Поштовани,

Помаже Бог и свако добро! 

   Са враћањем верске наставе у васпитно-образовни систем државних школа Републике Србије,  школске 2001/02. постављена сам за вероучитеља у Бајиној Башти и тако доспела на епархијску листу препоруком надлежних свештеника за рад у школи. Речено ми је од бивше секретарке у Министарству вера Госпође Невене Витошевић Ћеклић марта 2008. да се нигде не каже да ту препоруку треба обнављати сваке године, да сам на списку Епархије, да је надлежни Епископ (у мом случају Еп. Жички Хрисостом Столић) једном парафирао списак са мојим именом и да се он налази и у Министарству просвете. Али очито да је мене неко ''избрисао'' и намерно ми не дозвољава да радим! И данас сам на списку Епархије, али сам како то сви воле да ми кажу ''нажалост'' не распоређена!

Школску 2001/02. радила сам као вероучитељ у три основне школе у Бајиној Башти, у истуреном одељењу ОШ-е у селу Пилица код Бајине Баште и у две средње школе у Бајиној Башти (Гимназија и Техничка школа).

Школску 2002/03. радила сам као вероучитељ у пет основних школа на опшинама Стари Град и Палилула у Београду.

Школску 2003/04. радила сам у три основне школе у Београду до 6. октобра 2003., а потом сам дала отказ, јер више нисам била у могућности да плаћам станарину и стога сам се вратила у Бајину Башту, где имам породичну кућу, вољна да радим.

Од тада настају моји проблеми и постајем жртва игнорисања и дискриминације и није претерано када кажем ''мобинга'' - ''психичког злостављања'' од стране свештеника Горана Милинковића и Раденка Глигића. Од тада моја права постају повређена. Од тада се питам да ли у мом случају постоје икаква права? Доласком  оца Горана Милинковића пре 4 године на место свештеника при бајинобаштанском храму (новог намесника кога је поставио нови Еп. Жички Г. Хрисостом, који никако да нађе слуха за моје вапаје), постало је тешко стање у епархији Жичкој али и у  храму св. пр. Илије у Бајиној Башти - о свему јавност бајинобаштанска итекако добро зна. Када је дошао 2008.  о Часном посту у наш дом о. Горан да освешта водицу, мој отац, упитао га је шта ће бити са мојим послом, а намесник врло вешто одговара: ''биће у септембру''. Како да чекам септембар 2009., јер су решења потписана, а неко није опет хтео и није желео мене да врати у наставу. Како да живим са тако суровим сазнањем да више никада и нигде нећу добити посао! Много ме боли што ми рекоше да сам неподобна и то тек од тренутка када сам дипломирала, а док сам студирала била сам подобна и добра. Још су ми рекли да сам својим писањем  у новинама у ''ББ Глас''-у, уствари показала и дала им ''доказ црно на бело'' колико сам нелојална цркви. Замерено ми је што сам своју бол изнела у локалном листу марта месеца 2008. После тога  добила сам поруку да ће ми се намесник ''осветити'' и да док је он у Бајиној Башти посао нећу добити више никада.

