Срби у католичким црквама

Историја на страшан начин опомиње Србе на опрез када је у питању савез са Католичком црквом.

 Ратко Дмитровић

Један од мојих дугогодишњих пријатеља са којим се, када су политика и култура у питању, често свађам, откада га знам тврди да је Католичка црква најјача и најбоље организована политичка организација на свету. Ту смо скоро истомишљеници и у ширем друштву нас двојица по правилу остајемо сами у горњој тврдњи. Други држе да застрањујемо и прецењујемо једну верску заједницу која, боже мој, има и политичке амбиције, али свакако не и жељу да влада светом. Где је истина?

           Мали је ово простор да се поброје само основни елементи који би послужили за расправу на ову тему и зато ћу, крајње сажето, изнети како гледам на случај из Аустрије - а то је повод за текст који читате - где је бечки кардинал Кристоф Шенборн ових дана понудио Србима и осталим православцима могућност коришћења католичких цркава. Па то је дивно, рећи ће неко од вас. Шта фали?

            Онима који то питају свакако фали познавање историје. Пре свега кардинал Шенборн, као ни остали кардинали у католичанству, ништа не ради на своју руку, а све што крупније ради (ово је свакако врло крупна ствар) ради по налогу.

Католичка црква, није никаква тајна, налази се у великој кризи; број верника који редовно иду у цркву опада страховитом брзином; вера међу младима је све слабија; убрзани темпо живота намеће бриге и обавезе које остављају све мање времена за духовне потребе...

У таквој ситуацији потрага за новом "клијентелом" врло је једноставна; најлакше је кренути раширених руку према онима који такође припадају хришћанству, а за то су, у глобалном приступу, најпогоднији православци. И ту се враћамо на горе споменуту хисторију.

Боље обавештени, да не кажем образовани, знају да је унутар Католичке цркве веома дуго функционисао институт "унијатства" који је баш на просторима Балкана, а свакако на простору бивше Југославије, иза себе оставио страшне последице које и данас производе мржњу, нетрпељивост и раскол међу католицима и православцима.

Унија Католичке цркве и неколико православних цркава потписана је 1438. године у Фиренци и подразумевала је уједињење наведених хришћана, али под капом Ватикана. Неколико аутокефалних православних цркава потписало је Унију, али су касније повукли потписе. Делови тих цркава остали су на принципима Уније.

Тако смо, узмимо, у западној Херцеговини и Далматинској загори добили унијатске заједнице, парохије у којима су Срби прихватали папу као духовног поглавара, обреде су вршили по православној традицији, али нису били у јединству са својом дојучерашњом матичном Православном црквом. Звали су их Срби кркокатолици. Већ у следећој генерацији такви Срби постајали су чисти католици, а онда и Хрвати што је Ватикан искористио у циљу заустављања ширења православља на Балкану.

Процес превођења Срба са православља на католичанство, или у гркокатолицизам, довео је до тога да су се бивши Срби окренули против својих доскорашњих сународника, чак и рођака, и то до линије отворене мржње.

Многи не знају па ћу стога подсетити; више од 90 посто идеолога и највећих злочинаца у усташком покрету имали су српске, православне корене. Од Анте Старчевића, чији је деда напустио православље и прихватио католичанство (мајка му је била чиста Српкиња) па до оснивача логора Јасеновац Макса Лубурића. Овај последњи, Немци су га описивали као монструма, потиче из српског племена Дробњаци, са севера Црне Горе, из долине Пиве.

Хоћу рећи да понуду бечког кардинала Кристофа Шенборна Срби треба да премере и одвагну макар десетак пута.

Франкфуртске Вести, 28. октобар 2009.