Ову причу су нам испричале монахиње у обитељи Светог Прохора Пчињског, на југу Србије, свега пар километара од границе са Македонијом.

   Улазећи у манастирску продавницу, угледали смо необичну икону: светитељ је приказан са крстом у руци (што значи мученик или исповедник), али није обучен у традиционалну одежду, већ у војничку униформу. Неко је претпоставио да је пред нама лик руског војника-страстотерпца Јевгенија Родионова, који је остао веран Христу, одбијајући да скине крст у заробљеништву, због чега су га убиле чеченске главосече. Али није: као што се види на икони, грб на војничкој униформи није руски, већ српски. Узели су увеличавајуће стакло и прочитали натпис: „Св. Јован Руски исповедник, Помоћник српском народу. Превод, јасно је, није потребан, али зашто је Свети Јован у српској униформи? Како то разумети? Наравно, сви свеци су наши помоћници, и њихова националност велику улогу не игра. Ми молимо за молитвену подршку Свете: Георгија Победоносца или Исака Сирина, Николаја Чудотворца или Мојсија Мурина? Дакле, откуда овде наш земаљски (и, дај Боже, небески!) сународник, свети исповедник Јован Руски?

Монахиње су нам испричале следеће. Сви се сећамо страшних НАТО бомбардовања 1999. године, услед којих је колевка српског православља, Косово и Метохија, пала под јединствену власт исламиста и њихових господара, „миротвораца“ из НАТО-а. Сетимо се оних подругљивих и злокобних честитки за Васкрс, које су окупатори исписивали на бомбама и ракетама. Резултат су хиљаде погинулих људи као последица ових бомбардовања. Главне жртве бомбардовања били су цивили. Како је признао Јиржи Динстбир, специјални представник УН за људска права у бившој Југославији, балканска операција НАТО-а резултирала је са више цивилних жртава него сам Косовски конфликт, због чега је наводно и предузета. Нанета је страшна штета екологији Србије и уништена индустрија земље. Ако би сада, после неколико година, Србија већ навикнута, ма колико то страшно звучало, на сталне ратове макар мало али долазећи к себи, онда би наставак бомбардовања вероватно довео до тоталног хаоса у земљи и до још више невиних жртава . Да, земља је морала да се примири да не би била потпуно разорена и уништена. И на Русију, која је увек била нада Србије, уздати се тада било је, и сами се сећате, веома сложено. Али у руске свеце су се уздали. Исповедник Јован – био је живописни пример смирења у приликама у којима су се тада нашли Срби. Он је био у турском ропству и својим смирењем многе привео Христу. Да, у његовом животу није било громогласне овоземаљске победе, није било химни у част руског цара, али – била је победа Христова, победа смирења, тиха и светла победа Бога, који радије убеђује у Своје присуство и љубав „с тихим гласом”.

Зашто је свети Јован у српској униформи?

А, како су нам монахиње испричале, свети Јован Рус јавио се једном усрдно молећем српском монаху са Свете Горе, и био је обучен баш у српску војничку униформу. Светитељ је рекао: „Идем да помогнем браћи Србима“. Следећег дана, 10. јуна 1999. године, НАТО бомбардовање је престало...

   Свети Јован је рекао: „Идем да помогнем браћи Србима“

 Времена за хришћане су увек тешка, и ово садашње није изузетак. Ако погледате шта се дешава на Косову и Метохији, то још више: миран и срећан живот није ни на видику. Али проповед јеванђеља се наставља без обзира на све. И како говоре монаси овдашњих манастира, неки локални Албанци или НАТО војници, који су се у почетку односили према православљу са крајњом агресивношћу или с презиром, одједном постају хришћани: неке приводе Богу чуда, а неки су Богу приведени истим оним „тихим гласом”, упознавањем са тихом светлошћу Христове љубави, која побеђује свако оружје. Тако да је о сахрањивању православља на Косову и Метохији рано говорити. Ако је један свети руски заточеник успео да приведе Христу хиљаде људи својим смирењем, онда неће ли моћи хиљаде православних Срба да понове његов подвиг а који су заробљени у сопственој земљи?

Повезани текстови:

Витезови Бога Живога http://borbazaveru.info/content/view/2929/30/