Посао добијам тек од 16. фебруара 2005. до јуна 2005. али као замена за некога ко још увек има средњу стручну спрему и ко је незаменљив. Постављена сам за замену вероучитељице госпође Маријане Ђокић која је отишла на породиљско боловање - замена за некога ко је по стручној спреми имао и још увек има само средњу школу (Гимназију). Поменуто лице уписало је Богословски факултет 1996. под именом Маријана Кнежевић, и све може да се провери. Мој вапај  траје већ неколико година, јер не могу да се борим против намесника рачанског Горана Милинковић који на челу са сада већ бившим старешином  Раденком Глигић и даље наставља да мене негира као личност и да негира сав мој труд око покушаја да будем враћена у ОШ ''Свети Сава'', где већ 8 година ради поменута особа са средњом стручном спремом, уз образложење које ми је отац Горан дао при разговору на Сретење 2008.: ''Она је наш најбољи вероучитељ''. Испада да већа права имају средњошколске дипломе него моја факултетска. У месецу фебруару 2005. од стране секретара ОШ ''Свети Сава'' госпође Катарине Петровић тражено ми је да доставим уверење о положеним испитима. Остала лица нису доставила ништа нити им је тражено, а нису били у могућности то ни да доставе, јер нека од тих лица су изгубили статус студента, пошто већ одавно не плаћају обнове академских година и семестара, а набавили су индекс тек ради реда. Просветни инспектор Горан Раонић отворио је у школама досијеа свих вероучитеља и лично се уверио да актуелни вероучитељи имају завршену само средњу школу. Неко се од тада оглушава о моје покушаје да будем враћена на посао у ОШ ''Свети Сава''. Да ли ико у држави може да ми  пружити заштиту од неправде. Како је могуће да лице са гимназијом ради  већ осму школску годину за редом, и још увек ради и ради ће, а дипломирани теолог нека седи и чека ''Годоа'', нека чека почетак неке нове школске године, а опет нема гаранције нити ко може да гарантује да ће добити посао. Да ли да чекам док они оду до Србиња и тамо, како се прича ''купе дипломе''! Како ми је речено све зависи од нечије добре воље! Али ми је речено да би један од аргумената оних који претендују на моје радно место могао да буде да ''нисам урачунљива'', али и да им не дајем ни најмањег повода да ме прогласе ''неподобном особом за рад са децом''. Говорено ми је само да ћутим. Али, више ћутати нисам могла! Нисам могла да ћутим и нисам могла да седим не предузимајући ама баш ништа, нарочито од тренутка када сам стекла диплому. А када сам је стекла и видела шта ми се све дешава, признајем, да сам зажалила што сам учила баш то, волела баш то, посветила цео живот баш томе! Од чега да живим и где да се запослим, када могу да будем само вероучитељ или ништа! Немам алтернативу и не могу нигде да се запослим, а посао ми је неопходан за егзистенцију, за ухлебљење. А била сма добар ђак тако да сам могла уписати и успешно завршити и неку другу школу!

На основу члана 110. ст. 4. и 5. Закона о основама система образовања и васпитања (''Службени гласник РС'', бр. 62/03, 64/03, 58/04 и 62/04) Министар просвете и спорта доноси ПРАВИЛНИК О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ПРАВИЛНИКА О ВРСТИ СТРУЧНЕ СПРЕМЕ НАСТАВНИКА КОЈИ ИЗВОДЕ ОБРАЗОВНО-ВАСПИТНИ РАД ИЗ ИЗБОРНИХ  ПРОГРАМА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ, где се каже да Православни катихизис (веронауку) може на првом месту - предавати лице које је завршило богословски факултет, даље се наводи ко све може, али се нигде не наводи да то може лице које има средњу школу, или лице које је некада давно уписало факултет или неку вишу школу, или лице које је набавило индекс и само уписало факултет ради реда. У обзир су долазила свештеничка деца, ћерке и супруге и многи други - сви са средњом школом, али само сам ја прескочена и даље стојим на листи епархије жичке као нераспоређена са завршеним  факултетом, а на исту ту листу, понављам, дошла сам  августа 2001. Све се то знала али се о томе ћутало и крило, као да не постојим. Намесник Горан Милинковић ми је рекао: ''Да донесеш 5 диплома биће ти исто''. Рекао је још да ме колектив не жели, да ме нико не воли, на шта је просветни инспектор интервенисао и у разговору са директорком ОШ ''Свети Сава''. Испоставило се да је у питању, наводно, лаж коју свештеник шири по околини. Самовоља је очигледна по питању расподеле радних места и како томе стати на пут када сви ћуте и не желе да се мешају? Све зависи од неких рођачких или школски, односно другарских веза, па зар онда то не сличи на ''мафију''? Да ли треба још неко да живи и има ли још неко право на елементарну егзистенцију осим  оних који летују по Грчкој и који купују парцеле по Тари и праве викенд насеља на Соколини, купују и возе скупе аутомобиле и по неколико хиљада еура, купују станове од 40 хиљада евра, а који ми поручују да сам изабрала пут на коме не важи право, већ све зависи од нечије личне воље (мисли се на Епископа, старешине и намеснике)? Моји претци су дошли у ову варош још 1863.  (пре 146 година) и нећу дозволити шачици оних који мисле да је државна школа њихово приватно власништво да ме отерају са мог огњишта, са моје дедовине, а све чине да ме отерају, па сам чак добила понуду да одем у другу епахију и тамо ће ми плаћати и стан, само да се удаљим и склоним (да се јавим оцу Раду у шабачку епархију, јер њему требају вероучитељи са дипломом. Па зар не требају читавој СПЦ-и). Решила сам чврсто да нигде не идем са свога, јер немам резервну државу нити отаџбину, а ни завичај, по цени да више никада и не добијем посао вероучитеља. Питам се како је могуће да неко држи такво лице 8 година заредом и због чега?

