Растужила ме је вест о кончини првојерарха Руске заграничне цркве, митрополита Илариона (Капрала), али не овоземаљском тугом јер сам уверен да ће овај добри човек наћи своје место у царству небеском.

Упознао сам га средином седамдесетих година прошлога века, када сам после дописивања са њиме одлучио да се са кампуса правног факултета на средњем Западу који сам похађао одвезем до  манастира Руске заграничне цркве у Џорданвилу, држава Њујорк. Тамо ме је владика Иларион срдачно дочекао. Посета Џорданвилу била је једна од светлих и формативних тачака у мом животу. Искреност и једноставност, што сам доживео у том бастиону Свете Русије и стожеру православља, парчета Русије под америчким небом, на мене је оставило дубок и неизбрисив утисак.

Манастирски комплекс у Џорданвилу био је окружен имањима побожних Руса који су свуда унаоколо куповали земљу и настањивали се да би били ближе својој духовној оази. Будући самоодсечена од света („мира сего,“ како би се на црквенословенском и руском рекло) била је нешто најближе оној сатртој Русији чији су изворни лик ти људи непоколебљиво и са великом љубављу у срцу носили, и чији су представници и духовни амбасадори они већ десетинама година били у паганском западном свету.

Стално послушање владике Илариона било је у њујоркшком седишту руског Синода, али је том приликом, у време мога приспећа, боравио у Џорданвилу. Моментално смо се спријатељили и пронашли заједничка становишта по бројним питањима. Приметио сам да је владика припадао „новом“ поколењу руских јерарха у изгнанству, јер је био рођен у Канади, док је већина епископа у том периоду још увек вукла корене из царске Русије и зрачила духом  древне руске побожности. Тај исти дух зрачио је и из владике Илариона, који га је у потпуности упио. Али он је ипак у том миљеу био необичан по томе што је био двојезичан па је, за разлику од многих других истог чина, енглески говорио без акцента.

Владика Иларион ме је дочекао са тихом и ненаметљивом срдачношћу и пошто ме је удобно сместио, током наредних неколико дана предузео је „to show me around,” и да ме уведе у животни ритам џорданвилског манастира.

У то време била је још увек жива плејада знаменитих руских црквених људи, па и многих делатника из разних области културе. То ми је омогућило да се упознам, макар на кратко, са таквим духовним горостасима као архиепископ Аверки (Таушев). Код свих, пленило је природно и сасвим простодушно понашање, без истицања чина или превасходства било какве врсте. Игуман џорданвилски, владика Лавр, попут обичног руског мужика, возио је трактор и заједно са манастирским радницима орао је на имању; сам владика Иларион је прао судове после обеда.

Сећам се једне шетње са владиком Иларионом по манастирском гробљу, где смо на споменицима читали имена многих истакнутих Руса из редова беле емиграције. Успут, док смо шетали алејама, владика ми је говорио о духовној користи која се стиче провођењем времена на оваквим местима, зато што нас опомињу на пролазност овоземаљских ствари и подстичу на смирење.

Током боравка у Џорданвилу (био је још увек у току летњи распуст па се нисам журио да се вратим) обиграли смо неколико руских светих места у близини, пре него што смо се упутили за Њујорк, у седиште Синода. У самом Синоду, на деведесет-трећој улици на Манхетану, српски је незванично био други језик, поред руског, услед присуства великог броја Руса који су међуратни период изгнанства провели у Србији, а многи од њих су се тамо и родили.   

Један од незаборавних доживљаја са те екскурзије по руским црквама и заједницама у близини манастира била ја посета једној руској породици која је желела да угости владику Илариона. Ту нас је дочекала баба Марфа, која ми је остала у живом сећању. Она нас је почастила својим пјељмјењима. Баба Марфа је била типична проста и једноставна руска жена, али и особа из света потпуно различитог од онога у коме смо се налазили. Њено опхођење и начин како се изражавала били су тешко уклопиви у тадашњу Америку, а у данашњој она би већ деловала као ванземаљац. Имао сам утисак као да се баба Марфа падобраном спустила у тај предео америчке државе Њујорк, али свакако не у просторном смислу, из тадашњег СССР-а, него пробијајући не само просторне већ и временске баријере, право из изворног амбијента царске Русије.

