојништва  разбојника Дмитра Луковића, јасно је да и он благосиља употребу физичке силе према себи непослушнима, као што то чини и његов учитељ Еп. Игњатије.

Оно што као резиме можемо рећи о Еп. Хризостому, јесте да је од самог доласка у Жичку епархију пројављивао велико лицемерје. Од доласка у Жичку епархију инсистирао је (и посредно или непосредно вршио пртитисак на свештенство)  на својим реформама богослужења и тражио од свештеника да се угледају на његово служење. А после побуне народа од 2005.- 2008. порицао да је било шта слично тражио од било кога говорећи: „Никада никоме нисам наређивао како да служи“. Довољно је погледати његова предавања штампана у „Светигори“ и часопису „Пут, Истина и Живот“, као и предавање у Чачку издано на ДВД-ију од стране „Двери Српских“, на којима се јасно виде реформистичке тежње и јасан захтев да се свештеници и народ томе повињавају. Такође и народ ове Епархије сведочи да су добијали исте одговоре од свих архијерејских намесника, да њихов Епископ захтева да се богослужења обављају по његовом поретку и да се једино на тај начин могу тумачити саборске одлуке.

Овде бисмо наше посетиоце подсетили на још једну новотарију Еп. Хризостома, која се не односи само на прогон живих него и на прогон мртвих, а о чему сведоче текстови који су објављени на нашем сајту: (http://www.borbazaveru.info/content/view/1479/54/)     http://www.borbazaveru.info/content/view/1502/47/

http://www.borbazaveru.info/content/view/1496/47/

http://www.borbazaveru.info/content/view/1516/31/

При прогону живих верници су се почели самоорганизовати у удружења попут УГ Законоправило (које данас има неколико десетина хиљада присталица), а због прогона мртвих видно ће бити у ближој или даљој будућности шта ће се догодити, јер како каже Матија Бећковић: „...Узимање гроба је ново убиство и порицање рођења и прикривање злочина“.

Закључак

И на крају, због свега што смо рекли о прогонитељима епископима Игњатију, Јовану и Хризостому, питамо: Имају ли ови људи срце? Имају ли ови људи савест? Боје ли се ови људи Бога? Да ли они уопште и верују у Бога? Јер је тежак плач, и тешке су сузе супруга и деце свештеника и мирјана које они немилосрдно прогоне, а на њихова места доводе новотарце, жутокљунце и полтроне, који су спремни све да згазе и смрве испред себе ради позиција и стомака. Многи прижељкују да Уредништво „Борбе за веру“ страда као и ови људи о којима смо говорили што су страдали, или чак и горе. Међутим,  врло брзо ће доћи време када ће снага православног отпора безакоњу и безаконицима нарасти толико (што је већ евидентно) да се они неће моћи односити према словесном стаду Христовом како им се прохте. И тада ће све оно што је сада тајно постати јавно! До тада ће анонимност чланова Уредништва бити нужна и оправдана.

Пре извесног времена на адресу „Борбе за веру“ пристигао је текст једног нашег неистомишљеника. У закључку свог написа, у претећем тону, између осталог, написано је и ово:

 „...Морам да вас подсетим на јеванђелске речи да нема и не може бити ничега тајног што неће бити јавно!“

Ми смо ово упозорење примили к знању. Нарочито због онога што је написано између редова. Неоспорно је да ће све што је тајно бити јавно. То су речи Господње, а Господ је рекао да ће небо и земља проћи, али његове речи неће проћи (ср. Мт. 24,35). Стога, и следеће речи Господње никада неће проћи: „Сви који се маше за нож, од ножа ће  погинути“ (Мт. 26,52).

И зато, драга наша браћо и сестре – поштовани посетиоци „Борбе за веру“, због свега што смо рекли, и што нисмо рекли,  саопштавамо вам следеће:

Уколико се било какво зло догоди неком од чланова Уредништва „Борбе за веру“, сајт ће бити обојен у црно, а остали чланови Уредништва  знаће шта им је чинити!

У следећем цитату речи Светог Апостола Павла, даћемо суштину свих наших ставова - онога што исказује све наше жеље, поступке и потребу анонимности:

„А обузима ме обоје: имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље; Али остати у телу потребније је вас ради“ (Фил. 1,23). Наше остајање у телу (анонимност) је, без претеривања, потребно због неколико хиљада посетилаца нашег сајта, који би били ускраћени за истину уколико ми не бисмо остали у телу (били анонимни). Због навођења ових речи Св. Ап. Павла неко нам може приписати преузношење. Но, истина је само да је таква мисао далеко од нас, јер смо свесни чињенице да нико није незамењив на месту на коме је. И хвала Богу да је тако! Свети Јован је рекао до пакла гордим фарисејима, да Бог може и од камења начинити децу Аврамову (ср.Мт.3,9). И ми, који смо овде и сада, јесмо то камење о коме је пророковао велики Пророк Господњи, али ће бити још деце Аврамове, и деце духовног праоца нашег Саве подигнуте од камења, и сваким их је даном све више и више; и сведочиће се реч Истине Господње до Страшнога Суда! И док нас милост Господња буде држала на месту на коме смо, ако и што смртно попијемо неће нам наудити! (ср. Мк. 16,18) „Јер ако је Бог с нама, ко ће против нас?“ (Рим. 8,31).

МИ ЗНАМО СУДБУ...

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи -
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo -
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
                          Алекса Шантић