Имам ли право на слободу говора и право на сваки вид борбе, иако су ми многи рекли: ''У Цркви права нема''. Верујем да има. Држава почива на праву и закону, па и Црква. Ако нема права  и закона онда настаје хаос и неред. Ако нема права онда остаје ''сила'', због које још увек не могу да оставрим право на рад. Можда грешим, али тако мислим и верујем. Вероучитеље плаћа Министарство просвете, а неко лаже и поткрада државу шаљући јој неквалификовану радну снагу и приказује је као адекватну и најбољу за тај посао. Може ли студент са треће године медицинског факултета да се запосли на место и уместо лекара у неком дому здравља, или то мора бити дипломирани лекар?

Из Министарства вера одговорено ми је. У тој преписци са државном секретарком госпођом Витошевић Ћеклић сазнала сам како ствари стоје: ''Вероучитеље са средњој школом би требало најхитније мењати за оне са факултетом, кад год је то могуће. Препорука и Министарства вера и Министарства просвете јесте да се што је брже могуће у школе упуте вероучитељи са факултетском дипломом. Локални свештеник вероучитељу даје препоруку за рад, коју ви претпостављам већ одавно имате. Није у праву републички инспектор када каже да просветни инспектор из Бајине Баште нема право да интервенише у овом случају. Просветни  инспектор је ту да се брине да се настава изводи што квалитетније и у складу са законом. Цркви се толерише мањак кадрова, али само до тренутка док не пристигну свршени теолози, а пожељно је да се овај процес што више убрза и стога просветни инспектор у овом случају има и те како право да инсистира на одговарајућим кадровима. Средњошколци, осим свршени богослови не би смели никако бити вероучитељи. Ако нема теолога координатор за верску наставу у епархији треба да се потруди да нађе неког упућеног православца који је завршио неки други факултет. То што не радите 3 године је кривица координатора за верску наставу. Проблем је и школе што толерише недостатак стручне спреме вероучитеља. Ви сте ипак сами слободно изабрали пут на коме важе таква правила, на коме много тога зависи од нечије добре воље, а не од права. То што сада не радите три године није у реду, а не чињеница да сада неко не може да се помери из школе у сред наставног процеса.  У вашој епархији од 208 вероучитеља, само 39 има завршен теолошки факултет и то је поражавајуће, али је тако''. После ових речи и података од 2008., упозорена сам да ћутим и чекам, да нескрећем на себе ''контрапродуктивну пажњу'' и да неправим од себе ''случај'', јер ћу наводно добити посао тек од септембра - само не знам које године, јер сада не могу да помере из школе особу са средњом школом, тобоже незгодно је у току школске године, те она је потписала неки уговор на одређено - на 12 месеци, а ако дође до раскидања истог она ће моћи да тужи школу. Замислите тај преседан - да тужи неко некога, а притом зна да су све уредбе и сви правилници погажени како би она несметано радила и још увек ради све ове године уназад. Да ли мени остаје неко право и кога да тужим за само протекле 4 године у којима сам изгубила само 48 месечних зарада, кад сам намерно, а никако случајно прескочена и остављена да до дана данашњег немо трајем  и ћутим на некој епархијској листи као нераспоређено лице, а знало се да сам и тада, лице са највише права за обављање дужности вероучитеља? Имам ли неко право и да ли ће неко да одговара зато што је мене неко намерно искључио из целе приче, и зато што ми је нанет и превелики ''душевни бол и патња''? Могу ли лица из цркве, лица која се крију иза мантије да одговарају пред законом ове државе или имају имунитет јер носе мантију. Ја сам грађанин ове државе, а и они, па зар је могуће да мени сада не остаје ама баш ништа! Овде се ради о великом безобразлуку! Вероучитеље плаћа држава, а не црква и веронаука се предаје у државној школи, па стога мислим да је ово и ствар и државе, а не само цркве. Издржавају ме родитељи пензионери. Стога се борим сама, колико знам, умем и могу. Циљ ми је да сходно квалификацији добијем и запослење, а не да стрепим и у страху дочекујем сваки септембар.

