Да би се разумела ситуација у УПЦ, мора се узети у обзир положај архијереја који су пали под пету неонациста, који су под контролом западних обавештајних служби

Како је саопштено, јуче је Украјинска православна црква Московске патријаршије донела одлуку о својој пуној аутономији и независности. То се наводи у одлуци Сабора одржаног у Кијеву.

Протођакон Владимир Василик, коментарише ситуацију у телефонском интервјуу „Руској народној линији“:

Што се тиче аутокефалности УПЦ. Могу да прокоментаришем ситуацију на следећи начин. С једне стране, у ствари, ништа ново се није догодило. У реалности, од 1992. године, УПЦ је, формално аутономна, заправо имала је таква права о којима садашња такозвана „Православна црква Украјине“, на челу са митрополитом Епифанијем Думенком, није ни сањала.

Украјинска Црква је већ и била потпуно независна. Она има своје независне органе управљања, не односи се на Москву ни по једном питању унутрашње управе, већ 30 година не шаље никаква средства у општи црквени фонд. У ствари, овај Сабор је само потврдио, у ствари, одлуку Харковског сабора из 1992. године.

У том погледу нема ништа ново. Једино што је ново је осуда Његове Светости Патријарха Кирила због наводног учешћа у мировној операцији, што је у стварности само блеф. Његова Светост Патријарх Кирил не прихвата никакво учешће. Он разуме праведност ове операције и истовремено изражава симпатије за обе стране у сукобу, будући да је духовни отац и једних и других.

Наравно, таква осуда изгледа, благо речено, чудно, ако не и грубо. Али истовремено је потребно разумети позицију оних јерарха и клирика који су се нашли под петом неонациста под контролом западних обавештајних служби. Уосталом, ако погледамо један број украјинских министара, видећемо са чуђењем да се ради о људима који су раније имали западно или друго држављанство, а који нису природни Украјинци. То су, у ствари, намештеници „Вашингтонског регионалног комитета“, а Украјина нема никакву независност у државној сфери.

Веома је тешко, наравно, гледати на чињеницу да се та зависност сада шири и на подручје Цркве. А украјински јерарси морају да кажу не баш оно што би желели да кажу. Јер да су хтели да осуде рат, морали би да осуде обе стране, укључујући и Кијев који је 2014. године инсценирао овај војни сукоб, пролио реке крви, чинио ратне злочине и кршио законе и обичаје ратовања. Али јасно је да од украјинских јерараха нећемо чути никакве речи осуде у садашњој ситуацији. И јасно је да их то може коштати главе.

Немојмо осуђивати ове људе који су се нашли у веома тешкој животној ситуацији. Како кажу, не дај Боже да се неко нађе у таквој ситуацији.

Овде се, међутим, наслућује веома незгодан тренутак. Наша цењена малорусијска браћа су у положају оног кувара коме љута госпођа нареди да поједе бубашвабу коју је случајно ухватила у својој супи. Једе бубашвабу и не једе. Чини се да осуђују Његову Светост Патријарха Кирила, али с друге стране не осуђују, јер се не повлаче формални потези везани за црквени суд и евхаристијско општење, које су, иначе, својевремено захтевале усијане главе Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије. Није било захтева или предлога за формалну пуну аутокефалност. А оно што су урадили, једноставно су сведочили о стварном канонском статусу Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије. Зато би у овој ситуацији за нас било најразумније да једноставно занемаримо овај скуп, сматрамо га као да га никада није био и покријемо љубављу немоћ и најтеже стање наше драге украјинске, малоруске браће, ојачамо нашу молитву за њих. И морамо се надати да ће Господ све поставити на своје место.

У ствари, ништа ново нису рекли. Наравно, било какве победе су сада од виталног значаја за Зеленског. Пошто не може да оствари војне и дипломатске победе, онда мора да победи несрећне беспомоћне свештенике, који, наравно, немају ни своје специјалне службе, ни своје оружане снаге, ни своје „Тачке-У“, ни своје тенкове, нити сопствене летелице, а до којих је врло лако доћи, јер су повезани са својим парохијама и својом паством. А у овом случају, ово је само изговор за Зеленског.

Посматрајмо како ће се догађаји даље развијати. Ако Зеленски настави даље, бојим се да би се ствар могла завршити унутрашњом експлозијом. Надам се да ће имати разума да не гура даље, а ситуација ће остати замрзнута. Што се нас тиче, ове неосноване оптужбе и нападе треба прихватити спокојно и мирољубиво, са разумевањем очигледне неслободе Украјинске Православне Цркве, очигледне присиле ових изјава и схватања да, хвала Богу, канонски Рубикон није ипак пређен.

Превод са руског: "Борба за веру"