17. јуна 2010. године, објавили смо обавештење да је сајт „Борба за веру“ добио још једног сарадника, мр Зорана Чворовића. Како смо тада обавестили наше читаоце о почетку сарадње са господином Чворовићем, тако их сада обавештамо о престанку. Разлог престанка?

Са жаљењем морамо констатовати да се господин Чворовић није директно обратио Уредништву сајта са својим захтевом за престанак сарадње, већ је то учинио преко посредника. Просто је поручио: „Нека склоне моје текстове са сајта“. Без икаквог образложења.

Не можемо не исказати наше разочарање оваквим његовим поступком, с обзиром на чињеницу да га је „Борба за веру“ „прославила“. Да није било „Борбе за веру“, Чворовић би био један од многобројних професора неког факултета, за кога би знали само на том факултету и, евентулано, "пар улица даље". А сада је познат, медији га често питају за мишљење. И он коментарише, и кад би требао и кад не би требао. И кад својим коментарима доприноси истини, и кад својим коментарима наноси штету Српској Цркви. Као ових дана.

Такође, веће поштовање је требао да покаже и зато што је овај сајт био једини медиј који га је бранио када је избачен са Правног факултета у Крагујевцу. Иако се то - због чега је избачен, - „Борбе за веру“ није нимало тицало. Но, ми смо се заложили у његову у одбрану, да буде враћен на тај факултет, како се не би потуцао путујући у Босну да држи предавања и буде одвојен од своје породице. Било би лепо да се присети наше борбе за њега у тим тешким временима које су он и његова породица преживљавали.

Оставићемо још пар дана његову рубрику на сајту, како би наши цењени читаоци могли да се, бар делимично, упознају са овим о чему пишемо.

А шта се догодило? Ко се променио, „Борба за веру“ или господин Чворовић?

„Борба за веру“ је УВЕК ИСТА, УВЕК У ИСТИНИ, БЕЗ ТРУНКЕ ПРОМЕНЕ.  Увек на курсу правоверја, уског спасоносног пута који су нам трасирали Господ наш Исус Христос и наши Свети Оци. Ко год може доказати да то није тако, нека нас демантује, а ми ћемо његов деманти објавити.

А да ли се променио господин Чворовић?

У нашем саопштењу „Шта би са српским интелектуалцима“ написали смо: „Један стручњак за црквено право је чак изјавио да је одлуком Сабора СПЦ „нанет озбиљан ударац папистичким претензијама“ васељенског патријарха Вартоломеја“, иако је – заправо – супротно. Сабор СПЦ је легитимисао Вартоломеја као једину и неприкосновену истанцу (источног папу) за давање аутокефалија, о чему смо писали у нашим претходним саопштењима (овде: овде: овде: и овде:).“

Тај „стручњак за црквено право“, кога нисмо именовали, је господин Чворовић (Очито му је прорадила сујета; богомудро рече Свети Апостол Павле да "знање надима").

Ево како је то пренела агенција „Бета“:

>>Професор Правног факултета у Крагујевцу Зоран Чворовић оценио је да данашна одлука Сабора Српске православне цркве (СПЦ) "донета с циљем окончања македонског раскола има историјски значај" - за њу и све помесне православне Цркве, али и православне Словене /…/

Он је нагласио да је тиме „нанет озбиљан ударац папистичким претензијама патријарха Вартоломеја и његовом покушају да друге помесне Цркве признају тобожњу апелациону судску надлежност Цариградске патријаршије, на основу које је донет неканонски акт од 9. маја“.<<

Као што видимо, господин Чворовић хвали Београдску патријаршију за „генијалан потез“ којим је „нанела озбиљан ударац папистичким претензијама патријарха Вартоломеја“.

А пре само 3 године, 25. маја 2019. године, Чворовић је оштро критиковао одлуку Сабора СПЦ да се само настави дијалог са Македонцима. Он је тада написао чланак под насловом: „Наставак дијалога с тзв. Македонском православном црквом – по чијој памети“.

У том чланку, између осталог, каже:

>>Имајући то у виду, садашња ужурбаност у решавању македонског црквеног питања мора се довести у везу с деловањем Вашингтона на заокруживању новог „северномакедонског“ идентитета, како у будућности ниједна страна тог идентитета, па ни црквена, не би изазивала спорове са суседима. Тиме се остварује кључни услов за потпуно укључење Македоније у евроатлантске структуре. С друге стране, садашње активности у македонском црквеном питању неодвојиве су од генералног плана Фанара и његових западних тутора, да се око Цариградске патријаршије, као источног папства, формира савез источнохришћанских цркава из земаља чланица НАТО-а, као средство духовне и културне изолације Русије.<<

Дакле, пре три године, господин Чворовић је исправно расуђивао и осуђивао брзоплетост у решавању „Македонског питања“, јер је то у интересу Вашингтона и НАТО-а, а ономад је еуфорично хвалио Београдску патријашију због преконоћног решавања статуса расколничке „МПЦ“, којој је од СПЦ већ призната аутокефалија!