Разговор се повео о Светој земљи, и остао ми је у топлом сећању њен кротки одговор на питање да ли је икада тамо била. На типично руски, богомољачки начин рекла је не просто да је била, него је у својој скромности одговор завила у бескрајно дирљиву формулу: „Господь удостоил меня побывать на святой земле.“

Џорданвил је тада био безусловно руски по духу, али истовремено шаролик по саставу, и у том смислу био је прави одраз православне екумене. Прилив особа разних раса и етничког порекла у Православну Цркву, посебно под окриље Сабора епископа Заграничне цркве, био је у пуном замаху, па су се они нашли и међу џорданвилским калуђерима и свештенослужитељима. Привлачност Заграничне цркве дала се објаснити у првом реду непоколебљивошћу исповедања и нелутањем кроз релативистичке и екуменистичке илузије овога света, као што је о. Серафин Роуз изванредно посведочио из личног искуства. Поред етничких Руса, у овој оази истинитог православља могли су се наћи придошлице из најразличитијих средина, бели, црни, жути, англосаксонци и јужноамериканци (ту се нарочито присећамо верног чувара иверонске иконе, трагично настрадалог брата Хозе Муњоз Кортеса), сви у знаку речи св. Апостола Павла да нема више  ни „Јудејаца ни Јелина“ јер су сви један човек у Христу.

Два стуба синодалног духа и програма били су апсолутно непристајање на екуменизам у било каквом виду или под било каквим изговором, и поштовање Царских мученика, које је Синод прогласио за светитеље 1981. године. Уз ово, подразумева се, ишло је бескомпромисно одбацивање бољшевизма и свег његовог крвавог и богоборачког наслеђа. Поред јавне осуде бољшевичке страховладе, одбацивање екуменизма и признање светости Царских мученика били су минимални услови Синода за успостављање јединства са Московском патријаршијом. По свим овим тачкама, владика Иларион је безусловно исповедао синодални став, и то нас је кроз разговоре које смо водили зближавало још више.

Али, као што се у људским стварима често дешава, нечастивом је ипак пошло за руком да и у том стубу и тврђави Истине, Руској заграничној цркви, пронађе пукотине да кроз њих убаци свој отров. Синод је деценијама био на мети експозитура совјетског система као једина преостала, несаломљива установа која је баштинила дух Свете Русије, и која би могла поново да удахне живот заблуделој и посрнулој совјетској Русији. Све до самог привидног краха Совјетије, крајем осамдесетих година, синодална тврђава је успешно одолевала свим насртајима и смицалицама књаза мира сего. Међутим, почетком деведесетих, у тајности и у кулоарима, почео је да се догађа преокрет, далеко од очију парохијана, укључјући и писца ових редова. Ипак, назнака да је Синод под жешћим него икад нападом совјетских агентура, деведесетих година појавила се и у мојој парохији. Изненадно и необјашњиво, настала је подела изазвана од стране особа које су се релативно недавно пре тога придружиле нашој црквеној заједници. У ретроспективи, та операција иако изведена на релативно ниском, парохијском нивоу носила је класична обележја разбијачке делатности служби и, нажалост, била је делимично успешна.

Али, као што се касније реконструкцијом догађаја испоставило, и на централном нивоу руског Синода у Њујорку одвијала се невидљиво слична операција, само неупоредиво већег значаја и ширег обима.

Један руско-амерички бизнисмен је почетком деведесетих „посредовао“ да се у Њујорку уприличи састанак између представника Синода и патријаршије. То је био почетак клизаве путање којом је Загранична црква затим пошла. Наравно, утицај уграђених кртица не може се у потпуности искључити али је мало вероватно да је могао бити пресудан. Постоји вероватније објашњење. За разлику од првих поколења прогнаника из Русије, тадашњи архијереји већином нису имали непосредно животно искуство са „мајсторима обмане,“ како их је прозвао Едгар Хувер, и били су понети опсеном мајсторски изведене представе „пада комунизма,“ а племенит патриотски порив да се међусобно отуђени делови руског света што пре опет саставе и уједине потиснуо је њихово здраво расуђивање. Као у Едемском врту, змија је знала како да искористи људске слабости и своју шансу.

Даљи ток догађаја је добро познат. Доскора неосвојива тврђава широм је отворила своје капије, а услед унутрашњих несугласица које су због тога избиле Синод се распао на мноштво ситних фрагмената. Замисао „уједињења,“ која се родила у оквирима чисто људске памети, завршила се разбијањем монументалне духовне целине коју су свеци попут Јована Шангајског градили и својим молитвама одржавали.

Мој добронамерни и пожртвовани пријатељ, блаженопочивши владика Иларион, завршио је свој овоземаљски животни пут као првојерарх оног дела крњег Синода који је после силних бура и непогода под тим називом преостао, али који више није ни сенка некадашњег „стуба и тврђаве.“

Нека му је лака земља и царство му небеско.