2022-05-23; 10:35:55

КУДА ИДЕШ, БРАТЕ ЛАВРЕНТИЈЕ?

 Његово преосвештенство наводи да када би била примењена “лаврентијевска логика, један цркворазбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт самопроглашења, извршен уз активно учешће и подршку световне, притом безбожничке и антицрквене власти, треба просто-напросто признати: безакоње треба прогласити законитошћу, расколништво црквеношћу, мржњу љубављу, зло добром”.

 - Куда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима?

Владика бачки Иринеј: Куда идеш, брате Лаврентије?

Владика бачки Иринеј (Буловић) оценио је да је изјава епископа Лаврентија да такозваној Македонској православној цркви треба дати аутокефалност, крајње непромишљена, неозбиљна и црквено-канонски неприхватљива. Владика Иринеј у свој обраћању појашњава јавности, али шаље и поруку владики Лаврентију, кога пита да ли не зна или можда не жели да зна оно што зна сваки студент прве године теологије - на који начин је вековима у Православној цркви стицана и давана аутокефалија односно такозвана независност помесне Цркве.

"А, очигледно, није ни чуо за савремени, свеправославним консензусом формулисани став по овом питању. Да је ишта о томе начуо, знао би да ниједна помесна Црква, сама за себе, не може дати аутокефалију већ само предложити свеправославно разматрање евентуалног осамостаљења неких својих епархија. Жалим што мој уважени старији брат и саслужитељ не зна – или можда не жели да зна", пише владика бачки.

Његово преосвештенство наводи да када би била примењена “лаврентијевска логика, један цркворазбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт самопроглашења, извршен уз активно учешће и подршку световне, притом безбожничке и антицрквене власти, треба просто-напросто признати: безакоње треба прогласити законитошћу, расколништво црквеношћу, мржњу љубављу, зло добром”.

- Куда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне Цркве у заблуди – или „незреле”, како веле вође раскола у Скопљу – зато што, солидарно са СПЦ, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима - пита владика бачки.

Он пореди ако неколико епископа у расколу могу, по овој теорији, “мирно и хладнокрвно, уместо предвиђених канонских мера, да чекају признање, односно награду за рушење црквеног поретка, одбацивања братске љубави и гажења сопственог исповедања вере датог пред епископску хиротонију, зашто онда и било који свештеник или монах не би могао да прогласи своју независност или „аутокефалност” у односу на надлежног епископа”.

"Рецимо на епископа шабачког Лаврентија, па да, уместо црквеног суда и рашчињења, чека и дочека признање и одликовање, попут, рецимо, признања и одликовања које је од поменутог епикопа добио несрећни поп Перановић? Зашто то, на крају крајева, не би могао и било који верник", додаје епископ бачки.

Епископ Лаврентије најавио је у изјавама медијима да би он или неко други могао да на Архијерејском Сабору да предложи да се непризнатој МПЦ да аутокефалност.

"Предложио је то па остао жив. Дубоко сам уверен да, осим њега, нико не би предложио тако нешто, а све се надам да ће и он у међувремену промислити, а можда понешто из еклисиологије и канонског права и прочитати. Уместо најављенога, могао би да учини нешто друго. Он је, наиме, до сада три пута подносио и повлачио оставку на активну службу, односно на управљање Епархијом. Уколико оваквим потезима мисли да крунише своју вишедеценијску архипастирску службу, много корисније и за њега и за Цркву било би, уверен сам, да по четврти пут затражи умировљење и да при томе остане. Ово говорим, пред Богом и пред људима, крајње добронамерно, без и трунке злобе или ироније", истиче бачки епископ.

Он подсећа и да ово није по први пут да одговара на наводе владике Лаврентија.

"Поодавно, док је епископ Лаврентије још био млад владика, а моја маленкост млад јеромонах, написао сам му писмо под насловом Qуо вадис, Лаурентие? (овде:) Оно је било мотивисано његовим тадашњим поступцима у односу на Римокатоличку Цркву: понашао се, наиме, као да је јединство међу Црквама већ датост, а не задати циљ, остварив само благодаћу Духа Светога", пише епископ.

Своје обраћање владика Иринеј завршио је речима:

“Са свим поштовањем према свештеном чину, годинама и неспорним заслугама владике Лаврентија, закључујем питањем из наслова и прве реченице овог непланираног и нежељеног обраћања, и за адресата и за мене мучног, али ни у ком случају жучног. Поново: куда идеш, брате Лаврентије? Iterum: quo vadis, frater Laurentie?”

 Текст објављен у "Блицу" 25.10.2012.

 https://www.blic.rs/vesti/drustvo/