Намесник Горан Милинковић је рекао пред почетак ове нове школске 2008/09.: ''Весна неће радити док год сам ја у Бајиној Башти!''. Почела је нова школска година, а у ОШ ''Свети Сава'' и даље ради лице са завршеном средњом школом. Решења су потписана, а неко није опет хтео и није желео мене да врати у наставу (кажу ми неки други да сам нелојална и неподобна СПЦ-и). На 7 дана пред почетак нове школске године 2008/09. звала сам намесника Горана Милинковића, који ми је прећутао да нећу радити, јер ми је рекао: ''Ако добијем решење из Краљева са твојим именом, зваћу те и честитати ти.'' То ''ако'' било ми је довољно да посумњам и наслутим да нешто није у реду.  Позвала сам координатора епархије жичке оца Миломира Радића питајући га за решење о мом постављењу на дужност вероучитеља. Одговорено ми је да су Еп. Хрисостом, али и он, у  мојој жалби и обраћању Епархијском Управном Одбору (ЕУО) Епархије Жичке видели само ''конфликт са намесником'' и никакав други проблем. Тешко ми је од тада да одлазим у мој храм у коме сам крштена пре 33 године, у коме су моји родитељи венчани пре 35 лета, у коме сам о Савиндану рецитовала крајем 80-их година, у коме је моје детињство, али и мој највећи бол. Од Велике Госпојине 2008. тамо више не улазим, јер ми је превише тешко и болно. Чврсто сам решила више да не идем у бајинобаштански храм док ми посао не врате, а мој отац,  намесника Горана више неће примати у кућу, јер такво лице више не заслужује поштовање моје породице нити било какав пријем. И како мој отац рече: ''Конфликта није било, али сада ће га бити!''. Крајем августа 2008. када сам открила да ми нису дали ама баш ништа од часова, покушала сам да закажем пријем код Епископа, али није хтео да ме прими. Да ли су то данас  неки Епископи у Србији изнад свих и изнад сваког закона!

Гледајући ТВ пренос свечане академије поводом два века Универзитета у Београду 2008. урезаше ми се у сећање речи Господина Ректора који рече: ''Гарантује се запосленост оних који носе диплому'' и ''Србија је добра земља која има будућност''. Такође пажљиво слушах и обраћање Господина Председника Бориса Тадића, када рече да је ''темељ државе образовање''. Какав то део Европске Уније може постати држава у којој је овако нешто могуће? Зар се неко нашао да негира моју диплому стечену на Београдском Универзитету, а сам Председник рече да ''нови простор Европе'' тражи ''компетентност'' и да ''Демократска Европска Србија показује одговорност за своје грађане''. Да ли сам ја нечији грађанин и ко ће постати одговоран за мене, ако којим случајем не зарадим никада пензију и тако када ми нестане мојих родитеља који су пензионери и који ме издржавају са својим  малим месечним пензијским примањима, постанем ''социјални случај'' поред дипломе са којом и даље одлазим на тржиште рада и тромесечно оверавам картон, а притом знам да је овај кадар итекако дефицитан и неопходан? О каквим то Европским стандардима причамо  када се нешто овако дешава? И треба ли сада моји родитељи да иду од новина до новина и причају ову нашу заједниичку ''муку'' и причу?