Господин Човоровић је у поменутом свом тексту још криковао Сабор СПЦ што Македонце назива „Црквом“ са великим „Ц“, „иако је реч о расколничкој творевини, чиме јој се посредно признаје канонска утемељеност.“ Тада му је сметало и саборско велико „Ц“, док се сада залаже да СПЦ Македонцима-расколницима изда Томос о аутокефалији.

Тада је чак и "икономију према македонским расколницима" називао "неоправданом":

>>Занимљиво је да се насупрот овакве канонски неоправдане икономије према македонским расколницима, према православним Србима отераним у раскол после неканонских одлука Сабора СПЦ из 2010. године примењује не само најстрожа акривија већ се ови у саборском саопштењу изједначавају са „секташима.“

 http://borbazaveru.info/content/view/11705/95/

Ово „отерани у раскол после неканонских одлука Сабора СПЦ из 2010. године“ који се у саборском саопштењу изједначавају са „секташима“<<,  - господин Чворовић мисли да следбенике блаженопочившег епископа Артемија.

Признајемо да су „угледни српски интелектуалци“, а међу њима и господин Чворовић, после наших саопштења о екуменистикој ујдурми са Македонцима, мало прикочили у еуфорији коју предводи Београдска патријаршија уз помоћ медија. Али, само мало.

Тако је, на пример, господин Чворовић у интерјвуу листу „Данас“ покушао да амортизује свој пропатријаршијски курс. Међутим, рекао је исто, на само мало другачији начин:

„Сада је важно да СПЦ додели МПЦ акт који ће заиста имати снагу томоса о аутокефалности, чиме би се потврдила њена позиција мајке-Цркве. СПЦ не би смела да ћутке пређе преко садржаја акта који ће патријарх Вартоломеј уручити МПЦ на Свете Тројице 12. јуна, ако тај акт, што се може очекивати, прејудицира решења из томоса који МПЦ треба да добије и СПЦ и на тај начин афирмише своју папску власт на штету обима српске аутокефалије.“

Иако критикује „пребрзо додељену аутокефалију Македонској православној цркви... што озбиљно подрива ауторитет СПЦ“, већ саветује да СПЦ изда Томос о аутокефалији Македонцима да би „детронизовала“ Фанар са позиције „Мајке – Цркве“.

Господин Чворовић ни не примећује да је упао у замку коју су направили Ватикан, Фанар, Скопље и Београд (не желимо да верујемо да ово ради намерно). Дакле, дати аутокефалију на пречац, само из разлога да би то СПЦ учинила пре Фанара. А екуменисти су баш то и хтели. Фанар је први легализовао Македонце 9. јуна, да би Београдска патријаршија имала одрешене руке пред народом – „ето, ако им не дамо аутокефалију, то ће учинити Фанар“.

Овде су крупне ствари у питању. Тичу се Цркве. Црквене имовине. Тичу се народа. Вечног спасења или пропасти. Зашто „стручњак за црквено право“ мора да коментарише увек када га новинари нешто питају? Зар зато што мисли да све зна? Зашто се претходно не консултује са неким духовником, на пример? Али, у томе и јесте проблем. Што су се поједини интелектуалци самоуздигли изнад духовништва. А ствар је обрнута. Значај за Цркву једног правоверног духовника је већи од значаја многобројних интелектуалаца.

Интервју у „Данасу“ господина Чворовића је пробиман (овде:) да бисмо га коментарисали. Има ту и тачних ствари. Има и ствари које је он чуо (прочитао) од нас па поновио. И то је добро. Међутим, није добро што је то све „збуљукарио“ без кристално јасног става. А који је исправан став?

СПЦ НИ ПОД КОЈИМ ИЗГОВОРОМ НИЈЕ СМЕЛА ДАТИ АКУТОКЕФАЛНОГ МАКЕДОНЦИМА, ВЕЋ ПРЕПУСТИТИ ФАНАРУ ДА ТО УЧИНИ. ТАКО БИ РАСКОЛНИК СА ФАНАРА ПРИЗНАО РАСКОЛНИКЕ ИЗ СКОПЉА, КОЈИ СЕ ЗА СВОЈ РАСКОЛ НЕ КАЈУ, И ТО БИ БИЛО ЈАСНО СВОМ ВАСИОНОМ СВЕТУ. Македонце би онда признале само хелинистичке Цркве – сателити Фанара, али они не би били у крилу Православне Цркве, већ у крилу расколника, што и јесу. Тако би свима било очигледно да они не прилазе Српској Цркви, својој Мајци – Цркви покајнички, већ у расколничкој гордости, иза које интереси Ватикана, НАТО-а и Фанара.

И на крају... Господ Исус Христос имао је 12 апостола. А под крстом Његовим остао је само један. Сви се разбежаше „страха ради јудејскога“. И у глас са Првоврховним Петром одрекоше се Учитеља речима: „Не знамо тога човека“. И то нам говори да смо на путу Господа нашега.

П.С.

Надамо се да је господин Чворовић свестан чињенице да је његов углед почивао на томе што су правоверни сматрали да је он на страни правоверја и истинских интереса СПЦ?! Довољно је индикативно да његове изјаве, у последње време, преносе претежно антисрпски и антицрквени медији („Бета“, „Данас“, „ББЦ...“)