Oчито и Министарство вера, али и Министарство просвете, игнорише свако моје обраћење и сваку моју молбу упућену на њихове адресе, нарочито мислим на садашњи кабинет господина Шијаковића, мада ни претходни Господин Министар Наумов, није имао слуха, осим државне секретарке Госпође Витошевић Ћеклић. Писала сам им 19. и 20. септембра 2008., па изнова 5. октобра, јер сам на сајту Министарства вера видела врло оптимистично саопштење које ми иде у прилог како пише - али у пракси није тако. И даље немам право на посао вероучитеља. Пошто одговори од поменутих министарстава не стижу, обратила сам се 22. октобра 2008. оцу Љубивоју Стојановић из Министарства вера, који је  2. октобра председавао на редовној седници Комисије Владе Републике Србије за верску наставу у основним и средњим школама, а уједно је и председник Комисије. Четири пута до сада упућивала сам молбу Министарству вера, како би мој статус био решен. На седници је закључено 2. октобра:  да би верске заједнице у најкраћем могућем року требало да предузму све потребне мере како би стручна спрема наставника верске наставе била усаглашена са просветним нормама и договорено је  да најкасније до 2011. године сви вероучитељи морају имати високошколску диплому. Питам шта ће бити са оним вероучитељима који већ сада испуњавају просветну норму? Подсетићу да од јуна 2005. чекам посао и високошколску диплому поседујем. Сви који су требали да знају, знали су за тај податак - да кадра има, али неко је прећутао ту чињеницу, а у јавности се прича како кадра нема па се дају рокови не би ли набавили неопходан кадар и дипломе. До ког септембра и до које године још да чекам, када се и даље игнорише сваки мој покушај да будем враћена у наставни процес, а као запослени и даље остају не дипломиране свештеничке супруге и деца, али и студенти који су изгубили  статус студента Богословског факултета тиме што никада нису обновили ни уписали неопходне године студија, као и лица без држављанства Републике Србије: новопридошли ђакон Малешевић и његова супруга примљени су у бајинобаштанске школе као лица са држављанством Републике Српске, насељени из Бања Луке, и једини упослени  од нове школске 2008/09. као лица са завршеним теолошким факултетом. Како сам сазнала враћена је пријава школе са тржишта рада и одбила је поменута служба да их пријави, али школа их је задржала као радну снагу и они несметано раде од 1. септембра 2008.! Како је могуће да неко у Скупштини Општине Бајина Башта новом ђакону и његовој супрузи, како сам последње сазнала, изда радне књижице и успешно  их пријави школа у којима раде на тржиште рада, а нису држављани Републике Србије? Господин ђакон Малешевић ради у ОШ ''Свети Сава''. Колико је мени познато нигде у Србији није било могуће примити некога у радни однос ако не поседује држављанство Републике Србије! Када су засновали радни однос - а то је од 1. септембра 2008. нису били наши држављани, а да ли су после неким каналима то убрзали и набавили држављанство мени није познато!

Уредба о организивању  верске наставе Члан 8. из кога се јасно види да листу наставника утврђује Министарство просвете на предлог верских заједница. И да ли је могуће да је некоме у цркви дата толико велика могућност и овлашћење, а да се притом нико није запитао нити водио рачуна о могућим злоупотребама што се види у пракси данас - тако да у некој локалној заједници један свештеник кога је надлежни епикоп поставио за немесника на листу ставља своју супругу, затим синове и ћерке својих колега свештеника, своје пријатељице и пријатеље. Зар то није злоупотреба службеног положаја!

Закон о изменама и допунама закона о основној школи са освртом на Члан 14. Ако листу наставника веронауке утврђује Министарство просвете на предлог верских заједница, а притоме знајући да тај кога предлажу не испуњава просветну норму, а на просветном норми се захтева све време ) бар се тако прича и пише на званичним сајтовима), а притом неко на тржишту рада чека посао за то радно место и испуњава просветну норму, зар Министарство просвете мора или може да предлог такав не прихвати? Зар не постоји бојазан да верске заједнице  могу предложити било кога и од било куда (наравно њима подобног)?                

O ценовнику који нам сваке године изнова намећу свештеници бајинобаштански шта рећи - пре две године резање славског колача било је 600, прошле 800 а ове 2009. - чак 1000 дин.). А прича се да уписују у књигу дужника оне вернике који немају да плате целокупан износ од 1000 динара - од када то вересија уђе и у наше храмове! Знам да треба сви од нечега да живе, а како то само мени не остаје могућност да зарадим хлеб потребни!  Пита ли се неко шта ће они који немају да плате колико новопридошли свештеници траже у касу.

Почела је нова школска година 2009/10. а у ОШ Свети Сава поред вероуцитељке Маријане (већ горе поменута), ради супруга намесника Милинковића, која је успела да се појави са дипломом, јер њен супруг намесник прича да му је супруга дипломирала...

   С поштовањем,

дипл. теолог Весна Лаловић

Бајина Башта

28. октобар 2009.